Контакт: prodanovicsvetlana@gmail.com
Тел: +381-61-254-1345
Психолог Светлана Продановић о проблему сазависности
Оставите одговор
Архиве категорија: психологија
„ПУСТИТИ“ (први део) – из књиге „Ја га волим“
Или o невероватном рађању људске личности, а такође и о мучном одустајању од улоге Бога у животу наркомана и алкохоличара
Почећемо од једне приче. Син Валентине Ивановне је алкохоличар. Валентинаима још деце, али они су пронашли свој пут, осамосталили се, а Валентина Ивановнаи дотични син су остали сами. Муж јој је умро. Она ради као педијатар, одавно јеу пензији, али не може ни да замисли да оде из поликлинике – тамо је воле и цене. Валентина има око шездесет година, а син око тридесет пет, од којих скоро већ двадесет година пије. Опијање га доводи до таквог стања да се дешава да, рецимо, потпун омодар лежи кући на троседу, молећи од мајке новац за пиво. Због свега тога живот постаје мучење за обоје. Кад је син по ко зна који пут довео друштво бескућника и пио са њима целу ноћ, Валентина Ивановна је ујутру, спремајући се за посао након непроспаване ноћи, схватила шта јој је чинити – или да напусти посао и настави да живи као те ноћи или да се разиђе са сином.
Стокхолмски синдром у породици
Стокхолмски синдром се примећује код људи који су били таоци, киднаповани или су били жртве насиља. Пројављује се у том, што се жртве прожимају саосећањем и разумевањем према сопственом насилнику. У историји је фиксирано неколико епизода, када су таоци стајали у заштиту преступника, код којих су се налазили у заробљеништву. Управо тај феномен, када уместо агресије и мржње, жртве почињу да осећају пријатељска осећања према својим насилницима, називају стокхолмски синдром.
Но дани феномен се не среће само у криминалним извештајима. Често се унутар породичних односа развија дани синдром. Ако се један од партнера изругује, подсмева, вређа другог, неретко у таквим случајевима можемо да приметимо стокхолмски синдром. Партнер, мада и страда од изругивања од стране вољеног човека, но толико је на то навикао, да почиње да га оправдава, да разумева узроке његовог понашања итд. Наставите са читањем
Контрола. Шта је то?
Породични психолог – Смелјанец Јулия Андреевна
Понекад то што ми називамо спасавањем, помоћи, добротом – јесте начин управљања другим људима.
Неретко се интересујемо код свог партнера „како иде?“, „Како је прошао дан?“, притом нас на то често покреће не искрена жеља бити са њим у том моменту, него жеља да знамо шта се, где и како догађа са мени билским човеком, да ли сам у току свих дешавања у вези са њим. Неизвесност често изазива немир. Сазависан човек зна добар начин како да га се отараси, а то је – преконтролисати другог. То помаже не на дуго, јер главни проблем, проблем са сопственом узнемиреношћу човек не решава.
„Од претеране контроле изумире поверење“
Сазависан човек не уме да пита директно. Ми играмо игру «ја теби, ти мени». Љутимо се и вређамо када заузврат не добијамо то што су, како се нама чинило, били просто обавезни да нам дају. Свој бонус, награда за «доброту», «милост», састрадавање, уступање. Ми почињемо да помажемо тада када од нас не траже помоћ, и опет заузврват тражимо благодарност. Јер, предлагати своју помоћ – то је начин да се нешто добије (узвратна брига, благодарност, осећање да сам «добар човек»). Или се смућујемо да други не виде, коментаришемо како је свет неправедан према нама. «Ја за вас све, а ви мени ништа!» можда сте слушали такву фразу, или сте је сами не једном користили у односу према својим блиским. За жељом да спасемо цео свет, и да га учинимо бољим ми заобрављамо да је контрола (макар се она пројављивала у виду бриге), у сваком случају притисак (на друге).
Иза контроле стоји наша, често несвесна грандиозна жеља да управљамо другима. Из неког разлога, сазависном чевеку се чини да је он искуснији и да боље зна како други људи треба да живе. Сазависне често називају „начелницима луткарског театра“ где су цео свет – марионете, које је једноставно потребно само поставити на правилна места, правилна по нашем мишљењу. Имајући такве „штитнике за очи“ ми заборављамо, да контрола – као и било који други притисак, изазива протест и избегавање контаката са нама. А то између осталог изазива увређеност помоћу које исто тако можемо веома добро контролисати друге људе. Јер човек на кога смо се увредили је просто обавезан да се осећа увређеним.
Да ли је контрола свагда зло?
Вероватно би, док читате те редове, хтели да изразите несагласност, јер постоје ситуације када су брига, управљање и контрола неопходни. И то је заиста тако, постоје малена деца, људи које се налазе у неадекватном стању, нпр. халуцинацији, који угрожавају свој живот и безопасност околине, или почетници у неком послу који се без нас не би снашли. Не могу да преживе без наше помоћи. Тај пример и јесте тај сигнал који раздељује природну/здраву контролу од наметљиве жеље за управљањем другим помоћу бриге о њему.
Прозба о помоћи је први критеријум да је наша помоћ умесна. Чешће је сазависан човек сам намеће, не оставља могућност другом да га замоли, убрзава процес, жури се да «простре сламу», и самим тим не даје могућност другом (свом партнеру, мужу, детету) да сноси одговорност за свој живот и своје грешке. Ми себе обмањујемо када сматрамо да други има потребу за нашом подршком. Ми губимо везу с реалношћу, нама се чини да су унаоколо сви мали и беспомоћни. Без наших инструкција и савета они ће «хаос направити», и много ће се напатити.
Контролишући живот других ми губимо контролу над својим животом.
Важно је схватити то да је оштра потреба држати све и свја око нас под контролом, механизам који се зародио веома давно. Сазависни људи происходе из дисфункционалних породица. Из породица где је нешто нарушило обичан ход развића детета. Могуће је да је неко од блиских боловао (зависност, психичке болести), или су физичке казне била норма, или је неко од родитеља био емоционално хладан. Можда су у породици биле веома жестоке мере васпитавања. У сваком случају механизам је био адаптирајући и обезбеђивао је човеку у тамо неком моменту могућност да преживи, а касније је то постао сценариј, јединствени начин живљења и узајамног односа са собом и другима.
Природно је да су могућности човека ограничене, немогуће је истовремено живети два живота, зато, занимајући се другим људима, ми престајемо управљати сопственим животом. Сазависан човек, подржаван сопственим перфекционизмом, игнорише сопствени умор и од тога се разбољева. У првом реду се нарушава сан, то је сигнал да се човек налази у тешком стресном положају. Његов сопствени, лични живот страда, он губи могућност свог померања по каријерној лествици, зато што се занима проблемима других људи, а не својим. Иза свега тога стоји неопходност у томе, да ништа не осећамо.
Пошто смо навикли да се наша обична преживљавања тичу негативног спектра преживљавања (бол, усамљеност, туга, очајање). Уместо тога да радимо нешто са својим болом у души, сазависан човек се «баца» да спасава другог. Тада код њега постоји илузија да ће спољашња дешавања која га окружују исправити његово, и без тога, тешко дишевно стање. Потребно је само се мало више него обично напрегнути и овај пут ћу добити то потребно задовољење од тога како ја добро помажем другом. При свему томе – ја сам сам заборављен, усамљен, самом себи непотребан човек. Био, јесам и остаћу такав. Све док ми не желимо или не можемо да организујемо свој живот, ми ћемо се занимати животима других.
Начин конторле у породици помоћу осећања.
«Ако не урадиш тако како ја говорим, наљутићу се!», «Не говори баби, узнемриће се», «Како се то понашаш, ти си лоше дете», «Треба да се стидиш свог понашања, безобразниче». Познате су вам те фразе? Ако да, онда Вам је могуће познато и такво стање када се не жели ништа осећати. Зато што се та осећања са оштрим болом забадају у срце, њих је немогуће преживети, неподношљиво је тешко са њима живети. Веома често родитељи користе осећање кривице и стида, као инструмент у процесу васпитања. Жалосно је то када родитељ има само тај начин да би утицао на дете. Тада та осећања излазе из реда обичних преживљавања, неопходних свим људима. Постају бич, начин управљања маленим човеком, јединствени начин утицања на њега. «Мама ће се наљутити на тебе, ако не сакупиш играчке», – таква фраза постаје свакодневни инструмент манипулације маленим човеком.
Укратко речено, ту главна порука маме звучи тако: «Ја ћу престати да те волим, ако не будеш радио тако како ја кажем». И наравно детету је страшно да прихвати одбацивање од стране маме, оно није спремно да буде одбачено од човека од кога у датом моменту зависи његов живот. Сви људи се уче односима са светом кроз први контакт, контакт са својим блиским (значајним људима, по правилу то су његови родитељи). Чему се учи дете у тој ситуацији? Томе, да су његова осећања и жеље неважни, постоји страх, који га тера да дејствује. Да дејствује тако како од њега очекује окружење. Веома често се у својој пракси сусрећем са ситуацијом да је већ поодрастао човек «погружен у самоконтроли». Под контролом су његове мисли, осећања и телесна пројављивања. Размишљати је «лоше», осећати је «непријатно», плакати «стидно». Притом све то живо и истинско, све природне пројаве се пробијају напоље, и сударају се са социјалним стереотипима «мушкарци не треба да плачу», очекивањима блиских «он/она је снажан човек, он/она ће да се избори».
Вероватноћа да ће дете који је одрасло у ситуацији, када се њиме управљало помоћу увреда, покушавати да својим партнером управља на исти такав начин (кроз увреду), је веома велика. Себе ће да контролише, гушиће своју природност, да не би којим случајем изазвао према себи гнев или љутњу других, за њега важних људи.
Многолика контрола
Много се може говорити о том како се пројављује контрола, и примера те пројаве у различитим ситуацијама може бити мноштво. Ради лакшег схватања форме контролирајућег понашања се могу разделити у две категорије. Контрола одозго и контрола одоздо.
Контрола «одозго».
- – осуђивање («ти увек», «ти никада»).
- – спасавање, помоћ, хиперзаштита, инструкције, савети.
- – требовања, питање «А зашто ти не би?» – то ће ставити човека у одбранбену позицију.
- – одлазак (из собе или куће).
- – коришћење новца-поткупљивање.
- – ласкање, даривање поклона с подтекстом, циљајући на нешто.
Контрола «одоздо».
- – говорити «не знам», не одговарати на питања, иза тога стоји нежељење да се носи одговорност за свој живот.
- – чекати сувише подробних инструкција од других људи.
- – контрола помоћу увреде.
- – налазити се у позицији «жртве».
- – тешко уздисати и не говорити ништа/ не тржити директно.
- – бити слаб(а)/ мален(а)/ зависан(на).
Савршено је очигледно да и један и други начин дају могућност да се сачува власт над ситуацијом. Плата за власт може да буде различита. Можемо веома много да се умарамо, да будемо незадовољни зато што други људи не желе да поступају тако како смо ми «за себе» одлучили да они треба да поступају. Огорчење, бес, немоћ – су вечни пратиоци оног ко покушава да контролише не свој, него туђи живот.
Начини да се контрола победи
Овакве начине предлаже Џ. Б. Уанхолд у својој књизи «Ослобођење из замке сазависности».
Начини да се избавимо од тежњи за контролисањем
- Пре него што приступите да пружате помоћ, уверите се да ли је она заиста потребна. Ту ће бити умесно питање упућено вашем партнеру, «Шта ти желиш од мене да урадим?»
- Оставите ту навику да мислите, како су други беспомоћни и како неће моћи без Вас. Сносите сопствену одговорност и немојте сметати другом да сноси своју. «Ја знам да ти можеш решити тај проблем. Да ли желиш да подробно размотримо?»
- Предлажите подршку људима који се осећају беспомоћни, раскривајте њихов сопствени потенцијал. «Размисли најпре сам о могућим начинима да решиш проблем, а потом ћемо заједно да размотримо».
- Не испуњавај више од половине посла над неким проблемом или задатком. Закључите с Вашим партнером договор о том, да ће он да испуњава најмање половину посла. «Ја могу да урадим то и то, а шта си ти спреман да урадиш?»
- Будите пажљиви према својим осећањима, не чините то што заиста не желите. Будите часни према себи самима: «Не желим то да радим».
- Избагавајте понашање које ће Вас ставити у положај превасходства (не дајте савете без прозби за њих, немојте да прекидате човека док говори).
- Не будите у улози жртве (у 100% случајева тражите то што желите, намојте да прећуткујете).
Извор https://www.b17.ru/article/9711
Ако вам се чланак чини корисним не заборавите рећи хвала.
Почети од себе?
Научити децу да буду срећна и успешна? Без сопственог примера тешко ћете успети.
Карактер човека, његов однос према самом себи, према људима и труду формира се пре свега под утицајем блиских људи. Па и гени су у наше деце од тате и маме. А оца и матер свом детету ми бирамо. Зато ја свагда говорим пацијентима: «Ако хоћете да видите разлоге својих несрећа – станите испред огледала».
Но часно погледати на себе и оценити себе није лако. На пример, једна мајка ми говори: «Ја васпитавам сина како би одрастао срећан, успешан, трудољубив, самоуверен – и уопште, прави мушкарац!» «А Ви сами сте срећни?» – «Не». – «Успешни? Самоуверени?» – «Не». На крају се испоставило да она живи с мужем алкохоличарем. Жена се као теглеће магаре, упрега у породична «кола», на којима седи незапослен, вечно пијан муж и деца која од њега узимају пример, она сама вуче, с маштом о прекрасном будућем.
Жена не схвата да се ни до каквог светлог «раја» она неће добрати. Ако се она разболи, чланови породице ће јој уместо саосећања, образно говорећи, дати бичем по леђима, вуци даље! А најстрашније у тој ситуацији је то што она несрећница и не жели другачујег живота – јер тада ће нестати осећања своје битности (незамењивости). Можете замислити, она се у души горди својим херојским страдањима, њој саосећају исто тако загнане животом другарице. И ето таква жена, делимично страдајућа од депресије, скандала, па и од мужевих песница, уверена је да ће научити децу да буду срећни и успешни.
Но речи уче само у том случају када је пред очима достојан пример. Вечно нервозна матер у улози куварице и перачице судова, и отац који се с пивом ваља на каучу или посипа жену грдњама, не могу да буду ауторитети за децу. Где таква деца налазе себи ауторитете? На улици. А то нису баш увек најдостојнији људи.
Карактер се формира од 5 до 7 године, даље происходи његово брушење, оштрење једних особина и тупљење других. После 5-7 године могуће је променити само једног човека на свету. Погодите кога? Себе. Но наша деца не журе мењати себе, нотације (придике) родитеља, учитеља улазе на једно ухо, а излазе на друго. Јер због њиховог слабог учења код њих на тањиру не бива мање хране, џинси, компјутер, нови телефон, златни накит, купљени од родитеља не нестају.
Човек се, као правило, почиње замишљати о свом понашању тек тада када га кажњава живот, а не мама и тата. Ми се старамо да чувамо децу од свих тешкоћа, пишући испочетка уместо њих школске задатке, потом – «ослобађајући» их од армије или их добро женећи, тражимо за њих престижан посао. Но све то их не чини срећнима.
Учи не реч, него пример. Смешно је говорити ћерки или сину о штетности пушења с цигаретом у зубима или о користи бављења спортом, када је ваш најбољи пријатељ – телевизор. Почнито од себе. Престаните бити за децу тиранин или слуга. Тиране мрзе – слуге презиру. Престаните цмиздрити, клети судбу и људе око себе. И ваше ће дете да израсте радујући се живту. Ако је вама занимљивије сатима брбљати с другарицама, него проводити време с децом, онда се немојте чудити што је вашој деци занимљивије бити у виртуалном свету интернета него с вама. Деца треба да виде како родитељи грле једно друго, а не како се гађају тањирима проклињући дан када су се упознали. Уопште, ако желиш да твоје дете буд срећно, постани сама срећна, а оно ће тебе да скопира.
психолог Нестерова Лариса Васиљевна
Данас ћу…
ДАНАС: ћу се постарати да живим бригама данашњег дана, не покушавајући да се одмах и одједном избавим од свих мојих проблема.
ДАНАС: ћу да будем срећ-ан/на. Истина је то што је рекао Аврам Линколн: „Већина људи је срећна толико колико сами себи дозвољавају“.
ДАНАС: ћу се измирити с мојом стварном ситуацијом, нећу се старати да све преуредим по своме и прихватићу од овог света то шта ми судбина пошаље.
ДАНАС: ћу се постарати да оснажим свој ум. Научићу се нечему корисном. Нећу бити лењ. Прочитаћу нешто што захтева усиља, размишљања и концентрације.
ДАНАС: ћу да урадим три душевне вежбе.
– Урадићу некоме неко добро дело и постараћу се да о томе нико не сазна, а ако неко за то сазна онда се то неће рачунати.
– Урадићу бар две ствари које ми се не раде, но урадићу их ради вежбања снаге воље.
– Ако ме неко увреди, и буде ми непријатно, то нећу показати.
ДАНАС: ћу бити привлачнији/ја. Постараћу се да изгледам што је могуће лепше, пристојно ћу се обући, при разговору нећу да повисујем глас, бићу љубазан (љубазна), нећу ништа и никога да судим. Постараћу се да ни у чему не видим недостатке и нећу никога да исправљам или преправљам осим себе.
САМО ЗА ДАНАС: имам састављен програм. Можда и нећу све да испуним, но стараћу се и борићу се са два непријатеља: журбом и неодлучношћу.
ДАНАС: ћу се од свега удаљити на пола сата да би био (била) са собом насамо и одморио/ла. У то време ћу се потрудити да боље схватим свој живот и шта је потребно учинити да би се он побољшао.
ДАНАС: се ничега нећу бојати и наслађиваћу се красотама овог света. И вероваћу у то да све шта будем дава-о/ла свету, вратиће ми се.
„Боже дај ми разум и душевни покој, да прихватим то што не могу изменити, храбрости да изменим то што могу, и мудрости да разликујем једно од другог. Да буде воља Твоја, а не моја. Амин“
Помозите да заборавим дечка
Форим православних психолога
Аутор: Пуговка 9.8.2015, 17:48
Веома ме боли душа. Немам снаге. Волим дечка а он се изругује над мојим осећањима, а ја немам снаге да поставим тачку. Он ме задиркује дајући ми наду на озбиљне односе – ја се надам и верујем – а потом отказ по стопедесети пут. Унутра у себу осећам огроман бол, све ме притиска страшном силом. Не могу да схватим шта он хоће. Када ме не би узнемиравао и давао знаке пажње, када не би пројављивао интерес, ја би га разумела (не воли ме човек, шта да радиш?). А он ме постојано дира право у срце, срце ми је буквално самлевено.
Те ми је писао о својим девојкама… какву ће да ожени… фото слао… те ме унижава… те поново начиње тему о нашим односима и покушава да се измиримо… и ту опет мења план… а ја се сваки пут надам да овај пут говори истину. Он ме таквим клацкалицама доводи до очајања. Постојано сам у сузама. Не могу да схватим зашто не могу да ме буде баш брига за њега и да му затворим врата пред носом. Једном сам се присилила и прекратила општење с њим, годину дана се нисмо виђали.
Вратила сам се на интернет, но због страха поновног бола не јављам му се и не желоим контакта зато што немам снаге да издржим све те клацкалице „те потребна сам му, те нисам, те хоћу, те нећу“, ја од тога веома страдам… а он напротив све време покушава да сазна како се ја према њему односим, и само што сазна – изчезава, давајући ми до знања да немам чему да се надам и да он са таквом ненормалном никад не би пристао да живи. А ја потом сва лежим у сузама, не могу себи доћи. Не разумем зашто човек такво нешто ради. Шта да радим како би постала равнодушна према њему? Ја сам се тако уморила и тако ми је лоше да више не могу.
Аутор: Елена Громова 10.8.2015, 21:36
Пуговка, здраво!
Препиручујем Вам да прочитате материјал на сајту Пережит.ру.
Пре свега требало би да прочитате део «Љубвна зависност»[1]:
http://www.perejit.ru/main/zavisimist
С уважењем Елена Громова.
Аутор: Пуговка 16.8.2015, 21:46
Здраво Елена. Велико вам хвала за одговор.
Само ми реците због чега одмах сазависност?
Ја сам њега отпустила, и то давно, мада и до сада нешто осећам према њему, мени није болно од тога што њега нема у мом животу (мада не одричем да понекад жалим по том поводу, но успокојавам себе тиме, што је њему вероватно боље без мене… и то је све).
И то он тражи односе, а не ја, но он има веома лошу особину – да причињава бол другима старајући се да их увреди речима, уједа за «живу рану» (због тога сам га и отпустила – нисам у стању да трпим изругивања – ето од чега ми је болно, а не од тога што «ја хоћу да овладам њиме и како би он био само мој, а он мене не жели видите» – не – он није моја ствар и ја не претендујем на владање њиме и не насрћем на његову вољу и слободу, ја мислим да, ако би и вас речима увредио човек кога ви волите, вама би такођер било болно (увредили бисте се) – зар је то сазависност? Мени се чини да је то сасвим нормална реакција). Ја страдам од његових увредљивих речи.
Тако да када он тражи општење ја, већ не први пут, од њега добијам увредљиве или ружне речи, не желим да општим с њим, но он као из добрих намера почиње да ме зове и моје срце се смекшава према њему и ја, верујући у то да ће се све средити, излазим му у сусрет, но он нажалост изнова почиње «по старом».
Не разумем зашто човек тако поступа? Можете ли ми помоћи да схватим?
Не гајим наду да ће се он икад према мени односити заиста на леп начин. Фундамента за односе не видим. Ја сам поставила тачку. Жао ми је што је такав. Значи није човек за мене.
Аутор: Елена Громова 18.8.2015, 15:49
Здраво, Пуговка!
Цитата(Пуговка @ 16.8.2015, 21:46)
Само ми реците због чега одамах сазависност?
… он се изругује над мојим осећањима, а ја немам снаге да поставим тачку. Он ме задиркује дајући ми наду на озбиљне односе – ја се надам и верујем …
… те ме унижава… те поново начиње тему о нашим односима и покушава да се измиримо… и ту опет мења план… а ја се сваки пут надам да овај пут говори истину.
Он ме таквим клацкалицама доводи до очајања. Постојано сам у сузама.
Ја сам се тако уморила и тако ми је лоше да више не могу.
Тако да када он тражи општење ја, већ не први пут, од њега добијам увредљиве или ружне речи, не желим да општим с њим, но он као из добрих намера почиње да ме зове и моје срце се смекшава према њему и ја, верујући у то да ће се све средити, излазим му у сусрет, но он нажалост изнова почиње «по старом».
Пуговка, то што Ви пишете и јесте форма сазависних односа. То су нездрави односи у којима је неиздрживо налазити се, и из којих је тешко изаћи.
Ви такођер пишете:
Цитата(Пуговка @ 16.8.2015, 21:46)
Ја сам њега отпустила, и то давно….
Пуговка, Ви и сами знате да Ви покушавате себе да натерате да у то поверујете. Но то није тако. Када бисте ви њега давно отпустили, не би било тако болно и Ви не бисте саздали тему «Помозите да заборавим дечка»
Пуговка, ја вам још једном препоручујем да се упознате с материјалом «Пережит.Ру». Тамо можете да комуницирате на форуму с онима који су били у сличним проблемима.
Такођер вам препоручујем да прочитате књигу В. Москаленко «Када је љубави сувише много».
С уважењем, Елена.
Аутор: Пуговка 30.8.2015, 16:02
Здраво, Елена.
Хвала вам велико на одговору.
Да, у праву сте, нисам отпустила.
Реците ми, да ли је реално, налазећи се у зависним (нездравим) односима, превести их у здраве односе?
Не знам да ли је то уопште могуће и реално, ја сам некако покушавала да размишљам о том и све што сам смислила јесте да, чак да је то и могуће, онда је то, с моје тачке гледишта, могуће само при обостраној жељи и при обостраном упорном раду над собом (то је једино што ми пада на памет, а да ли је то реално или не, не знам).
И поставља се заиста питање – постоји ли та обострана жеља.
Без обзира на веома позитиван однос према групи сајтова Победиш.ру и благодарност што постоје такви прекрасни и за душу веома корисни сајтови, форум нељубит.ру ако ћете искрено, не свиђа ми се – кивна сам на њега.
Он уноси лепту у рушење наших односа, зато што су тамо зацикљени људи – у њих – практично у свих – као у некој игри врти се једна те иста плоча «а можда је у питању трећи… сто-посто је у питању трећи… » они су му то тако набијали у главу да му се клин у глави направио – он је искључиво убеђен да код мене постоји неко трећи, и ја их зато трпети не могу – бесна сам на њих, уместо да ствар размотримо, они сваком по седам страница напечатали и брзо обома «У њега (ње) постоји трећи», само ретки јединични случајеви се тамо старају да заиста разумно и адекватно оцене ситуацију – њих је веома пријатно читати и у њих се заиста можеш мудрости научити, а већина дејствују по шаблону – као да раде на штампарском заводу… они чак ни питања не постављају него одмах пресуду изричу.
Мене то раздражуеј. А највише ме раздражује када пише дечко (муж) да је вређао девојку и она је прекратила све односе са њим и објаснила разлог (увреде, непажња, равнодушност) и да такав однос убија све топле односе према њему… он све то поставља на форум, а они опет «нешто је ту чудно… вероватно је у питању трећи» – и то је све – мени од таквих пресуда мозак хоће да прсне, зато што је код мене иста таква ситуација и када би дечко прекратио своја изругивања нада мном, ја се не би бојала да градим са њим односе, но он како се види сматра да поступа исправно (ето ти неверна беднице, прими по заслузи), а ја гледајћи на његово лоше расуђивање још се више одстрањујем од њега. И тако се ми све више и више отуђијемо једно од другог.
Покушавала сам (по мери својих могућности) да докажем своју исправност, а потом ми је тако тешко постало, до суза, и срце само што ми није прсло – више ми је досадило – изменити је ту ништа и никако не могу, постојано се понижавати и доказивати – све је то много ниско (да сам ја бар нешто крива, онда да, ја би просила опроштај и умољавала га, а тако… не разумем због чега на коленима да пузим? Ради чега? Ради тога што су једни убеђивали, а други чак и не знајући истину просто је све прогутао (прихватио)? – некакав апсурд и лудило.
Ја би желела помирити се, но само кад помислим да то тако може цео живот да буде – свака жеља пропада. Једна половина мене хоће обновљење односа, размишљам, када би се према мени односили по-другом онда би све било добро (он се понаша са мном тако зато што је унутра сложио такво мишљење о мени, и мисли да је он у праву у својим закључцима, а у ствари све то није тако), а друга страна видећи апсурдност ситуације, – не жели – зато што се боји – страх је зауставља.
И зато и настају клацкалице – те му поверујем (када се према мени понаша пристојно) и почињем да му се приљепљујем, а он почиње нагло да ме одбија или вређа или пише да се код њега друга девојка појавила (при чему не знам да ли је то истина… да ли то пише из злобе, или стварно има нову везу – но то да је он у последње време у потрази, то је тачно) и ја се због свега тога од њега ограђујем.
Не знам да ли би он тражио другу девојку када не би био тако уверен у своју «правоту» у односу према мени.
Реците молим вас има ли смисла и шансе да са њим градим нормалне односе?
Аутор: Елена Громова 31.8.2015, 15:40
Цитата(Пуговка @ 30.8.2015, 16:02)
Реците ми, да ли је реално, налазећи се у зависним (нездравим) односима, превести их у здраве односе?Не знам да ли је то уопште могуће и реално, ја сам некако покушавала да размишљам о том и све што сам смислила јесте да, чак да је то и могуће, онда је то, с моје тачке гледишта, могуће само при обостраној жељи и при обостраном упорном раду над собом (то је једино што ми пада на памет, а да ли је то реално или не, не знам).
И поставља се заиста питање – постоји ли та обострана жеља…
Реците молим вас има ли смисла и шансе да са њим градим нормалне односе?
Здраво Пуговка!
Да, то није једноставно, но реално постоји шанса и смисао градити нормалне односе. И то је могуће при жељи само једног човека: Вас.
Само до тога треба доћи. За такво нешто Ви треба да сте спремни на дуг рад над собом са психологом.
А шта ћете после тога да одлучите: да градите са својим младим човеком друге, здравије односе или се растати са њим – то је већ друго питање.
Цитата(Пуговка @ 30.8.2015, 16:02)Без обзира на веома позитиван однос према групи сајтова Победиш.ру и благодарност што постоје такви прекрасни и за душу веома корисни сајтови, форум нељубит.ру ако ћете искрено, не свиђа ми се – кивна сам на њега.
Пуговка, група сајтова «Пережит» састоји се не само из форума где постоји живо општење, него и из корисних материјала и чланака, на које, надам се, «нисте кивни».
С уважењем, Елена.
Аутор: Пуговка 31.8.2015, 19:34
Здраво Елена!
По поводу рада с психологом, да би се разабрала са собом – та варијанта је нереална – ја просто немам средстава за тако нешто, а књигу коју сте ми посаветовали ја већ читам, – веома ми се свиђа како се Аутор обраћа к читаоцу, а такођер ми се свиђа лакоћа излагања материјала. Хвала.
И користан материјал и чланци групе сајтова «пережит» такођер читам… на њих ја нисам «кивна» )))) ја сам већ писала да су они веома корисни за развој душе и к њима се веома позитивно и благодарно односим.
Много вам хвала за одговор.
Аутор: Елена Громова 1.9.2015, 11:14
Цитата(Пуговка @ 31.8.2015, 19:34)
По поводу рада с психологом, да би се разабрала са собом – та варијанта је нереална.
Здраво Пуговка!
Ако немате финансијских могућности да радите са психологом – Ви можете да ступите у удружење анонимних сазависника. То је бесплатно.
Мада «онај ко жели да нешто промени – тражи начине, а онај ко не жели – тражи разлоге (оправдања)»…))
Можда да нађете могућност отићи бар на први састанак са психологом или да нађете психолога или психолошки центар где су пријеми бесплатни или где је опција да се остави прилог колико ко може.
С уважењем, Елена
Аутор: Пуговка 6.9.2015, 23:27
Здраво Елена!
Ево читам књигу и полагано анализирам (размишљам, расуђујем) и нелетела сам на ове речи.
Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи. Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија. Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.
Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».
То је управо оно што са мном просходи! Како ми је све то блиско и како све, као да је о мени писано. Ја сам до сусрета с њим била савршено други човек. Управо нежна и умиљата, а у општењу с њим сам се тихо почела превраћати у емоционалног инвалида!!!!! Но Слава Богу, још се нисам коначно превратила у њега и остало је још мало топлине и њежности у мени, но посла над лечењем душе је нажалост много!
Не желим да за све њега окривљујем, и не стремим се да себе оправдавам – сада ја, пре свега, желим да се разаберем, како да научим нормално да живим, а не да тражим кривца – криви смо обоје!!! то је и тако јасно – но ја сам у већој мери крива пред собом – зато што сам предала саму себе!!
И Слава Богу што сам послушала савете мудрих људи (и раније, до вас, и вас између осталих) и мада нисам осећала њихову исправност и била сам сумњичава, но свеједно сам послушала и почела да радим над својом ситуацијом. И мада раније никако нисам могла да нађем то шта ме је држало за њега, данас сам схватила – то је на ничему основана вера у то да ће код нас све бити добро, наивно се надајући «ех, кад би…» да ће та илузија једном постати реалност.
Ето то је то због чега сам се, донекел као и разумевајући да ми ти односи радост не приносе, свеједно због нечега држала за њих, а при том савршено не схватајући «због чега се држим за њих ако ми они не одговарају… и због чега се не могу од њих одлепити? Шта ме држи? Ако ћете искрено, у последње време сам себи често задавал то питање, но не нашавши одговор, сматрала сам да ме то љубав држи поред њега. А то није истина. Нећо да одричем своја нежна и добра осећања према њему – они су заиста постојали – и заљубљеност и њежност и самоодрицање и жеља да са њим поделим нешто светло и радосно и да му помогнем, но они су на жалост уништени (у односу према њему).
И читајући те речи «Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе» и размишљајућжи над њиховим смислом – схватам да ја са њим више не желим да имам никакве однесе. Наивно је и глупо мислити да они могу бити добри – то је илузија.
Огромно вам хвала за помоћ! Дуго је трајао мој пут к почетку оздрављења, но тек сада почињем да осећам да оздрављење почиње.
Узгред речено, чак је добро испало што су га форумчани од мене одбијали, типа не везуј се за такву свакакву, намазану (тј. такву каквом ме је он њима описао) – раније сам се дивљачки вређала на такве ствари, до суза, а сада разумем да је све произашло тако како је и требало – успело је, форумчани, и сами не знајући, спасили (оградили) су мене од њега, а не њега од мене. Слава Богу за све! И вама сам веома благодарна и свима ко ми је помогао по том питању!!!
Аутор: Елена Громова 7.9.2015, 13:28
Здраво Пуговка!
У Славу Божију! Искрено се радујем што сте на крају нашли и изабрали прави пут!
Желим Вам смелисти и мудрости у дубоком раду над собом!
Бог да Вам је у помоћи!
С уважењем, Елена
[1] https://poznajsebe.wordpress.com/2014/07/03/ljubavna_zavisimost_kao_podmena/
«Ех, кад би…»
Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи.Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија.Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.
Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».
Правило ХАЛТ
Када човек тек почиње да оздрављује од зависности или сазависности још није довољно стабилан. Зато је могућ рецидив – у сазависних је то опет прелаз ка нездравом понашању, емоционално прекључење на другог, отказ од бриге о себи ( подробније погледај књигу Теренса Горски о рецидивима).
Постоји правило ХАЛТ. Правило – шта се не сме допустити у рецидиву или пред рецидивом, ако се предосети.
HALT – скраћеница
Hungry – гладан
Angry – љут
Lonely – усамљен
Tired – уморан
Човек свагда треба да пази да не буде гладан, љут, усамљен, уморан. Иначе таква стања могу да приведу рецидиву или да га удвоструче.
Говорити „Не“ «Дан за даном из сазависности»
Мелоди Битти
Говорити „Не“ 07 Аугуст.
За многе од нас је сложено произнети ту реч, која је тако кратка и најпростија за написати. То је реч «не». Напред! Реците громко: «Не». «Не» – је једноставна реч но тешко ју је рећи. Ми се бојимо да нас људи неће волети, или да ћемо имати осећај кривице. Можда смо ми у убеђењу да добар радник, дете, родитељ, супруг или хришћанин никада не говори «не». Проблем је у томе што, ако не научимо да говоримо «не», то ћемо престати да волимо и себе и те људе којима све време желимо да угодимо. Ми чак можемо да кажњавамо друге својом увређеношћу. Када ми говоримо «не»? Тада, када је «не» – то што подразумевамо. Када се учимо да говоримо «не», ми се учимо да не лажемо. Људи могу да нам верују, и ми можемо да имамо поверења у себе. Многе различите, лепе ствари, происходе када почнемо да говоримо то што подразумевамо. Ако нам је страшно тешко произнети «не», то можемо да задржимо одговор, одемо у страну, прорепетирамо ту реч, затим се вратимо и кажемо «не». Нисмо дужни да прибегавамо дугим објашњењима наше одлуке. Када умемо да говримо «не», ми умемо да говоримо «да» нечему доброме. Наше «не» и «да» почињу да примају озбиљно. Стичемо контролу над собом. И нама се открива тајна: испоставља се, није тешко рећи «не».
Данас ћу да говорим «не» ако је то то што хоћу да кажем.
Зебрице 