„ПУСТИТИ“ (први део) – из књиге „Ја га волим“

Или o невероватном рађању људске личности, а такође и о мучном одустајању од улоге Бога у животу наркомана и алкохоличара

Почећемо од једне приче. Син Валентине Ивановне је алкохоличар. Валентинаима још деце, али они су пронашли свој пут, осамосталили се, а Валентина Ивановнаи дотични син су остали сами. Муж јој је умро. Она ради као педијатар, одавно јеу пензији, али не може ни да замисли да оде из поликлинике – тамо је воле и цене. Валентина има око шездесет година, а син око тридесет пет, од којих скоро већ двадесет година пије. Опијање га доводи до таквог стања да се дешава да, рецимо, потпун омодар лежи кући на троседу, молећи од мајке новац за пиво. Због свега тога живот постаје мучење за обоје. Кад је син по ко зна који пут довео друштво бескућника и пио са њима целу ноћ, Валентина Ивановна је ујутру, спремајући се за посао након непроспаване ноћи, схватила шта јој је чинити – или да напусти посао и настави да живи као те ноћи или да се разиђе са сином.

Скупивши храбрости, заменила је стан за две гарсоњере и забранила сину да долази код ње. Схватила је две просте ствари. Као прво, она може да помогне сину и себи само ако се ноћу добро наспава.Тек тада ће моћи нормално да ради, с обзиром на то да је одговорна за живот својих малих пацијената. Неопходно је да се добро осећа док је на послу. У противном ће морати да га напусти. Као друго, она неће моћи да контролише живот и стање сина док је у засебном стану. Тако ће он бити принуђен да се навикава да самостално решава своје проблеме, и то што пре.

Син јој је досађивао. Лупао је ноћу на врата њене гарсоњере, без капе и шала, по највећем мразу, тако пијан да је једва стајао на ногама, и викао: „Мама, пусти ме унутра, смрзнућу се!“. Она је била непоколебљива и није отварала врата, гледајући притом за њим кроз прозор како одлази у правцу аутобуске станице. Звао би предвече: „Мама, дођи, лоше ми је…“. Она би му одговарала: „Позови хитну помоћ“. Син би одбијао такав предлог и она би спуштала слушалицу, није га тешила, нити подржавала. Син би затим поново звао и говорио: „Мама, дођи, избио је пожар код мене!“. Она би одговарала: „Позови ватрогасце, јер док ја стигнем, све ће изгорети. Снађи се сам“. После тежих опијања звао би и говорио: „Мама, скроз ми је лоше, помози ми да дођем до болнице!“ А она би одговарала: „Пакуј се сам и крени полако“. „Нећу успети да дођем!“. „Можеш ти то и сам, уз Божју помоћ“. Говорила сам јој: „Можда је требало да му помогнете, ипак је тражио да га одведете у болницу!“, на шта ми је мудра Валентина Ивановна одговорила: „Каћа, размисли сама, па он се сваког дана некако сналази да нађе вотку! Успева да искамчи новац од тамо неког, што уопште није лако! Тако ће се и до болнице некако довући. Осим тога, ако сам буде отишао, ако се помучи, можда неће побећи за три дана чим му постане боље!“. Ех, колико је само Валентина Ивановна била у праву…

Она га је волела свим срцем, одлазила је код њега у болницу, радовала му се кад је биваотрезан и посећивала га, прихватала га је и помагала му увек, осим када јетражио да га подржиу пијанству. Тада је била чврста као кремен: „Иди сам сине,не могу ја“. Син је много воли, поштује, уважава и разуме: мора сам. Почео једа зове пријатеље када му је лоше, или наш центар, понекад посећује групе…Могуће да је схватио да мора да остави неку минималну количину снаге како бибио у стању да без ичије помоћи дође до болнице. За сада не оздравља, алиВалентина Ивановна не губи наду. Направили су живот тако да их не уништава и даје шансу за оздрављење. С времена на време се појави нека жена са којом почне да живи, која преузме на себе улогу спаситељке, али убрзо га напусти, што је и разумљиво, и све се своди на то да син ипак сам одговара за свој живот.

Некада га је Валентина Ивановна возила у болницу, седела с њим ноћима, туткала му „програмске“ књиге из рехабилитационог центра, чак му их је читала наглас након трежњења… И најзад је схватила, не главом већ срцем, да нема другог пута него да га пусти, иначе ће умрети. То је њен подвиг ради оздрављења сина – да буде чврста у томе да га пусти, да престанеда га контролише и спашава.

Вероватно је нешто најтеже у односима са блиским особама – пустити их, препустити им одговорност за сопствени живот. Наши ближњи-зависници нас прекоревају за не-љубав и безосећајност, причају нам страшне приче о смрти алкохоличара и наркомана, постављајући нам на крају питање: „И ти хоћеш тако да ме пустиш, нећеш да ми помогнеш, хоћеш да ме издаш и оставиш?!“. Ми остајемо збуњени, колебамо се, али долазимо на састанке група Нар-Анон или Ал-Анон, на терапеутске групе за рођаке и поново чујемо исти савет: „Пусти. Престани да га контролишеш. Препусти свог сина/мужа последицама његове болести“.

„Јекатерина Савина, као особа са великим практичним искуством и као специјалиста за проблеме зависности, пишући ову књигу, поручује нам да је породица најважнија, нарочито данас када се, више него икада раније, налази пред огромним изазовима које диктирају модерна времена. Бавећи се проблемом зависности и рехабилитације алкохоличара и наркомана, али и проблемима са којима се суочавају породице зависника, Ј. Савина нам не нуди директне савете већ начин размишљања који помаже у доношењу исправних одлука, које ће сигурно помоћи да се, корак по корак, поврати стабилност многих дисфункционалних породица. ,,Ја га волим…“ је, засигурно, књига која треба да се нађе на полици у дому сваке породице!“
Полић Тамара, студенткиња педагогије

Звучи бесмислено, грубо и безосећајно и тај савет многе одбија. У ствари, ми не препуштамо оболелог самом себи, васпитани смо да не остављамо људе у невољи… поготово не рођеног сина… Када га ми задржавамо, спашавајући га од многих невоља, он са завидном упорношћу (када би само у другим стварима био тако упоран), доспева у исте, или још горе ситуације, не научивши ништа из наших покушаја да га спасимо. „Кога су змије уједале, тај се и гуштера плаши“, међутим, наш миљеник који је тек спашен из затвора сумануто хрли у сусрет опасности. Зашто? Зато што је болестан и не може да се супротстави својој болести.

Трудимо се свим силама да објаснимо ближњем да дрога и алкохол убијају и њега и нас. Он не слуша, тестирајући по ко зна који пут свој живот на издржљивост. Све смо већ рекли, све смо показали, прошли кроз све заједно, а он опет пије или конзумира дрогу. У стању очаја дошли смо на групу по савет: ,,Како да му објасним, па да схвати?“ И нама су одговорили: Не можеш да му објасниш. Нека му зависност објасни колико је ужасан његов положај, она је најбољи учитељ. Њу не може да не схвати. Пусти, препусти га његовој болести и он ће почети да оздравља, ако још увек може. Ако не може, помози му да поново устане и удаљи се од њега, зато што га тине можеш спасити.

Навешћемо пример: како се дете учи да плива? Прво му на обали
показују како треба да маше рукама и ногама, па му објашњавају још једном у плићаку. Затим му дају да проба на безбедном месту где чим почне да тоне одмах може да стане на ноге. Зар је то све?

Не, обавезно ће доћи време када ће се наћи у дубини. Да ли по његовој слободној вољи или уз наше учешће, једном ће ипак доћи тренутак када ће осетити да тоне и тада ће инстинктивно, зато што се инстинкт „укључује“ само у заиста опасним ситуацијама, млатарајући рукама, почети да израња и уопште неће махати онако како смо му ми показивали. „Стилови“ пливања ће доћи на ред касније, а сада је важно то да он уме да „плива“. Ако бисмо га све време придржавали испод стомака, не дозвољавајући му да се „загрцне“, не би никада запливао. И кроз неколико година би се можда неочекивано удавио, нашавши се у дубини.

Наравно, нисмо га бацили у воду као што неки људи баце штене са чамца: испливаће, зна се. Ми смо ту, поред њега. И сами умемо да пливамо. Ако видимо да заиста тоне, притећи ћемо у помоћ. Али, ако не осети тај страх да би могао да потоне, ако не доживи тај осећај, никада неће пропливати.           

Сада разумете колико је важно пустити човека на време? Управо онда када му је тешко, страшно, кад је у опасности? И не напустити га, притом? Бити у стању помоћи му, ако буде стајао на ивици пропасти?

Јекатерина Савина

Последња теза захтева објашњење. Као прво, да бисте сачували жељу и спремност да помогнете и да се не бисте екстремно уморили од констатног спашавања, ипак је потребно да будете на дистанци са оболелим. Али, постоји још један аспект: ми, уствари, заиста не можемо увек да помогнемо. То једноставно није у нашој моћи. Ми не можемо увек сачувати сина од затворске казне. Не можемо га заштитити од ХИВ инфекције. Не можемо га излечити! И овде морамо признати горку истину: не можемо га увек спасити и стога, не би требало да га несвесно обмањујемо својом вечитом спремношћу да га извучемо из сваке невоље. Он обавезно мора да научи да „плива“, тј. да се сам супротстваља својој болести, док није касно. Знате како се каже у АН: „Сви наркомани престају да користе дрогу. Некима то успе за живота… Дођи у АН“.

Наставак текста Пустити (други део)


Куповином наших књига ви помажете наш пројекат. 

Хоћу поручити књигу

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.