Архиве аутора: zebricesrbija

ПОДСЕТНИК ЗА РОДИТЕЉЕ ДЕЦЕ – НАРКОМАНА

Не наседајте на моје провокације и немојте ми давати новац, ма какве убедљиве разлоге наводио. И вама и мени је јасно како ћу их потрошити.

Не попуштајте ми и не „падајте“ на моје уцене и претње. Ја тако проверавам границе дозвољеног понашања и колики је степен ваше „слепе“ љубави и пожртвованости.

Немојте стално да мењате правила у породици, у зависности од тога у каквом сам ја стању.То ме лишава могућности да се истим тим правилима прилагодим; почињем да сумњам у њихову постојаност и подстиче ме на изналажење нових „рупа у закону“. Наставите са читањем

Тврда љубав

За родитеље и ближње зависника

Принципи тврде љубави помажу да се сачува здрав разум у случајевима када Вама блиски човек активно конзумира алкохол или наркотике. Исто тако они помажу да не паднемо у „замке“ болести зависности у периоду оздрављења зависника. Пошто је болест зависности хронична и прогресивна болест, јасно је да ће се у вашим новим односима, чак и при условима стабилне ремисије, код вашег ближњег појављивати моменти који ће да провоцирају рецидив. По статистици 70% рецидива код зависника који оздрављају догађа се због неразумевања у кругу породице. Ближњи могу, по старој навици, да покушавају да контролишу наркомана или алкохоличара, да га ограђују, решавају његове проблеме, или насупрот томе, да му не дају апсолутно никакву подршку због старих увреда и накупљеног гнева, уопште не схватајући да таквим поступцима они провоцирају болест зависности. Потом зависник, који је био у фази оздрављења, пада и почиње опет све по старом: страх, брига, безизлазност, осећај кривице и стида, упропаштено здравље и психа. Поштовани родитељи и ближњи, ако бисте се замислили о томе да се можда проблем не крије у Вашем понашању и ако изучите принципе тврде љубави“, далеко мање енергије и живаца бисте трошили на све то, што би довело до колосалних рeзултата, те наркоман или алкохоличар који живи с вама и не жели ништа да мења не би могао да Вас искориштава.

Шта је то тврда љубав? Наставите са читањем

Дванаест корака у лечењу сазависности

Историјат, циљеви, задаци, принципи

Програм дванаест корака је најпре био направљен за зависнике од алкохола, касније за зависнике од дроге, а у последње време се проширио на све видове зависности: зависност од коцке, од хране, секса, информација, од посла. Касније се појавио и програм дванаест корака за лечење сазависности.

Пошто је животна оријентација сазависника усмерена на однос са зависником, њима је такође потребна помоћ. У потпуности су посвећени спасавању ближњег који је оболео од зависности и сав породични живот се само на то своди.

Радећи по програму дванаест корака за сазависнике може се достићи основни циљ и решити проблем:

  • изолованости од друштва;
  • конфликата и неспоразума у породици и на радном месту;
  • деструктивних односа у породици.

Задаци група самопомоћи за анонимне сазависнике су: Наставите са читањем

Сазависници имају своје „кризе“

Како делују православне групе подршке сродницима наркозависника (зависника од ПАС)? Зашто су „спасиоци“ и „саучесници“ једно те исто?

Четрнаест жена различитих година старости седи за столом. Испред њих су чај, мармелада, колачи. Једна другој пажљиво пуне пластичне чаше врелом водом за чај, служе се. Неке од њих се међусобно добро познају, друге су дошле први пут и посматрају из прикрајка, покушавају да схвате.

Ове жене уједињује заједничка мука – свака од њих имa сина, ћерку или мужа, зависника од наркотика. То је група подршке сродницима наркозависника која је активна при московском храму прп. Марона Пустињака.

У Русији постоји на десетине таквиг група, а у Москви их је 13. Неке од њих су веома мале, од по 3–4 члана, а постоје и велике које броје до 25 чланова. О њиховом деловању људи обично сазнају са обавештења истакнутих у храмовима, или телефонским путем, контактирајући црквени Координациони центар за борбу против наркоманије на бројеве 8–499–704–61–69 или 8–968–712–30–30. Програм обично спроводе психолог или консултант стручњак за хемијске зависности. Наставите са читањем

„ПУСТИТИ“ (други део) – из књиге „Ја га волим…“

Постоји још једна метафора о помагању зависницима. Можда сте имали прилике да видите инструкцију за спасавање дављеника. Тамо стоји кључна фраза: када допливате до њега, ухватите га „с леђа“ и обавезно се пазите „њиховог захвата“, да вас он не би повукао са собом. Дављеник ће се у паници ухватати за вас, тако да нећете моћи да пливате и обоје ћете потонути. Понекад да бисте се ослободили захвата и да вас дављеник не би повукао са собом, морате да прибегнете ударцу, али то је једини начин да му се помогне. Спасиоци то уче на обали, а ми морамо да учимо на „бојном пољу“. Од нашег умећа да се „ослободимо захвата“ наркомана или алкохоличара, да нас не „повуче за собом“ и не увуче у своју болест, зависи заједничко оздрављење.

Наставите са читањем

„ПУСТИТИ“ (први део) – из књиге „Ја га волим“

Или o невероватном рађању људске личности, а такође и о мучном одустајању од улоге Бога у животу наркомана и алкохоличара

Почећемо од једне приче. Син Валентине Ивановне је алкохоличар. Валентинаима још деце, али они су пронашли свој пут, осамосталили се, а Валентина Ивановнаи дотични син су остали сами. Муж јој је умро. Она ради као педијатар, одавно јеу пензији, али не може ни да замисли да оде из поликлинике – тамо је воле и цене. Валентина има око шездесет година, а син око тридесет пет, од којих скоро већ двадесет година пије. Опијање га доводи до таквог стања да се дешава да, рецимо, потпун омодар лежи кући на троседу, молећи од мајке новац за пиво. Због свега тога живот постаје мучење за обоје. Кад је син по ко зна који пут довео друштво бескућника и пио са њима целу ноћ, Валентина Ивановна је ујутру, спремајући се за посао након непроспаване ноћи, схватила шта јој је чинити – или да напусти посао и настави да живи као те ноћи или да се разиђе са сином.

Наставите са читањем

ПРИХВАТАЊЕ ЗАВИСНОСТИ БЛИЖЊЕГ – из књиге „Ја га волим“

Ми смо одбијали да поверујемо у своје слутње, али једног дана је постало очигледно: наш ближњи, син или муж, је болестан. Његова болест има чудан назив: зависност од психоактивних супстанци, простије речено – наркоманија или алкохолизам, тј. он је наркоман или алкохоличар. Ми смо га плашили том речју током „свођења рачуна“ овим или оним поводом, чак смо били спремни да чујемо те речи од лекара, психолога, консултанта, да продискутујемо о томе са њима… чак и са сином… Али да останемо насамо са том чињеницом… да кажемо то наглас пред пријатељима, да поделимо то са осталим рођацима… за такво нешто немамо снаге. Како да прихватимо болест ближњег?

Наставите са читањем

Рехабилитациони центри у Србији

Београд 11000: Специјална болница за болести зависности, Теодора Драјзера 44,            011 3671 429.

Београд 11000: Саветовалиште за алкохолизам, Горњачка 34. 011 2647 531.

Београд 11000: Социотерапијски клуб лечених алкохоличара “Палмотићева”, Институт за ментално здравље- блок за алкохолизам, Палмотићева 37.

Београд 11000: Kлуб лечених алкохоличара “Паунов врт”, Центар за породичну терапију алкохолизма Института за ментално здравље, Паунова 2.

Београд 11000: Kлуб апстинената и антиалкохоличара “Скела”, Неуропсихијатријска болница “Др. Лаза Лазаревић“, Вишеградска 26, 011 36 36 440.

Београд 11000: Kлуб лечених алкохоличара “ВМА”, Црнотравска 17

Наставите са читањем

Ко је крив? – из књиге „Ја га волим…“

„Младић је пао сa коња јер га је мајка лоше поставила на њега“ или „У нашој породици су сви нормални, само је он изрод!“

Скоро сви родитељи, који долазе код нас у центар „Зебра“, сматрају да су они криви за то што се десило њиховој деци. Уобичајена фраза са којом мајке започињу причу је: „Знам да сам направила пропуст, то је зато што…“. А то, наравно, није истина из два разлога.

Као прво, ми знамо да су наркоманија и алкохолизам болести. Као и свака болест, зависност је само делимично повезана са оним што смо погрешно урадили: возили се метроом где сви кијају, дизали телевизор, па  нас сада болe леђа, неправилно се хранили и „зарадили“ чир на желуцу. Али већина људи, као и ми, возила се метроом, вукла тешке ствари и хранила нередовно, па се нису разболели, зато што постоје још неке карактеристике нашег организма које нас чине рањивима и подложнима болестима. Осим тога, чак и ако поседујемо те карактеристике, нећемо се обавезно разболети – то знају сви ђаци који покушавају да се разболе и избегну школу. Ни ми, одрасли, се не разболимо сваки пут након вожње метроом или кад поједемо „нешто с маком“. Болест увек има свој смисао и постоји читав низ разлога због којих Бог допушта да се разболимо. На пример, да нас заустави и примора да размислимо, да бисмо увидели своју зависност од Њега и других људи, не заваравајући се мишљу да наша снага и здравље припадају само нама и, на крају крајева, да би други могли да се побрину о нама с љубављу. Болест је невероватна ствар која често у животу поставља све на своје место и која боље од свих мудрих речи објашњава да је наше место у свету испод Бога, а не уместо Њега или поред Њега. Ако сте некад осетили бол у срцу, знате о чему причам. Када осећаш да живот може да се заврши управо сада, одмах постаје јасно ко је од нас главни. Наставите са читањем

Наши општи страхови – „мотор“ сазависности / из књиге „Ја га волим“

Ja_ga_volim_korica (mil4) за ПСЈелена Ивановна има сина наркомана. Цео живот живе заједно и воле се. Они су веома добри људи, познајем их много година. Јелена Ивановна је учитељица и стотине већ одраслих људи јој je дубоко захвалнo. Она им је посветила цео свој живот, као, уосталом, и свом сину. Ишла је на састанке групе Нар-Анон, радила по програму „12 корака“, радила домаће задатке и заиста је прешла један велики пут. Резултати су огромни и она сада већ може да живи захваљујући спољној подршци… Aли син наставља да конзумира дрогу и алкохол. Саша jе покушавао да оздрави много пута и сваки пут се то дешавало након неких стра-шних догађаја у његовом животу: озбиљне саобраћа-јне несреће кад је једва остао жив, предозирања, после којег су дуго остале последице, несрећног случаја са његовим другом, такође наркоманом, који је остао тежак инвалид; најзад је почео да оздравља након једне њене интервенције… И опет рецидив и опет употреба психоактивних супстанци. Сада се дрогира помало, тихо седи у својој соби и скоро ни са ким не комуницира. Одрастао је човек, његови вршњаци су одавно завршили факултете, раде, имају децу, а он тако живи сам и тавори. Јелени Ивановној је јасно да је сада „потез на њој“ и одлично зна шта јој је чинити: потребна је нова интервенција, треба га упутити у рехабилитациони центар и поставити строге грани-це, не би ли Саша променио начин живота. Међутим, интервенција подразумева жестоку алтернативу у случају да син одбије да иде на рехабилитацију, а она се плаши његове реакције. Њој су стално три узнемирујуће мисли на памети, њена три страха и то је паралише. Размишља: „Боље да сачекам, нисам још спремна, можда ће се некако нешто променити…“. Наставите са читањем