Тест на сазависност – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Читајући ову књигу, вероватно се нећете са свиме сложити. Наравно, ваша животна прича је другачија. Обрасци су увек само обрасци, али колико се то односи на вас лично? Међу милионима жена, мајки, сестара алкохоличара и наркомана нема потпуно истих. Неке породице скривају алкохолизам ближњег, док за друге породице околина већ одавно зна. Неко једва саставља крај с крајем, док су други материјално обезбеђени. Некима се породица распала, док су други успели да сачувају однос поверења са ближњима – наркоманима или алкохоличарима. У неким породицама влада насиље, док су друге исувише заштитнички настројене, да им је фактички немогуће рећи истину. Неко од вас и сам користи психоактивне супстанце, док други уопште не знају шта је то зависничка „еуфорија“…

Стога је и разумљиво да можда нећете код себе препознати све карактеристике сазависности и њихово испољавање ће код сваког бити другачије, али ћете вероватно ипак открити и много тога заједничког. Сви смо ми због те страшне болести изгубили своје ближње, изгубили смо их онакве – истинске, какви су били пре. Сви се надамо да ћемо их пронаћи. Свима нама недостају наши најрођенији, па смо се и ми сами променили. Сада нам је веома тешко да тако живимо. Живимо истовремено у љубави и мржњи, потребни су нам ближњи, али их се плашимо.

Наши проблеми личе на проблеме здравих људи, али су теже решиви. Ми не знамо шта да радимо са њима! Лишени смо помоћи пријатеља и породице – ми смо један на један са нашом невољом. И немоћни смо да се са њом изборимо.

Узмите лист папира. Прочитајте следећи текст и ако приметите да се нешто односи на ваш садашњи живот, запишите то као поднаслов и оставите довољно простора после њега. Када завршите са читањем, оставите књигу у страну и покушајте да запишете после сваког поднаслова како се то одвијало у вашем животу или како је сада. Будите веома конкретни и наводите примере. Ако се збуните, вратите се на књигу и покушајте да схватите шта се има у виду.

 

Страх од губитка контроле

 

Волим када све иде по плану. Изненађења ме иритирају. Све сам осмислила и знам шта ћу да радим и у најгорем случају. Изненађења само сметају. Боље да ја сама управљам ситуацијом. У мојој породици у сваком тренутку може да настане хаос. Никад не знаш шта можеш да очекујеш. Једноставно мораш све време бити на опрезу.

Сасвим се изгубим када је ситуација ван моје контроле. Ко ће управљати њом, ако не ја? Немам на кога другог да се ослоним. Ако ипак будем морала да нешто поверим другима, поверићу, али и да проверавам, и немате разлога да се љутите.

Осећам се сигурније ако имам много власти. Ја је уопште не волим, али је тако бар јасно шта те чека. Желим да знам све о свима и да имам начине да утичем на људе.

Понекад морам да објашњавам своје мисли помоћу руку: физичко насиље. Ја сам, наравно, за преговоре, али дође и до гурања или се деси туча. То се обично дешава када се сви аргументи у разговору потроше, а ја кажем: „Ма нећу да те пустим!“. Или ударим шамар. Или мене гурну, па ја узвратим… Генерално сам против насиља, али понекад је неизбежно, ако не разумеју неке ствари.

Тешко ми је да будем у друштву много људи, на пример у групи Ал-Анон. Они ме сви гледају, док ја не могу све њих у исто време да видим. Пријатније ми је један на један са неким, јер тада схватам како се та особа односи према мени и ако нешто није у реду, могу то да исправим.

Ако не могу да изађем на крај са неком ситуацијом и почнем да губим контролу над њом, идем на орук систем, да било како покушам да задржим контролу.

 

Страх од осећања

 

Трудим се да не будем сувише емотивна. Морам да потискујем своја осећања да не бих изгубила контролу над собом. Страх може да пређе у панику, а осећај радости не траје дуго. Зато се трудим да не показујем своја осећања и не дозвољавам да ме обузму, чак и кад сам сама са собом. Мислим да је опасно када се осећам узрујано.

savina-retouch (1)

Јекатерина Савина

Тешко ми је да изражавам осећања. Не разумем баш чему она служе. Љубав? Мржња? Више волим да размишљам и радим, а осећања могу да оставим за касније, најбоље када нема никог поред. Речи „злоба“, „нежност“, „радост“, „страх“ не употребљавам, некако ми не леже. Некад неочекивано почињем да се љутим или да вичем, или да плачем, или ме савлада умор – не знам зашто. Кад се ипак појаве осећања, мислим о томе како морам да одморим и онда могу поново да живим као и раније, без њих. Осећања опуштају, а ја морам да будем спремна да дејствујем и да осмислим све. Некад се моја осећања појављују у виду неке непријатне нежности, горких суза, вапаја беса. Тада се тудим да што пре постанем она стара – разумна и исправна.

Често мислим да су осећања један велики терет, који морам да носим. Тешко је живети са увредама, кривицом, страховима. Зато се трудим да се „не оптерећујем“ сувише. А када ме преплаве осећања, то је за мене мучење и не знам шта да радим са тим страхом и осећањем кривице. Све време покушавам да објасним себи да није све тако лоше. То исто радим са другим људима. Непријатно ми је ако неко у мом присутству говори о својим осећањима или ако их некако изражава.

У мојој породици није уобичајено показивати стид, увређеност, кривицу, страх, радост, бол, љубав, гнев, тугу, потиштеност. Осећања су знак слабости. Уосталом, то је нешто веома лично, да ни ја сама себи не желим да их признам. Можемо да попричамо о томе зашто ја нисам крива, или шта би могло да се догоди, или какав је он гад. Све те мисли имају једну сврху – не проживљавати та осећања и побећи од њих. А безнађе и беспомоћност ипак остају.

 

Страх од конфликта

 

Трудим се да не допустим да дође до конфликта. Плашим се љутих, јаких, старијих људи и критика на свој рачун. Мислим да је конфликт лоша ствар и да је „лош мир бољи од добре свађе“. Увек радије покушавам да нађем другачији начин него да директно улазим у конфликт.

У мојој породици конфликт значи свађа. Ту су увреде, а можда и насиље. Преживела сам много таквих конфликата и много сам због њих пропатила. Конфликт увек значи да ће ме неко на крају одбацити и напустити. Можда ће бацити виљушку и повући се у себе; а можда ће отићи заувек. Ја ћу остати сама, много се плашим тога, и зато упорно тражим подршку од других.

Често не желим да знам истину или је не говорим својим ближњима. Бојим се да ћу их узнемирити, а онда ће бити још горе: „опет ћу га избацити из такта“, „не дирај лава док спава“.

Све време се трудим да будем што даље од људи да они не би повредили мене, а ни ја њих. Лакше ми је да пропустим некога испред себе, него да прихватим његову љубазност. Ја и не верујем много да је заслужујем.

 

 

 

 

Претерана одговорност или неодговорност

 

            Развила сам код себе способност да невероватно брзо реагујем на потребе алкохоличара или наркомана. Знам шта му је потребно и, на леп или груб начин, покушавам да наметнем оно што сматрам да је исправно.

Често морам да немогуће и неприхватљиве ситуације учиним прихватљивима и да некако сама све удесим. Из тог разлога осећам да сам потребна, да сам успела, да сам се снашла, да сам паметница. То изискује сталну спремност да се учини све могуће и немогуће како би се задовољиле потребе других.

Осећам се одговорном за све и то је мој плус. Када је потребно остати прековремено на послу, добровољно се пријављујем. Када се неко нађе у невољи, његов бол постаје и мој бол и трчим да му помогнем. „Ко ће ако нећу ја?“ – то се односи на мене. Притом често западам у опасне ситуације; радим оно што треба да ради специјалиста или пратим да ли ће он урадити све како треба. За мене „бити поред“ значи „подметнути своја леђа“. Морам да помогнем онима поред мене да се не бих осећала усамљеном.

Када ме замоле за помоћ, не могу да кажем „не“. Ако одбијем, значи да сам ја лоша, егоистична, безосећајна. У својој породици помажем свима и водим бригу о свему. Ја сам „најстарија“, и тако је увек било.

Стидим се да тражим нешто за себе и зато, дајући свима предност, себе постављам на последње место, које је често непостојеће. Мени остаје последње парче пилета које не волим. „Ништа, ништа, све је у реду, сама сам тако хтела“.

С обзиром на то како се ја бринем о свима, имам тајну мисао да ће се неко побринути и за мене. Ја не могу сама да се бринем о себи. Не мислим на своје потребе, све остављам за касније. Лако ми је да направим вечеру ближњима, али нећу је направити себи ако сам сама. Не идем код лекара ма колико да ми је лоше. Моја „интелигентна“ запажања о другима не знам да применим на себи. Ја се апсолутно неодговорно односим према свом животу. Ја се чак и молим више за друге него за себе. За себе је то увек чисто формално и на брзину, јер су други важнији. Неодговорно се понашам према својој души. А можда ја мислим да ће ми се урачунати та брига о другима, то је добро и исправно дело, зар не?

 

Преплављујуће осећање кривице и стида

 

            Стид ме је кад ми је нешто потребно и кад то морам да кажем. Непријатно ми је да оптерећујем друге својим проблемима. Ја се све време извињавам. Извињавам се и за оно за шта се не треба извињавати.

У породици ја често прихватам оптужбе, слажем се са њима, само да бих прекинула расправу. Знам да сам, на крају крајева, сама за све крива. Мислим за себе да сам нико и ништа, а и чула сам то много пута у својој породици. Окривљавали су ме и називали погрдним именима. Веома сам строга према себи и према другима, а да бих ипак била неко и нешто, трудим се да урадим све за „5+“, строго контролишући и „васпитавајући“ и себе и друге.

Кад се други љуте на мене или ме критикују, осећам се беспомоћно, као прегажена. Кажу да имам „низак осећај личне вредности“. Крајње ми је потребна подршка и да ме бар неко воли. Све време тражим одобрење од других људи и док ми не кажу да је „све у реду“, ја не знам да ли сам добро поступила.

 

Оштра, свирепа самокритичност. Оправдање.

 

            Трудим се да сама будем свој најнемилосрднији критичар. Лако ми је да осућујем себе. Ништа не радим исправно, никад ништа не испадне како треба. Не стојим иза својих одлука и често не могу да завршим оно што започнем. Радим истовремено више ствари и често правим грешке.

Сваки мој поступак се обично тумачи на негативан начин, и навикла сам да оправдавам сваки свој корак. У мојој породици грешке имају ужасне последице. Стално се присећам својих грешака и промашаја и с уздасима све изнова и изнова проживљавам. За мене нема опроштаја.

Поред мене је увек неко близак, или шеф, или другарица ко ме љутито оптужује за моје грешке и то ме паралише. На крају крајева, лакше ми је да се сложим са тим и да потврдим то сама, онда бар више неће викати на мене и кривити ме.

Ако у породици постоје проблеми, ми или ћутимо о томе, или оптужујемо једни друге, или уопште не разговарамо.

 

Не можемо да се опустимо, да престанемо да контролишемо, да се радујемо

 

Празници су за мене – напоран рад. Треба све почистити и скувати, направити да буде колико толико укусно, и свима угодити, а кад има много људи, не можеш све испратити… То ме раздражује и ја потискујем нервозу још од самог јутра, веома се умарам током празника и најлепше ми је кад се све заврши и кад могу да легнем.

Кад се људи гласно смеју, ја се узнемирим. Да ли су они трезни? У мојој породици веселити се значи опијање. Ја никад нисам тако весела као ти људи, нешто није у реду… Мене иритира њихов смех.

Трудим се да се никад не смејем прва, прво погледам на друге. Не умем да развеселим друге људе. Немам смисао за хумор који би ми помогао да на лак начин прихватим живот такав какав јесте, мени леже иронија и сарказам, а то повређује људе. То ме додатно збуњује и због тога се потпуно ућутим.

Често се осећам усамљено у друштву и током празника. Тешко ми је да се дружим са свима и да се веселим. Радије ћу поседети у неком ћошку. „Могу ли да оперем судове?“

 

 

            Живот у порицању проблема

 

            „Ништа ја не поричем, просто је тако испало… да је он само… ситуација се тако наместила…“

Када приметим проблем, ја „укључим заштиту“ и више се не бавим тим проблемом. Моје заштите су обично следеће: потцењујем непријатности, или сваљујем кривицу на другог, или се правим луда, или почињем надугачко и нашироко да објашњавам, или једноставно почнем да плачем…

Лакше ми је да слажем него да признам своју грешку: „Ja то нисам урадила!“ или „Уопште се нисам узнемирила.“

У мојој породици се проблеми не решавају, ми преферирамо да их игноришемо и избегавамо: „Немој да правиш проблеме!“, „Не оптерећуј се тиме!“.

 

            Потешкоће у блиским односима

 

Што сам блискија са неком особом, то ми је непријатније и несигурнија сам. Нарочито ако та особа за мене представља ауторитет.

Трудим се да се ни са ким нарочито не зближавам. У мојој породици блискост и поверење су знак рањивости.

Ако волим човека, мислим да треба да будемо једна целина, да између нас не би требало да постоје границе и да би требало да осећам исто оно што он осећа; да желим исто оно што и он жели; и да уопште живимо један живот. Мислим да то и јесте права срећа. (Мој живот је тако лош да ми је за срећу потребан нечији други живот којим ћу ја живети, а свој ћу запоставити.)

Ја привлачим тешке људе са разним зависностима, као да не могу да будем у блиским односима са здравим човеком!

Очајнички су ми потребне љубав и подршка и учинићу све само да бих се допала људима. Да не бих некога повредила, ја и даље одржавам блиске односе који ми уопште не одговарају.

За моју породицу нису уобичајени блиски контакти, поверљиви разговори, отвореност и искрена осећања. Блискост је за мене исто што и интимност, и ја је избегавам чак и са најблискијим човеком. Непријатно ми је и стидим се блискости.

Ми у породици имамо физички контакт само кад се тучемо.

 

Страх од усамљености

 

            Мрзим растанке. Када мој ближњи одлази на пут, бојим се да га више никада нећу видети. Доживела сам губитак вољених особа који никако нисам успела да преболим.

Моји блиски односи са неким људима су трајали много дуже него што је требало. Опет осећам да ће се десити оно старо: „моји пријатељи ме напуштају“.

Мене су више пута издали и остављали и мислим да сам то заслужила. Јако се бојим следеће такве епизоде, а она ће се догодити! Највише на свету се плашим да не останем сама.

Често се бојим смрти и беспомоћности у старости. Очигледно је да ћу бити на терету ближњима или ћу просто остати сама. Замишљам слику усамљене беспомоћне старице, инвалидска колица итд. Тешко ме погађају приче о старим људима и смрти, зато се увек трудим да помажем таквим људима или једноставно избегавам да размишљам о њима.

 

            Живот под знаком жртве

 

            Често се осећам беспомоћно. Ма шта радила, ситуација се не побољшава.

Чим помислим да је све у реду, одмах се нешто деси.

Окривљујем друге за своје тешке животне околности. Спријатељујем се и зближавам са истим таквим жртвама као што сам ја. Мешам љубав и сажаљење и мислим да волим људе које уствари сажаљевам и желим да спасим.

У мојој породици је присутно физичко насиље: одгуривање, шамарање, ћушке, лакши и тежи ударци. Дешава се да алкохоличар удара у зид, ломи врата и демолира намештај. Мислим да је сво то насиље упућено мени. Дешава се, чак, и да удара главом о зид или да сече вене.

У мојој породици је присутно психичко насиље: вређање, исмевање, урлање, викање, оптуживање… То вређање речима, чак и када није званично упућено мени, страшно ме повређује. На такве ствари сам већ навикла, а када покушам да се некако млитаво буним: „Да се ниси усудио…“ – свакако нема никакве вајде.

У мојој породици присутно је сексуално насиље: недозвољено додиривање и нежност, присиљавање на интимност после чега ми је болно и осећам гађење према себи и према њему. Исмева се мој физички изглед и моје, или генерално женске, особине. Често се могу чути псовке и друге сексуалне увреде. Ћутке прелазим преко свега или се правим да не чујем.

У мојој породици је присутно духовно насиље: моји ближњи исмевају или ниподаштавају оно што је мени драгоцено: моју веру, схватање живота и принципе који су мени важни. Морам да кријем да се молим и да одлазим у цркву, ближњи исмевају моје групе, називају их сектама, а ја не смем да се супротставим. Трудим се да „не кварим“ односе и избегавам да причам о ономе што је мени важно.

 

Потиснута туга и страх

 

            Када препричавам приче из свог живота, трудим се да не причам сувише осећајно. Трудим се да размишљам у стилу: „То је већ прошлост“ и да се не концентришем на пређашње и садашње проблеме.

Често понављам себи: „Не смеш да се узрујаваш и да плачеш! Прекини да цмиздриш!“. У мојој породици не сме да се плаче и да се унаоколо иде са тужним лицем, то раздражује околину. Код нас се сматра да туговати значи показивати слабост.

Често ме боли кичма, или ноге, или глава, лоше спавам, напетост не пролази чак ни ноћу, па се све време осећам уморно.

 

Опсесивно понашање

 

            Често сам опседнута сопственим потребама. То значи да се, помоћу лактова, упорно пробијам да по сваку цену добијем све што пожелим, док је све остало у мом животу изгубило сваки смисао. Као што човек у тунелу, стремећи ка светлости коју види у даљини, не примећује оно шта се налази око њега на зидовима – светлост је само на крају тунела! Одједном нека од мојих потреба постаје за мене ненормално важна: да стигнем на време, да га натерам да се лечи, да сазнам коначно истину; блиски односи – да ме неко воли; одржавање хигијене, храна, алкохол или нека друга дрога, посао, куповина, учење, да нешто имам, да некога спасим, рeлигија или нешто друго…

Када сматрам да би требало нешто да постигнем, спремна сам на све: лаж, насиље, подлости… и размишљам само о томе да то добијем, а после ћу се позабавити последицама. „Најважније је да он оде да се лечи, а касније ћу му објаснити…“. „Најважније је сазнати истину, а после ћемо да видимо…“ итд. Добре намере, по мом мишљењу, оправдавају подле начине њиховог постизања; можда не мислим тако, али тако живим.

Ако неко покуша да ме одврати од тог страсно жељеног циља, ја ћу га или склонити с пута, или ћу пасти у очајање. Не могу да слушам критику и не разматрам друге варијанте.

Обично размишљам по принципу „или – или“, „добро – лоше“, „црно – бело“, „наши – непријатељи (или странци) “.

Мислим да постоји само један тачан одговор. Ако си ти у праву, значи да ја грешим и зато ниси у праву!

У мојој породици или сви ћуте као у гробу или се деремо као у паклу. Речи типа „увек“, „никад“, „апсолутно“, „до краја“ итд. су свакодневица.

 

            „Мора се преживети“

 

            Често осећам да, како год било, морам преживети данашњи дан – и сутрашњи. Невероватно је да ме још увек служи здравље, с обзиром на то какав живот живим! Као да сам у рату – све време чекам нови напад и притом сам сигурна да ћемо сви погинути.

Научила сам да преживљавам и умем да урадим чак и оно што мојим бившим другарицама или мајци не би ни на памет пало.

Ја сам схватила да се ни на кога не смеш ослањати. Колико год да сам молила, нико ми није притекао у помоћ. На крају крајева, Бог нема других руку, осим мојих сопствених.

 

Дакле, испред вас је лист папира где сте написали вашу „историју болести“. Вероватно сте схватили да се сазависност односи на вас. Ви сте, наравно, приметили да питања из овог теста често звуче као опис нездравог психичког стања уопште, које не мора да буде повезано са алкохолизмом или наркоманијом у породици. Тако и висока температура или малаксалост саме по себи не указују на конкретну болест, али заједно са другим симптомима могу да помогну приликом постављања дијагнозе. Осим тога, у породици са алкохоличарем или наркоманом, за сваки од набројаних симптома, лако је видљива њихова повезаност са зависношћу. Рецимо, страх од усамљености је у том случају веома конкретан: смрт наркомана, развод у алкохоличарској породици, супругове прељубе у пијаном стању или када једноставно „није дошао кући“. Ако је код вас присутна сазависност, имали сте доста да напишете. Ако текст који сте написали буди код вас жељу да промените такав начин живота, ова књига је написана да вам у томе помогне.

Код сазависности је примарна управо психолошка страна болести – ако је уопште могуће говорити о примарности неког аспекта људског живота одвојено од осталих. Ипак, није све ограничено на психологију, као и у случају алкохолизма или наркоманије. Сазависни људи пате од озбиљних здравствених проблема који су повезани са хроничним стресом који преживљавају. Ту спадају висок крвни притисак и уопште кардио-васкуларна обољења; рак и дијабетес, чији је узрочник хронични стрес; слабљење имунитета и учесталост прехлада и вирусних инфекција; губитак памћења, несаница, хронични болови – неуралгија; болести пробавног система, чир и гастритис, где је стрес један од главних окидача болести итд. Сећате ли се општепознате изреке „све болести долазе из главе“? Познат ми је чак и случај када је мајка наркомана извршила самоубиство и оставила опроштајно писмо у коме је писала да ће бар сада, после њене смрти, он престати да се дрогира. Није престао… Тако да сазависног човека није могуће сматрати психички здравим.

Социјална сфера живота страда веома много, али овде нећу о томе да говорим, то је довољно јасно из самог теста. Присетимо се очајања, усамљености, мржње; присетимо се одлазака код „белих магова“ и „видовњака“ и потпуно магијски приступ цркви: „Колико сам се пута молила Теби, направили ми се жуљеви на коленима, а Ти како ми враћаш?!“ – као да је Бог сада нешто дужан тој измученој жени која ни у шта не верује. Изгледа да је све чиме је било могуће повредити своју душу већ учињено: осуђивање, гнев, вређање, очајање, магија, лаж, чак и прижељкивање смрти… Сазависност је велика невоља.

Ако желите да помогнете вашем ближњем, морате прво сами да оздравите. Тек тада му можете помоћи, а да вас он не повуче са собом. И тек тада му можете показати шта значи здрав живот, јер како би он то иначе могао да зна?!

Ако желите да проживите живот онако како је Богу угодно за вас, ако желите срећу и радост, а притом да изграђујете своју душу, онда морате да оздравите од сазависности.

Ако се присетите да, осим алкохоличара и наркомана, око вас још увек постоје људи који су, такође, ваши ближњи – деца, супружници, родитељи, пријатељи; и схватите да сте и ви њима потребни и драги, као и они вама, онда треба да оздрављате од сазависности.

На крају крајева, ако сте уморни од ваљања у истом блату, ако вам је мука од тренутног начина живота, ако осећате као да залужујете боље, хајде, почните да оздрављате и неизоставно ћете достићи успех.

 

Преводилац Ивана Мунђа

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.