Искуство живљења у љубави – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Почнимо од простог примера. Ево, рецимо, Тамара Ивановна. Она има сина Волођу који је алкохоличар. Волођа пије одавно, испробали су разноразне болнице, „најновије“ препарате и многобројна наговарања – све је било узалуд. Пије као и раније и скоро да је све у животу изгубио (изгубио све што је имао у животу). Остали су му само Тамара Ивановна, стан у Москви, и, за сада, живот. Волођа пије на улици, други га часте пићем или сам некако измоли, и не треба му много у задње времe. Долази комшиница и каже: „Онај твој опет лежи, иди по њега“. То значи да Волођа лежи пијан у бари између продавнице и Дома културе: ту је узак пролаз, а насред њега бара. Обично Волођа не успева да пређе преко баре, упада у њу и у ту лежи. Мимо њега пролази сав запослен свет по повратку са посла – срамота. Тамара Ивановна оде до баре, подигне Волођу и одвлачи га кући. Разуме се да јој нико не помаже, а Волођа је мокар и прљав. Тежак је и пијан, а Тамара Ивановна га вуче последњим снагама, само што и сама не падне. Код куће Волођа спава на поду, затим некако устане и пузећи пређе на тросед. Тамара Ивановна му не прилази. Кроз неколико дана све испочетка.

Препуна је стида, озлојеђености и очајања. Нема ни зрачка наде. Једном је рекла: „Нећу ићи по њега“. Волођа се није појавио. Тек следећег дана увече вратио се пијан и љут. „Знаш ли како су ме… тукли!?“ – то га је полиција покупила и довела – „Нисам могао да им узвратим, иначе би им… Шта, ниси ни кући могла да ме одведеш?!“. Истина, сав је био пребијен. Након недељу дана Волођа је опет лежао у бари и комшије су је позвале да га одведе кући. Поново га је довукла. Мирније је тако, бар ће спавати код куће… И шта да му каже: „немој да пијеш“? Зар ће вредети?

И тако се једном Тамара Ивановна, чувши по не знам који пут од комшинице да „онај њен тамо лежи“, упутила према Дому културе. Волођа је лежао у бари. Раније је она уздишући улазила у бару и подизала Волођу који се сам слабо помицао. Сада је она зауставила поред баре и питала: „Хоћеш ли устајати?“. Волођа нешто мрмља. У бари је хладно. Она стоји, не одлази. Поред њих пролазе људи, дају савете или радознало запиткују. Тамара Ивановна ћути. Добронамерници су чак покушали да помогну Волођи, али она је само стајала са стране и чекала. Најзад су они што воле да се мешају у туђе послове одустали и она је поново упитала: „Хоћеш ли устајати?“. „Хоћу“, рече Волођа. „Онда устани“, рече Тамара Ивановна. Волођа се придигао у бари, али не устаје. Она стрпљиво чека поред баре, сама у њу не улази. „Устај, сине, време је“. Волођа је четвороношке изашао из баре и покушао да устане. Она је пришла, придржала га, али када се он обесио о њу, поново се одмакла у стране. Волођа је пао, опет лежи и псује. Тамара Ивановна чека, поред ње пролазе људи и гледају. Било је потребно много снаге уложити да и сама не оде. Волођа устаје поново и она га придржава. Али да виси на њој више му не успева. Мора ипак да мало мрда новама и, корак по корак, они стижу до куће. Код куће он сам долази до троседа и пада на њега. Тамара Ивановна је спаковала Волођине ствари у торбу и легла да спава. Пробудивши се ујутру, Волођа је угледао маму и торбу. Мама је рекла: „Изволи своје ствари, вратићеш се кући после центра, када прођеш рехабилитацију. Звала сам их и очекују те. Спремна сам да те одвезем, курс лечења траје најмање пола године. Ако не одеш, овде више не можеш да живиш, сам се сналази. Волођа је одговорио: „У реду, поразговараћемо касније. Где сад да идем, морам прво да дођем себи. Када се вратим, попричаћемо“. Мама га је ћутке пропустила ка вратима и када је изашао, изнела је за њим торбу. Волођа је потражио кључеве у џепу и видео да их нема. Стајао је мало, отишао је и одмах се вратио. „Идемо, брзо“. Тамара Ивановна се спаковала у трен ока и пошли су ка метроу. Успут је хтео да је замоли за једно пиво „да дође себи“, погледао ју је и оћутао. Отишао је у центар. Вратио се након две године, одрастао и трезан. Касније су се догађали рецидиви, али „бара“ се више никад није поновила. Изашавши из рецидива, сам је ишао на групе самопомоћи АА, чему су га научили у центру. Оздравља…

Друга прича. Ксјуша је наркоманка. Има само осамнаест година, али у последњих пет година је преживела све непријатности које само могу задесити једну младу девојку. Све што јој је остало је њена сексуалност. Још увек је лепа и то је њено једино оружје. Окружење је доживљава као „ничија ствар“, како ми је рекао један момак у нашем центру где Ксуша оздравља –„узми и послужи се“; па ипак, према њој се односе опрезно: Ксјуша нема кочнице и може свашта да саспе у лице. На њој се ипак виде последице, без обзира на њену веселост и милу, скоро дечју љупкост. Кокаин, „ексери”, „екстази“, хероин повремено и живот иде како иде, она њиме више не управља. Ксјуша непрестано лаже, а сексуалност, своје једино оружје, показује свима тако непосредно, да се некад чини да она није човек, већ малена звер… без икаквих представа о животу. Неко време је живела у нашем центру, а затим је почела поново да се дрогира и отишла… Састала сам се са њеном мамом и очухом. Са тугом и напетошћу сам се  спремила да им објасним правила нашег центра: „Сигурна сам да разумете…“. И видела сам пред собом сјајне људе. Они су волели Ксјушу једноставно, безусловно, стидећи се њених поступака, али без покушаја да је да некако оправдају или сакрију њен живот. Мама је села прекопута мене и рекла: „Ето, наша девојчица је таква и није нам лако. Да, она је пострадала, али није постала огорчена, већ се просто отргла од живота. Све што има смо ми, и ми смо на њеној страни. Она је тако добра и ја верујем да ћемо наћи неки начин да је вратимо у живот.“ Тата, један од оних очева који је активно учествовао у васпитавању ћерке, рекао је: „Вратила се  кући и много јој је било жао што су је исписали. Објаснио сам јој да ће у супротном пострадати други из центра. Она је разумела. Да ли може да се врати када буде спремна?“. Схватила сам да је то испит за моју љубав. Нека зла учитељица је у мени вриштала: „Не, нипошто, она је ту свима  сметала у оздрављењу!“. Рекла сам: „Наравно да може. За месец дана када оду ови момци, ако још увек буде желела. А за сада нека долази код мене на консултације“. Ксјуша је дошла кроз две недеље, не баш сасвим трезна, како ми се учинило, и у провидној хаљиници. Зла учитељица је у мени победила и била сам хладна према њој. Више није долазила. А тако се надам да ће доћи…

Екатерина Савина

Знате ли шта повезује ове две приче? „Љубав дуго трпи, благотворна је… све вјерује, свему се нада, све трпи[1] (1 кор. 13)“. И Тамара Ивановна и родитељи Ксјуше воле постојаном, спокојном и верном љубављу. Њихова љубав не зависи од тога шта раде њихова деца. Они једноставно воле и њихова љубав никада неће престати, шта год да се деси. Та љубав их тера да чине дела љубави. То  могу бити и жестоки поступци – као што је Тамара Ивановна смогла снаге  да изнесе торбу иза врата. Не ради се ту о „трику“ како избацити алкохоличара из куће да би отишао да се лечи. Ради се о љубави која ју је одлучно водила, да Волођа није смео ни да је замоли да му купи пиво. Није смео! – мада је због мамурлука слабо разумевао зашто. То је огромна снага, тој снази љубави се Волођа и потчинио. Она једноставно није више могла да живи, док је вољено биће на таквом дну. Она није могла ни да га напусти у његовом болу – алкохолизму! – без обзира на све знатижељне (разне) саветодавце, без обзира на свој стид.

Да га је само једноставно избацила из куће, он би можда умро као бескућник. Да је манипулисала њим, терајући га да се лечи; одбијала да му да храну, да би кренуо да ради; избацивала из куће да би отишао у болницу; остављала га да лежи у бари да би схватио… ништа не би постигла. На сваку нашу манипулацију постоји и њихова манипулација која је још страшнија од наше. Али она је поступала тако како ју је њено срце водило и куцала је док се врата његовог срца нису отворила.

Ја не разумем те термине: „жестока“, „тешка“ љубав – љубав је увек тешка, љубав није само „циле-миле“ и попустљиво „У реду је, пази само да се то више не понови!“ – већ са-страдавање, са-радовање, заједнички живот. Али тај живот живе два различита човека, и баш зато што Тамара Ивановна и Ксјушини родитељи одлично схватају како треба да се живи, њихова деца су жива. Све истинско што Ксјуша има у животу то су њени родитељи који је воле. Они су њена веза са светом, са Богом, са добрим и истином. Они су, наравно, увек на њеној страни, увек памте да је „она тако добра“ и да „мора да се врати“. Могу само да замислим колико су преживели страха, дубоког бола и понижења. Бојим се да није само до Ксјуше, колико до „злих учитељица“ свих врста, укључујући и мене, до свих тих „исправних“ људи са мало љубави. Мислим да су Ксјушини родитељи Божји људи, и на таквима свет стоји. То, наравно, не значи да је Ксјуши све дозвољено: не, породица је поставила јасне границе. На пример, родитељи не дају Ксјуши новац, схватајући да она није у стању да одоли дроги. Али увек је добродошла у њихову кућу, чак и кад није трезна. Питала сам по навици: „Зашто?“ – и добила одговор: „Зато што јој је потребно да се врати кући, а то не зависи од тога да ли се тог дана дрогирала; док не оздрави, неће моћи да влада собом, а њој је потребан дом да би се угрејала и да би имала чему да се нада…“. Наравно, они су у праву.

„Држите се љубави“.

[1] «Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји. Не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

Љубав никад не престаје… А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Држите се љубави…»

Преводилац Ивана Мунђа

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.