Шта се догађа са породицом? – из књиге „Ја га волим…“

Књига намењена Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Наш заједнички проблем – сазависност

Да бисмо схватили шта се догодило са нашим породицама и шта је то сазависност, размотрићемо неке примере. Можда ћете увидети неке сличности са вашим случајем?

Пример 1. Љубин син је тежак наркоман. Дрогира се свим доступним наркотицима, Изгубио је породицу, здравље, способност да учи и ради… Живи одвојено од породице, пошто нису више могли да трпе његове испаде. Сину су купили стан и тамо су га преселили. Љуби је жао сина. Често је био на граници живота и смрти, и сви се чуде како је уопште преживео. Мајка га је више пута враћала у живот после предозирања, „чупала“ га из затвора, криминалним бандама плаћала откуп за њега. Да није било ње, он би сигурно већ био мртав. Зато, иако се син одселио, она не може да води миран живот. Док он ујутру спава, она не може да се смири ако га до ручка не добије на телефон и не чује „Да ли је још увек жив?“ Ако ситуација буде лоша она је ту, увек спремна да помогне. Новац му за дрогу не даје, али зато плаћа дугове, јер ће га иначе ,,претући или убити“. Кредит такође плаћа она, јер би му у супротном банка одузела стан и он би се вратио да живи код њих. Она му, наравно, објашњава да тако „не сме“ да се понаша, али ко ће му помоћи ако неће мајка? „Без мене ће да настрада…“

Резултат: Љубин син добро зна да ће га у кризној ситуацији мама сигурно спасити. Зато се он не боји да и даље конзумира дрогу. Његова зависност се брзо развија. Мамино „покривање“ му омогућава да не види последице своје зависности и он је уверен да ће на тај начин моћи живети. Он тако и живи. Није у затвору, нису га претукли, није на улици! Љубине придике у смислу „Шта то радиш, па знаш ли…“ контрадикторне су њеним поступцима и зато немају никакву тежину, нема потребе ни „објашњавати“ јој. Поступци говоре више од речи. Што дуже тако живи, синовљев живот се све више урушава, а тиме више трпи и Љубин живот, њено здравље и породично и материјално благостање, о благостању се ту не може ни говорити? Обоје тону све дубље и не виде излаз из ситуације.

Први део књиге  Увод – из књиге „Ја га волим…“ – Екатерина Савина

Пример 2. Муж Олге Ивановне је познати адвокат. Има своју адвокатску канцеларију, веома је поштован у својим круговима и помогао је многим људима у невољи. Услуге су му скупе и добро зарађује. Клијенти су му захвални и имају због чега да буду. Професионалан је, а осим тога саосећа са ситуацијом и учиниће све за клијента у невољи. Олги Ивановној многи завиде каквог мужа има! Она хладно одговара на њихове лепе речи и ужурбано прекида разговор. Зато што она, и само она зна колико вреде те похвале. Кад би они само знали како он недељама лежи код куће пијан, како често губи документе, како се не јавља на телефон и како „пропије“ аванс за судски процес и не појавивши се на суђењу! Када би они знали како јој је синоћ, једва се држећи да не падне, објашњавао да „није ни окусио алкохол“, кад би знали за празне флаше у корпи са прљавим вешом и на плакарима! Кад би знали колико јој је понижавајуће да лаже клијенте преко телефона да „није код куће, да је хитно отишао на службени пут“, док он лежи у кући и трезни се сав избледео и знојав и колико је у дуговима, пошто мора да плаћа лекаре и да враћа авансе и још од нечега да живи… Последња три месеца није  радио, јер није могао да се јави на телефон.

Олга Ивановна ћути. Она је лепо васпитана жена и не може себи да дозволи да избије породични скандал. Само тихо плаче трудећи се да је муж не види. Она је дужна да се нађе мужу у невољи, она заправо „саосећа са ситуацијом“ његових клијената и по ко зна који пут спашава углед његовог имена. У супротном ће то нашкодити његовој репутацији, а његова репутација је његов посао, зар то није јасно? И истином овде ништа не можеш исправити. Зато она ћути и помаже му последњим атомима снаге.

Резултат: Олга Ивановна је исцрпљена. Слабо спава и све време се упиње и размишља како да поправи ситуацију. Сви њени покушај да „залечи“ мужа били су узалудни. Он не жели! „Могу ја сам“. Он је паметан човек и мора то сам да реши. Пијанчење се наставља, обоје су све више у очају, а љубави и благодарности једно према другом је све мање. Сада се све чешће у разговору могу чути тиха пакост и отуђење. Недавно је дошло и до туче. Толико о васпитању… Још мало и она ће га напустити или ће завршити у душевној болници, све иде ка томе. Опијања се понављају са завидном учесталошћу на сваке две недеље. Олга Ивановна је такође на неки начин опијена сопственим очајањем. Не види излаз.

Пример 3. Гаљин син је наркоман. Одавно… Она је научила да излази на крај с тим. Дакле, овако: новац се не сме држати код куће, у супротном ће добити ноге. Сва техника и злато су одавно продати да их се више и не сећа, сада тих проблема нема. Где набавља дрогу не зна се. Своју собу држи закључану. Шта тамо ради, то је његова ствар, одрастао је човек. Срушио се у кухињи, позвала је „хитну“, дала му је вештачко дисање. Када је дошла полиција повукла се у своју собу и затворила врата, није заподевала разговор. Одвели су га, затим се вратио, она га ништа није питала. Добро је да Гаља има жељезна врата од собе и фрижидер у соби. Живи као са лошим комшијом. Гаља није код куће по цео дан, само да га не би гледала: другарице, посао, а и сама понекад попије. Кад се дешава да син тражи новац или лекове, одржи му лекцију како треба да се лечи. Међутим, новац му повремено даје, позајмљујући од комшија. Каже: „Жао ми га је…“ и почиње да плаче. Тако проводе живот.

Резултат: син мрзи себе, мајку и свој живот. „Живот је срање. Свакако ћу убрзо умрети, брига ме за све“. Мајку ипак и даље воли. Некако с болом, више као да је жали, криви себе што јој је упропастио живот, а већ следећег трена јој се заклиње да ће се обесити, говори како више нема мајку и псује је. Његов живот су мржња и очајање. Као уосталом и њен. На послу и код куће је прати само једна мисао. ,,Шта ако га је покупила полиција? А шта ако га више нема?“ Сама пије, да не би размишљала,али не помаже.

Све три жене, иако су потпуно различите, имају неколико заједничких особина. Љуба, Олга Ивановна, и Гаља веома воле своје ближње. „Али неком чудном љубављу…“, која им доноси љутњу и очајање; од такве љубави је свима горе. Све три се до самоодрицања труде да помогну својим ближњима, али узалуд само се зло умножава. Зависност се „храни“ њиховим жртвама и буја. Све три су, на крају крајева, неуспешне. Све три не виде други излаз, осим да наставе са таквим начином живота који уништава њихове породице… Чак све три (искрено говорећи) разматрају смрт ближњег или своју сопствену  као излаз, али као излаз никако не разматрају промену свог понашања.

Екатерина Савина

Екатерина Савина, директор рехабилитационог центра „Зебра“, добротворне организације с више од 20 година радног искуства у рехабилитацији и лечењу наркомана и алкохоличара, а такође и њихових породица. 

Шта се догодило са њима? Када су њихови ближњи постали зависни од дроге или алкохола и оне почеле да живе са зависношћу, њихова љубав се такође разболела. Све више и више је њу почела да замењује сазависност која личи на љубав, али је она у суштини њена супротност. Жене то нису знале, а сопствена зависност им није дозвољавала да то увиде: порицање зависности је саставни део саме зависности. Раније су маме и жене живеле свој живот, поклањајући вољеном човеку један његов део , а тада су заиста волеле. То време је прошло, пробијене су границе у њиховим односима. Сада оне живе живот својих ближњих, трудећи се да га промене, али им то не полази за руком. Маме и супруге покушавају да отргну комадић туђег живота, да га прераде, како оне мисле да треба. Њима је драго када успеју да их исконтролишу, када их уцене, када им они обећају да ће се променити. Њихова радост је условљена животом ближњих наркомана или алкохоличара. Радости је веома мало зато што је немогуће променити другог човека без његове жеље. Зато је много очајања, озлојеђености и гнева. Управо због сопствене немоћи да промене другог. Те жене живе животом својих ближњих паразитирајући на њему. Сурово речено? Зар њихови поступци, њихова сазависност, не уништавају живот њихових ближњих, а не само живот тих жена?

Сачекајте, не љутите се. Наравно да оне нису желеле такав живот. Наравно да су се трудиле најбоље што су могле и све су чиниле да помогну, али на погрешан начин… Њихова љубав је и даље жива и оне су сада дошле да спасу своје ближње на прави начин, а такође и себе.

Постоји много објашњења на тему шта је то сазависност. Ево неколико таквих:

Сазависан човек је човек који дозвољава да поступци других људи управљају његовим животом и зато је опседнут идејом да контролише поступке тих људи. На пример, Љуба плаћа дугове свога сина наркомана, а њој скоро да не остаје новца за живот. Зато се она труди свим силама да га натера да не позајмљује, што је немогуће, и она наставља да плаћа.

Сазависност је када знаш да те убудуће не чека ништа добро. Твоји односи са људима биће исто тако болни и завршиће се погубно, као и увек. Гаља тачно зна да ће њен син, грубо је опсовавши и понизивши je, кроз два дана, чим му затреба новац, опет покуцати на врата, и она ће отићи да позајми од комшинице. Она ће опет поверовати да га боли зуб… Како другачије?

Сазависан човек не живи ради себе, већ ради наркомана или алкохоличара, постајући притом функционална допуна његове зависности, помажући јој да се развија. Олга Ивановна је „громобран“ у животу свог мужа. Она не може да оде на викендицу јер се муж напио. Ако га позову, мора да каже да је хитно отпутовао у Санкт Петербург, и да ће се кроз три дана сигурно вратити … А муж, као и обично, мирно пије та три дана…

Хајде да размотримо једну од најважнијих дефиниција сазависности која појашњава неке од њених механизма.

Сазависан човек сваљује одговорност за своју судбину на друге људе и околности, постајући жртва њиховог утицаја.

Погледајте, ова дефиниција нема везу директно са алкохолизмом и наркоманијом. Сазависнот је заправо шири појам. То је један сасвим деформисан начин живота. У нашем примеру зависне породице сазависност је посебно деструктивна и зато је лако уочљива.

„Укључимо“ здрав разум. Наше благостање је плод заједничких напора, наших сопствених, људи који нас окружују и Бога, Који је над нама. Ми заиста желимо да живимо добро и чинимо све зарад тога, и људи око нас су обично спремни да нам помогну, посебно ако им то није нарочито тешко. Све то захваљујући Богу који нам показује путеве доброг живот и како да их одаберемо и шаље нам више врста помоћи, укључујући и помоћ добронамерних и великодушних ближњих. Само иди… и не греши. Ако погрешиш, признај да си погрешио и потруди се да то исправиш, а Бог ће одмах опет помоћи. Имајте на уму да живети добро не значи живети лако, и да мекани кревет или летовање на Кипру не представљају границу могуће среће. Бог нас је предодредио и позвао на леп живот. Је л’ тако? Не, није тако, у нашем животу то уопште није тако. Зато што смо у својој сазависности одлучили да ћемо живети лепо, само ако нам ближњи обезбеде леп живот, а како се то живи лепо није важно, када будемо жвиели тада ћемо и размишљати. Син ће престати да се дрогира, или ће муж престати да пије и да лаже, или ће се син дозвати памети и запослити се. Зато су сви наши напори усмерени на то да их натерамо да престану да раде то што сада раде и да их принудимо да се лече, или да се запосле, или и једно и друго… Пошто они сами нису способни да то учине (не желе, не знају како, не могу), ми контролишемо њихове поступке, држимо им придике, преваспитавамо их, присиљавамо их, водимо за руку, обављамо позиве и распитујемо се уместо њих, да би они, најзад, урадили оно што је нама тако потребно… Још их окривљујемо и љутимо се на њих, бојимо се да опет неће успети, ужаснути спуштамо телефонску слушалицу или идемо у пошту са препорученим писмом. Срамота нас је пред комшијама или другим рођацима или клијентима, зато лажемо и прикривамо поступке наших ближњих. То изгледа као СУПЕРодговорност, одговорност и за себе и за њих, а заправо смо НЕодговорни према свом животу.

Да бисмо тако живели, морали смо да прегазимо неке границе. Лажемо, виримо кроз шпијунку, прислушкујемо телефонске разговоре, проверавамо џепове својих ближњих. Нама је од животне важности да знамо како они живе да бисмо успели некако да одреагујемо у невољи, да се заштитимо. Њихова невоља је наша невоља! Границе између нас више не постоје, скоро и да не разликујемо свој и његов живот. „У болници смо на лечењу“, „Треба да вратимо кредит“, „Оздравићемо“ нису само речи. Честа је појава таквог стапања деце и родитеља као да пупчана врпца још увек није одсечена: „Можемо ли доћи на консултацију? – Ко? – Ја, са мојим дететом! – Колико дете има година? – 36…“. „Дужан си да будеш самосталан!“ – Коме је дужан? Вама? Или ипак самосталан значи без вас? То је апсолутно бесмислено и у тој бесмислици ми живимо. Син штуцне, мама се тргне.

Прешли смо границе личности ближњег и неумесно смо се настанили на његову територију. Узгред речено, он је, против тога, али нама то није важно. Ми ћемо га спашавати, чак и ако он сам то не жели. Касније ће схватити! Нама ни на памет не пада да покушавамо да живимо по ужасном обрасцу „циљ оправдава средства“, који нам је до сада омогућавао само то да брзо доспемо у пакао – примери томе су крсташки рат, гулаг[2] као и и наш лични живот. Чини вам се да преувеличавам? А зар није пакао „засипати“ мајку најпростијим псовкама, тући се с њом, разбијати сопствену кућу, сећи вене када те не пуштају из куће да узмеш дозу дроге? Зар није пакао пријављивати сина полицији, чупати себи косе у стању хистерије, лагати све унаоколо, желети смрти сину и себи самој? Није ли благи пакао када вас обоје не напуштају ужас и очајање, а нико се не усуђује ни реч да каже?

Када смо се довољно намучили у том „стапању“ са ближњим, схватили смо да су све невоље због њега и побегли смо. Сећате се Гаље? Она живи иза гвоздених врата да би се спасила од сина, наркомана, она плаче и пије, покушавајући да све заборави. Она је и даље безнадежна и очајна. Та огромна дистанца од ближњег, од кога зависи сва радост у њеном животу јесте само једна – тужна усамљеност. Покушала је да „нађе себи неког“ (да набави неког, као пса… тако је и рекла!), али показало се да је тај „неко“ тешки пијаница-бескућник што није ни чудо јер она уме само да жали друге и спашава. „Романса“ није потрајала дуго: пошавши познатим путем, извукла га је неколико пута са оделења за детоксикацију и ускоро се вратила сину, а „муж“ је негде нестао, више није био ни потребан.

Намеће се једно деликатно питање. Неке жене су решиле свој проблем тако што су прекинуле однос са зависником, ближњим, поприлично су се „дистанцирале“ да му не би дозволиле да им више не квари живот. Преузеле су на себе сву одговорност за своју срећу. Оне иду на масажу и на базен, „оздрављају“ неретко по „програму“, видећи у томе наставак „опоравка“ свог живота (базен за душу), испуниле су живот дружењима и мноштвом занимљивих и важних ствари, а да ли су срећне? Кажу да јесу… Ја им и не верујем. Из потпуно исправног принципа„ дистанцирај се с љубављу“ оне су испустле реч „љубав“ и покушале да изграде живот без те љубави. Оне често одржавају контакт са алкохоличаром или наркоманом, али тај однос се своди на изричито тврдо „не“ и поучну фразу у смислу: „Ја не подржавам твоју болест и начин живота“. Оне су изгубиле своју љубав према њему. Таква зјапећа рана од губитка вољене особе не може се игнорисати нити залечити разноразним базенима. Једног дана ова жена ће се освестити, ако само успе, али биће касно, и „неки непознати глас ће јој одговорити…“. „Немојте се растајати од вољених“ – то је ипак истина, чак и ако су нас ти вољени довели до ивице смрти. Треба научити живети без сазависности и тада ће бити могуће живети са њима у љубави… Ја се бар надам томе.

Осим тога, ако се вратимо на наш „здрав разум“– на почетку је била реч, ако се сећате наша срећа је плод заједничких напора, како наших сопствених, тако и напора људи око нас и Бога. Не само наших напора, него и других људи које смо сами одредили. Бог нам је послао тог ближњег, наркомана или алкохоличара, послао га је и због њега самог (њему је потребна помоћ) и због нас (да бисмо ми постали бољи људи). Живот са болесним човеком, без обзира на то од чега он болује, ако се живи на исправан начин, учиниће нас бољима, стрпљивима, смиренима, саосећајнима, непоколебљивима у невољи… Постајемо бољи људи. Испоставља се да су и нама потребни такви односи. Зато, ако сте рачунали на то да ћете у овој књизи наћи оправдање за вашу одлуку да се отарасите свог наркомана или алкохоличара заједно са вашом сазависношћу од њега слободно је затворите. Ова књига говори о томе како треба живети заједно са наркоманом, не постајући његова жртва и не правећи од њега жртву своје сазависноти. На крају крајева, сазависност је такође и то болно проживљавање трауме, велике психолошке трауме, па чак и физичке, у коју се наш живот претворио због алкохоличара који пије или наркомана који конзумира дрогу. То је непресталан бол на који смо се некако навикли и с муком прилагодили. Тако се не може живети, али ми ипак живимо, живимо у тој некој ружној и болној пози која уствари и јесте сазависност. Постали смо жртве те болести и настављамо да живимо као жртве. Читав наш живот је усмерен на покушај да преживимо пакао злоупотребе психоактивних супстанци. Шта више, требало би још и да спасимо наркомана или алкохоличара! Живимо са вештином преживљавања у ванредним ситуацијама и то нас скупо кошта. Ожиљци и отворене ране су увек непријатне и не можемо очекивати осмехе и љубазност. Сазависност је наш вапај.

[1]Антиполицај – средство које отклања непријатан задах из уста.

[2]Гулаг (Главна управа за логоре и колоније поправног рада) – владина агенција која је управљала главним совјетским системом логора за принудни рад.

Наставак следи.

Преводилац Ивана Мунђа

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.