Игре на „благослов“ – обмана самог себе

Како се односити према духовнику

IMG_20150326_212346

– Каква је мера одговорности духовног чада пред духовником и самог духовника пред Богом? Шта може да очекује човека у случају  непослушности?

Постоје разни степени непослушности. Донекле сваки човек у детињству није слушао своје родитеље, нарушавао је њихове забране. Исходећи из тог, он сам  је  могао да  види како се то по њега завршавало. Исто је и у односу са духовником. Постоје  категоричне забране, када духовник јавно забрањује човеку да чини греховни поступак – говори му, «дужан си да са тим прекратиш», «немаш право да урадиш такав поступак, иначе поступаш против Јеванђеља». Такве ствари човек не може да не испуни. Ако он не послуша такве ствари, то ће за таквог човека бити страшно, он ће се лишити не само молитава духовника, но и нечег још већег. А постоје и ситуације мање критичне. Ми смо већ привикли да поступамо по своме, и све смо помало склони да тумачимо слова духовника у своју корист. Но, то не обећава тако велике непријатности, јер код сваког постоји мера слободе.

Колико сам ја имао прилике да се сусрећем с опитним духовницима – ретко сам виђао категоричност у стварима које се не тичу греха. Човеку се свеједно оставља нека слобода, оставља му се последња реч. Сећам се о. Јована (Крестјанкина), који је чак и када је давао духовне савете, и када је било јасно да он открива  вољу Божију, чак и тада је он остављао човеку могућност избора. То је веома важно у односу духовника и чада. Но, постоје и категоричне ствари. У писмима о. Јована (Крестјанкина) сусрећу се и категоричности, нпр. када пише «немаш права да напушташ мужа», «немаш права да урадиш абортус», итд. ако ти то урадиш – тешко теби, Бог ће да те накаже (казни) итд. Таква забрана се ни у ком случају не смеју преступати.

– Бивају ситуације када се човек обраћа старцу (монаху), а затим се обраћа к духовнику, а овај му говори нешто сасвим супротно од оног што му је рекао старац… Шта радити у том случају?

– Мени се чини да одлазак код старца и разговор с њим не би требао да се ради мимо знања духовника. Не би требало газити «преко главе» човека, који је узео на себе одоворност за тебе. Не би требало не обавестити га – у том се крије страшно неуважење и неповерење према том свештенику, који се за тебе моли. Човек може да мисли овако «шта мени тамо неки свештеник ниског ранга, ко је он по сравњењу с о. Николајем (нпр.)». И настаје не само конфликт, колико то да се од човека сакрива воља Божија чак и кроз старца.

Често сам имао прилике да видим како човек иде старцу мимо духовника, а старац му говори ствар која не одговара стварности, која не решава проблем, него га само још више компликује. Тако бива ако се човеку не свиђа одговор духовника, он размишља «а да одем ја код старца». Мени се чини да за одлазак код старца треба бити у договору с духовником. Тако поступају и сами свештеници. Пре него се обрате старцу они се саветују са својим духовником.

– А у којем се случају прекраћују односи духовника и чада, а притом, да су оба живи и да су чланови Цркве?

– То бива из више разлога. Понекад бива да чадо више нема потребу за духовним руководством. Тако може да се деси. Духовни раст људи није код свих исти. Понекад «чадо» у духовном равоју може да превазиђе духовника. Дарови су Божији тајанствени. Неко расте брже, код некога су духовни дарови ограничени. У једном периоду свештеник ти је био потпора у духовном животу, и ти одупревши се на њег стао си да брзо идеш напред, а потом си схватио да ти даље већ можеш да идеш сам. И у том смислу односи могу да остану истински добри, другарски, но човек може престати да има потребу за неким тамо саветима, и благословима за нека тамо дела. Он може да решава нека питања сам, не бојећи се да наруши вољу Божију. И то је све нормално.

Бива и тако у односима духовника и чада, да чаду већ није нужна помоћ, но љубав у Христу, која веже те људе, свеједно их у духовном смислу води заједно ка Христу, они се не растају, заједничка молитва замењује духовне савете, и молитва свештеника даје више него неки савет или благослов. Код нас се обично духовно руководство своди на «Баћушка благословите то-то и то-то». А постоји још и духовни живот. И ако ћемо да говоримо о озбиљном духовном животу, тада ће већ реч поћи о духовном руководству. У парохијском животу односи духовног чада и духовника су пре црквено-практични савети благочестивости, него ли што је то духовно руководство. Духовно руководство – је веома озбиљна ствар.

– За шта би требало узимати благослов, а за шта не?

– То зависи од духовног узраста човека. Понекад човек у првом периоду, када се он не орјентише баш најбоље у животу, не само у духовном, него и у животу уопште, може често да пита за савет. Само да се то не преврати у пребацивање на свештеника одговорности за свој сопствени живот, то се веома многим допада.

– А како то избећи?

– То у већеј мери зависи од свештеника. Од његове мудрости, строгости и… Смисла за хумор. У неком тамо моменту је добро просто узети и заједно се над нечим насмејати. За свештеника је »благослов» – начин управљања људима, то је веома опасан начин, и тако се лако с њим користити када је човек спреман да се потпуно, без размишљања потчињава. А таквих људи је много, који су спремни да себе, коме угодно потчине, под маском благочестија (побожности). А под видом свештеника или оних из «духовних чада», хода маса авантуриста, који потом загоне људе у подземље.

– Чему би ви сами уподобили односе духовника и духовног чада? Из примера светског живота?

– За мене су они у разним периодима имали разне аналогије. На садашњи момент они ми се представљају као односи другова. Или, чак, не другова, међусобно равних, него пре браће – старијег брата, који је на много година испред, и млађег брата.

Уопште, људе у цркви не би требало раздвајати по принципу сталежа, као да је свештеник одељен од мирјана толико да се живот свештеника чини принципијално различитим. То је заблуда. Када сам човек прецењује свештеника, он на њега полаже неко посебно надање и требује од њега нешто неиспуњиво, зато што мисли да је сваки свештеник свет већ тиме што је он свештеник. А то није тако, зато што је свештеник исти такав човек и носи на себи исте те немоћи и искушења, као и било који хришћанин. Просто је свештенику дата могућност да мало прође напред, да утаба неки пут испред тебе, и он може да покаже како ићи даље, као што старији брат помаже  млађем брату. За мене је тај образ тренутно основни. Ја би сам хтио да мој однос с мојом духовном децом буде, не као тамо неког преузнесеног на неуобичајену висину свештеника и умањених пред њим парохијана: ма шта тамо да свештеник каже – нужно је без размишљања испуњавати, – него бих хтео да то буду управо односи браће.

Још и зато што је често и свештенику нужна подршка, истинска, братска подршка од својих парохијана. Зато што се и свештеник спотиче, и у животу свештеника бивају духовни кризиси и тупик (ћорсокак), када му је неопходно да се за њега моле и да га духовно подржавају, да га парохијани мало гурају напред. Бива да је баћушка пао у стање духовног кризиса, а управо су се на њега и „обесили“ други. Ако их свештеник у том тренутку не може носити на себи, говоре „ој, не, нама такав свештеник није потребан, поћи ћемо код другога“. Тј. док те је носио на себи, био си задовољан, а када се свештеник спотакао од тежине и пао, нашао се ником потребан, од њега се веома лако одвратити. Мени се чини да је то неисправно. Дужна је да буде братска љубав. Није само свештеник дужан да носи „бремена“ своје парохије него је и парохија дужна да носи бреме свог свештеника – у томе се и састоји спасавајућа братска љубав.

– Да ли је дозвољено нешто скривати од свештеника? Колика је дужна да буде мера отворености?

– Ништа се не сме скривати од духовника. Постоје ствари које би било нетактично рећи духовнику, говорећи с духовником, или сакрити такву ствар која би могла да увреди духовника (притом знајући да то иде не од тебе него од неког другог) – тј. то што није везано с твојим личним спасењем и односом с Богом. Но, што се тиче лично тебе, ту се не сме ништа скривати.

– У којим случајевима се можемо исповедати код другог свештеника, ако већ имамо духовника?

– У било ком случају, само ако ти не желиш самим тим да сакријеш нешто од духовника на исповести. Није обавезно све време исповедати се код духовника, посебно ако код тебе нема таквих ствари, које би му обавезно требало рећи, како би он могао да донесе исправну одлуку о твом животу, и да би те могао из свог личног опита на нешто упозорити. А ако је то обична исповест, онда се може отићи и код другог свештеника. Но, ако је твој циљ – да сакријеш нешто од духовника – онда је то веома лоше.

– Шта да се ради у случају да духовник даје савет, који се чини немогућ за испунити? Је ли човек много сагрешио ако га не испуни?

– Такви случајеви бивају. Ако осећаш да те то ставља у ситуацију где не знаш како поступити – помоли се и остави да прође неко време. Но, ти си слободан човек и ако си толико несагласан, онда узми на себе одговорнност и носи све последице тога што ће произаћи ако се не сагласиш. Бива нпр. да свештеник неће да да благослов за тамо неки брак, а људи се свеједно ожене и срећни су. Па још и размишљају, а да смо послушали тада, шта би било…

– Помоћу којих признака може да се одреди, да ли однос с духовником даје реалну корист, тј. да се спасаваш?

– Ако на падаш у униније, ако си весео. Неисправан савет духовника може да приведе к унинију. У парохијском животу неретко бива тако, да се крене с играма – на послушање, на исповедање помисли, карикатурне игре на смирење, којих у принципу не треба да буде. Човек живи овде и сада, и он је такав какав је. И задатак духовника је, с моје тачке гледишта, помоћи човеку да схвати, ко је он као такав. Ако он схвати какав је, њему ће постати јасно шта да ради даље. Духовник помаже човеку да се избави од илузија по поведу самог себе.

А игре на «блаогслов-послушање» – то је, као прво, само пребацивање одговорности, а као друго,  то је лаж. Исто како бивају и лажне претпоставке код људи: код мене је тренутно лош однос с рођацима, и ја ћу се пред њима понашати «смирено» – ја им нећу одговарати као они мени, него ћу им одогворити «Спаси Господи». И када човек почне тако да поступа, његови односи залазе у неразрешив тупик (ћорсокак). Када је он био дужан да каже отсечно «не», он говори «Бог да благослови», мада унутра код њега нема никаквог смирења, и он почиње да ради формалне ствари, од којих односи с људима залазе у тупик. А затим почиње котрљање у обратну страну. Боље је понашај се како се осећаш, буди сам свој, то што јеси. Данас си такав. Полази од тог какав си данас, и понашај се тако. И поступај тако, и моли се тако, и проси у Бога помоћи. Но не треба играти (глумити) то чега нема. Ако нема смирења онда га и не изигравај, иначе, све што урадиш биће лажно.

– А што се тиче избора пута, монашког или породичног, колико је овде одлучујуће мишљење духовника?

– Оно је другостепено. На човеку је тај избор – свагда унутарњи, то је свагда унутарњи призив, то је његово призвање. А призвање свагда иде од Бога право к срцу човека.

– Како се то пројављује?

– То се пројављује као оштра унутарња жеља. Човек у једном моменту, нпр. борави у неком манастиру и њему је тамо толико добро да он схвата, да више не жели да се враћа отуда у овај свет. И ако се враћа осећа се не на свом месту. И док се он поново не врати у манастир он не живи. Ето тако се то у човеку открива. Исто тако је и с породичним животом. То се решава не одлуком духовника него призивом Божијим. Духовник може само да да савет, да сугерише нешто. Бацивши опитан поглед, свештеник може да открије невести то што она раније није примећивала код свог изабраника, да јој скрене  пажњу на неке црте његовог карактера. То јој може помоћи да донесе коначну одлуку. Но, свеједно, у таквим ситуацијама човек искључиво сам доноси одлуке.

– Новопочетницима бива тешко да завршавају молитвено правило, оно се чини превише дугачко, понекад досадно и неудобно за испуњавање. Шта с тим?

Мени се чини, да оно постаје досадно после 10-так година. Наступа такав период када управо те молитве могу да се исцрпе, и тада их почињу читати као на аутомату. Тада је нужно мењати правило. Оно због тога и постоји, да би служило као неки штап на који би се могли ослонити. Св. Игњатије Брјанчанинов одлично расуђује о том, и код њега је молитвеном правилу посвећена цела глава. Он говори да не би требало да правило смета човеку у духовном животу. Ако оно постаје сметња, онда га је потребно заменити. И от што је Спаситељ рекао о суботи, такође се односи и на правило: није човек ради правила, него правило ради човека. То је најважнији принцип. Ти њиме владаш, а не он тобом. Духовне снаге су код свих различите. Неко осим правила чита  још и акатисте и каноне, неко катизме из Псалтира што је само по себи дивно пријатно штиво. Псалтир себе никад не може да исцрпи. Псалми живе посебним животом, и када човек чита Псалтир, он почиње да добро разуме богослужење, они постају за  њега – велика  помоћ. Постоји Исусова молитва – не само за монахе, исихасте, него и за саме просте људе. Људи се понекад боје да читају Исусову молитву, позивајући се на то да им нису благословили. А зашто? Тамо су такве просте речи: «Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног»! То потпуно може да замени нека правила, на њу је далеко лакше сконцентрисати пажњу, помоћу ње се можемо молити не само за себе, него и за ближње. Постоји много варијанти како се човек може молити, он то може да ради и својим речима, ако постоји таква способност у човека.
Свештеник Алексеј УминскијСвештеник Алексеј Уминскиј

http://www.duhovnik.ru/main/to_talk?id=226

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.