Депресивна личност – Форум православних психолога

Форум православних психолога _ Личносни проблеми _ Депресивна личност


Аутор: vankoru 11.9.2013, 11:12


Здраво! Ја потпуно подпадам под опис, наведен ниже. Помозите ми да схватим какви се греси у томе крију, како да победим то стање, где да се обратим? Хтео бих да будем пуноцен (потпун) човек. У цркву идем, исповедам се, причешћујем се свеког месеца већ око годину дана.

„Дубоки страх депресивне личности – то је страх од изолације, усамљености, страх бити остављен.

Важно је разликовати депресију као болест и депресивну личност. За депресивне личности блискост – значи заштићеност, зато су они склонији од других ка зависности од партнера/партнерке. Било која дистанца, удаљавање или растављање од партнера таквим људима причињава страдање. Може се рећи, да депресивне личности стреме да побегну од себе и свог постојања (битисања) у другог човека, стреме да се потпуно растворе у партнеру. Депресивна личност чини другог човека својим сапутником или сама постаје тихи, безропотни сапутник (пратилац) свог партнера. При било каквом типу зависних односа, они требују обећања – па нека су и лажљива – никада их не остављати: «ти си ми нужан, зато што те ја волим» и «ја тебе волим зато што си ми потребан».

Депресивне личности идеализују човека с којим стреме да се зближе, игноришући тамне стране карактера вољеног човека, склони су свепраштању. Они избегавају спорове, конфликте, поступају тако, «како хоће вољени/вољена», и уопште имају о другима боље мишљење него што је то на самом делу реално.
Људи с депресивношћу подчињавају свој живот требовањима људи који их окружују, притом се одричући од сопствених жеља из страха од губитка односа и касније усамљености. Депресивна личност је склона да заузме ишчекујућу позицију, и као разултат, бивају разочарани у односима с другим људима, тако што њихове наде, да ће људи који их окружују испуњавати њихове жеље и потребе, често не бивају оправдане.
Људи с депресивношћу, из жеље да се осећају у безопасности, свагда желе да умање психолошку дистанцу која их удаљује од партнера. Они стреме психолошком сливању с партнером. У таквим односима принцип «Главно је то – што ти хоћеш» је узведен до апсолута.
Да би достигли безметежну срећу, депресивне личности се придржавају идеала самоодрицања, самоотверженија, скромности. Но, дубоко у души, они не верују у могућност да ће њихова потреба, волети и бити вољен, било када бити реализована. Они осећају тешкоћу у томе да одреде своје потребе у већ сложеној ситуацију, да заштите своје интересе и да чврсто заступају своју позицију.

Често се социјална фобија развија управо код депресивних личности, зато при терапији од социофобије неретко прописују антидепресиве.“

 


Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 12:36


 

Здраво! Напишите, молим вас, како да вам се обраћам.
Опис који сте ви привели – то је пре опис личности, склоној веома силној зависности од партнера. Разуме се, подобна зависна личност не може не бити истовремено и депресивна.

Зато бих ја да померим акценте у приведеном вама опису и да говорим о томе шта је ваш главни проблем – то није депресивност, него склоност ка зависности од блиског човека.
Тај проблем потребује да се дубоко и озбиљно поради с психологом. У оквирима форума то тешко да је могуће.

Обично људи који страдају од подобне зависности од партнера, у детињству нису добили од свејих родитеља неопходну им топлину, љубав, нежност, пажњу. Они стреме ка психолошком растварању (сливању) с партнером, зато што у детињству нису прошли стадијум сливања са сопственом мајком, неопходну ради тога, како би се у човека формирало осећање основног (базовог) поверења у живот и безопасност тог самог живота.
Сви страхови зависне личноти су – страх усамљености, напуштености, изолације итд. – то су страхови који иду из детињства, када је дете веома оштро осећало своју усамљеност и напуштеност од стране најближих људи – мајке, када је он постојано осећао отуђеност мајке од њега и на такав начин се потајно осећао као у изолацији, ником нужан, неинтересантан, неважан.
Сва та неразрешена осећања просто прелазе у чевека у зрелијим годинама, и такав човек почиње да иште у партнеру «мајку», он покушава да се слије с партнером и да добије од њега све те ствари, које није примио у детињству од мајке – топлину, бригу, нежност, ласкање, пажњу, безусловно прихватање итд.
Но, дело је у томе што се партнерски односи граде по сасвим другим законима него дечје-родитељски односи. Зато партнер обично схвата подобно понашање као жељу «окачити се» на њега и на све начине покушава да избегне наметнуту му улогу «мајке».
Човек, склон ка зависности од партнера, идеализује свог партнера тачно тако како је идеализовао у детињству своје родитеље – он «гута» од партнера свакојаке гадости, не оцењујући их, и сматра те гадости као сасвим нормалне. Он поступа тако, «како хоће вољени/вољена», слично као дете које поступа како су му «рекли» његови родитељи.
vankoru, погледајте још једном с те тачке гледишта на тај опис, који сте привели – и увидећете, да је то опис стања детета, који није примио од својих родитеља пуноцену родитељску љубав.
То су све потпуно поправљиве ствари. Одрастао, свестан човек, може потпуно исправно за себе да реши све те «дечије» проблеме.
Писхологија говори да се корен наше будуће љубавне зависности налази у нашој дечијој слепој љубави према родитељима, која не разликујуе шта је добро, а шта лоше. Ако одрастао човек идеализује своје не идеалне родитеље и не разликује у њиховом понашању добро од лошег, ако он оправдава и прихвата од својих родитеља то, што уопште није нужно оправдавати и прихватати, то ће он исто тако настојати да «идеализује» свог вољеног човека, не разликујући у његовом понашању добро од лошег, и настојаће да прихвати и оправда савршено неприхватљиве ствари.
Зато је одраслом човеку нужно да уме разликовати добро од лошег, прихватљиво од неприхватљивог, и да уме да даје правилну, разумну оцену дејствима и поступцима блиских људи, с радошћу и благодарношћу да прихвата од блиских добре ствари и да не стреми «оправдати» то, што не може бити оправдано. Од тог ће бити огромна корист како њему самом, тако и његовим блиским, који ће од њега да добију повратну везу (реакцију) на своја дејства и имаће могућност да поново размтре своја неправилна дејства, ако су они сами адекватни људи.
vankoru, ја мислим да има смисла да се обратите психологу у месту где живите и да порадите са њим сва та питања. И сигурна сам да вам за то неће бити потребни никакви антидепресанти.


Аутор: vankoru 11.9.2013, 13:08


Здраво! Хвала вам за одговор, мене зову Иван. Зависност од партенра код мене је ипак мање изражен. Код мене је, изгледа, цело клупко свакојаких комплекса.  Постоје моменти када ја често не спорим с људима, не заступам своју тачку гледишта, често не видим смисла да спорим. Бојим се да изразим своје мишљење, с колегама на послу не комуницирам, највероватније зато што су они поприлично старији од мене. Исто, ту су и младе девојке-колегинице – с њима, такође, не могу да комуницирам. Притом, из детињства не могу да комуницирам с девојкама. А са мушкарцима, с мојим другарима, мени је комфорно. Старам се да се не издвајам из друштва, цео живот радим све осврћући се на друге, бојим се, ако ме ко укори, рећи ће да говорим глупости. Правим се правилан и уман у свему, пред начелницима се «улизујем». Притом је и мој отац био примерно такав, и баба таква повучена, затворена, мама ме је свагда пре-заштићавала (overprotection). Мени ће се ускоро  родити син, не желим да он буде такав као ја. Нажалост, с новцем тренутно лоше стојим, да би се обраћао психологу. Највероватније да ћу некако морати да сакупљам.


Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 14:12


 

Иване, допустила сам грешку, када сам стала да одговарам на приведени вама «клинички опис», с којим ви себе поистовећујете. Требала сам одмах да вас замолим да испричате вашу конкретну историју.

Иване, ствар је у том да презаштићена деца свагда имају тешкоће са социјализацијом – код њих је просто недовољно опита у самосталним животним корацима, и зато се они боје света око себе.
Ако се мајка «плаши» за своје дете, тада се и дете, такође, почиње «плашити» и гледати на свет око себе као на непријатељску, неблагопријатну, средину. Мени се чини да је са вама произашло нешто слично.
Плус, ви заиста копирате модел социјалног понашања вашег оца.
Како се види, ваши родитељи су се заиста односили према свету око себе с опрезом и ви сте се од њих научили токвом односу.
Но и то је такође, поправљива ствар . Одрастао, свестан човек, може у потпуности за себе да реши сличне проблеме.
Иване, ако хоћете можемо да покушамо превести ваше проблеме у задатке.


Аутор: vankoru 11.9.2013, 14:28


 

 Ирина Александровна, хоћу да преведем, но истина да још не знам шта ће ми то дати и како то да урадим.


Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 14:49


Иване, испричајте ми подробно, од чега би се ви хтели избавити и какве особине бисте хтели у себи развити.


Аутор: vankoru 13.9.2013, 10:42


Ирина Александровна , здраво. Покушао сам да размислим , шта бих хтео да изменим. Пре свега бих хтео да престанем да се бојим да искажем сопствено мишљење, да се не бојим да ће га неко сматрати за глупост; такође, ништа страшно у томе ако допустим грешку (за мене је то велики стрес, видно је да ја имам високе критеријуме према себи и другима), да у томе нема трагедије. Престати да се бојим и дрхтим пред начелницима, да ће се извикати на мене за то што ја нисам урадио нешто како треба. Такође, ја сам неуверен у себе, мене могу спокојно да преубеде, чак ако је моје мишљење правилно, мене могу да преубеде, и ја искрено почињем да верујем у то у шта су ме убедили. Често чак и не покушавам да поразмислим да ли је исправно мишљење тог човека, просто се саглашавам и то је све (а разлог је и тај што не желим да кварим односе с човеком). Хтео бих да развијем трпљење, увереност у себе (у разумној мери), комуникативност и да престанем да се односим према свету са опрезом (то сте тачно заметили, заштитна агресија према напољу дубоко у мени «чучи»). Исто тако, ја схватам да без Божије помоћи, то неће успети, зато што сам покушавао да се користим свакаквим практикама и медитацијама, наломио много дрва.

 


Аутор: Ирина Александровна 13.9.2013, 13:18


 

Иване, Здаво!

Ви говорите: «ја схватам да без Божије помоћи то неће успети».
Иване, ја сам апсолутно сагласна с вама. Мени се чини да многе ваше тешкоће проистичу из тога, што ви хоћете да угодите људима, а не Богу.
Мени се чини да ви превише зависите од других људи – од њиховог мишљења, настројења, жеља итд. Ви као да желите да се под све подстроите, да се свима свидите, да свима угодите и да никог не «разочарате».
Иване, подобна зависност од других људи се преодолева на следећи начин: вама је нужно, сваки пут, у таквим ситуацијама сетити се Бога и «зависити» само од Њега.
Ја мислим, да је вама, сваки пут у подобној ситуацији нужно обраћати се Богу с молитвом и са прозбом за помоћ.
Нпр. ви имате сопствено мишљење, и хоћете да га кажете, но бојите се да вас неће саслушати, да вас неће разумети, итд. – Иване, обратите се за помоћ Богу и одмах ћете да увидите, 1) да ли је исправно ваше мишљење, 2) да ли је нужно да га исказујете.
Понекад бива тако да је човеку обавезно нужно да искаже своје мишљење по неком питању, иначе он престаје себе да уважава. А понекад бива тако да у даној конкретној ситуацији нема смисла метати бисере пред свиње. Када се ви обратите Богу, јасно ћете да осетите, како треба да поступите у даној конкретној ситуацији.
Или нпр. ви се бојите да начелник може да вас изгрди зато што сте нешто урадили како не треба. – Иване, обратите се Богу за помоћ, и ви ћете увидети да, ако сте заиста допустили грешку, онда ћете свагда бити спремни часно признати своју грешку и урадити све могуће како би је исправили.
Сви живи људи само то и раде, допуштају грешке. Ствар није у томе, да се никада не би допустила грешка – то је просто немогуће, – него у томе како би успели препознати своју конкретну грешку и урадити све могуће да би се исправила.
Наше грешке – то је непроцењиви источник нашег животног опита, који је немогуће добити «из теорије», него га је могуће добити само чинећи своје сопствене грешке и учећи се исправљати их. Зато се не треба бојати да направимо грешку, него је нужно научити исправно се односити према својим и туђим грешкама.
Ако човек уме да призна своју конкретну грешку, онда је он следећи пут никако неће допустити. А ако човек неће да призна да је погрешио или ако он, напротив, сматра себе «кривим за све скупа», онда ће он и следећи пут опет допустити исту ту грешку.
Зато, Иване, ако се некад покаже да сте заиста урадили нешто погрешно, тада просто будите спремни да признате своју конкретну грешку и урадите све могуће како бисте је исправили.
Ако је ваш начелник нормалан човек, онда он неће да на вас виче, када види да се ви конструктивно односите према својим грешкама и спремни сте да их признате и исправите – напротив, он ће вас за то уважавати.
Но, ако је ваш начелник ситан тиранин, ако вас он у сваком случају буде грдио, ма шта да ви урадите, онда ви требате јасно да схватите, да то већ није «ваша», него «његова» одговорност, и читати молитву за укроћење гнева код начелнка.
Ви говорите: «Такође, ја сам неуверен у себе, мене могу спокојно да преубеде, чак ако је моје мишљење правилно, мене могу да преубеде и ја искрено почињем да верујем у то у шта су ме убедили».
Иване, у том случају вама је нужно обратити се Богу за помоћ – и Бог ће вам помоћи да схватите, шта је исправно, а шта неисправно.
Ако ви увидите да је ваше мишљење заиста исправно пред Богом, ви ћете да останете при њему, и вас нико неће моћи преубедити. А ако ви увидите да у вас просто нема никаквог мишљења по датом питању, онда се ви можете спокојно уздржати од прихватања туђег мишљења, сећајући се Бога.
Ако неки човек хоће да вас убеди у нешто и да вам наметне своје мишљење, тада ви можете овако и да му одговорите: «Схватио сам вашу позицију, но ја моментало нисам спреман да се са вама сагласим, мени је потребно о свему добро размислити».
Ако тај човек притом буде «разочаран» или «незадовољан» вама, то ће да значи да он хоће са вама да манипулише и вама је нужно једноставно да се не поведете на његову манипулацију.
Ви говорите: «Често чак и не покушавам да поразмислим да ли је исправно мишљење тог човека, просто се саглашавам и то је све (а разлог је и тај што не желим да кварим односе с човеком)». –
Иване, хајде да размотримо ваш страх «покварити односе» с човеком, под чијом сте силом спремни да се сагласите с њим у свему.
У Јеванђељу се говори да човек треба да уме разликовати овце од коза (Мф. 25:31-46) и да се удружује с овцама, а козе нека постоје у својој паралелној реалности.
Моје мишљење је да је овца – човек, који уме да «устројава» живот пред Богом и у силу тог он је адекватан човек. А коза – то је човек, чија сва дејства говоре о том, да он не признаје Бога, и који у силу тог није адекватан.
Ако је дани човек с којим ви желите да се «сагласите», овца, онда ви с њим свагда можете да се договорите. Ви ћете свагда успети да разумете једно другог и вама ради тога није нужно «подстирати се» друг под друга.
Но, ако је човек, са којим треба да се «сагласите», коза, онда вам је нужно једноставно заузети према њему веома велику унутарњу дистанцу. Он ће то одмах да осети и оставиће вас у спокоју. Ако такав човек притом буде мислио о вама лоше и унижавајуће, то вас не треба узнамиравати, зато што мишљење козе за вас не треба да буде ауторитетно мишљење.
Ви говорите: «Хтео бих да развијем трпљење, увереност у себе (у разумној мери), комуникативност и да престанем да се односим према свету са опрезом (то сте тачно заметили, заштитна агресија према напољу дубоко у мени «чучи»)». –
Иване, ја мислим да човек који верује у Бога, може да буде исправно уверен у себе само тада, када осећа, да његова воља не противречи вољи Божијој, него се налази с њом у сагласју.
Што се тиче комуникативности, ја мислим да је ви можете исправно развити када станете да одељујете овце од коза. Ви треба да се научите да се добро договарате  с овцама и не покушавати «подстројити се» под козе.
Што се тиче исправног трпљења, оно ће се само по себи појавити у човека, када схвати да је дело, које захтева трпљења, угодно Богу, и када чини то дело с молитвом.
Иване, ако неке ствари код вас изазивају нетрпљење и раздражење, то се замислите, треба ли их чинити, да ли вам је то нужно. Ако се помолите Богу и увидите да вам је то заиста нужно, онда ће се трпљење код вас појавити само по себи. А ако увидите да је то дело непотребно, схватићете да је боље оставити га.
Што се тиче вашег односа према свету с опрезом и с вашом «заштитном агресијом», то мислим да ће вам и овде помоћи умеће оделити овце од коза.
У односу с овцама ваша «заштитна агресија» нема смисла, зато што је са овцама свагда могуће договорити се .
Но и у односу с козама ваша «заштитна агресија» такође нема смисла. Ако вас «погађа» понашање коза, ако се «поводите» на њене провокације, онда се ви самим тим налазите у зависности од ње. Ваш је задатак – избегавати сличне зависности. Обратите се Богу, прочитајте молитву, и осетићете се слободни од сличне зависности, и моћи ћете да заузмете исправну унутрашњу дистанцу.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1921

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.