Архиве категорија: љубав

Не веруј, не бој се, не питај!

Анна Зарембо

…никада и ништа не питајте! Никада и ништа, а посебно не код оних који су јачи од вас. Сами ће да предложе и сами ће све да дају!

                                                     М.А. Булгаков

«А умете ли ви да питате?»

Зашто је нама тако тешко да тражимо помоћ? Питала сам познанике, клијенте, другове и колеге и добила седам разлога. Леп број.

  1. Најпростије и најразумљивије. Нас томе нису учили.

У детињству све добијаш сам од себе – топлоту, љубав, храну, комфорт, не успевајући ни да помислиш о томе, а камоли да питаш. И тако негде тамо у дубини остао је осећај да тако и треба да буде. «Они» су сами дужни да се сете, да је теби хладно и да напокон затворе тај ужасни прозорчић. Још је компликованије онима од нас, кога су несрећни родитељи покушавали да васпитају по саветима доктора Споку (да би му се на оном свету штуцало). Моја мама је причала да је у својој књизи, која се у њихово мамско време сматрала једином библијом за узнапредовале родитеље (а других и није било), доктор Бенџамин је препоручавао да се дете пусти да се исплаче, кажу, затим ће сам да заспе. Истина, ја сам по мајчиним причама могла да плачем док неби сва поплавила, тако да су са мном те експерименте брзо прекратили. А цела поколења деце а по природи не тако упорна као ја, од рођења су се обучавали томе да – тражио не тражио, никакве вајде нема.

Данас, слава новим теортијама, све је више мама које осетљиво реагују и на најмање «прозбе» својих малишана, мада им је понекад и веома тешко. И ту постоје своји бочни ефекти, често се пропушта нова етапа развоја. Пошто се било која потреба удовољава с првог писка или чак жалосног погледа, не остаје потреба да се пита. И навика се не стиче. Понекад таква деца приметно касније почињу да говоре. Код њих нема такве потребе. Као у старој енглеској анегдити «До тада је све било у реду».И тако, могуће да нам је тешко да питамо за помоћ зато што немамо навику да отворимо уста и да озвучимо речима то што хоћемо.

  1. Каква је била реакција на наше молбе?

Допустимо да смо некако научили да озвучимо и изговоримо своје потребе. Шта даље? Како су на то реаговали наши ближњи? «Остави ме на миру!» «Не сада!» «Сачекај!» «Није ми до тебе!» Ја као и свагда преувеличавам, сви ми можемо да одреагујемо на несвоевремену прозбу управо тако. Питање је у томе колико често и како ми то радимо. Било која крајност овде ће да нашкоди.

Ако на све моје прозбе само одмахују главом, наравно, ја ћу брзо да схватим да је питати бескорисно. Ако све моје прозбе испуњавају, и то одмах, ја ћу без даљњег да заборавим на то да фраза «Молим вас да…» претпоставља две реакције – сагласност и отказ. Код мене се појавила једна идеја о томе како треба казати човеку «Ја хоћу то», да, у крајњем сучају да се дода «молим вас», и он ће одмах то да уради. Мени се чак ни мисао није појавил да он може да ми откаже. Па замолио сам га!

Отиснувши се у живот с идејом да је «питати бескорисно», ми ћутећи пробијамо се сами, зато што знамо да од прозби нема никакве вајде. Ако нам се «молим вас» чини као чаробни штапић, тада ће околина или да поклекне пред нашом дечијом увереношћу да нам то припада , и тада ћемо да примимо од тог живота мноштво пустоте. Или ћемо брзо да схватимо да не трче сви да нам помогну, и затварамо се у гордо молчаније – свет је жесток и неправедан. Или ћемо ипак да одрастемо и да схватимо да; а) ако не питаш, највероватније је да нећеш ни добити, и б) прозба се разликује од наредбе у томе што је код прозбе могуће добити отказ.

  1. Не умем да говорим «не».

Из тачке два често следи да онима који не умеју да отказују, може бити веома тешко да питају. Ако ја нисам у стању да кажем човеку «не могу» као одговор на његову прозбу, мени самом је веома тешко да се обратим за помоћ. Јер за мене је «прозба» = «наредба», а замолити за нешто значи загнати човека у ћошак.

  1. Гордост велики грех.

Ти, што никада никога и ни за што не моле, обично сматрају себе као скромне људе, који се више од свега боје да узнемиравају ближњег. Када говорим о томе да је „не молити“ најобичнија гордост, клијенти се обично бурно узнемире. Но по суштини то и јесте тако. Ако ја никада не отказујем на прозбе ни ближњим ни даљњим, а сам се к њима не обраћам, значи да их ја сматрам за … Како да се мекше изразимо? Људима не сувише достојним. За разлику од нас самих, разуме се.

Најчешће тај процес происходи несвесно. Каква је то гордост? Ја сам скромнији од свих скромника заједно. То је онај исти случај када је (само)понижење веће од гордости.

На том су квасцу замешане «јеврејске маме» ма какве неционалности и пола оне биле. «Колико је људи потребно јеврејској мами, да би се вратила украдена лампа? Ни један. – Идите децо, шетајте, ја ћу и у мраку да седим». Њена главна гордост је – страдање и жртвеност. Но каква је ту, доврага, жртва ако замолиш да ти врате лампу и они ти је врате? Ствар готова за пет минута, светлост гори и нема никаквог емоционалног профита. А за ближње је најнепријатније то што ће рачун највероватније бити предјављен – «Ја сам теби сав живот свој дала».

  1. (За)молити – значи раскрити се.

Обратити се с молбом често означава скинути маску свемогућства и неиздрживе лакоће битија. Све док ја ни о чему не молим, и уопште, никако не казујем своје проблеме – ја сам вила, са којем је задовољство дружити се. Небеска чистота, красота и чаробна прашина. А ту одједном «пардон, а где је овде тоалет?» или «да немате 20 долара, треба ми за аутобус?» Не може сваки имиџ то да издржи, не говоримо о истинским мачо. Очит когнитивни дисонанс.

Прозба о помоћи код многих од нас се асоцира са слабошћу. Како, па то значи да је не могу СВЕ сам да урадим. А идеалан самодовољан човек у вакуму, наравно може. Он се сам рађа, сам себе доји грудима, обучава читању, писању и још многим премудростима, сам проналази себи посао и ради на њему без и најмање помоћи са стране, сам рађа себи децу (независно од пола), сам их васпитава, сам себе воли, грли (да не говоримо о осталом), сам решава све материјалне и емоционалне проблеме и затим тихо-тихо умире сам по себи, не обремењујући других.  А слабе нико не воли. Коме су они потребни – смеће еволуције? „Муж воли здраву жену, а богату сестру“. Истина, на сваку „народну мудрост“ нађе се и друга мудрост с спином. Како вам се ово чини: „ми волимо људе за оно добро, што смо ми за њих урадили“? Ви заправо не дозвољавате да вас људи воле.

  1. Страх отказа.

Боље је ништа не тражити и не зато што ће се сами сетити да нам све даду, него зато што се тада може живети у илузији, да ако би затражили, сигурно би нам дали. Нада остаје и ми њу претпостављамо реалности. Сетила сам се анегдоте. Муж изгубио новчаник. Жена га пита: «Јеси ли тражио у торби?» «Тражио сам». «А у џепу капута» «Тражио». «А у унутарњем џепу?» «Тражио» «А у колима, дали си тражио?» «Нисам. Јер кад га ни тамо неби нашао скренуо би с ума». Обична илузија могућег. Док нисам написала ни једног романа, ја сам генијални аутор, док немам деце ја сам генијална мајка. У ситуацији са прозбом меша се још један фактор. Ја се обраћам с реалном прозбом к реалном човеку, и он мени отказује. Зашто? Не може, неће, глава га боли, нема времена, просто није у његовој моћи. Мало ли је разлога. Но у мојој глави сви они се сливају у једно – отказао МИ је, зато што сам ЈА ЛОШ. Разбијена је још једна илузија. Ако човек има склоност ка негативном уопштавању ствари, а то је довољно стандардна замка мишљења, тада пар отказа и готова ствар. И теорема «не треба питати, зато што никоме није стало до мене» је доказана.

  1. Последња сламка.

За многе је прозба за помоћ крајња варијанта. До тада треба покушавати сам до последњег даха снаге, и док коначно не паднеш с ногу. Ако си ти наравно прави човек, а не нека сплачина (мекушац). Тек тада, када си већ на крају пропасти, можеш разрешити себи да затражиш помоћ. Тада то већ и није таква срамота, или у тој ситуацији стид више просто није из тих емоција које себи не можеш дозволити. Често се у таквом стању за помоћ обраћају мушкарци. У потпуној кризи, сломљени, разбацани по свим најдаљим угловима Васељене. Зато што «дечаци не плачу» и сами требају са свим да се изборе. А да је само дошао пре пола године…

Молим вас, не доводите себе до такве ситуације. Зовите за помоћ макар на три корака до пропасти. Из једног простог разлога. У прозби могу да откажу. Сетите се? И тада свет и ви заједно с њим летите у пропаст. Зато што су сви ресурси већ истрошени без остатка, то је последња могућност. Ствар је јасна, та могућност није последња, но ви више немате снаге да то схватите и да размотрите следећу варијанту.

Скоро у сваког од нас постоје периоди, када нам се чини да не можемо себи да дозволимо никакве слабости. Зато што је потребно развлачити, а више нема никог да развлачи тај воз. Но обично, чак и унутар те акције могуће је пронаћи неки часак ради слабости и одмора. Истина, ради тога је потребно добро мућнути главом и наћи, кога свеједно можемо да замолимо за помоћ. И, наравно, да научимо да изговарамо те речи.

 

P.S. Прочитала сам и размислила да има још не мало и других разлога. Шта ви мислите, шта нам још смета да се обраћамо другима за помоћ?

http://snob.ru/profile/25785/blog/83585#comment_755473

Односи с мужем и свекрвом – Форум православних психолога

Форум православних психолога – Односи с мужем и свекрвом 

 

Аутор Татјана5 14.9.2014, 20:32

Здаво. Помозите, молим вас, да се разаберем. Мене веома узнемирава мешање свекрве у наш лични живот.

Ми смо 4 године у браку, венчали смо се не одмах, имамо по 30 годима. Моји родитељи живе на пола сата возом, његови дупло ближе. Ми живимо одељено у својој кућу. У току те четри годиме ми смо наизменице ишли заједно да помогнемо родитељима, мојима на село, а мужевима на летњиковац. Сада се у нас појавила могућност да обрађујемо свој летниковац, ја сам одавно о томе машатла, како ћемо ја и муж удвоје тамо све садити, удвоје рашавати спокојно, без постојаних савета и питања свекрве по сваком поводу. Ми смо тамо били свега два пута. А оно свекрва говори – на викенд долазимо код вас да погледамо ледњиковац и да помогнемо. Муж говори – ја нисам против. А ја – против! Ја не знам дали је то правилно или није. Рекла сам мужу да ми сами тамо још нисмо били, шта ће нам родитељи, к њима смо већ два пута овог месеца ишли, уделили смо им пажњу на њиховом летњиковцу. А к мојима, међутим, он овог месеца не планира, мада смо се договорили да ћемо доћи и помоћи им, без обзира на летниковац. Он је, као, спокојно одреагирао, замолио их је да дођу касније, на следећу недељу. Но сада разумем да не желим да их видим на нашем летниковцу, уопште! Хоћу да будем тамо удвоје, с мужем! Да би он са мном све договарао, а не са мамом! Њој се баш хоће да учествује у нашем животу, да би ми слушали њене савете, да би јој све-све говорили, ако јој се нешто не свиди – дављење, ако нешто није по њеном – хистерија с увредама, с речима како је он инвалид и све томе слично. Старам се да при одласку код њих у госте спокојно говорим, да им се додворим, покушавам се да их разумем, да побољшам односе, одавно није било конфликта. Но к нама на летниковац – то је већ много за мене! Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања. Узнемирава ме такво понашање мужа. Бојим се да кажем сувишну реч, да неби изазвала неки конфликт, да не почне да ме окривљује, после чега ми буде све време лоше, па и муж почне да ме окривљује. Када дођу код нас у госте – она диктира – «кухињу вам треба урадити», даје новац, при чему муж узима, и сваки пут дави, пита, пожурује, дали смо урадили или нисмо. Мени је и без кухиње било прекрасно, само да не улази нико! Наравно да, нисам само једном благодарила за кухињу, но то је све било са таквим дављењем… Сада даве по поводу плочица, поставили су нас пред фактом –«сутра отац долази да ради». Покушала сам да све то прихватим, одговорила – ајде, нека дођу. Мужу се није баш хтело, но она некако надавила! И то ме узнемирује! Како да се поставим у такквој ситуацији? Тако ме све то напреже, све више губим уважење према мужу, не могу ништа да радим, нећу да њему говорим, ни да га видим нећу, када покушам са њим да обсудимо питање он ћути. Не успевам да се спокојно понашам, постојано устројава хистерије, додјало већ. Ну, како да се поставим? Разуме се да ми није просто тек тако дано то искушење, но шта треба да трпим, а шта  – не? Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући? Бојим се шта ће бити кад дође и дете, како ће тек онда да долазе! Ну, како да их такве волим? Схватам да је то мој проблем – што се ја љутим, ја се раздражујем, ја нетрпељива, сувише затворена, ја уопште не умем да волим, ја сам веома  неуверен у себе човек, недружељубива. Неправилно сам се поставила до брака с мужем, наметала му се силно. Наравно ја сам много разумела кроз свекрву, почела да идем у цркву, променила поглед на живот. Но како даље са њеним уплитањем? Опростите што је тако замршено, тешко је формулисати! Много је у мене још питања? Потребна ми је подршка, немам с ким да поделим…

 

Аутор: Ирина Александровна 15.9.2014, 1:50

Татјана, здраво!

Ваша свекрва, заиста, нарушава ваше границе и хоће да живи вашим животом. И ваша осећања по поводу тога, што се она упорно уплиће у ваш живот, су потпуно опрвдана.

Но проблем овде није толико у свекрви колико у вашем мужу – у томе, што он дозвољава својој матери да се понаша на такав начин и не сматра потребним да вас заштити од њеног мешања.

Када мушкарац саздаје своју породицу, он треба да је спреман да се морално одели од матере. Њему је потребно да добро схвати да ради добра своје сопствене породице, он не сме да допушта родитељима да се  мешају у његов живот, волети и уважавати своју матер – то је једна ствар, а дозвољавати матери да се меша у његов живот и живети тим животом – то је сасвим друго дело.

Но, на жалост, одрасли ожењени мушкарци, далеко од тога да то свагда разумеју, зато што они по старом остају у огромној моралној зависности од својих родитеља. У суштини, у таквих мушкараца су две жене – жена и матер, и матер у ствари дође као „главна“ жена.Ви говорите: Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања».

Татјана, ваш муж не треба да се боји да «огорчи» своју матер тиме што ће јој поставити одређене границе и што неће да јој дозволи да живи животом ваше породице. Ако ваш муж сам то зажели и уради то спокојно, тврдо и с убеђеношћу у своју исправност, тада његовој матери неће остати ништа него да прихвати и уважава решење сина.   Но ствар је, највероватније, у томе што ваш муж сам није спреман да реши то питање. Вашему мужу је на неки начин удобно да се налази у зависности од својих родитеља, и он не жели да излази из те зависности. Њему би било удобно да остави све тако, како и јесте. Он би хтео да буде „дете“ које има „жену“.

Татјана, безусловно, таква ситуација не може да вас успокоји, зато што је она противприродна и не дозвољава да се гради нормалан породични живот. Нажалост, слични проблеми се не решавају на тај начин да се ви „настројите“ на то да би је „трпели“. Трпети такве ствари – то је неправилан приступ, који ништа не решава, него само нагомилава проблеме и противречења, који ће пре или касније да разруше ситуацију.Ви питате: „Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући?“ –

Татјана, гледајте: „уступати“ и „поставити ултиматум“ – то су две неправилне крајности. Ако ви будете „уступали“ и „трпели“, то ништа неће да реши. Ако ви будете правили скандале, хистерисали и стављали ултиматуме, то такођер ништа неће да реши. Суштина проблема и цело питање овде се састоји у вашем односу с мужем – колико су они нормални, да би ви могли заједно да решите тај проблем. Ако ваш муж не буде вас подржавао, тада ви сами нећете моћи да решите тај проблем.Покушајте фино да поразговарате са вашим мужем, донесите до њега ваше мисли и осећања и замолите га за помоћ и подршку. Може бити да ће вас муж саслушати и сагласити се са вама.  Тако или иначе, ратовати са мамом, не решивши то питање с мужем, просто нема смисла. А ако ви заједно решите то питање, тада вам неће требати никакав рат с мамом J. Она ће, највероватније, бити незадовољна, но то ће већ бити њени проблеми, а не ваши.

(….

Овде није преведен дио текста због дужине чланка

…)

 

Аутор Татјана5 19.9.2014, 21: 39

Може бити важно ради потпуиније „слике“ – отац мужа је пио, и сада понекад. Мој отац пије сада.

 

Аутор Татјана5 20.9.2014, 15:38

А муж не пије принципијално, ни капље. Он осуђује свога оца, који је пио, подржавајући маму. Отац је код њих све време са стране, једемо без њега. «Деца – су најважнија», Вероватно је свима јасно да је «под папучом» свекар.
А код мене су такве мисли, што ја не могу бити самостална и да ми је све време потребно од некога да зависим. Ако представим себи да се разведем од мужа – уопште паника, привикла на кућу и на комфорт, и плата ми је малецка. Чак су ми долазиле мисли и о смрти мужа и свекрве, и осећала сам ослобођење, с једне стране. Ишла би тако спокојно к родитељима… А с друге стране, усамљеност.Шта да се ради, зар је све тако безнадежно… Бива некад и добро с мужом… Себе треба мењати, како, још нисам до краја разумела, још се «исказујем», на вашем сајту има много литературе, подробно ћу да је изучавам, а сада још сећања навиру, навиру…Када ми је после завршетка универзитета мама дала до знања, да сам сада самостална, „ако чиме можемо, наравно, помоћи ћемо“, ја сам се осетила одбачена.

Мени је свагда било тешко да комуницирам с вршњацима. У општежићу сам се бојала да одем у госте, бојала се подсмеха, и сада се бојим, мада и ситуације када их може бити, не појављују се. Потом сам прошла један тренинг, и успела сам да слободно комуницирам. Но на неким местима превише слободно и превише близо с једним дечком, због хиперповерења и губљења контроле, који је настао у процесу тренинга.  То није смело да се ради по правилима тренинга, но како то, или ја нисам чула или су заборавили да кажу, нису испратили, уопште веома ми је жао. Но без тренинга не знам шта би било, била сам веома стиснута, по улици нисам могла слободно да ходам.Одмах сам нашла студентски посао, један, други, трећи.

Затим сам почела да се виђам са дечком, који је на први састанак са мном дошао пијан. И опет, због зависности, жеље за људском топлином 3 године продужавала сам неразумне односе, и одбијала га и не отпуштала, затим га је другарица себи „забрала“ (вероватно није добро да се тако изражавам, но ето данас таква сам), (притом сам се ја „противила“ не знам зашто, мада сам и знала, да ја нећу да будем с тим младим ретко пијућим човеком, мада и добрим), са њом као све је добро, као да је престао да пије. Уопште, удала сам се за «супротност», а у суштини – једно те исто?…

Почела сам да радим, све је било нејасно, око мене старији, бојала сам се да питам, бојала сам се да покажем да нешто не знам, да ме глупом не буду сматрали. А ту будући муж, спокојан, све свима показује, свагда спреман да помогне, можеш да питаш, било које глупо питање можеш да поставиш, све ће веома разумљиво да објасни (он је веома, веома способан у својој радној сфери), никада се о мени нико тако није бринуо! Он, истина, о свима се тако бринуо, девојкама. У глави ми је постало јасније, почела сам да се мање бојим, схватила сам, да се на сваком задатку могу сконцентрисати намного боље, повисила се радна способност, такођер и самоувереност, појавила се зависност од дошаптавања и подршке, у «спаситеља» сам се заљубила до небеса и стала да чекам одговор. Како је могуће тако радити заједно, саздати поверљиве другарске, блиске односе с таквом помоћи , како се ту не заљубити… Одговора није било, дошло време да све узмем у своје руке. «Пробудила се – гипс». И сада на послу без њега – никуда. И друге колеге постојано прибегавају к његовој помоћи (тамо су све жене).Питања, која требају дипломатског објашњења – преко њега, свима је тешко да се једно са другим договоре, а он све јасно, прецизно и спокојно објашњава, ни на кога никад не повишава глас. Веома се брзо орентише у ситуацији. Добро му је на послу, без маминих указа, некако је успео. Он тамо свима помаже, даје веома корисне сваете, све се развија, он брзо напредује на служби, на неколико места ради, зарађује, ја сматрам, чак веома нормално.

Сама себи изгледам веома инфантилна… А понекад и превише активна и свугда се петљам. (Сама не разумем, шта сам написала). Можда је, инфатилност – прихватање и попустљивост.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 21:44

Молим свештеника Евномија да се прикључи и прокоментарише ситуацију.

Аутор: свештеник Евномије 20.09.2014, 23:14
Здраво Татјана.

Судећи по томе што сте рекли о својој породици – ви и муж сте – «пузле». Његово осуђивање оца и принципијално неупотребљавање алкохола – говори о томе да он у себи носи неизживљене дечје психотрауме. Постоји такав појам Одрасла Деца Алкохоличара (ОДА). Шта то значи – можете сазнати нпр. на веб адресама

http://www.detki-v-setke.ru/ (на руском)

(прим. прев.

https://odaanon.wordpress.com/ (на српском)

www.adultchildren.org (на енглеском))
ОДА – то су људи који су одрасли по пасошу, физички, по образовању, по социјалном положају. Но емоционално – они су остали тамо, у дечјем-предшколском узрасту. Увреде, неспособност да граде здраве међуличне односе, лако упадају у зависност од других (маме, началника, лидерау колективу), низак осећај личне вредности који је обично подиже на рачун оних који су слабији… А када се накупи – бунт против свих, ко се нађе у близини… И томе слично, Ви сте исто такви. И идеално пристајете мужу. Ви постојано смењујете улоге „жртве“ и „прогонитеља“ – То вам омогућује да сматрате да живите прави живот. А ту су још и емоције горе-доле такве да вам Санта-Барбара није ни близу… никад није досадно. И заједно с тим, ти породични проблеми играју заштитну улогу: има се ко оптужвати за своје проблеме, а с друге стране – док се ти проблеми продужују – успева се избећи сусрет са собом, сусрет са својим унутарњим светом, са својим – унутарњим Дететом. Јер ником није пријатно да призна, да није одрастао, да не уме за себе да одговара… Питање је у томе, ко ће први у даној ситуаци да узме на себе одговорност за своје сопствено одрастање (узрастање).  Верујте чак ако би свекрва «изчезла са хоризонта» – нашле би се друге околности које би сметале породичном животу. Зато што проблем није у свекрви него у нама.

Хтео би да се дотакнем и духовног аспекта. ОДА – могу да буду религиозни људи, но открити се Богу истински, поверити се Њему и препустити ситуацију у Његове руке – за њих је веома компликовано. Као прво – они су често из детињства, да би преживели, били дужни да држе контролу над ситуацјијом, код њих је ван норме развијен осећај да су они «за све одговорни». Као друго – постоји још један веома важан моменат. У представама мноштва људи, Бог – је Отац. Такво поимање и прихватање Бога се формира, као правило још у детињству. Но у многих до оних који су одрасли у дисфункционалним породицама, реч «отац» је повезано с негативном смислом. Алкохолизам, деспотизам, насиље, равнодушност, издаја породице – ето то су, неретко, асоцијасије повезане с тим појмом. И те се асоцојасоје касније транслирају на појам Бога. У представама таквих људи, Бог – је судија, јавни тужилац, који награђује или кажњава. Или – Он постоји, но Он је далеко и не чује нас.

Много је случајева када деца из неблагопријатних породица усвајају да њих воле „док су они добри“, да је љубав и пажњу родитеља потребно „заслужити“. И, значи, да би их Бог услишио и волео – потребно је пред њим бити крајње „добар“. А пошто се без грешки не успева живети – формира се постојани осећај кривице пред Њим, да су они „недостојни“ Његове помоћи, опроштаја. Таквог Бога – мегуће је, бојати се, понекад тај страх прелази у мржњу, у одрицање Бога. Могуће је покушавати да Му се угодити – да би заслужили милост. Но Њему се не може веровати, Он се не може заволети.

И тек када се схвати одакле шта долази – појављује се и спремност, никога не окривљујући, узети одговорност за свој развој, за рехабилитацију, духовно-личносни раст – живот тих људи почиње кардинално да се мења. А пошто је породица – једно цело, захваљујући променама код њих, много се тога мења и у узајамним односима у породици.Какви су правци за рехабилитацију?Рад сличан овом на форуму. Но треба схватити да је то само почетак, тек се прави вектор делања. А затим – лични рад с психологом, учествовање у терапеутским групама, Анонимна Удружења. Добро би било ако би се на путу нашао свештеник, који би успео да приведе к Христу. Знате ли каква чудеса происходе на тајни исповести после рада на Корацима у Аннимним Удружењима, или после опита, и рада са психотерапеутом, где се човек обучио да марљиво ради на свом стању, осећањима и емоцијама, у њега се развија богати опит пажње над собом, он је научио (8 и 9 Корак Удружења) да враћа учињену штету, коју је нанео себи и другима – и сада сав тај опит се управља у правци уцрковљења?! Исповест таквог човека – заиста је као друго крштење, човек се потпуно преображава, одухотворава се дејством Божије благодати, за коју је он сада отворен потпуно, а не маленим делићем срца, као раније…Не знам колико ћу успети да кажем то што је Вама потребно, колико сам адекватно увидео Вашу ситуацију. Узмите за рад то што је на вас оставило утисак, а над осталим – просто поразмислите, и затим можете разумно  одбацити.

И последње за данас. Ми често подцењујемо улогу пијанства у породици. Још више – алкохолизма. Привешћу пример из праксе.Код ње – добра породица. У дечка, којег је она заволела – пио је отац, и мати је „истресала“ нерве на детету. И он је одрастао с комплексом ниже вредности (неполноцености), пун разних увреда. Код њега је повишена рањивост, и он је апсолутно неспособан да прихвати и најмању критику – одмах се „надима“. Но до брака, због заљубљености, она просто није примећивала те црте његовог карактера, она је била истерик већи од њега. Но када су се поженили, а емоције које су их везиваел охледнеле – код њих је „кренуло“. И најмања примедба с њене стране – и одмах скандал, „лупање вратима“, претње „ја ћу се развости“ – и то практично сваки дан… Дали је потребно говорити како се она осећала после неколико година брака! Њој је веома лоше, нема с ким да се подели (поразговара) – ћорсокак… Где се могу излити накупљене негативне емоције? Наравно, на своје дете. И питамо се, где је тај алкохолизам? Гле негде тамо код деде по очевој линији, који је сад већ на другом свету, нико не пије у породици. Сада је она сама заражена породичном болешћу алкохолизма, тј. сазависношћу – преко мужа. А дете – носи на себи последице заборављеног у породици алкохолизма, он је унук алкохоличара, и код њега је велики ризик – да понови судбину – оца, или чак и деде…

 

Аутор: Татјана5  21.9.2014, 23:30

Добра вечер баћушка.

Да све је тако како сте написали. Погледала сам линкове о ОДА, то је све за мене. Муж и ја смо – унуци алкохоличара.

Да, с вером је код мене сложно и нејасно, трудим се, много тога радим без разумевања, само зато што «тако треба».

Немам куда, требам да радим на себи… У психболницу не желим…

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 0:07

Осећам да ми предстији не мали посао, и тежак… Како ми је само потребна подршка!

У свом граду сам нашла адресу групе… http://www.mne-ploho.net/

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 11:27

Драга Татјана, молим те, немој се бојати предстојећег труда! Како се каже – очи се боје, а руке делају J. Ја сам уверена да ћете ви мало помало да нађете одговоре на своја питања, и да ће код вас све бити добро. А ми овде на фориму ћемо да вас подржимо свим силама.

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 11:41

Судећи по сајту – то је протестанстка организација. Само по себи то можда и није лоше, протестанства су разна. Постоји такав појам – религиозна зависност. И она се формира у таквим центрима. Они узимају програм 12 Корака – но исецају «из контекста» и попуњавају сопственим садржајем. Ако група носи изражени религиозни печат – треба добро размислити дали тамо да се иде. Татјана, пишите ми на личну адресу где Ви живите – могуће је да у Вашем крају постоји «чистокрвно» анонимно удружење, где неће да вам намећу религиозна убеђења. А до тада можете да поченте да радите на тим ресурсима што сам вам предложио. Постоји мој омиљени Форрест Гамп http://www.fgump.ru/, где је веома активна и другарска атмосфера, можете да одрадите задаткуе по Мосакаленко – и поделити се тамо са својим радовима.

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:26

Онда нећу ићи тамо.

Мало сам се заплела, одакле да почнем. Почела с Москаленко и открила да сам ја «жена –девојчица».

На Форрест Гамп онда…

Нека паника ме је синоћ ухватила, жеља да кажем све онима који на мене даве и не видети се са њима, но то није решење.

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:34

Хвала за подршку и наду.

 

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 14:36

 

Драга Татјана, отац Евномије је веома одбро рекао на једној од тема:

„На крају крајева постоје три главна питања на која Вам предстоји да одговорите сами себи:

 

Желим ли ја да будем срећна?

Верујем ли да је то могуће?

Дали сам спремна да се ради тога потрудим?

 

Ако сва три буду „да“ – успећете у свему“.

 

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 14:22

Не „изчезавајте“ одавде на сасвим. Ви ни сами не знате како је важен Ваш пост – Јер кроз ваш опит многи могу да добију помоћ. А пружајући помоћ другима – ми сами примамо још више. Што више дајем – то више примам.

 

Аутор: Татјана5  23.9.2014, 17:15

Код мене нешто као ступор, неко униније, као изгубљена. Увидела сам да многи људи на мене даве, (колега нарушава границе, прекида ме и говори за мене) и љута сам на њих и повишавам глас, а негде ништа не говорим, мада сам раније у таквим ситуацијама била спокојна. Препунило се, изгубила сам апетит, све ми је неукусно, плакати не могу, к својим родителјима ми се не иде, ни с ким не желим да разговорам, не знам шта хоћу и чиме уопште да себе порадујем. Треба да поставим свекрви границе делања, за сада ми је тешко да представим себи, како. Имам осећај да је код мене веома много проблема. И да сам много што-шта себе терала да радим. И да у мени нема љубави.

Сетила сам се како је отац на мене давио, сестру само што није тукао, погрдно ју је називао. Страх ме је шта ће бити ако се будем супротстављала њиховом дављењу, почела сам да се бојим оца. Уопште, мења се мој однос према оцу, пролази идеализација…С мужем успевам да говорим више мање спокојно, рекла сам, зашто моје мишљење не уважава него мамино, и он је обећао да ће одложити посету својих родитеља на још недељу дана, тако што је већ време к моима да идемо. Но то ме због нечега не радије. Неповерење према мужу је присутно. И с началницом сам се данас осмелила да поговорим, без страха.

А како то бити срећна…? До сада сам по другим орентирима живела, а сада уопше не разумијем како, немам осећај шта је правилно, а шта не.

За сада тако…

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2579

Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Делови из књиге – Када је љубави сувише много

ПРОФИЛАКТИКА ЉУБАВНЕ ЗАВИСНОСТИ 2006 („породична психологија“)

Валентина Дмитриевна Москаленко

Ако никад нисте имали тешкоћа у односима с блиским људима, одложите ту књигу. Она није за вас. Ја пишем ради тих који воле и страдају, којима једноставно не полази за руком. Посебно симпатизирам и хоћу да помогнем женама, и младима, и онима који већ имају опит породичног живота, који, рекло би се, све раде ради својих љубљених, но због чега-то нису баш много срећне. Можда те жене превоше воле.

Када је љубави сувише много – велика опасност љубавне зависности.

Основа срећне љуабави – здрави интимни односи,  који се не своде к физичкој блискости. Интимност  – раздељена љубав, радост узајамних односа, сарадња, поверење, нада, духовни раст.

Интими односи се не стварају за један дан. Може да смета прошли опит, траумирајући догађаји из детињства, нестабилан осећај личне вредности, психолошке заблуде.

Избавити се од лажних представа, непотребних страхова, наћи истинске орјентире у тражењу љубави, помоћи ће вам та књига.

Ништа тако не смета људима да буду у слози једно са другим, као незнано одакле накалемљени страхови, предубеђења, страховања које ја називам митовима. Мит – то је удаљавање од реалности, нешто супротно истини живота, заблуда. Мој задатак је – показати нејчешће заблуде људи који устројавају блиске односе. Како је већ добро познато, сваки поремећај се зачиње у главама. Излаз из вашег проблема ви ћете наћи сами. Митови и реалности интимности су у сваког човека своји. Поговоримо о некима од њих, који се сусрећу довољно често, у сваком случју, у мојој пракси психотерапеута.

Блиски односи су толико важна област људског живота, да сам убеђена да – о том вреди говорити. Један мој друг воли да понавља: „Пожели некоме, да му пође за руком да сретне Вас, тада ће и вама поћи за руком да сретнете њега“. Мени се такођер свиђа тај афориизам.

ИСТИНА ИЛИ ЗАБЛУДА?

Од заљубљених се често могу чути тврдње отприлике сличне приведеним ниже. А шта ви мислите које су из њих истините, а које не. Одговорите на сваки од нижеприведених питања: „истина„ или „заблуда“.

1. Ако ја себи дозволим блиске односе са тобом, тада ћу да изгубим себе/тебе.
2. Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити.
3. Ми – једно цело.
4. Быть уязвимым и ранимым человеком всегда плохо. Бити рањив, је свагда 5. лоше.
6. Ми никада нећемо да се свађамо или критикујемо једно друго.
7. Ако нешто не иде добро – то је моја кривица. Ја сам лош човек.
8. Да би био/ла вољен/а, ја сам дужан/на да изгледам сретан/на, весео/ла, безбрижан/на.
9. Ми ћемо да потпуно верујемо једно другом – одмах и на свагда.
10. Ми ћемо све да радимо заједно.
11. Ти ћеш да инстиктивно хваташ све моје жеље и потребе.
12. Ако ја себе не будем потпуно контролисала, живот ће се превратити у хаос и срећа ће да пропадне.
13. Ако ми заиста волимо једно друго ми ћемо да будемо неразлучни.
14. Да ја те разумем…
  1. Ако ти сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Мени се чини да у сваког човека постоје недостатци. Нико није савршен. Немаш шта да се бојиш да ћеш бити разобличена, зато што ти ниси тако добра глумица, да би могла да сакријеш све своје слабе стране. Твој вољени тебе већ одавно зна такву каква си. И свеједно се ваши односи нису разрушили. Значи ваше несавршенство њега не узнемирава.

Кажи , није ли код тебе у детињству било таква ситуација, када су ти родитељи директно, или само успут, дали до знања: „Када би ти била добра девојчица, мама се неби тако нервирала, и оца неби болело срце?“ Можда си ти управо после тога почела да се стараш да, својим строгим родитељима покажеш само своје добре стране, на сваки начин скривајући недостатке? Ти си се бојала да плачеш у присутству маме. Ти се вероватно више не сећаш како ти је у раном детињству мама рекла да ће да те остави ако не престанеш да плачеш. И од тада страх бити одбалченом је и постао главни разлог твог пробијања – ка савршенству. Но савршенство уопште не постоји.

А пошто твоји родитељи нису увек били емоционално доступни за тебе, ти од детињства осећаш глад за признањем, људском топлотом, поверењем, сигурним брдом (пристаништем) ка којем би могла да пристанеш без икакве бојазни.

Кажи, јеси ли у процесу свога одрастања увек била уверена, да се налазиш у безопасности? Дали си била уверена, да у случају неке невоље можеш да рачунаш на то да ћеш бити заштићена? Безопасност и заштићеност су основа за преживљавања. Када се у том крајеугаоном камењу појаве пукотине, тада људима постаје теже да верују свету. Отуда је твоја неувереност у себе.

Таква је била и Тања, о којој сам говорила на почетку књиге. Њен отац је често одлазио од куће или на такмичења, или по команди, био је не само емоционално, него и физички недоступан. Исто тако је и мама била за њу недоступна, заузета на послу, а после посла својим мислима и обавезама.

Код Тање се накупила неутолима глад за љубављу, страсна жеља емоционалне блискости, њој се због тога чак није хтело ни да одрасте, она као да је чекала, да ево још мало – још мало и та ће глад бити утољена. Она сама низашта неби признала, зашто је пожурила да се уда за човека 13 година старијег од ње. Подсвесно, њој се хтело да што више одужи свој пут преласка из девојчице у жену, да се докопа родитељске љубави, њој се чинило да ће муж да задовољи ту њену потребу. Подсвест је тражила фигуру оца.

Желети да имаш чврсто емоционално пристанишет – то је нормано и природно. Данас ти имаш човека кога волиш, но ти се бојиш дали ћеш га имати сутра. У покушају да сачуваш ту подршку ти идеализујеш ваше односе, а уједно идеализујеш и своју улогу у тим односима.

Да би утврдила своју љубав, да би победила страх бити одбаченом, ти напрежеш све своје силе, стремећи се  да достигнеш савршенство. Треба признати, ти си у многом преуспела, и ја ти на томе честитам!

Што радити даље?

Сећај се, моја девојчице, да ти ниси обавезна да удовољаваш све потребе и прохтеве свог љубљеног, и других блиских људи. Слушај шта ти говори срце, буди пажљива к своим унутарњим импулсима. Узгред речено, а како се према теби односи твој љубљени? Сматра ли он да теби треба подршка, цени ли он твоје стремљење к самопожртвовању, примећује ли он како ти растеш духовно, даје ли он теби слободу да растеш?

Ти се бојиш бити одбаченом, но чешће бива да прво жена одбацује и предаје сабе, а потом исто то ц њом раде и други. У удатих жена то се лако примећује по томе, како оне говоре о својим мужевима. „Мој муж“ – с таквим речима често почињу било који разговори.

Када проводим групну терапију са женама, у кијих је брак усложњен (искомпликован) алкохолизмом мужа, веома ми је тешко управити разговор тако што би жена говорила о себи: о својим осећањима, о својим преживљавањима. Све оне говоре само о мужевима. Жене као да немају свој живот, одељено од мужа.

Оне су се све тако бојале бити одбаченим, да су престале да живе својим животом и живеле само животом мужева. Како сам се убедила, у свих тих жена у детињству није био удовољен осећај безопасности, наде, није било тврдог „емоционалног брега“ уз који би се могло пристати. А њихов тежак брак за време многих година као да се цементирао страхом бити одбаченом.

Добро је када је духовни раст човека природан и слободан од страхова. А када он служи једном јединственом циљу – задржарти љубљеног човека, тада се најчешће дешава то, чега се плашиш. Изгубивши себе, губе и љубљеног.

У једне моје познанице муж је био научник. Она је њега тако волела, тако волела, да се од свих својих интереса одрекла, радила његов посао у лабараторији, ишла за њим до самозаборава, ограђијући га од свега, а фактички од било какве одговорности за породицу. Сећам се како је патетички узвикивала: „Ја сматрам за вишу срећу пећи шницле за Игора!“ Тада ми се то чинило као самопожртвованост. Каква дивна љубав! После су се они разишли без обзира што је су имали троје деце.

Сада схватам да је та љубећа и страдајућа жена, бојећи се да изгуби Игора, изгубила себе. Може бити да је њено изчезнуће као личности и привело к разводу? Може бити да жена постаје неинтересантна за мушлкарце када губи нешто тако важно у себи, своју индивидуалност? Само немој да помислиш да сам ја против тога да жена пече шницле! Нека пече, но ради самих котлета, да би котлета просто било у кући. А виша срећа – то је нешто сасвим друго.

Буди сама своја са свим својим недостатцима и достојанством. Ако се боло-чега бојиш, престани да скриваш своје страхове од љубљеног, – узгред речено, и од себе такођер. Не претварај се као да се ти ничега не бојиш. Твој изабраник може да ти помогне да преодолиш страх, да ти да осећање наде.

Ако он ни на почетку ваших односа не може да расеје твоје испразне забринутости (тачније, твоји су страхови велики, но повод за њих може да буде ништаван), тада ја сумњам да ће он бити тврда подршка у још озбиљнијим ситуацијама. Тада, можда он није тај човек, којега ти тражиш.

Ти сама (или с помоћу психолога или добре другарице) требаш да се докопаш до источника твојих садашњих страхова. Довољно често су они, као и много тога у људској природи, повезани с детињстовом. Могуће је да ти се није дало да радујеш своје родитеље просто фактом свог постојања. Од тебе су очекивали неко посебно добро, какво-то идеално понашање, посебних успеха у школи, у музици, победе на такмичењима и олимпијиадама. И хтела-нехтела морала си да трошиш много снаге на достизање тих успеха, „његовање“ својих позитивних црта, и да трошиш много енергије, како би друге, како си ти мислила неприличне стране држала у сенци.

Та нит из детињства провлачи се кроз цео живот. Када ти то схватиш, када будеш разумела, да у имнтимним односима људи цене једно друго у целини, не раздељујући позитивне и негативне карактеристике (имати слабости – то је тако по-људски!), ти ћеш да стекнеш више уверености у себе. Познато је да ми код људи ценимо јаке стране, а волимо их за слабости.

Како је добро бити тај човек, који и јеси на самом делу! Тада „бити“ и „изгледати“ не противрече једно другом. Тада осећаш себе оригиналном, истинском, природном, способном да осети сва осећања. Такве људе психлози назиавају аутентичним, што значи „равни самим себи“.

Непотребна жртва – Прича од Елфике

Сказка о Ненужной Жертве

  • Дали је овде ред за жртвоприношење?
  • Овде, овде! Бићете иза мене. Ја сам 852. ви сте 853.
  • А зашто је тако много народа?
  • А шта сте ви мислили??? Једино сте ви тако паметни, шта ли? Ено, сви који су испред – исто чекају.
  • Ој, мајко моја… Па када ћу стићи на ред?
  • Не узбуђујте се, брзо ће. А ви у име чега приносите жртву?
  • Ја – у име љубави. А ви?
  • А ја у име деце. Деца су моје све?
  • А шта сте ви донели као жртву?
  • Свој лични живот. Само да би деца била здрава и срећна. Све, све ћу им дати. Звао ме је добар човек да се удам, нисам пошла за њега. Како да им очуха у кућу доведем? Омиљени посао сам напустила, јер је требало путовати далеко. Запослила сам се као васпитачица у дечијем вртићу, преко пута, да би били под надзором, неговани, нахрањени.

Све, све деци! Себи – ништа.

  • Јао, ја вас потпуно разумем. А ја желим да жртвујем мојој вези… Разумете, између мене и мужа одавно нема ништа… Он већ има другу жену… Код мене се такођер неки тамо мушкарац појавио, али… Ето, ако би муж први отишао! Али он код ње не одлази. Плаче… Каже да је навикао на мене… А мени га је тако жао! Плаче! И Тако живимо…
  • А ви?
  • Ја такођер плачем… Мучим се, одавно већ… Само што с ума нисам сишла!
  • Да, живот је тако сурова ствар… Увек се мора нешто попуштати. Приносити нешто на жртву…

Широм се отварају врата, чује се глас: “Ко је под бр.852? Улазите !“

  • Јао, пошла сам. тако сам узбуђена!!! А шта ако не приме жртву? Немојте заборавити – ви сте следећа.

Број 853 се склупчала и чека позив. Време пролази споро, но ето из кабинета излази бр.852. Она је сва узнемирена.

  • Шта? Шта? Шта су вам рекли? Да ли су примили жртву?
  • Не… Ту, испоставило се, има пробни рок. Послали су ме да још поразмислим.
  • А како? Зашто? Зашто не одмах?
  • Ох, драга моја, они су ми нешта страшно показали! Ја њима тако одмах на сто жртву. Свој лични живот. Они ме питају: “Јесте ли добро размислили? То је знате заувек!“ Ја њима кажем: «Нема везе! Деца ће порасти, знаће да цене, шта је мама за њих жртвовала.“ А они ће мени: “Седите мало и гледајте у екран.“ А тамо тако чудан филм! О мени. Као да су деца већ одрасла. Кћи се удала негде на крај света, а син зове једном месечно, као испод штапа, снаја кроз зубе разговара… Ја му кажем: “Што ти тако сине са мном, зашто?“ А он ће мени : “не мешај се мама у наш живот за име Бога. Шта ти је, немаш се чим другим бавити?“ А чиме ја да се бавим, ја се сем деце ничим нисам ни бавила??? Шта је то онда, деца не цене моју жртву? Да ли сам се узалуд трудила, шта ли?

Са врата кабинета се чује: “Следећи! Бр.853!“.

  • Ој, сада ја… Господе, па ви сте ме потпуно избацили из колосека… Како то??? Ај, у реду!
  • Дођите, приступите. Шта сте донели за жртву?
  • Везе…
  • Разумем… Па, покажите.
  • Ето… Видите, оне су, углавном мале, али веома симпатичне. И нове још неразглашене, упознали смо се пре свега пола године…
  • Због чега их жртвујете?
  • Ради чувања породице…
  • Чије, ваше? А зашто, јели неопходно да се чува?
  • Па да! Муж има љубавницу, већ одавно, трчи код ње, лаже све време, искрено да вам кажем, немам више снаге.
  • А ви шта?
  • Шта, шта ја? Зар мене неко пита??? У мом животу се појавио други човек, као, нека веза постоји између нас, могло би се рећи.
  • Значи ви те нове везе – на жртву?
  • Да… Да бих сачувала породицу.
  • Чију? Ви сами кажете да муж има другу жену. Ви имате другог мушкарца. Где је ту породица?
  • Па шта? По пасошу – ми смо још муж и жена. Значи, породица.
  • То јест, вама то одговара?
  • Не! Не! Па како ми то може одговарати? Ја све време плачем, једва преживљавам!
  • Али да почнете са неком новом везом, то не бисте низашта, јел да?
  • Па, оне и нису тако дубоке, тако само неки проводи… Углавном, није ми жао!
  • Па, ако вам није жао, нама – још мање. Дајте вашу жртву.
  • А мени су говорили, да ту код вас приказују неки филм. О будућности! Зашто мени не покажете?
  • Овде се разни филмови приказују. Некоме о будућем, некоме о прошлом. Ми ћемо вама показати о садашњости, хоћете ли?
  • Наравно да хоћу. А то ми је све некако брзо. Нисам стигла ни да се морално припремим!
  • Укључујемо, гледајте.
  • Ој, ој! Па то сам ја. Боже мој, шта, зар ја тако изгледам??? Ма измишљотина! Ја бринем о себи.
  • Па знате, код нас овде није социјалреализам. То се ваша душа на тај начин у спољашњем облику одражава.
  • Шта, тако се одражава??? Рамена повијена, усне као црта, очи без сјаја, коса виси…
  • Тако увек изгледају људи, ако душа плаче…
  • А какав је то дечак? Зашто ми га је тако жао? Неко познат… Гледајте, гледајте само, како се он привија уз мој стомак!
  • Нисте га препознали, зар не? То је ваш муж. У пројекцији душе.
  • Муж? Каква глупост! Он је одрастао човек!
  • А у души је дете. И привија се као уз маму…
  • Па он и у животу тако! Увек се привија к мени. Ослања се на ме. Вуче се за мном!
  • Значи, он к вама, а не ви ка њему.
  • Па, ја сам још од детињства научила да – жена треба да буде јача, мудрија, одлучнија. Она треба и породицом да руководи, и мужа да усмерава!
  • Па тако и јесте. Снажна, мудра, одлучна мамица руководи својим дечаком-мужем . И изгрди, и сажали се и опрости. А шта сте ви хтели?
  • Веома занимљиво! Само ја њему нисам мама, него жена! А тамо на екрану… Он је тако као неки кривац, побегне па се опет враћа својој мами, а ја њега свеједно волим!
  • Наравно, разуме се, оно тако и јесте: дечак се поигра у песку и враћа се кући. Код рођене мамице. Исплаче се мало у кецељу, извине се… У реду, крај филма. Хајде да завршавамо овај наш сусрет. Хоћете ли да приносите љубав на жртву? Нисте се предомислили?
  • А будућност? Зашто ми нисте показали будућност?
  • А ви је и немате. При таквој садашњости – побећи ће ваш одрасли “малишан“, не код друге жене, него у болест, или у – никуда. Уопште, наћи ће начин да се истргне испод мамине сукње. Он би такођер да одрасте.
  • Па, шта ја да радим??? Због чега онда да ја себе на жртву приносим???
  • Ви то боље знате. Можда се вама безумно свиђа да будете мамица! Више него жена.
  • Не! Мени се свиђа да будем вољена жена!
  • Па, бива да и мамице такођер буду, вољене жене, чак и често. Шта онда? Спремни сте да принесете себе на жртву? Ради очувања тога што имате, и да би муж тако и остао дечак?
  • Не… Нисам спремна. Треба да размислим.
  • Наравно, наравно. Ми увек дајемо времена за размишљање.
  • А савете, дали дајете?
  • Радо, и са задовољством.
  • Реците, а шта би требало урадити како би мој муж… па, одрастао, шта ли?
  • Вероватно, да престанете бити мамица. Да се обратите себи и да научите да будете Жена. Привлачна, узбудљива, загонетна, жељена. Таквој жени цвеће желе да поклањају, и серенаде да певају, а не да плачу на њеним топлим, меким грудима.
  • Да? Ви мислите да ће помоћи?
  • Обично помаже. Али, само у том случају ако ви, ипак, изаберете да бидете Жена. Но ако нешто буде – ви дођите! Ваше везе су просто инзванредне, узећемо их са задовољством. Знате ли само, колико људи у свету машта о таквим везама? Тако дакле, ако одлућите да их жртвујете у корист оних којима су потребне – молим лепо!
  • Размислићу…

Број 853 конфузно излази из кабинета, грчевито притискујући везе грудима. Бр.854 замирући од узбуђења, улази у кабинет.

  • Спремна сам да жртвујем своја интересовања само да се мама не би ражалостила.

Врата се затварају, даље се ништа не чује. Ходником се шетају људи, притискујућу грудима жеље, способности, каријере, таленте, могућности, љубав – све то што су они спремни несебично да примесу на жртву…

Аутор : Елфика

Превод Драгана Ваљевић

http://www.elfikarussian.ru/zhertva-skazka-ot-ehlfiki

Емоционална зрелост – питања и одговори

 

Аутор: Kосјенка Мук

Недавно сам имала занимљиву филозофску расправу о томе што уопће значи зрело понашање и зреле емоције те по којим (и чијим) се то критеријима одређује. Осим критерија које сам већ навела у чланку „Емоционална зрелост“ – дакле: интензитет емоција примјерен ситуацији, непостојање потребе да се понизи друге (што значи и непостојање токсичних увјерења о самима себи), преузимање одговорности за властите емоције, конструктивно изражавање те осјећај да нас емоције мотивирају умјесто блокирају, овђе бих то надопунила још и сљедећим аспектима:
У здравом, одраслом стању нема црно-бијеле перцепције. Способни сте примијетити пуно различитих аспеката одређене ситуације – не само властиту него и туђу перспективу, могуће узроке ситуације, могуће посљедице свог понашања – те своје понашање прилагођавате свакој појединој ситуацији умјесто крутих ставова и црно-бијелих идеја о томе тко је „крив“ и што би „требало“.

Преузимате одговорност за своје понашање, али не и за реакцију друге особе. Дакле, изражавате своје осјећаје, увјерења и потребе на конструктиван начин, искрено али с поштовањем, те немате потребу осјећати се криви или одговорни ако друга особа на то реагира неугодно.
Незрело понашање значи тражити у другима узроке својих емоција те их окривљавати и критизирати (било активно, пасивно или у себи). Исто тако, незрело понашање значи аутоматско испуцавање било каквих ријечи које нам падну на ум, без да претходно размислимо је ли то разумно и одговорно.

Немате потребу за контролом над ситуацијом и другим људима. Важнији вам је властити интегритет од контроле, те знате да се можете носити с туђим реакцијама и да ваше самопоштовање и срећа не овиси о другим људима. Бирате оне ријечи којима се можете најискреније изразити, умјесто оних за које се надате да ће постићи жељену реакцију од других људи.
У незрелом стању, осјећај да овисите о другим људима (материјално или емоционално) изазива осјећај немоћи, љутње или горчине, чији узрок приписујете другим људима. Покушавате наћи рјешење извана – контролирањем других људи – умјесто изнутра (радом на својим емоцијама и самопоштовању, на развоју креативности и иницијативе ако је потребно материјално се осамосталити). Потреба за контролом надвладава поштовање, толеранцију или суосјећање према другима.

Знате поставити своје границе. Чињеница да вјерујете себи да се можете заштитити чини да сте толерантнији према другим људима и опуштенији у њиховом друштву. У незрелом стању, не осјећате се способни да јасно поставите границе, те очекујете од других људи да се прилагођавају вашим осјећајима и потребама без да их уопће изразите.

Суосјећате с другим људима, разумијете њихову перспективу чак и ако се не слажете с њом. Притом доживљавате друге људе као снажне и способне да преузму одговорност за свој живот, умјесто да их видите као слабе и покушавате преузети одговорност на себе.
Да ли то значи да се морам стално прилагођавати другима?

Никако. Имате потпуно право одлучити о томе што вам одговара, а што вам није прихватљиво. Разлика је у томе да, ако и одлучите да неке особе не желите у својој близини, преузимате одговорност за ту одлуку умјесто да је „подгријавате“ критицизмом, омаловажавањем других људи или играма жртве.

Значи ли то да не смијем изразити своје осјећаје спонтано, јасно и гласно?

Не. Прочитајте још једном пажљиво горње критерије, посебно другу ставку. Разлика између зрелог и незрелог изражавања је да из зрелог става нећете одмах испуцати прво што вам падне на памет, јер сте свјесни да су те, обично грубе и повређујуће ријечи, оно што сте као ђеца учили од нездраве околине. Радије, погледат ћете у себе да провјерите што стварно осјећате и желите изразити испод оног површинског, обрамбеног слоја љутње и окривљавања. Kад можете освијестити оне смиреније, дубље и сложеније емоције те узети времена да нађете одговарајуће ријечи, онда можете бити уистину спонтани на одрастао начин. Тада можете бити директни и јасни колико год хоћете.

Значи ли то да губим способност интензивне среће и опћенито интензивних емоција?

Неугодне емоције ће вјеројатно постати мање интензивне, што је за већину људи управо оно што желе. Интензивна, црно-бијела срећа често може бити ђечји став, али будући да она у правилу не носи нежељене посљедице, нема потребе да то мијењате. Сасвим је у реду да неки дијелови вас остану ђечји, ако су конструктивни и креативни, ако нису повезани с токсичним увјерењима о себи и другим људима.

С друге стране, како учите виђети све више аспеката свијета око себе, могуће је и да ваша срећа постане мање екстремна, али сложенија и богатија. То је попут разлике између колача који садржи толико шећера да слаткоћа надвладава све остале окусе, те колача који садржи мање шећера, али то надокнађује богатством других зачина. На крају, то све овиси о укусу. Имате могућност избора.

Али мени се чини да све то горе значи да се од мене очекује превише смирености и одмјерености, а премало страсти и животног интензитета!

Не мора бити тако. Ако сте по природи екстровертирана особа, емоционална зрелост не значи да ћете ођедном постати интровертирани. Екстровертирани људи често имају дојам да интровертима недостаје страсти, што није тако – једноставно се та страст другачије доживљава и изражава. Интроверзија / екстроверзија нема везе са емоционалном зрелости. Ако сте екстравертирани, можете и даље уживати у интензивној стимулацији и комуникацији, док год своје емоције и ставове не намећете другим људима, док год сте толерантни за различитости и док год можете одабрати властите ријечи умјесто понављати излизане фразе оптуживања и критицизма.

Kао што смо раније успоредили различите врсте среће с колачем, тако екстроверзију можемо успоредити с уживањем у врло зачињеној храни, док би интровертираност у том случају представљала људе који уживају у благим окусима. Нити једно од тога није добро или лоше – све док уважавате туђе укусе умјесто да им силом гурате фефероне у уста, нос и уши, очекујући да им се то свиди.

Тко уопће одређује које су емоције „примјерене ситуацији“? Да ли то значи да је већина у праву и да се морам прилагодити већини? Или то значи да се поједине особе постављају као ауторитети изнад свих осталих?

Нити једно нити друго. Премда често нема јасне границе, као што нема јасне границе између зачињеног и незачињеног, неке индикације могу вам дати остали критерији зрелог понашања: препознавање многих аспеката сложене ситуације, разумијевање других људи, поштовање према себи и другима те преузимање одговорности. Нема математичке формуле за зрелост, али ако обраћате пажњу на све ове аспекте, можете добити прилично јасну слику што то значи.

Још неке битне индикације можете наћи у посљедицама свог понашања. Да ли ваше понашање резултира унутарњим миром, равнотежом, складном комуникацијом с другим људима и колико-толико складним односима, посебно с блиским људима и онима који вас добро познају? Или резултира узајамним незадовољством, свађама и манипулацијама? Наравно, увијек постоје људи који ће и на зрело понашање реагирати неугодно, али они су у мањини.

Сљедећа индикација је колико суосјећате с другим људима. Да ли сте фокусирани на себе те своје осјећаје постављате испред осјећаја других људи, или видите друге људе и њихове осјећаје као равноправне својима? Цијените ли труд и оно што добивате од других људи, или примјећујете само оно што ви дајете? Знате ли наћи средину и равнотежу онда кад је то могуће, те мирно прекинути однос ако то није могуће?

Још једна битна одредница је искреност према себи. Већина људи (осим психопата, али урођена психопатија је прилично ријетка) осјећа инстинктивно унутарње упозорење ако је наше понашање себично или повређујуће за друге. То осјећамо зато што као врста посједујемо урођену емпатију. Да ли слушате тај глас? Да ли обраћате пажњу на осјећаје који вам шапћу да можда нисте били праведни или искрени у одређеној комуникацији? Можете ли послушати све своје унутарње гласове и онда смирено одлучити који од њих вам се чине претјерани и поједностављени, а који узимају у обзир ширу перспективу?

Напослијетку, зрелост и одговорност није нешто што нам било тко има право наметнути, него наш властити одабир ради властите добробити. Одабиремо понашати се зрело не зато да би испуњавали туђе критерије, него зато што желимо бити квалитетна особа, имати испуњен живот и здраве односе с другим људима. Одабиремо зрелост из љубави према себи и поштовања према другим људима. Одабиремо зрелост зато јер предност дајемо дуготрајној срећи над краткорочном угодом.
Ипак, мени се све то чини досадно!

У том случају, можда је проблем у томе што сте научили патњу и неугодне емоције повезивати с љубављу и налазити неку врсту угоде у њима. Због истог разлога, неким људима могу бити досадни односи који не укључују злостављање и драме.

Можда немате довољно искуства испуњења и среће какве вам могу донијети здрави односи, те се вежете за оно мало угоде које успијевате наћи у драми и патњи. Ако не можете чак нити замислити другачију врсту среће, можете осјећати снажан отпор при помисли да се одрекнете оно мало задовољства које вам јест познато. Детаљније о томе можете прочитати у чланку „Везаност за патњу“.

Није потребно да идете у екстреме и покушавате бити савршени. Перфекционизам је црно-бијела перспектива и самим тиме незрела. Неки дијелови нас ће увијек бити ђетињасти. Нитко не очекује да увијек будете савршено разумни, одмјерени и контролирани; све овиси о томе колико ви одлучите да је довољно и какве посљедице желите. Понекад је мало незрелости и неумјерености сасвим у реду, ако сте свјесни тога, ако тиме не повређујете друге те ако имате надзор над својим понашањем умјесто да оно управља вама.

Одлука је на крају увијек и само ваша. Ако заиста уживате у свађама и драми, слободно тако наставите. Само будите свјесни да је то ваш избор и немојте окривљавати људе који ће радије одабрати нечије туђе друштво.

Преузето са http://www.centar-angel.hr/HR/articles/emoc_zrelost_P&O.php

© Kосјенка Мук

Жртва или страст

Аuтор  Евномиje 16 јула 2013 Блог: из Беларуси

На страницама http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1845&pid=7214&st=0 иде дискусија, изазвана животном драмом, о разлици између истинске хришћанске жртве која произлази из истинске љубави и такозване жртве која се оцењује онима који воде дискусију, као страст која проистиче из сазависних односа.

Мене је тронула та прича и дискусија везана с њом. Како заиста разликовати где је граница између жртве у бољем смослу те речи, а где се – жртва приноси болести, и болесном сазнању, жртва која ником није потребна, осим хипертрофираном „ја“ и ђаволу? Заиста ли ја поступам из љубави жртвујући се у нечему, и нечему, или је то још једна у низу „бисера“ за моју „круну“? Беда је у томе што у последње време, одбацујући ненормалне „жртве“ и одбацијући лажно поимање „ношења крста“, „сараспињања“, ја на самом деклу одбацујем заједно и неопходност истинск жртвовати себе у бољем јеванђелском смислу те речи. Нема се жеље за било каквим крстом, подвигом. И све то ја оправдавам „ослобођењем од сазависности“. Планирам да изнесем ту тему не групи, а до тада ево ја овде.

На дани момент, могао би рећи да за мене истинске жртва – то је жртва коју изабирам ја сам, слободно, с јасним сазнањем и јасном рачуницом за себе, за своје поступке и за могуће последице, ради љубави, а не ради нечије благодарности и награда. Не ради тога да «натерам и учиним добро» и да «примирујем лупајући главе», «намећући силом жртву» тамо где ће од ње свима бити само горе. Само, шта је ту беда – што ја не могу да се сетим када је код мене била таква жртва! Свагда је било – или из самољубља (да повисим свој осећај личне вредности), или сам био принуђен околностима. Или – када ме та «жртва» скоро ништа није ни коштала, или се могла урадити лако и безбрижно. А да страдам – уопште не желим, не желим да прихватим то да у рају неме нераспетих. И схватам да још не знам како да преодолим свој егоизам и лењост. Највероватније је то опет посао за Први Корак.[1]

Ево пишем – и сам се себи дивим – како сам добар, како сам частан (искрен) сам са собом – и опет примам «награду». БР-р-р!

А може бити да треба све то из главе избити, и не размишљати о свему томе?

[1] Мисли се на Програм 12 Корака Ал-Анон

Преведено са http://www.fgump.ru/blogs/iz-belarusi/zhertva-ili-strast.html

Kако они налазе једно друго?

— До удаје сам била уверена да никада нећу бити жена алкохоличара. Али, ево, пред вама сам. Ја сам жена алкохоличара, говори лепа тридесетдвогодишња жена. Назовимо је Света.

— А због чега сте ви тако чврсто обећали себи да се нећете удавати за алкохоличара? – питам је ја.

— Управо због тога што је мој отац  алкохоличар. Нагледала сам се ја свога татице. Не бих желела да се тако „усрећим“.

—    Како сте се упознали са својим будућим мужем?

Света се са задовољством отвара за разговор:

– Била сам у гостима. Пред крај вечере гледам, кад тамо у углу седи ”оно“ –  у пијаном и јадном стању. Одмах сам пожелела да га спасим.

Више пута сам чула овакав (или сличан) израз –  ”оно” у односу на мужа управо од жена чији су мужеви болесни алкохоличари. Зашто те жене воле овакве изразе, не знам. Да ли зато што одбијају да мужа признају за мушкарца, или пак негде у дубини своје свести он за њих уопште и није брачни партнер већ објекат за спасавање?

— И шта сте тада ви предузели у гостима? – настављам разговор.

— Позвала сам такси, буквално га унела у ауто и послала кући.

— И ви мислите да сте га тиме спасли?

— У сваком случају била сам спокојна и уверена да “то чудо” те вечери више неће упасти ни у какву „ситуацију“.

Размишљам о Светиним речима: „спокојна и уверена”. Могуће је да се у њима крије одгонетка њеног брака.

Могуће је да се код Свете из било ког разлога лако појављује узнемиреност. Да би некако изашла на крај са својим унутрашњим немиром, потребно јој је да сместа нешто учини.  Узгред, Света и није нешто нарочито уверена у сопствену вредност. Она не верује да је вредна пажње и вредна као особа. За потпору сопствене вредности потребни су јој подстицаји споља. Потребно је да те други људи похвале, да те вреднују као добру особу. И ево, она спасава мушкарца кога види први пут, а награда је — веће самоцењење. Могуће је и да се јавила неисказана помисао: „Ето какав сам ја мајстор свог заната! Други људи би га можда заобишли а ја сам га спасила. Ја сам  херој”.

Но, наш разговор се наставља.

— Колико је мушкараца било на тој вечери?

— Десетак људи.

— Да ли је неко покушавао да вам се удвара?

— Да, али су ми се учинили досадни, незанимљиви.

Света даље прича како ју је будући муж док је био трезан привукао тако сјајним странама своје личности.

Међутим, ја размишљам о нечему другом. Ако је, дакле, жени суђено да се уда за алкохоличара, онда ће од њих десеторице, чак и између двадесеторице мушкараца она изабрати управо њега.

Шта се заправо догодило на тој седељци? Он је дозволио себи да испадне слабић, да буде беспомоћан, чак и неспособан да се држи на ногама, њега су „унели” у кола. Она је показала своју бољу страну — спасавала је, саосећавала, одлучно деловала. Супротности су се среле.

Прича о њеном животу

Још у најранијем добу, Света је сопственим очима гледала како је њена мајка поступала управо у таквим приликама. На седељци је учинила управо то што је радила и њена мама. Лекције научене у детињству претварају се у аутоматске реакције. Мушкарац не може да се побрине о себи — то таквим женама какве су Света и њена мама представља сигнал да се побрину за њега како би му осигурале безбедност. Најважније у свему томе је што су жене задовољиле своју потребу да некога спасавају, да некоме послуже, да преузму туђу одговорност на себе. Суштински, то је спадало у домен његове одговорности — да одговара за последице опијања чак и да се уплео у неку типичну неприличну ситуацију. Он заправо ту одговорност скида са себе, док је она прихвата. Крпа је пронашла своју закрпу.

Установљено је да се око 60% ћерки алкохоличара удају за мушкарце који су већ оболели, или пак за оне који ће тек оболети од алкохолизма. Тенденција се не нарушава чак ни ако се мајка развела од ћеркиног оца (Seattle M., 1987). По становишту психолога, тај животни сценарио се записује у подсвести девојчице веома рано — до шесте године (Берн Э., 1992).

Света је деловала у сагласности са својим животним сценаријем. Слика коју је видела у гостима била јој је болесно позната још из детињства: пијани беспомоћни мушкарац. Кроз читав живот, њена мама се малтретирала са њеним оцем. Неговала га је, спасавала, дајући ћерци скривену поруку да се управо у томе садржи предназначење жене. Да ли је мама успела да спаси мужа? Не, али је сценарио већ био формиран. Преправити тај животни сценарио је прилично тешко, мада је у принципу могуће.

Сви се ми осећамо лакше у познатој ситуацији, сигурније него у непознатој. А Света се нашла у добро познатој ситуацији – она се са мамом заједно борила за да отац буде трезан. То јој није успело у детињству. Тиме се код ње јавила још јача жеља да поново одигра сличан животни сценарио, само овог пута са срећним расплетом.

Илузије

Жене алкохоличара силно верују у снагу љубави, као и у то да ће оне сигурно успети да „преваспитају” своје мужеве. На примеру сопствене породице, па чак и из примера историје човечанства може се видети да је немогуће променити и преправити човека Једино сâм човек може променити себе, а не неко други. Међутим, све жене верују у своју моћ, све мисле да оне могу да „обликују ” мужеве. „Ја сам те обликовала из онога што си био…” Такве жене су у власти илузија.

Илузије се појављују онда када се човек судари са непремостивим препрекама. Саме илузије доводе до још већих проблема. Пре или касније, неопходно је прихватити реалност. То бива болно, али другог пута нема.

Глад за љубављу и самовредновање

Без обзира на сјајна постигнућа у спољем свету и успешност на послу, Света има веома ниско вредновање себе, ниско самопоштовање. У дубини душе она себе није сматрала ни способном, ни талентованом, нити вредном љубави. Она себе као од шале уме да назове „идиотом“ (тако лоше изражавање о самоме себи није добро чак ни у шали). Света није умела да прима поклоне и комплименте. Снебивала се, чак ју је било и срамота, као да је она недостојна пажње или комплимената.

Међутим, да бисмо боље разумели зашто се Света тако понаша сада када је одрасла, потребно је да се осврнемо на њено детињство. Болест од које болује Светин отац спречава га да испољи своју родитељску љубав. У стварности, и мама и тата јесу волели своју ћерку али су били толико окупирани проблемима које алкохол доноси у породицу, да им није било до ње. А Света није доносила проблеме у кућу (дете као да је осећало да тих „лепих“ ствари у њиховој породици има и превише) — добро је учила и била је више него одговорна за своје године. Изгледало је као да такво дете и нема потребе за посебном пажњом и доказима да је вољено. Међутим, истина је у томе да свако дете има потребу за тим. Тако је код Свете настао недостатак љубави у родитељском дому. У тренутку одрастања, она је била гладна љубави.

Несвесно, такве девојке бирају себи за мужеве проблематичне, а често и лакомислене мушкарце — алкохоличаре, промашене, који су повремено завршавали у затвору, непризнате геније, разведене, удовце са децом… Такав ме неће оставити, заваравају се оне. Типична несрећна удаја од првога дана. Недостатке мужева оне виде, али понекад им то иде на руку. Из њихових недостатака могу се извлачити потврде своје вредности: „Ја сам боља од њега, ја се не опијам”.

Ниско самовредновање, недостатак самопоштовања, недостатак уверења да оне као жене могу бити вољене или обдарене талентима —то су психолошке особине жена којима прети несрећна удаја.

Било би добро да се почне са бригом о себи

           

Пре но што се учини било шта уместо другог, а не за другог, упитајте себе: Чији је то проблем? Ако је то његов проблем тада немојте журити да га натоварите на своја крхка плећа.

Размислите о својим ограничењима, о границама своје личности. Потребно је сагледати јасно где престајете Ви, а где почиње други човек.

Обично, када односи нису складни корисно је преиспитати границе. Границе — то су дефинисане тачке које гласе: „Ето, дотле ја могу да идем. Ето то је то што ћу ја да урадим за тебе, а ово је оно што ја нећу никада чинити, а ево ово нећу нипошто да трпим од тебе”.

Шта чинити са самовредновањем? Здраво самопоштовање је једноставно поверење у сопствену вредност. Оно зависи од тога какво је било Ваше детињство, од тог склопа околности. Али сада када сте Ви одрасла особа, ви не морате да живите по сценарију написаном још у детињству. Једноставно реците себи: „Ја нисам гора од других”. А да се не бисте уобразили и постали горди придодајте: „Али нисам ни боља од других. Ја сам просто особа која има своје људско достојанство”.

Свакако је потребно да се изборите са неким својим страховима.  Сопственим снагама је то тешко. Постоје групе самопомоћи попут Ал-Анон-а, постоје и познанице које су у сличној ситуацији као и ви. Не устручавајте се, упитајте пријатељицу: „Да ли и ти такође полудиш попут мене када се твој муж негде задржи?” Причајте са људима којима верујете. Најзад, постоји и психолошка помоћ.

Добро би било и да научите како да без агресивности заступате своје ставове.

Не постоје никаква правила о томе кога смо дужни да волимо, а кога нисмо, нити правило са ким морамо да градимо узајамне односе, а кога да избегавамо. Управо су нас сопствене грешке на том путу и начиниле онаквима какви смо данас. Дакле, није све било узалуд. Превладавали смо тешкоће и духовно напредовали.

Седите са својим вољеним у погодном тренутку и расправите с њим шта вам је од њега потребно. Само немојте говорити: „Мени је потребно да ти престанеш да пијеш”. Потребна вам је његова љубав? Тако му и реците. Ако ви сами не можете да га волите а да знате да ваши захтеви неће бити испуњени, у том случају на вашем месту ја бих рекла следеће: „Ако ти не престанеш да пијеш, ја нећу више моћи да те волим”.

То је практична формула: „Ако ти радиш тако, ја сам принуђена да урадим овако”. Само немојте обећавати оно што нећете урадити, не претите му разводом. Јер, ко ће вас после тога схватати озбиљно?

Научите се да задовољавате своје потребе. На крају крајева, у животу је веома мало таквих ситуација које је могуће побољшати а да се при том не позабавимо самима собом и ако не будемо давали себи оно што нам је потребно.

Аутор: Валентина Москаленко, психотерапеут, доктор медицинских наука.

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: Перејит.ру

http://www.imanade.org/zivot-sa-alkoholicarem-kako-oni-nalaze-jedno-drugo/ 

ЗАШТО СЕ ОНИ НЕ РАЗВОДЕ?

Моја пријатељица је већ 30 година удата за алкохоличара. Када је слушаш, изгледа као да код ње уопште нема живота, већ се све састоји у муци и патњи. Тако ми се и логично наметне питање: зашто се не разведе? Мој познаник који је психолог, рекао ми је да нема трајнијих бракова од алкохоличарских. О чему се ту ради?

Научници говоре да се понашање човека не усмерава само свесно већ чак још и у већој мери подсвесно. Подсвесни живот ради на принципу појачавања задовољства због једних реакција и кажњавања болом због оних других, нежељених.

Мотивација понашања је условљена психолошком наградом — задовољством и избегавањем бола.

Код особа оболелих од алкохолизма нарушен је систем награде. Наравно, исто важи и за њихове жене. Они извлаче задовољство из оних извора које здрави људи могу да одбаце или потисну. Како дакле, тај неурофизиолошки принцип делује у животу?

Коља и Оља

            Осврнимо се на брачни живот Николаја и Олге (прича је стварна, али су имена измењена). Никола има 50 година. Током последњих 25 година он пије. Управо толико је и у браку са Олгом. Он не пије сваки дан већ 3-5 дана узастопце, а потом недељу-две бива трезан. Он се већ три пута лечио од алкохолизма. После сваког лечења, трезвеност је трајала не дуже од пола године. И ево га, поново узастопно опијање али сада већ у трајању од осам дана. Криза у породици, криза на послу. Због тога су они, Коља и Оља овде код лекара. Ево и дела из нашег разговора:

Коља: Дошао сам до краја. Све у свему, доста је било. Хоћу да престанем да пијем. Толико сам зла већ нанео.

Лекар: Коме?

Коља: жени и деци. Моја Оља је златна жена, она је толико тога већ претрпела. Она је напросто света жена. Како ме је само неговала после опијања! Без ње ја просто не бих преживео.

Оља: Нисам ја никаква Светица. (У подсвести њена глава одобравајући клима: „Да, да, ја сам света. Да, он би без мене пропао.“ Ове речи она често наглас изговара код куће).

Сада у лекарској ординацији, Оља даје озбиљну изјаву: „Или ће он престати да пије, или ћу се ја развести”.

Коља није пристао на стационарно лечење, па је одлучено да се лечи амбулантно.

Коља и Оља одлазе.

Шта се потом десило? Какве су промене настале у њиховом животу? Не много битне. Поновило се све по старом. Коља је покушао да живи трезвено, али је потом пао, није успео. А шта је са Ољом? Да ли се развела? Наравно да није. Она је сама себи рекла: „Како бих могла сада да га оставим када се он толико труди да се искобеља из алкохолизма?” Више пута је понављала: „Без мене, он ће пропасти”.

Психолошка добит од кошмара

 

Коља и Оља настављају да живе у свом уобичајеном кошмару. Свако је незадовољан својим животом. Свако је незадовољан другим супружником. Међутим, највећа њихова несрећа састоји се у томе што ни једно од њих двоје се не мења. Зашто је тај кошмар уопште могућ? Зашто он толико дуго траје, ево већ 25 година?

Па, због тога што обома супружницима оваква кошмарна ситуација психолошки одговара. Та ситуација обома супружницима доноси неку психолошку награду која им је потребна, готово неопходна.

 

Какве психолошке награде добија Коља? Коју корист или добит он извлачи из ове ситуације?

 

Он воли да пије. Он се наслађује опијањем. Када се опија он доживљава подизање расположења док му трезвеност не пружа такве радости (ефекат еуфорије). Њему се допада то што алкохол смирује његове немире и умањује његову несигурност у самога себе (ефекат анестезије, избегавања бола). Њему се свиђа и сва та атмосфера драме, узбуђености, која обично прати алкохолизам (илузија о интензивности емоционалног живота).

Трезвеност му се чини празном и досадном. Међутим, он ипак периодично живи у трезвености што му дозвољава да умањи осећај кривице, да сакупи поене у своју корист, да се осети достојним човеком, да се погорди: „Успео сам да се уздржим од вотке пола године! Ако пожелим, сасвим ћу престати да пијем!”

Саучествовање у проблему. У свим тим падањима у јаму и излазака из ситуација када је бивао у јадном стању, он је задобио поприлично пуно саосећања, сажаљења и љубави са женине стране: „Драги, ја те молим, ти само покушај да не пијеш а ја ћу за тебе (читај: уместо тебе) учинити све што желиш”. Радећи на клиници где се лече оболели од алкохолизма, посматрала сам како њихове жене вуку претешке вреће са нечим укусним и слатким посластицама. Заиста пријатно, зар не?

Скидање одговорности са себе како према самоме себи, тако и према жени и деци за успостављање са њима односа искрене блискости, значи да се он плаши да буде у блиским односима. Он их одлаже за после, за период када буде био трезан.

Алкохол омогућава избегавање блиских односа као и преузимање одговорности за себе. А проблеми постоје и ужасно је непријатно бавити се њиховим решавањем.

Генерално гледано, алкохол дозвољава Кољи да избегне све оно што од њега захтева да престане да буде дете и да одрасте. Алкохол спречава професионални и духовни напредак. Духовни напредак захтева напоре (да себе принуђујемо на добро), а за Кољу је то повезано са непријатношћу а он то жели да избегне. Из истог тог разлога он избегава и одговорност, као и обавезе. Не назива се алкохолизам узалуд болешћу неодговорности.

 

А какве користи има Оља?

Премда то и није тако очигледно, ипак, из узајамних односа са Кољом Оља извлачи не мање користи од њега, као и психолошких награда. Набројмо добити Оље која сама није алкохоличар.

Пријатан је осећај да ти већ читавих 25 година издржаваш такав кошмар у којем друга жена не би проживела ни недељу дана. А и сам Коља је већ рекао да је она — светица. Страдање приближава светости, положају хероине. Једна жена је у сличној ситуацији ускликнула: „Ја сам заслужила да ме поставе на пиједестал јер сам 30 година проживела са алкохоличарем!”

Она себе доживљава као јаког супружника. Међу њима двома — она је јача. Она је жена која помаже, која се брине, она је та која доноси исправне одлуке, то је она која увек зна како треба поступити, зато и наређује: „Не пиј! Лечи се!” Њој је веома пријатно да понавља: „Он ће без мене пропасти”. Ова фраза изражава оно стање које је својствено боговима који дарују и одузимају живот. Пријатно је осећати се као Бог. Сазнање да си ти боља, снажнија, компетентнија него он доноси осећај задовољства. Одатле она и црпи подршку за своје самопоуздање (које је иначе на критично ниском нивоу), за осећај сопствене вредности.

Победник у борби за првенство. Објективно, ситуација изгледа унеколико другачије него што то умишља Оља. Коља неће пропасти без ње, али Оља није у стању да буде објективна. Њој је потребно да сматра себе бољом од њега јер је суштински њој веома лоше самој са собом. Она води непрестану борбу за прво место. Алкохолизам јој помаже да добије првенство.

Пошто је она у потпуности заокупљена проблемима свога мужа, она има прекрасан изговор за избегавање бављења својим сопственим проблемима. Она се такође плаши блиских узајамних односа са самом собом. Тако у свести добија згодну конструкцију: „Кољин проблем је алкохол, а мој проблем је — Коља. Што се осталих ствари тиче, ја сам беспрекорна”.

Дух драме, узлети, падови, прескоци из пакла у рај („Данас је трезан. Каква срећа!”). Све то, како њој, тако и њему, даје осећај интензивности емоција и испуњености живота.

Оља има дубоки проблем који се огледа у томе што се она давно одрекла својих реалних осећања. То је њен начин избегавања бола (ефекат анестезије). Она већ одавно не живи активно већ ре-активно. Она само реагује на догађаје из мужевљевог живота. Истина је у томе што је Ољин проблем — она сама, а не Коља. Међутим, она, као и он, више воли да живи у свету илузија. Она се плаши да себе сагледа онаквом каква она стварно јесте.

Ољина негодовања и претње разводом — све је то само димна завеса. Суштински, Оља, баш као и њен муж, чини управо оно што хоће да чини и живи онако како хоће да живи. Она има мужа каквог жели да има. И више од тога; само такав муж какав је Коља њој је једино и потребан. У заједничком животу с њим она има могућност да задовољи своје дубоке, животно важне потребе: да свакодневно потхрањује своју самопоштовање које је на ниском нивоу. Страдањем она задобија осећај сопствене вредности, прикрива своје слабости и своју неспособност да преусмери ток живота у одређеном правцу. Живот се не покорава њеној вољи, а да ту чињеницу призна за њу би било равно поразу.

С обзиром да је Оља замрзла своја истинска осећања, нарочито осећања као што су: љубав, нежност, поверење, спокојство, а испољава само мржњу, негодовање, гнев, страх, то се самим тим она одрекла себе и не жели да има посла са собом. Тако су сва њена осећања постала реактивна: „Он ме је довео до тога!” Она се плаши сопствене одговорности. У таквом стању њој је потребна драма алкохолизма. Ту бар није досадно.

На први поглед — Оља је јака жена, самоуверена, оштра, способна за све, не боји се тешкоћа. Али под том љуштуром скрива се — крхко, слабо биће, стално испрепадана девојчица. Она се плаши да могу да је одбаце, да је не воле. Замена за љубав је — бити некоме потребан. Када помаже мужу, она то чини из страха да не буде одбачена и невољена. У томе она чак и претерује. Он није тражио од ње да му толико много помаже.

Човек има потребу да некоме припада: породици, колективу, нацији… Постоји и потреба за доживљавањем себе као вредне, важне, талентоване и способне особе. Такође, постоји и потреба за самооствареношћу.

У браку са Кољом Оља задовољава те своје потребе. Она има осећај да припада Кољи. Тиме се она осећа јачом, опуштенијом, значајнијом, талентованијом… Све је то због тога што она себе као личност одвојену од Коље не сматра ни за шта вредно.

Они се никада неће развести. Вага се налази у равнотежи и крпа је нашла своју закрпу. Они су образовали нездрав систем у коме један део без другог не функционише. С обзиром на то, његов алкохолизам никада неће престати уколико нико од њих не преузме ризика да започне себе да мења. Ако је могуће ресурсе душе и духа упоредити са сопственим вртом, онда супружници Коља и Оља обрађују свако од њих туђи врт а не свако свој врт. На туђем имању је немогуће добити добру бербу. Немогуће је изменити другога човека. Достићи другачији квалитет живота могуће је само путем коренитих сопствених промена.

Зашто пишем о томе, о добитима или психолошким наградама које проистичу из деструктивних узајамних односа? Хтела бих да читаоцима дам до знања да такве користи постоје. О овоме непишем да би се неко постидео  Али никако не ради тога да би се неко постидео или депримирао. То није греховно нити неморално понашање. Те погодности-добитци — спадају у област сазависности, њен су саставни део. Сазависност пак — она није повод да се стидимо себе већ је то проблем на коме ми треба да радимо. Потребно је да стремимо здравијим узајамним односима и здравијим задовољствима (психолошким добитима).

Користи које од  таквих узајамних односа добијају зависни и сазависни људи блокирају или успоравају духовни напредак и оздрављење тих људи. Важно је разоткрити те препреке, одстранити их и тада ћемо узнапредовати према оздрављењу.

Када сам се нашла у породичном програму за превладавање сазависности у САД-у, чула сам од једне Американке која је била на путу оздрављења од сазависности, једноставан и јасан исказ. Да би се нешто тако отворено рекло о себи, потребно је узнапредовати у превладавању сазависности.

Американка је рекла следеће:

„Када сам још била дете, мој отац ме је сексуално злоупотребио. Следећих 20 година свог живота искоришћавала сам то како бих га емоционално и финансијски уцењивала. Увек сам, када сам то хтела могла да од њега добијем новац. Тако и нисам преузимала на себе финансијску одговорност за свој живот”.

Тек онда када је особа у стању да поштено и без страха погледа на добит коју из постојеће ситуације извлачи, она тада може дозволити себи да се више на њих и не обазире, да престане да се њима користи. Управо се у томе и састоји исцељење које тражимо. У замену за одустајање од таквих добити доћи ћемо до задовољстава која потичу из здравијих узајамних односа. Ми свој живот можемо са неким да поделимо, а не да га просто бацимо пред ноге другога човека.

 

Кораци у правцу промена

 

1. Свест о сопственим проблемима. Тај први корак и јесте — најтежи. Ни једна жена особе оболеле од алкохолизма, а радила сам психолошке третмане са стотинама људи са таквим проблемима, није упитала:

„У чему је мој проблем, помозите ми да схватим?”

Скоро све питају:

„Како да се понашам, да он не би пио?”

Бивају разочаране када схвате да, ако понашање жене има за циљ да промени мужа, да тада она неће постићи свој циљ. Могуће је мењати само своје сопствено понашање ради постизања сопствених циљева.

2. Пре но што почне да мења своје понашање жена алкохоличара може себи задати питање: „Шта ја добијам тиме што поступам на тај начин како поступам већ много година?” Први одговор ће бити: „Ништа добро не добијам”. То је нетачан одговор. Сви ми извлачимо добити из самодеструктивног понашања. Иначе наш песник не би написао:

Све, све, што пропашћу прети,

За срце смртно скрива

Неизрециво уживање –

Бесмрћа може бити залог!

А. С. Пушкин, Пир у време куге

3. Жеља да се промени. Ко од нас воли да започиње реновирање стана? То чинимо само онда када смо на то принуђени.

4. Рад на себи. То је дуг пут, и може бити пут који траје целога живота. Када сам и сама дошла у породични програм за рођаке алкохоличара, питала сам водитеља програма: „Зар је довољно тих осам дана који су одређени за породични програм?” Одговорио је: „То је добар почетак”. Да нисам и ја била у том породичном програму, тешко да бих се досетила шта треба да радим са собом.

5. Најбоље је почети рад на себи у психотерапеутској групи или у групи за самопомоћ типа Ал-Анон, или пак да се консултује са стручним специјалистом.

6. Надам се, такође, да је читање свега горенаведеног, користан почетак промена.

 

Подсетник за данас:

Данас ћу бити отворена за истраживање које ја психолошке добити извлачим из својих тешких и нездравих узајамних односа са блиском особом. Можда управо те добити и покрећу сав тај систем наших деструктивних узајамних односа. Припремаћу се да одустанем и да се више не хватам за ту своју потребу да будем део нездравог система. Спремна сам да искрено погледам сама себи у очи.

 

 

Аутор: Валентина Москаленко, психотерапеут, доктор медицинских наука.

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: Перејит.ру

http://www.imanade.org/brak-sa-alkoholicarem-zasto-se-oni-nikada-ne-razvode/

Этапа дугог пута моје сазависности

3 јуна 2010 – NATIK

article81.jpgПочело се то пројављивати још у раном детињству. Само се то тада називало «танка нервна организација».

Познаница моје маме, некако при сусрету на улици, казала је погледавши ме, «девијчица ће имати тешкоће у животу, има танку нервна организација». Већ се и не сећам по каквом признаку је она то увидела, но ја сам запамтила та слова зато што их је живот потврђивао. Недавно сам разумела да сам још тада била спремна к својој болести под назвом сазависност. Детињство је било углавном срећно. Мене, брата и млађу сестру у породици су волели и на крају размазили. Отац је радио на веома високој дужности  у комунистичкој партији Узбекстана, што се пратило гостопримством с пијанкама у дому и у гостима на бесконачним пријемима и банкетима. Тако су живели партиски босови тих времена. Наставите са читањем