Архиве категорија: сомоприхватање

Благодарност. «Дан за даном из сазависности»

 Благодарност.  01 Аугуст.

Melodi Bitti

 «Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

„Усвојили смо чудесну лекцију: Извлачећи најбоље из тога што имамо, ми увеличавамо то што имамо“.

Оздрављење од сазависности.

Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене.

Хвала Богу, животу, васељени за све и свја што Вам је послано на Вашем путу.
Благодарност – то је кључ ка пуноћи живота. Она обраћа то што имамо, у „довољно и више од тога“. Она обраћа одрицање у прихватање, хаос – у поредак, сумњу у јасност. Благодарност може да обрати трпезу у пир (гозбу), кућу у – топли кутак, странца – у друга. Она обраћа проблеме у дарове, неуспехе – у победе, несвоевременост – у беспрекоран временски графикон, грешке – у важне догађаје. Благодарност може да обрати пасивно постојање у реалан живот, а случајне ситуације – у важне лекције које воде ка успеху. Благодарност даје смисао нашему прошлом, приноси мир садашњем дану и дозвољава гледати у будуће.
Благодарност све ставља на своје место.
Благодарност обраћа негативну енергију у позитивну. Нема ситуације или околности сувише мале или сувише велике, да она не би била подвластна енергији благодарности. Можемо да почнемо од тога, ко смо ми и шта имамо данас, постати благодарни за све то, затим тому дозволити да чини чуда.
Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене. Ако их будете говорили довољно дуго, то ћете у њих и поверовати.

Данас ћу да пролијем светлост благодарности која све мења, на све околности мог живота.

 Погледајте слично: Шта је то срећа? – мишљење психолога – психолог О.М. Красникова

Депресивна личност – Форум православних психолога

Форум православних психолога _ Личносни проблеми _ Депресивна личност


Аутор: vankoru 11.9.2013, 11:12


Здраво! Ја потпуно подпадам под опис, наведен ниже. Помозите ми да схватим какви се греси у томе крију, како да победим то стање, где да се обратим? Хтео бих да будем пуноцен (потпун) човек. У цркву идем, исповедам се, причешћујем се свеког месеца већ око годину дана.

„Дубоки страх депресивне личности – то је страх од изолације, усамљености, страх бити остављен.

Важно је разликовати депресију као болест и депресивну личност. За депресивне личности блискост – значи заштићеност, зато су они склонији од других ка зависности од партнера/партнерке. Било која дистанца, удаљавање или растављање од партнера таквим људима причињава страдање. Може се рећи, да депресивне личности стреме да побегну од себе и свог постојања (битисања) у другог човека, стреме да се потпуно растворе у партнеру. Депресивна личност чини другог човека својим сапутником или сама постаје тихи, безропотни сапутник (пратилац) свог партнера. При било каквом типу зависних односа, они требују обећања – па нека су и лажљива – никада их не остављати: «ти си ми нужан, зато што те ја волим» и «ја тебе волим зато што си ми потребан».

Депресивне личности идеализују човека с којим стреме да се зближе, игноришући тамне стране карактера вољеног човека, склони су свепраштању. Они избегавају спорове, конфликте, поступају тако, «како хоће вољени/вољена», и уопште имају о другима боље мишљење него што је то на самом делу реално.
Људи с депресивношћу подчињавају свој живот требовањима људи који их окружују, притом се одричући од сопствених жеља из страха од губитка односа и касније усамљености. Депресивна личност је склона да заузме ишчекујућу позицију, и као разултат, бивају разочарани у односима с другим људима, тако што њихове наде, да ће људи који их окружују испуњавати њихове жеље и потребе, често не бивају оправдане.
Људи с депресивношћу, из жеље да се осећају у безопасности, свагда желе да умање психолошку дистанцу која их удаљује од партнера. Они стреме психолошком сливању с партнером. У таквим односима принцип «Главно је то – што ти хоћеш» је узведен до апсолута.
Да би достигли безметежну срећу, депресивне личности се придржавају идеала самоодрицања, самоотверженија, скромности. Но, дубоко у души, они не верују у могућност да ће њихова потреба, волети и бити вољен, било када бити реализована. Они осећају тешкоћу у томе да одреде своје потребе у већ сложеној ситуацију, да заштите своје интересе и да чврсто заступају своју позицију.

Често се социјална фобија развија управо код депресивних личности, зато при терапији од социофобије неретко прописују антидепресиве.“

 


Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 12:36


 

Здраво! Напишите, молим вас, како да вам се обраћам.
Опис који сте ви привели – то је пре опис личности, склоној веома силној зависности од партнера. Разуме се, подобна зависна личност не може не бити истовремено и депресивна.

Зато бих ја да померим акценте у приведеном вама опису и да говорим о томе шта је ваш главни проблем – то није депресивност, него склоност ка зависности од блиског човека.
Тај проблем потребује да се дубоко и озбиљно поради с психологом. У оквирима форума то тешко да је могуће.

Обично људи који страдају од подобне зависности од партнера, у детињству нису добили од свејих родитеља неопходну им топлину, љубав, нежност, пажњу. Они стреме ка психолошком растварању (сливању) с партнером, зато што у детињству нису прошли стадијум сливања са сопственом мајком, неопходну ради тога, како би се у човека формирало осећање основног (базовог) поверења у живот и безопасност тог самог живота.
Сви страхови зависне личноти су – страх усамљености, напуштености, изолације итд. – то су страхови који иду из детињства, када је дете веома оштро осећало своју усамљеност и напуштеност од стране најближих људи – мајке, када је он постојано осећао отуђеност мајке од њега и на такав начин се потајно осећао као у изолацији, ником нужан, неинтересантан, неважан.
Сва та неразрешена осећања просто прелазе у чевека у зрелијим годинама, и такав човек почиње да иште у партнеру «мајку», он покушава да се слије с партнером и да добије од њега све те ствари, које није примио у детињству од мајке – топлину, бригу, нежност, ласкање, пажњу, безусловно прихватање итд.
Но, дело је у томе што се партнерски односи граде по сасвим другим законима него дечје-родитељски односи. Зато партнер обично схвата подобно понашање као жељу «окачити се» на њега и на све начине покушава да избегне наметнуту му улогу «мајке».
Човек, склон ка зависности од партнера, идеализује свог партнера тачно тако како је идеализовао у детињству своје родитеље – он «гута» од партнера свакојаке гадости, не оцењујући их, и сматра те гадости као сасвим нормалне. Он поступа тако, «како хоће вољени/вољена», слично као дете које поступа како су му «рекли» његови родитељи.
vankoru, погледајте још једном с те тачке гледишта на тај опис, који сте привели – и увидећете, да је то опис стања детета, који није примио од својих родитеља пуноцену родитељску љубав.
То су све потпуно поправљиве ствари. Одрастао, свестан човек, може потпуно исправно за себе да реши све те «дечије» проблеме.
Писхологија говори да се корен наше будуће љубавне зависности налази у нашој дечијој слепој љубави према родитељима, која не разликујуе шта је добро, а шта лоше. Ако одрастао човек идеализује своје не идеалне родитеље и не разликује у њиховом понашању добро од лошег, ако он оправдава и прихвата од својих родитеља то, што уопште није нужно оправдавати и прихватати, то ће он исто тако настојати да «идеализује» свог вољеног човека, не разликујући у његовом понашању добро од лошег, и настојаће да прихвати и оправда савршено неприхватљиве ствари.
Зато је одраслом човеку нужно да уме разликовати добро од лошег, прихватљиво од неприхватљивог, и да уме да даје правилну, разумну оцену дејствима и поступцима блиских људи, с радошћу и благодарношћу да прихвата од блиских добре ствари и да не стреми «оправдати» то, што не може бити оправдано. Од тог ће бити огромна корист како њему самом, тако и његовим блиским, који ће од њега да добију повратну везу (реакцију) на своја дејства и имаће могућност да поново размтре своја неправилна дејства, ако су они сами адекватни људи.
vankoru, ја мислим да има смисла да се обратите психологу у месту где живите и да порадите са њим сва та питања. И сигурна сам да вам за то неће бити потребни никакви антидепресанти.


Аутор: vankoru 11.9.2013, 13:08


Здраво! Хвала вам за одговор, мене зову Иван. Зависност од партенра код мене је ипак мање изражен. Код мене је, изгледа, цело клупко свакојаких комплекса.  Постоје моменти када ја често не спорим с људима, не заступам своју тачку гледишта, често не видим смисла да спорим. Бојим се да изразим своје мишљење, с колегама на послу не комуницирам, највероватније зато што су они поприлично старији од мене. Исто, ту су и младе девојке-колегинице – с њима, такође, не могу да комуницирам. Притом, из детињства не могу да комуницирам с девојкама. А са мушкарцима, с мојим другарима, мени је комфорно. Старам се да се не издвајам из друштва, цео живот радим све осврћући се на друге, бојим се, ако ме ко укори, рећи ће да говорим глупости. Правим се правилан и уман у свему, пред начелницима се «улизујем». Притом је и мој отац био примерно такав, и баба таква повучена, затворена, мама ме је свагда пре-заштићавала (overprotection). Мени ће се ускоро  родити син, не желим да он буде такав као ја. Нажалост, с новцем тренутно лоше стојим, да би се обраћао психологу. Највероватније да ћу некако морати да сакупљам.


Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 14:12


 

Иване, допустила сам грешку, када сам стала да одговарам на приведени вама «клинички опис», с којим ви себе поистовећујете. Требала сам одмах да вас замолим да испричате вашу конкретну историју.

Иване, ствар је у том да презаштићена деца свагда имају тешкоће са социјализацијом – код њих је просто недовољно опита у самосталним животним корацима, и зато се они боје света око себе.
Ако се мајка «плаши» за своје дете, тада се и дете, такође, почиње «плашити» и гледати на свет око себе као на непријатељску, неблагопријатну, средину. Мени се чини да је са вама произашло нешто слично.
Плус, ви заиста копирате модел социјалног понашања вашег оца.
Како се види, ваши родитељи су се заиста односили према свету око себе с опрезом и ви сте се од њих научили токвом односу.
Но и то је такође, поправљива ствар . Одрастао, свестан човек, може у потпуности за себе да реши сличне проблеме.
Иване, ако хоћете можемо да покушамо превести ваше проблеме у задатке.


Аутор: vankoru 11.9.2013, 14:28


 

 Ирина Александровна, хоћу да преведем, но истина да још не знам шта ће ми то дати и како то да урадим.


Аутор: Ирина Александровна 11.9.2013, 14:49


Иване, испричајте ми подробно, од чега би се ви хтели избавити и какве особине бисте хтели у себи развити.


Аутор: vankoru 13.9.2013, 10:42


Ирина Александровна , здраво. Покушао сам да размислим , шта бих хтео да изменим. Пре свега бих хтео да престанем да се бојим да искажем сопствено мишљење, да се не бојим да ће га неко сматрати за глупост; такође, ништа страшно у томе ако допустим грешку (за мене је то велики стрес, видно је да ја имам високе критеријуме према себи и другима), да у томе нема трагедије. Престати да се бојим и дрхтим пред начелницима, да ће се извикати на мене за то што ја нисам урадио нешто како треба. Такође, ја сам неуверен у себе, мене могу спокојно да преубеде, чак ако је моје мишљење правилно, мене могу да преубеде, и ја искрено почињем да верујем у то у шта су ме убедили. Често чак и не покушавам да поразмислим да ли је исправно мишљење тог човека, просто се саглашавам и то је све (а разлог је и тај што не желим да кварим односе с човеком). Хтео бих да развијем трпљење, увереност у себе (у разумној мери), комуникативност и да престанем да се односим према свету са опрезом (то сте тачно заметили, заштитна агресија према напољу дубоко у мени «чучи»). Исто тако, ја схватам да без Божије помоћи, то неће успети, зато што сам покушавао да се користим свакаквим практикама и медитацијама, наломио много дрва.

 


Аутор: Ирина Александровна 13.9.2013, 13:18


 

Иване, Здаво!

Ви говорите: «ја схватам да без Божије помоћи то неће успети».
Иване, ја сам апсолутно сагласна с вама. Мени се чини да многе ваше тешкоће проистичу из тога, што ви хоћете да угодите људима, а не Богу.
Мени се чини да ви превише зависите од других људи – од њиховог мишљења, настројења, жеља итд. Ви као да желите да се под све подстроите, да се свима свидите, да свима угодите и да никог не «разочарате».
Иване, подобна зависност од других људи се преодолева на следећи начин: вама је нужно, сваки пут, у таквим ситуацијама сетити се Бога и «зависити» само од Њега.
Ја мислим, да је вама, сваки пут у подобној ситуацији нужно обраћати се Богу с молитвом и са прозбом за помоћ.
Нпр. ви имате сопствено мишљење, и хоћете да га кажете, но бојите се да вас неће саслушати, да вас неће разумети, итд. – Иване, обратите се за помоћ Богу и одмах ћете да увидите, 1) да ли је исправно ваше мишљење, 2) да ли је нужно да га исказујете.
Понекад бива тако да је човеку обавезно нужно да искаже своје мишљење по неком питању, иначе он престаје себе да уважава. А понекад бива тако да у даној конкретној ситуацији нема смисла метати бисере пред свиње. Када се ви обратите Богу, јасно ћете да осетите, како треба да поступите у даној конкретној ситуацији.
Или нпр. ви се бојите да начелник може да вас изгрди зато што сте нешто урадили како не треба. – Иване, обратите се Богу за помоћ, и ви ћете увидети да, ако сте заиста допустили грешку, онда ћете свагда бити спремни часно признати своју грешку и урадити све могуће како би је исправили.
Сви живи људи само то и раде, допуштају грешке. Ствар није у томе, да се никада не би допустила грешка – то је просто немогуће, – него у томе како би успели препознати своју конкретну грешку и урадити све могуће да би се исправила.
Наше грешке – то је непроцењиви источник нашег животног опита, који је немогуће добити «из теорије», него га је могуће добити само чинећи своје сопствене грешке и учећи се исправљати их. Зато се не треба бојати да направимо грешку, него је нужно научити исправно се односити према својим и туђим грешкама.
Ако човек уме да призна своју конкретну грешку, онда је он следећи пут никако неће допустити. А ако човек неће да призна да је погрешио или ако он, напротив, сматра себе «кривим за све скупа», онда ће он и следећи пут опет допустити исту ту грешку.
Зато, Иване, ако се некад покаже да сте заиста урадили нешто погрешно, тада просто будите спремни да признате своју конкретну грешку и урадите све могуће како бисте је исправили.
Ако је ваш начелник нормалан човек, онда он неће да на вас виче, када види да се ви конструктивно односите према својим грешкама и спремни сте да их признате и исправите – напротив, он ће вас за то уважавати.
Но, ако је ваш начелник ситан тиранин, ако вас он у сваком случају буде грдио, ма шта да ви урадите, онда ви требате јасно да схватите, да то већ није «ваша», него «његова» одговорност, и читати молитву за укроћење гнева код начелнка.
Ви говорите: «Такође, ја сам неуверен у себе, мене могу спокојно да преубеде, чак ако је моје мишљење правилно, мене могу да преубеде и ја искрено почињем да верујем у то у шта су ме убедили».
Иване, у том случају вама је нужно обратити се Богу за помоћ – и Бог ће вам помоћи да схватите, шта је исправно, а шта неисправно.
Ако ви увидите да је ваше мишљење заиста исправно пред Богом, ви ћете да останете при њему, и вас нико неће моћи преубедити. А ако ви увидите да у вас просто нема никаквог мишљења по датом питању, онда се ви можете спокојно уздржати од прихватања туђег мишљења, сећајући се Бога.
Ако неки човек хоће да вас убеди у нешто и да вам наметне своје мишљење, тада ви можете овако и да му одговорите: «Схватио сам вашу позицију, но ја моментало нисам спреман да се са вама сагласим, мени је потребно о свему добро размислити».
Ако тај човек притом буде «разочаран» или «незадовољан» вама, то ће да значи да он хоће са вама да манипулише и вама је нужно једноставно да се не поведете на његову манипулацију.
Ви говорите: «Често чак и не покушавам да поразмислим да ли је исправно мишљење тог човека, просто се саглашавам и то је све (а разлог је и тај што не желим да кварим односе с човеком)». –
Иване, хајде да размотримо ваш страх «покварити односе» с човеком, под чијом сте силом спремни да се сагласите с њим у свему.
У Јеванђељу се говори да човек треба да уме разликовати овце од коза (Мф. 25:31-46) и да се удружује с овцама, а козе нека постоје у својој паралелној реалности.
Моје мишљење је да је овца – човек, који уме да «устројава» живот пред Богом и у силу тог он је адекватан човек. А коза – то је човек, чија сва дејства говоре о том, да он не признаје Бога, и који у силу тог није адекватан.
Ако је дани човек с којим ви желите да се «сагласите», овца, онда ви с њим свагда можете да се договорите. Ви ћете свагда успети да разумете једно другог и вама ради тога није нужно «подстирати се» друг под друга.
Но, ако је човек, са којим треба да се «сагласите», коза, онда вам је нужно једноставно заузети према њему веома велику унутарњу дистанцу. Он ће то одмах да осети и оставиће вас у спокоју. Ако такав човек притом буде мислио о вама лоше и унижавајуће, то вас не треба узнамиравати, зато што мишљење козе за вас не треба да буде ауторитетно мишљење.
Ви говорите: «Хтео бих да развијем трпљење, увереност у себе (у разумној мери), комуникативност и да престанем да се односим према свету са опрезом (то сте тачно заметили, заштитна агресија према напољу дубоко у мени «чучи»)». –
Иване, ја мислим да човек који верује у Бога, може да буде исправно уверен у себе само тада, када осећа, да његова воља не противречи вољи Божијој, него се налази с њом у сагласју.
Што се тиче комуникативности, ја мислим да је ви можете исправно развити када станете да одељујете овце од коза. Ви треба да се научите да се добро договарате  с овцама и не покушавати «подстројити се» под козе.
Што се тиче исправног трпљења, оно ће се само по себи појавити у човека, када схвати да је дело, које захтева трпљења, угодно Богу, и када чини то дело с молитвом.
Иване, ако неке ствари код вас изазивају нетрпљење и раздражење, то се замислите, треба ли их чинити, да ли вам је то нужно. Ако се помолите Богу и увидите да вам је то заиста нужно, онда ће се трпљење код вас појавити само по себи. А ако увидите да је то дело непотребно, схватићете да је боље оставити га.
Што се тиче вашег односа према свету с опрезом и с вашом «заштитном агресијом», то мислим да ће вам и овде помоћи умеће оделити овце од коза.
У односу с овцама ваша «заштитна агресија» нема смисла, зато што је са овцама свагда могуће договорити се .
Но и у односу с козама ваша «заштитна агресија» такође нема смисла. Ако вас «погађа» понашање коза, ако се «поводите» на њене провокације, онда се ви самим тим налазите у зависности од ње. Ваш је задатак – избегавати сличне зависности. Обратите се Богу, прочитајте молитву, и осетићете се слободни од сличне зависности, и моћи ћете да заузмете исправну унутрашњу дистанцу.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1921

Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 

православни психолог – Марина Легостаева

Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.

Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема. Наставите са читањем

Низак осећај личне вредности или неувереност у себе

православни психолог – Марина Легостаева

Форум – одговара правосавни психолог Марина Легостаева Вениаминовна


Катја Гост  7 децембар 2014


Здраво, поштована Марина!

Проблем који ми одавно смета да живим јесте – низак осећај личне вредности (ниска самооцена) и огромна неувереност у себе. Но, притом имам и грех гордости.

Не знам како то двоје могу заједно да се сложе, но слушала сам нешто попут тога, да је ниска самооцена – једно од начина пројављивања гордости, као и повишена самооцена.

Ја често мислим о себи као о неоствареном, низашта способном човеку. Бојим се да почињем било какво дело, да тражим посао – ја сам зараније настројена на неуспех, на пораз. Наставите са читањем

Не веруј, не бој се, не питај!

Анна Зарембо

…никада и ништа не питајте! Никада и ништа, а посебно не код оних који су јачи од вас. Сами ће да предложе и сами ће све да дају!

                                                     М.А. Булгаков

«А умете ли ви да питате?»

Зашто је нама тако тешко да тражимо помоћ? Питала сам познанике, клијенте, другове и колеге и добила седам разлога. Леп број.

  1. Најпростије и најразумљивије. Нас томе нису учили.

У детињству све добијаш сам од себе – топлоту, љубав, храну, комфорт, не успевајући ни да помислиш о томе, а камоли да питаш. И тако негде тамо у дубини остао је осећај да тако и треба да буде. «Они» су сами дужни да се сете, да је теби хладно и да напокон затворе тај ужасни прозорчић. Још је компликованије онима од нас, кога су несрећни родитељи покушавали да васпитају по саветима доктора Споку (да би му се на оном свету штуцало). Моја мама је причала да је у својој књизи, која се у њихово мамско време сматрала једином библијом за узнапредовале родитеље (а других и није било), доктор Бенџамин је препоручавао да се дете пусти да се исплаче, кажу, затим ће сам да заспе. Истина, ја сам по мајчиним причама могла да плачем док неби сва поплавила, тако да су са мном те експерименте брзо прекратили. А цела поколења деце а по природи не тако упорна као ја, од рођења су се обучавали томе да – тражио не тражио, никакве вајде нема.

Данас, слава новим теортијама, све је више мама које осетљиво реагују и на најмање «прозбе» својих малишана, мада им је понекад и веома тешко. И ту постоје своји бочни ефекти, често се пропушта нова етапа развоја. Пошто се било која потреба удовољава с првог писка или чак жалосног погледа, не остаје потреба да се пита. И навика се не стиче. Понекад таква деца приметно касније почињу да говоре. Код њих нема такве потребе. Као у старој енглеској анегдити «До тада је све било у реду».И тако, могуће да нам је тешко да питамо за помоћ зато што немамо навику да отворимо уста и да озвучимо речима то што хоћемо.

  1. Каква је била реакција на наше молбе?

Допустимо да смо некако научили да озвучимо и изговоримо своје потребе. Шта даље? Како су на то реаговали наши ближњи? «Остави ме на миру!» «Не сада!» «Сачекај!» «Није ми до тебе!» Ја као и свагда преувеличавам, сви ми можемо да одреагујемо на несвоевремену прозбу управо тако. Питање је у томе колико често и како ми то радимо. Било која крајност овде ће да нашкоди.

Ако на све моје прозбе само одмахују главом, наравно, ја ћу брзо да схватим да је питати бескорисно. Ако све моје прозбе испуњавају, и то одмах, ја ћу без даљњег да заборавим на то да фраза «Молим вас да…» претпоставља две реакције – сагласност и отказ. Код мене се појавила једна идеја о томе како треба казати човеку «Ја хоћу то», да, у крајњем сучају да се дода «молим вас», и он ће одмах то да уради. Мени се чак ни мисао није појавил да он може да ми откаже. Па замолио сам га!

Отиснувши се у живот с идејом да је «питати бескорисно», ми ћутећи пробијамо се сами, зато што знамо да од прозби нема никакве вајде. Ако нам се «молим вас» чини као чаробни штапић, тада ће околина или да поклекне пред нашом дечијом увереношћу да нам то припада , и тада ћемо да примимо од тог живота мноштво пустоте. Или ћемо брзо да схватимо да не трче сви да нам помогну, и затварамо се у гордо молчаније – свет је жесток и неправедан. Или ћемо ипак да одрастемо и да схватимо да; а) ако не питаш, највероватније је да нећеш ни добити, и б) прозба се разликује од наредбе у томе што је код прозбе могуће добити отказ.

  1. Не умем да говорим «не».

Из тачке два често следи да онима који не умеју да отказују, може бити веома тешко да питају. Ако ја нисам у стању да кажем човеку «не могу» као одговор на његову прозбу, мени самом је веома тешко да се обратим за помоћ. Јер за мене је «прозба» = «наредба», а замолити за нешто значи загнати човека у ћошак.

  1. Гордост велики грех.

Ти, што никада никога и ни за што не моле, обично сматрају себе као скромне људе, који се више од свега боје да узнемиравају ближњег. Када говорим о томе да је „не молити“ најобичнија гордост, клијенти се обично бурно узнемире. Но по суштини то и јесте тако. Ако ја никада не отказујем на прозбе ни ближњим ни даљњим, а сам се к њима не обраћам, значи да их ја сматрам за … Како да се мекше изразимо? Људима не сувише достојним. За разлику од нас самих, разуме се.

Најчешће тај процес происходи несвесно. Каква је то гордост? Ја сам скромнији од свих скромника заједно. То је онај исти случај када је (само)понижење веће од гордости.

На том су квасцу замешане «јеврејске маме» ма какве неционалности и пола оне биле. «Колико је људи потребно јеврејској мами, да би се вратила украдена лампа? Ни један. – Идите децо, шетајте, ја ћу и у мраку да седим». Њена главна гордост је – страдање и жртвеност. Но каква је ту, доврага, жртва ако замолиш да ти врате лампу и они ти је врате? Ствар готова за пет минута, светлост гори и нема никаквог емоционалног профита. А за ближње је најнепријатније то што ће рачун највероватније бити предјављен – «Ја сам теби сав живот свој дала».

  1. (За)молити – значи раскрити се.

Обратити се с молбом често означава скинути маску свемогућства и неиздрживе лакоће битија. Све док ја ни о чему не молим, и уопште, никако не казујем своје проблеме – ја сам вила, са којем је задовољство дружити се. Небеска чистота, красота и чаробна прашина. А ту одједном «пардон, а где је овде тоалет?» или «да немате 20 долара, треба ми за аутобус?» Не може сваки имиџ то да издржи, не говоримо о истинским мачо. Очит когнитивни дисонанс.

Прозба о помоћи код многих од нас се асоцира са слабошћу. Како, па то значи да је не могу СВЕ сам да урадим. А идеалан самодовољан човек у вакуму, наравно може. Он се сам рађа, сам себе доји грудима, обучава читању, писању и још многим премудростима, сам проналази себи посао и ради на њему без и најмање помоћи са стране, сам рађа себи децу (независно од пола), сам их васпитава, сам себе воли, грли (да не говоримо о осталом), сам решава све материјалне и емоционалне проблеме и затим тихо-тихо умире сам по себи, не обремењујући других.  А слабе нико не воли. Коме су они потребни – смеће еволуције? „Муж воли здраву жену, а богату сестру“. Истина, на сваку „народну мудрост“ нађе се и друга мудрост с спином. Како вам се ово чини: „ми волимо људе за оно добро, што смо ми за њих урадили“? Ви заправо не дозвољавате да вас људи воле.

  1. Страх отказа.

Боље је ништа не тражити и не зато што ће се сами сетити да нам све даду, него зато што се тада може живети у илузији, да ако би затражили, сигурно би нам дали. Нада остаје и ми њу претпостављамо реалности. Сетила сам се анегдоте. Муж изгубио новчаник. Жена га пита: «Јеси ли тражио у торби?» «Тражио сам». «А у џепу капута» «Тражио». «А у унутарњем џепу?» «Тражио» «А у колима, дали си тражио?» «Нисам. Јер кад га ни тамо неби нашао скренуо би с ума». Обична илузија могућег. Док нисам написала ни једног романа, ја сам генијални аутор, док немам деце ја сам генијална мајка. У ситуацији са прозбом меша се још један фактор. Ја се обраћам с реалном прозбом к реалном човеку, и он мени отказује. Зашто? Не може, неће, глава га боли, нема времена, просто није у његовој моћи. Мало ли је разлога. Но у мојој глави сви они се сливају у једно – отказао МИ је, зато што сам ЈА ЛОШ. Разбијена је још једна илузија. Ако човек има склоност ка негативном уопштавању ствари, а то је довољно стандардна замка мишљења, тада пар отказа и готова ствар. И теорема «не треба питати, зато што никоме није стало до мене» је доказана.

  1. Последња сламка.

За многе је прозба за помоћ крајња варијанта. До тада треба покушавати сам до последњег даха снаге, и док коначно не паднеш с ногу. Ако си ти наравно прави човек, а не нека сплачина (мекушац). Тек тада, када си већ на крају пропасти, можеш разрешити себи да затражиш помоћ. Тада то већ и није таква срамота, или у тој ситуацији стид више просто није из тих емоција које себи не можеш дозволити. Често се у таквом стању за помоћ обраћају мушкарци. У потпуној кризи, сломљени, разбацани по свим најдаљим угловима Васељене. Зато што «дечаци не плачу» и сами требају са свим да се изборе. А да је само дошао пре пола године…

Молим вас, не доводите себе до такве ситуације. Зовите за помоћ макар на три корака до пропасти. Из једног простог разлога. У прозби могу да откажу. Сетите се? И тада свет и ви заједно с њим летите у пропаст. Зато што су сви ресурси већ истрошени без остатка, то је последња могућност. Ствар је јасна, та могућност није последња, но ви више немате снаге да то схватите и да размотрите следећу варијанту.

Скоро у сваког од нас постоје периоди, када нам се чини да не можемо себи да дозволимо никакве слабости. Зато што је потребно развлачити, а више нема никог да развлачи тај воз. Но обично, чак и унутар те акције могуће је пронаћи неки часак ради слабости и одмора. Истина, ради тога је потребно добро мућнути главом и наћи, кога свеједно можемо да замолимо за помоћ. И, наравно, да научимо да изговарамо те речи.

 

P.S. Прочитала сам и размислила да има још не мало и других разлога. Шта ви мислите, шта нам још смета да се обраћамо другима за помоћ?

http://snob.ru/profile/25785/blog/83585#comment_755473

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот.

Смелјанец Јулија Андреевна

Практична психологија

Кривица – то је наше стремљење

 да изменимо прошло, садашње или будуће,

 у корист неког другог.

Ричард Бах

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.

Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.

Што је то кривица и како се она пројављује?

Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место  другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.

Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство.

Кривица и савест

Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима).

Нећу да поновим грешке моје маме!

Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“.

Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2].

«Љубав», кроз увреду и кривицу

Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.

Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.

«Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и  признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.

Кривица је заразна?

Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.

У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.

Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив.

Стид и кривица – два пара ципела

У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања.

Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.

Кривица и одговорност

Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.

Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна  решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим

и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.

Начини рада над собом

Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.

  1. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме.

Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?

  1. Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд.

У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан?

Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.

  1. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо.

[1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“).

[2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.)

http://www.b17.ru/article/18219/

Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих – Ја сам гора од свих

Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова | 29 МАЈ 2012 Г.

http://www.pravmir.ru/ja-huzhe-vseh/

Честу се међу православнима сматра да је верујући човек дужан сматрати себе горим од свих. Човек верујући – је тај, ко себе сматра потпуно ништавним, који не вреди ништа. Дали је то правилно? Дали је заиста, баш то – циљ покајања?
Како схватити Христове речи «одреци се себе и иди за мном»? Дали је потребно разрушити себе да би испунили Христове речи?
– Многи психолози сматрају одрицање од себе као негативну, саморазрушујућу директиву. Но, у исто време ми знамо речи Спаситеља: одреци се себе и иди за мном? О каквом одрицању иде реч у првом и другом случају?
– Ако ми говоримо о одрицању себе, тада одрећи се себе може човек, који осећа да поседује себе. Опет – одрећи се својих намера, својих жеље или осећања, не себе као личност.
И да би то одрицање заиста била нека жртва с тачке гледишта хришћанства, то треба да буде одрицање нечега вредног, цењеног, значајног. Зато што ако човек живи у самоуничиженију , ако он себе презире и не сматра своја осећања или потребе нечим важним, тада у његовом одрицању себе нема никаквог подвига, никакве жртве.
Постији таква узречица: «на Теби, Боже, нама то не треба», Овде се не ради ни о каковом врлинском одрицању себе. А реч иде управо о самоуничиженију и самобичевању, које приводи к унинију, депресији, тузи, злоби и гневу на цео свет.
Самоодрицање, о којем говори Спаситељ – то је духовни подвиг, који подразумева одређену висоту духа и осећање сопственог достојанства, сопствених снага. И на такво одрицање од себе је способан зрео човек, достојан, са самоуважењем, који признаје високу цену своје личности, свог живота. Тада ће његова жртва заиста бити подвиг, хришћански поступак.
Разлика између самоуничиженија и одрицања од себе састоји се у томе што у одрицању од себе човек не унижава своје достојанство. Него, признајући своје достојанство, он жртвује неке своје интересе или жеље, понекад и осећања.
А у самоуничиженију човек не признаје достојанство своје личности, богоподобије своје личности. Он то одриче и, у суштини, он одриче дар Бога, не признавајући да је он образ и подобије Божије. Тј. човек уничижавајући себе, ставља под сумњу цену (вредност) своје душе, ради чијег је спасења Господ послао Сина Свога на Крсне муке.
Јарки пример самоуничижења је када људи понекад овако за себе говоре: «ја сам НАЈВЕЋА грешница», «ја сам НАЈВЕЋА ништавност». Нешто у томе има чудно, нешто ту реже уши (пара слух). Чак ако се и не разумемо много у психологију, можемо да схватмо да се у тим речима крије не одрицање од себе, него нешто друго. Не признавање своје малости, својих ограничења и слабости пред Богом, него некаква опијеност својим као ничтожеством (ништавношћу), а на самом делу својом висотом.
Да, наравно, и у самоуничижењу постоји маса «попратних» (скривених) угодности – човек, као, страда, када он себе унижава и бичује, но притом има такву угодност, нпр. као скидање са себе одговорности. Јер ако сам ја – ништа, код мене нема ништа, од мене се и не тражи много. А ако сам ја цењен човек, ако од мене нешто зависи – моја се одговорност одмах повећава за неколико пута. За самоуничижењем се понекад скрива страх, понекад инфантилност – бивају разни узроци.
У одрицању од себе човек може да ради живота других, да ради здравља другога жртвује своје здравље, што је безусловно вредно, своје време, неке своје ресурсе. Но да би се нешто пожртвовало потребно је то нешто имати. Да би та жртва била заиста озбиљан поступак, потребно је ценити то што ти имаш.
Када ја (од)дам другом човеку то што је мени вредно, што јесте у мене, просто тако, не очекујући ништа заузврат, за мене је то заиста жртва. А ако ја то не ценим, ако за мене то није важно, онда у чему је ту жртва?
– Како може да се одрекне себе савремени човек, који живи у социуму и принуђен је да се бори за своја права, права блиских у битци са чиновницима у условима конкуренције, у ситуацијама општег хамства (простаклука, покварености)?
– Ако ми узмемо савремени живот, онда је потребно веома добро разделити, где заиста има места за одрицање од себе, а где то није потребно, више од тога, где је то штетно. Нпр. ако ми узмемо ситуацију неких социјалнох односа, тада дозволити да се богате на твој рачун или дозволити да манипулирају вама, да вас искориштавају – у томе нема никаквог самоодрицања.
Самоодрицање је потребно у том случају, ако други човек заиста има потребу, ако је сиромашан. А наши чиновници – упоште нису ти бедни. Они немају потребу. Они имају функцију, они имају своју улогу, они имају формалне односе. Шта радити у таквим случајевима? Понашати се ако је могуће по људски, ако не успевате – тада формално. Заступати своја права, штитити своје границе, захтевати, ако је то захтевање основано.
Бирократији наша жртва није потребна. Ми својом жртвом социјалном систему, ником не чинимо добро, а себи чинимо лоше. И понекад смо из страха спремни да жртвујемо себе, и своје блиске, и неке важне интересе, само да би изгледали «примерни» људима с тачке гледишта социума, или да избегнемо непријатности, напетост. Када говоримо о соцојалним односима, ту реч не иде о самоодрицању.
– Често људи у социјалном служењу потпуно заборављају на себе. Ближњи говоре: нама си потребан ти, здрав, срећан, а не твоји подвози. Дали је потребно такво одрицање од себе?
– Код нас бивају ситуације, када се ми превише занесемо својим служењем и не можемо да се зауставимо. Билжњи почињу да нам говоре: успокоји се, заустави се, погледај, ти већ падаш од умора, ти ћеш ускоро да се разболиш, ти си нам потребан жив и здрав, а не твоји подвози и твоји успеси. И одмах се почињемо питати: а због чега ја то на самом делу радим? Зато што аргумент, да «ја то радим ради својих ближњих», овде не пристаје.
Ближњи ми говоре: довољно је, заустави се. Значи, ја то радим не ради њих, њима то није потребно. А ради чега ја то радим? И ми се поново враћамо к осећању себе било безусловно цењеним (вредном), или непуноценим, ништавним, оним, који је дужан да се доказује, да достиже, да заслужи. Но тада се ми овде не срећемо с примером хришћанске жртвености, него с примером неуротичке жртвености.

Часност према себи

Часност

14 април 2012 – olivka

До Ал-Анона уопште нисам била упозната са појмом «частност пред собом». Ја сам знала само за спољашњу частност, частност пред другима, при чему сам је разумела у таквом показујућем варијанту. Нпр. могла сам да демонстрирам такву неку друштвено-корисну делатност (нпр. сакупљање, простирање веша) с тим да би сви видели, како сам ја добра и како се старам, но притом ме је мало бринуо разултат (да би било чисто). А ако су били незадовољни обично сам увређено говорила: «Но шта да радим трудила сам се …» и такав модел понашања је ишао са мном кроз живот. Задивљујуће је то и како су у мени могли да се саживе и ситне лажи (нпр. родитељима нисам говорила о својим «тројкама» или сам измишљала оправдања да ме не би много грдили), и истовремено света вера у то да сам ја веома часна девојчица. Касније већ у породичном животу још јачи повод за унутарње лажи су постали страхови – страх од казне, страх бити лоша … И још – бежање од додатних напора, у случају, да сам те напоре сматрала обавезнима («све добре жене тако раде»). Одрицање проблема – то је за мене такођер форма унутарње лажи, иза тога такођер стоје страхови.

Шта ми сада смета? Исти ти суета и страхови. Још и перфекционизам – тако је тешко признати и прихватити сопствено несавршенство да је, тако испада, лакше себе обмањивати.

Но сада већ знам неке ствари које ми помажу ићи у сусрет својој частности.

Као прво, Бити частном је пријатније и удобније – лакше и слободније се дише. Лаж одмах ствара унутра осећај дискомфорта и беспокојства.

Као друго, опасност бити чaстна и није тако велика, како ми се раније чинило – често то што се ја бојим да видим у себи, што се бојим да признам себи, и није тако страшно и неизлечиво. Као што се каже, непознато зло – веће је зло. И ако избацим моје «бубице» на светлост, то ће многе од њих да угину саме од себе – просто од свежег ваздуха.

Као треће, ја сам за себе разделила часност према себи и часност према другима; и на данашњи дан допуштам да у мени може да буде прво без другога. Ја себи понекад допустим да слажем другима (или да не говорим сву правду), но уз услов да се постарам часно оценити мотиве и разлог због којих тако чиним.

Као четврто, схватила сам да је часност – релативан појам и да се може стећи временом. Мењам се ја, мења се и дубина моје часности. Неке ствари о себи ја тренутно, просто, нисам у стању да прихватим, нисам дозрела, зато у мени постоје подозрења да свеједно још нисам часна у многим стварима. Но верујем у своју добру вољу и у то да ће при мојој спремности Бог нађи начин како да ми открије очи да видим саму себе.

И још. Часност ме приближава Богу. Тек када сам часна пред самом собом, могу се надати да ћу чути Бога, јер Он може да говори само са мном истинском, а не с мојим, често приукрашеним лажима, са мојим представама о себи самој.

******
Једном давно једна моја другарица је истицала мој трезвен поглед на живот и људе као једно из мојих главних достоинства. С друге стране, ја понекад жалим што немам способности да наденем «ружичасте наочаре на очи», зато што су бивали у животу мементи када ми се хтело, као и хероју позоришног комада «он је сам обмањивати се рад», срушити поставку тачности и одложити за неко време  сусрет са правдом.

Често бивам малодушна, још нисам изживила све своје страхове, но негде у дубини душе ја обично подносим самој себи рачун о себи, о другима, о животу

Понекад ја нешто искрено не видим, још нисам дозрела да би схватила, нисам спремна за то, но ја знам да се насилном путем то питање не решава. Потребно је време, опит, неке животне лекције, понекад просто неочекивано измењени угао гледања на ствар.

Тако је било и с болешћу мужа. Када су ми најпре рекли да и ја сама такођер имам потребу за помоћи, ја сам те речи помела са прага, била сам тако сконцентрисана на мужа да су све моје потребе биле везане за њега. Било ми је потрбно много времена док нисам стекла способност да погледам на себе и своје грешке, мало по мало извана и одозго, и тада су ми се «отвориле очи», и могла сам себи самој часно да признам шта сам све налагала за све то време. Ја не сматрам своју «сљепоту» унутарњом не-часношћу (неискреношћу), ја на њу гледам као на неку тренутну, временску неспремност.

Мени се чини да ме Бог води и да Он боље од мене зна шта сам ја спремна да сазнам о себи, а што још не могу да поднесем и што би ме могло повредити, ако не и убити. Понекад се осећам као главица лука с које скидају кору, слој за слојем и тај процес нити можеш убрзати нити успорити.

******
Сада гледам мало уназад и схватам, да када сам почела да примењујем у пракси принцип часности пред собом, да су управо тада почеле да се замећују реалне измене у мени. Престала сам да тајно читам ћеркин дневник (паралелно с тим смо почеле да боље комуницирамо и та «неопходност» је отпала, ако ме нешто интересује једноставно питам), престала сам да говорим једно, а мислим друго, престала сам да се бијим говорити о својим осећањима. И чак сам почела самој себи та осећања именовати – у томе је такођер била моја нечасност пред собом. Практично, једино од чега нисам успела да се избавим јесте то што убеђујем и себе и друге да више не једем слатко, а потом одем и тамо негде за углом једем колаче.

******
Мени је тешко бити часна пред собом. Испада да сам ја сама око себе створила свет и сама страдам када се неко или нешто не уклапа у тај замишљени свет. И тада ми је једноставније да окривљујем другог човека, или услове живота, па чак и Бога, него да видим око себе РЕАЛНИ свет и да живим у њему, а не у својим илузијама. Лакше је бити Жртва – јер жртва није крива ни за шта, она не носи одговорност за своје поступке. Жртва просто страда.

Веома много година (највероватније, сав свој живот) ја сам са заносом играла ту… улогу жртве. И то се не тиче само односа са мужем-алкохоличаром.

То сам разумела тек пре пар дана. И сада ту мисао полако треба да «сварим»…

Прочитајте: С унутарњом часношћу управо су православни слаби – породични психолог Татјана Борисовна

http://www.fgump.ru/stati/konspekty-sobranii-grupy-al-anon/chestnost-s-soboi.html