Архиве категорија: психологија

Како заволети људе?

Резултат слика за • Как полюбить людей

Како заволети људе. Просто, дозволи свакоме да буде то што јесте. Одреци се свих представа о томе какав би тај човек, као, требао да буде, каквим би га ти хтео видети, чак и тог образа кaквим га ти видиш – и он је неистинит… Сваком човеку је својствена слобода, промене са временом, сваки човек је дете у души, но скрива га… Видевши човека у неком таквом образу, ти гледаш не у његову дубину него спољашност, ти видиш маску, но не суштину… Одреци се жеље да подагнаш човека под тај образ у којем би га ти хтео видети…, одреци се жеље да га учиниш таквим каквим би се теби хтело, а сам просто посматрај, уживај у општењу, радуј се разноликости без права да нешто мењаш. То рађа огромну радост, дозволити свакоме да буде то што јесте, рађа љубав.

https://vk.com/happiness_in_you

Лекције о сазависности

Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Резултат слика за созависимост

Аутор – психолог Богина Е.Б.

Лекција бр.1

Шта је то сазависност

Сазависност је – психолошко стање рођака болесних зависносшћу. Болест зависника од хемијских средстава бива стрес за све чланове породице. Они долазе у стање зависности од његовог стања, од тога када, шта и колико конзумира.

При том симптоми сазависности као у огледалу одражавају симптоме зависног понашања.

  1. Заузетост (опседнутост) мисли предметом зависности

При сазависности тај предмет зависности је сам зависник. Рођаци постојано треба да  размишљају шта да раде, како да га избаве од конзумирања. Они престају да мисле о себи и мисле само о њему. Однос с њим постаје за њих смисао живота, а спасити га од пијанства и наркаотика – главни животни задатак. Сазависник користи тај однос исто као што зависник користи конзумирање: да заборави, удаљи се од себе, од својих проблема.

  1. Губљење контроле

Зависник покушава да контролише количину употребе супстанце, сазависник покушава да контролише живот зависног човека. Но сваки пут ти покушају се завршавају неуспехом. На тај начин рођак губи контролу и  над сопственим животом. Код њега као и код зависника појављују се нагле промене расположења – од безнађа к нади, и опет к паници и очајању.

Контрола може да буде како директна, тако и индиректна. Директна – то су наредбе, заповеднички тон. Индиректна – то су претње, плашења, укори, критике, етикетирање, умањивање значаја проблема и осећања. Контрола се такође може маскирати под ласкањем и наговарањем – да би се достигао свој циљ.

  1. Одрицање као форма психолошке заштите.

Зависник одриче своју зависност, а сазависник одриче да код њега самог постоје неки психолошки проблеми. Да би контролисали другог, потребно је сакривати своја негативна осећања – гнев, увреду, раздражење, мењати их на боље «благовидне». Контрола пројављивања сопствених осећања приводи ка општем губљењу способности – осећати. Сазависни члан породице одриче осећања која изазивају душевну бол – осећање кривице, неверовање у себе, осећање животног краха.

Сазависник до последње момента одриче такође и факт алкохолизма или наркоманије, улази у разна објашњавања, оправдавање зависника. Гради се паучина лажи, несигурности, расту претензије, агресивност у односима. Сазависност – то је прогресирајуће стање које приводи депресији, соматским болестима, хипертонији, боловима у глави итд. Сазависник заборавља на своје тело, као да га «напушта», концентрише се на другог човеку. И тело на то реагује болестима. Зауставља се личносни и духовни раст, повећава се осећање усамљености, социјалне изолације, тако да је то стидно и признати окружењу. Сазависном члану породице је нужно емоционално отрежњење.

Вежба.

  1. Размотрити признаке сазависности на примеру конкретне породице.
  2. Шта је могуће и нужно контролисати у свом животу, а од чега се може отказати?
  3. Какви су закључци од прекида контроле другог човека?

Резултат слика за созависимост

Лекција бр.2.

Дисфункционална породица. Трауматски троугао.

Било која породица у којој постоји човек с хемијском зависношћу, јесте дисфункционална породица.

Признаци дисфункционалне породице.

  1. 1. Затвореност. Сви чувају тајну породице, подржавају фасаду благостања, стиде се проблема зависности.
  2. 2. Код свих чланова породице су конфликтни односи, претензије једно к другом. Нико не жели да носи одговорност, нико не може да проси помоћ за себе, своји проблеми се одричу и пројецирају на друге чланове породице. Зато се нарушавају личносне границе свеког од њих. У таквој породици људи нису способни да разлуче своје мисли и осећања од мисли и осећања других. Они не верују својим жељама и осећањима и мисле да други знају шта је за њих биље. Происходи емоционална зараза: ако је један љут, то су сви раздражени.

Типови односа у таквој породици. Постоји неко ко узима на себе доминирајућу улогу, наређује, критикује, стреми да угуши вољу осталих. То је позиција Прогонитеља (Агресора). Тада се други човек нађе у позицији Жртве. Жртва се жали, зове за помоћ. Тада неко из породице узима улогу Спасатеља (Спасиоца). Спасатељ даје подршку жртви и криви Прогонитеља. Тако настаје „ловушка (замка) сазависности“ такозвани драматични троугао Карпмана. Чланови породице се могу по реду налазити у свакој од улога. Сви стреме победи – тј. да добију пажњу и бригу – и не добијају је. 

У улози Спасатеља члан породице не указује реалну помоћ другом човеку, него се самоутврђује, демонстрира своју незамењивост, скида са другог човека одговорност за његове поступке. Он жели благодарности за своја добра дела, но заузврат добија само одбаченост – и прелази у улогу Жртве.

Прогонитељ остварује своју улогу помоћу насиља. Видови насиља су – физичко, сексуално, психолошко (емоционално), морално. При том Прогонитељ – насилник оправдава своју улогу тиме што је то «ради твога добра».

Улога Жртве – То је позиција маленог детета који се налази у трауматској ситуацији, која се затим пројављује како у младости тако и у одмаклим годинама. Жртва се штити, приспособљава к неподношљивим условима.

Начини заштите: 1. Конформизам[1], угодништво, лажљивост – Жртва се отказује од себе, «израста» лажну личност. 2. Одрицање реалности насиља, идеализација својих гонитеља. 3. Улога Перфекциониста, породичног хероја.  Жртва се труди да све ради боље од свих да би избегла претензије. 4.Улога Бунтара – када је Жртва увучена у бесконачне борбе с различитим агресорима. 5. Улога Овоплоћеног Спокојства – када се Жртва одстрањује, постаје безосећајна. 6.Улога Комичара – када се све преводи на шалу, подсмех. 7.Улога Мученика – када се Жртва све време жали, но носи свој тешки крст.

У дисфункционалној породици све те улоге су манипулације које имају за циљ да измене понашање другог члана породице, да изазову за себе жељена осећања.

Правила у таквој породици су: «Не веруј, не говори, не осећај». Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Домаћи задатак.

Сетити се ситуације везане с блиским човеком: тога шта је било урађено ради његовог исправљања. Чега је било више – помоћи или „спасатељства“?

imgres

Лекција бр. 3.

Формирање сазависности у дечијем и пубертетском узрасту.

Дете се рађа као беспомоћно и потпуно зависно од матере. Међу њима се успоставља веома тесна веза, физичка и емоционална, која се назива симбиозна. Ако тај период пролази благопријатно, дете се осећа у безопасности, код њега се развија базно (основно) поверење ка свету који га окружује. У том случају са 2-3 године оно је спремно да самостално истражује окружавајући свет. То је узраст психолошког рађања, када дете већ може да буде релативно независно од матере. Може самостално да се креће, развија се говор, појављује се осећање свога Ја.

Но ако се зависност детета од матере не умањује по мери његовог узрастања, ни психолошко рађање не происходи, или оно иде неправилним путем. Узрок може да буде свесно или несвесно одбацивање детета од стране матере, разилажење због објективних разлога. Тада код маленог детета расте узнемиреност, он почиње да се јаче приљепљује уз матер.

Многе карактеристике сазависног човека су сходне са цртама 2-3 годишњег детета који се још није психолошки оделио од матере. Он је зависан од њених осећања, не зна шта је за њега добро, а шта лоше, ослања се на маму, даје јој да се она брине о њему. Но у сазависности су видљиве црте, не просто веома маленог, него и силно истраумираног детета. Код њега није било осећања безопасности у младалачком узратсту, а била је гомила губитака, растанака, негативног односа од стране одраслих, насиља. Да би преживело, детету је било нужно прилагодити се: заборавити на своја осећања и ловити расположење оних који га окружују, манипулирати њима постављајући се у позицију Жртве (Мученика, Бунтара, Комика итд.).

Такво дете се боји да се одели од матере, зато што то за њега представља ужас усамљености и беспомоћности. Но он не може да осећа блискост према матери, зато што се боји да ће га она прогутати и он неће више постојати као самостална личност. Та противречива осећања се касније пројављују и у односима са зависним човеком.

У пубертетском узрасту човек се психолошки рађа у социуму, он се емоционално одељује од породице. Сада његови интереси и циљеви леже ван породице. Ако родитељи покушавају да задрже адолесцента у симбиозној вези, ниче узнемиреност сепарације. Да би снизио узнемиреност, тинејџер тражи подршку у групи вршњака. Њега привлаче тоталитарне групировке са јасном унутрашњом структуром и хијерархијом. У њима је могуће одигравати исте те улоге које је научио у дисфункционалној породици. У таквим групама циркулишу алкохол и наркотици, тј. појављује се ризик зависности. Тако сазависни тинејџер може да постане зависник од хемијских супстанци, и круг се понавља.

Профилактика конзумирања у таквим ситуацијама – то је пре свега излазак из сазависних односа с тинејџером, отказ од улоге Прогонитеља. Ако се односи искомпликују, обраћајте се психологу. Што је млађи узраст детета, то ће ефективнији и бржи бити разултат.

Домаћи задатак.

Опишите историју живота једног из чланова ваше породице – како се формирала сазависност.

Резултат слика за созависимост

Лекција бр. 4.

Како се избавити из сазависности.

Оздрављење од сазависности – је процес који треба много времена и снаге.

То је лично оздрављење сваког од чланова породице. Сазависници пролазе процес одрастања у старијим годинама. То је веома болно.

I етапа. То је отказ од одрицања и осазнавање (схватање) прблема. Ту може да помогне породични кризис, када је одрицати већ немогуће, сазависник се налази очи у очи с реалношћу. Снажну подршка му могу дати групе са програмом 12 Корака за рођаке зависника Ал-Анон, посећивање група.

II етапа. При осазнавању проблема, заштитни механизми могу да се сруше, бол, гнев, огорченост избијају напоље. Почиње процес осазнавања сопственог живота. Реалан поглед на ситуацију помаже да се ослободимо од страха, појављује се нада на оздрављење, потрага за ресурсима, како унутарњим тако и подршке у најближем окружењу.

III етапа. Почиње практични рад над својим проблемима. Човек се одриче од претходних стереотипа понашања.

А. Отказ од мржње према себи, умеће прихватања себе. Важно је опростити себи за све грешке, учити се задовољавати своје потребе, бринути се о себи: о свом телу, о својим осећањима, о свом духовном расту.

Б. Отказ од игре на власт и руководство. Не можете  управљати односима само сангом воље. Олакшање доноси признање факта да су твоје могућности ограничене. Одговорност за конзумирање се враћа зависном члану породице. Вера у живот, судбину, вера у божанску силу помаже нам да се одрекнемо од контролисања других људи.

В. Отказ од улоге сазависности. Отказ до улоге Жртве – то је прелаз од пасивности к активној позицији. То је развијање способности штитити себе, своје личносне границе, осазнавање својих сопствених права, умеће одмарати. Члан породице схвата своја права, поставља своје сопствене циљеве. Отказ од улоге Спасатеља – то је умеће просити (питати), прихватати помоћ, указивати помоћ  само у случају ако је трже. Происходи прелаз од сазависности к узајамној зависности.

Г. Отказ од замрзавања својих осећања. Било која негативна осећања имају право на своје постојање. Страх и неувереност, гнев, стид, огорченост, осећање усамљености, кривице, бунт и апатија слабе после њиховог преживљавања у свој њиховој пуноћи. Члан породице се може отказати од црно-белог погледа на свет и може почети да примећије и проживљава све нијансе задовољства живљења.

IV етапа. Реинтеграција – промене приводе ка целосности. Појављује се осећање унутарње пуноће, слободе, прихватања себе, стремљења к срећи. Сазависник стаје на пут оздрављења.

Тешкоће на том етапу су:

1 – Унутарњи негативни дијалог, у којем се пројављује субличност Унутарњег Критика. Саботажника.

2 – препреке на путу осазнавања проблема: измењено стање сазнања које се пројављује у растрзаности, збуњености, смућености, човек не зна шта да ради, ни шта хоће.

Вежба. Саставите списак својих позитивних особина.

Домаћи задатак. Питања за самодијагнозу по сазависности. (погледај ниже).

Питања за самодијагностику по сазависности.

  1. Старате ли се да све проблеме решавате сами, ни на кога не рачунајући?
  2. Мирите ли се са неудобношћу, разочарењима и болом, зато што немате избора?
  3. Сматрате ли да су за ваше несреће криви други људи и њихови поступци?
  4. Узимате ли на себе одговорност за то шта происходи са ближњима?
  5. Приморавате ли се да више радите?
  6. Старате ли се да будете добри свима?
  7. Одричете ли да је блиски човек болестан зависношћу од хемијских супстанци (или од хазардних игара)?
  8. Осећате ли се кривим за то стање у којем се налази блиски човек?
  9. Дајете ли му новац?
  10. Бивају ли код вас колебања од апатије, смирења са сопственом ситуацијом до уверености да се све може променити на боље?
  11. Да ли се често стидите због поступака блиског човека?
  12. Да ли често осећате беспокојство и страх за будуће?
  13. Бивају ли код вас изливи јарости и гнева на ближње?
  14. Имате ли проблема са преједањем?
  15. Зависи ли ваше расположење од односа блиских људи према вама?
  16. Очекујете ли од оних који вас окружују одобрења за своја дејства?
  17. Заборављате ли на своја интересовања и разоноду ради интереса и потреба других људи?
  18. Да ли сте почели да мање општите са људима, како би решавали проблеме ближњих?
  19. Сматрате ли да свагда знате како треба поступати, и да сте најчешће у праву у својим одлукама?

Ако сте на више од половине питања одговорили позитивно, значи да сте упали у замку сазависности.

[1] Конформизам је понашање појединца које је у складу са нормама и очекивањима њему важне друштвене групе. Такво понашање иде у правцу некритичког саглашавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском. У пракси, то је тежња појединаца и група да се потпуно прилагоде окружењу и да не чине ништа што би се сматрало ексцентричним или необичним од странеауторитета. Конформизам искључује креативност, вођство и активизам и противи сепромени и напретку. Овај појам често има негативан призвук у смислу претераног прилагођавања по цену губљења самосталности и самопоштовања личности. – https://sr.wikipedia.org/sr

Лекция по созависимости психолога Богиной Е.В. ч.1

http://blogs.privet.ru/community/alkostop/116632362

Одрицање. «Дан за даном из сазависности»

Melodi Bitti Мелоди Битти

Одрицање.    24 Јули

Одрицање је моћан инстримент. Не дозволите себи да потцените његову способност да замути Ваш вид. Будите уверени да смо због више разлога постали виртуози у коришћењу тог инструмента чинећи стварност подношљивијом. Ми одлично знамо како да зауставимо бол изазван стварношћу – не мењајући околности, него их представљајући у другом светлу, не таквим какве су на самом делу. Немојте се према себи односити тако безжалосно. Док се један део Вас брине о саздавању измишљене стварности, други део је принуђен да ради на том, како прихватити истину. Дошло је време да нађете у себи смелости. Окрените се к истини. Лагано је пустите у себе. Када будемо у стању да то урадимо, нас ће повести напред.

Господе, дај ми храбрости и снаге да јасно видим стварност.

«Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу

свештеник Евномије – Белорусија

Када ми прилази нова породица и обраћа ми се речима: «Можемо ли да поразговарамо са вама?» – Скоро увек знам о чему ће поћи реч. Ретко се преварим. При чему, неважно је колоко су ти људи религиозни. Животни проблеми су код свих једни те исти. И ни социјално стање, ни ниво образовања, ни степен религиозности не игра велику улогу. Главна питања су – болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслагања у породици. Често су те теме међусобно повезане. Но та питања се не задавају директно. На почетку се може чути фраза: «на нас су бачене врачке или урок». И, наравно, траже да се обави «отчитка»[1], молебан, да се прочита Јеванђеље над главом, да им се препоручи нека «светиња», занимају се какве молитве да читају они сами. Када је питање постављено и моја претпоставка се потврдила – ја их позовем у просторију за разговор, и молим их да ми испричају подробније.

Историја бр. 1. Жена, два пута разведена, од недавно почела да иде у Цркву, довела је са собом 11-годишњег сина из првог брака. Сматрала је да су на њему чарке. Изненадне пројаве агресије и хистерије за време којих је подсећа на ђавоиману девојку из филна Лунгина „Острво“. А када маму доведе до суза – самом му је јако жао, не може да објасни зашто се тако понашао. Због страхова није могао да се учи у школи тако да је образовање стицао код куће приватно. Психијатри нису поставили дијагнозу, препотучили су јој да се обрати  психотерапеуту. Но она се према психотерапеутима односила с подозрењем, ту је и онако све очигледно  син је – „опседнут“[2].  Потребна је отчитка. После беседе с матером и сином, замолио сам га да ми нацрта на листу папира, с једне стране своју породицу, а са друге – шта хоће. Он је брзо завршио задатак. Цртежи су прекрасно допунили наш разговор. Преда мном је лежала дијагностика породице. Дечак није могао да схвати и да прихвати, да поред њега више неће бити рођеног оца. Он се повукао у себе, преживљавајући усамљеност. Мати такођер нашавши се у усамљености, сву је своју енергију управила на сина. То није била просто презаштићеност, преда мном је стајала јарко изражена обострана сазависност.

Нећу подробно да описујем у чему се она пројављивала. Може се рећи да је дечак за њу, негде на несвесном нивоу, постао главно и јединствено «благо», и она га је к себи жестоко привезала подављујући га као личност, лишавајући га елементарне адаптације к социуму. Но дечак, како се видело, по природи није био слабог карактера, и када је притисак «на опругу» достигао критичан  ниво, «опруга» је снажно избацивала своју накупљену енергију на «увредиоца». И тако су се они једно друго «завлачили» не мало времена. На срећу за дечака, његов кум на крштењу, мада је и био у то време нецрквен човек, но зато се показао као добар психолог. Мајка му испочетка није дозвољавала да поради са сином. Као неофитка, примајући Православље са не сасвим здравим погледом, она је сматрала да је психологија, као и психотерапија, проникнута антихришћанским духом, и да православним људима не пристоји да се обраћају  таквим специјалистима за помоћ. Но зато је она имала велико поверење према „баћушкама“[3], понегде чак и хипертрофирано. Користећи се тим поверењем ја сам, не одбацујући потпуно деловање на дечака демонских сила, за време првог и другог доласка матере и сина предлагао да дозволи да са њим поради кум са крштења, који ј е психолог, а такођер сам је упознао са књигама московског православног лекара- психотерапеута Авдеева. И на крају се сагласила.

Убрзо после тог договора она ме је назвала с радосном вешћу да на јесен (тада је било лето),  син може да се учи у школи. Они и сада долазе с времена на време к нама у манастир. После корекције, проведене психологом, син је – потпуно здрав дечак, с прекрасним умом, нормално развијен. Показало се, по признању кума, да је теже било помоћи матери. У време последњег сусрета она је и даље била сазависан човек који није спреман да ради над собом. Но у крајњем случају питање «врачки и опседнутости» је давно скинуто са дневног реда и, у поређењу са њиховим првим доласком, то је сасвим друга породица.

Историја бр.2.  Породица из суседног града. Код ње је озбиљно растројство нервног система. Локални свештеник је саветовао да оде на отчитку. Код нас је због тога и дошла. На почетку смо поразговарали о смислу отчитке и исказао сам сумњу у њену неопходност. За време беседе сам обратио пажњу на лице супруга. На њему су биле видни трагови злоупотребе алкохола. Доректно сам им рекао, шта ако изчезне тај проблем (алкохола), тада неће бити потребна ни отчитка, ни таблете. Судећи по реакцији жене, погодио сам у тачку.

Историја бр.3. – Брачни пар. У Бога наравно «верују». На исповеди и причешћу нису били никада. Дошли су на конак, на службу, беседу, исповест и  још «понешто». Суштина проблем је такав. Пре неког времена су били на свадби код рођака, после које су се код жене почели појављивати страхови да је неко прогони и присилне мисли. Око ње су све – непријатељи и врачари, који хоће да нашкоде њеној ћерки (која спокојно учи на универзитету у другом граду). Било какви докази од стране ћерке и мужа се не прихватају. За време «полупросвећења» сматра да су јој тада, на свадби, родитељи будућег зета (који је такођер био тамо) нешто «сипали у пиће» и «ставили чини». У то време сам већ имао одређено искуство. И интуиција ми је напоменула два основна питања. Прво: – Ваша ћерка је ваше једино дете? – Да. – Дали сте имали абортусе? И ту се очи жене мењају. До тада је она гледала отсутним погледом, разговарајући са мном, највероватније, на полусвесном нивоу. А сада се «пробудила», и ја сам истински упао у њен видокруг.  – Да, један. Одатле се рађа отприлике следећи разговор. – Схватате ли Ви да је абортус – тежак грех убиства сопствене деце? – Да. – Дали би сада то поновили? – Вероватно. Била је тешка материјална ситуација, и другог изласка није било. Видим да је до покајања још далеко. Зато покушавам да «пробијем» заштиту. – А ако би се на месту тог нерођеног детета нашла Ваша ћерка? Одговор је за мене био не сасвим очекивајући. – Зашто се у вашем крају не боре са колдунима (врачарима)? И даље – о врачарима, и како се од њих избавити. И опет сам је «изгубио».

Шта ту рећи. Ја нисам психијатар, но овде је јасно видљиво психичко растројство. Могу само да претпоставим како се оно појавио. Преда мном  је случај постабортне психозе. Душу мучи савест, но разум је тера да ћути. Уместо покајања – покушаји да се бол заглуши. Као разултат, бол због учињеног дела је прешао некуд у подсазнање – но није исчезао, а тамо изнутра руши психу. Подлога за настанак психичке болести је спремна. С друге стране пошто је она човек нерелигиозан, и негде у дубини душе усамљена, она је једини смисао живота видела у ћерки. Фактички, она није умела да гледа у Вечност, него само на прошло. Њој је поребно дете, којим ће она живети. Без тог детета остаје «разбијено корито»[4]. А «дете» није остајало на трогодињем узрасту, него је расло. Чак је и на факултет кренула, вероватно је кући долазила само на распусте. А тамо се још и дечко појавио… Постепено јој је приходило сазнање да «смисао њеног живота» одраста, постаје самостална. Доћи ће време – када ће се она као мајка наћи у позицији оне која је већ одиграла своју улогу. Но прихватити ту мисао – значило би прихватити да је испред само бесмислено, сасвим празно постојање. ОНА ВИШЕ НИКОМ НЕЋЕ БИТИ ПОТРЕБНА!!! Постојаним садржајем живота остаће празнина и усамљеност… Лако ли је са тим живети? А променити јерархију вредности – она не жели. За то је потребан не мали труд – а такођер и признање, да је и проживели, ваћ не тако мали, дио живота био са неправилним системама координата, и много тога је потребно почимати од самог почетка… Кризис је сазрео и потребан је био само «покретни механизам« да би се пројавио. Тим «механизмом» је и била свадба, где су били и ћерка, и њен дечко са својим родитељима.

Вероватно је овде дошло до јарког сазнања да ће и ћерка, такођер, ускоро одиграти своју свадбу – и «одлеети из гнезда». Прихватити ту рушилачку за њу мисао она није могла – то би је могло просто убити. Кризис треба некако преживети. Најбоље лекарство би било искрено раскајање за грехе из прошлости, и испунити живот новим садржајем, које нам даје Јеванђеље. Но само ако је муж, како нам се чини, спреман да призна тежину греха абортуса, добрачних веза, чега код супруге, како смо већ напоменули, још нема. Као разултат – болест, која помаже да се изађе из, за њу тешког сазнања реалности. Психичко растројство је у даном случају «бегство од болести», заштитна реакција отрганизма од унутарњих неразрешених противречења.

Од тог момента она се погружава у свет «врачара и непријатеља», који хоће да збришу «са овог света» њихову породицу. Потребно је под хитно заштити ћерку и себе. Требало би да се ћерка постојано налази уз њу – само тада би она могла да буде релативно спокојна. Само што она оде до факултета – страх, да су је «поново украли», хистерично требовање од мужа да «спасе» ћерку, и да се врати кући… Фактички, помоћи своје болести она покушава да привеже ћерку уз себе «намртво». Када се мајци десио први тежи напад девојка је на самом делу требала да тражи дозволу од факултета да оде кући – само тако је мати могла да се увери да је ћерка жива, и да је «врачи» нису украли, и бар некако, на неко време да опет оде…

На жалост, ја јој ничим не могу помоћи. Ја не могу да јој вратим здравомислије и да јој помогнем да пронађе истински смисао живота. Она је била савршено неадекватна, и сада јој више треба психијатрија, а она је могла помоћи само делимично, јер корен проблема је – далеко дубље. Но, радити над тим ће бити могуће тек када је врате «себи». Све сам то и објаснио мужу те жене. Са горчином ме је саслушао, сагласио се са мојом претпоставком, и са тим да се, на самом делу, требају обратити лекару. Питање о спремности за исповест и причешће сам оставио на разматрање чредном свештенику. Више ништа нисам могао да им дам. Више их нисам сратао.

Историја бр.4. Жена из … питала о могућности  «отчитки над бесомучном ћеркеом», њој је 19 год, која се дрско понаша према матери, а јуче само што се нису потукле. При том ћерка завршава факултет. Излази са дечком, са којим је у вези. После «заобилазних маневра» открила се сушина. Отац се од детињства према ћерки односио жестоко, кажњавао је, а у последње године је почео много да пије, за један месец је «страјбао» поприлично озбиљне паре зарађене на северу. Мајка човек верујући, но без трезвеног опита. Занела се литературом о «жигу звери», књигама  типа «Русија пред другим доласком христовим», потрагом за «старцима». Та литература већ на религиозном нивоу учвршћује неуротички поглед на живот жене, страдајуће од алкохолизма мужа. То не може а да се не одрази на породицу. Када сам све те информације извео «на светлост», – одговорио сам јој да је она сама раскрила разлоге таквог понашања код ћерке (у крајњем случају, то што се види «на површини»), и да овде није потребна отчитка већ нормализација породичних односа. Предложио сам јој да дође са ћерком. Више је нисам видео.

Историја бр.5.  Жена из града Пинска, – с оваквим питањем. Унуку је скоро 3 гдине. Отац – војно лице, често на терену но, уопште, породица долази на причешће редовно. До две године дете је примало причешће спокојно, у последње време неће, опире се, плаче. Скида се себе крстић, дома прави хистерије. Задао сам два питања – допуштају ли му да погледа телевизор (или ДВД) и, ако да, дали су му пуштали филм «Маша и Медвед». Одговор: за екраном седи често – мама је мирнија, може да одмори и да се позабави домаћим обавезама, а «Машу и медведа» гледа стално. Објаснио сам јој да је на 30% већ сама одговорила на своје питање, а овде још да добавимо често отсуство оца, и то што је он у породици, за сада, једино дете, матери је лако да ида на поводу његових каприца (на срећу родитељи сами хоће друго дете). Да би вам рекао још понешто, наравно, неопходан је разговор са самом породицом.

Историја бр.6.  Релативно млад брачни пар. Мужа су урекли[5]. Зашто мислите да је тако? Од пре неког времена код њега су се појавиле мисли о суициду. Он је јасно схватао да мисли – нису његове. Но покушаји да их загуши нису давале разултата – оне су се појављивал са новом силом. Он је већ почео да се боји конопаца или да се приближи прозпру. И због јасно видењивог потпуног неслкада присилног стања с његовим унуртарњим настројењем, супруга је и дошла на идеју да је то урок. После дугог разговора са њима пројавила се следећа слика породице. Они су један период живели у нерегистрованом браку. Он је с времена на врееме одлазио на дужа пословна путовања у Русију, а пошто брак није био регистрован, неколико пута је допуштао себи да је превари са другом, што је, наравно, код ње изазвало одговарајућа осећања – неповерење, забринутост итд. Желећи да истински учврсти односе са њим, она га је наговорила да се њихов брак региструје, да се венчају. Он се сагласио но после потписивања он је схватио, као, да су га лишили «слободе».   Романтика у односима је брзо исчезла, и пошли су чести узајамни прекори, осуђивања и остало. Чак овде, преда мном, када се повела реч о њиховим породичним односима, кроз неколико минута они су већ «ступили у окршај», тако да сам их морао заустављати. Фактички они уопште нису слушали једно другог, живећи у «страни глувих», погружени свако у своју сопствену «правоту» и бол. Као разултат породица није постала место за одмора, извор живота, него место постојаних стресова. С друге стране, он је, како сам ја разумео, зарађивао сасвим довољно за живот, још више зато што нису имали деце. Но свеједно количина зарађеног новца није их удовољавала, и он се ислно «упирао» желећи да заради још више, на штету сопственог здравља, душевног мира, породице. А сума свеједно није одговарала жељеном. На послу «проблеми», кући – такођер… Шта радити, како «полечити» нерве? Јасна ствар, узети се за алкохол – и одмах је «лакнуло». Само је у породици због тога постало још горе. Успут, како је и познато, алкохол, као прво и разрушава нервни систем, рађајући још више раздражљивости, агресије, нетрпљења. Шта даље – пити још више…

Као разултат, он је довео свој нервни систем до таквог степена изнемоглости, да је организанм, да би се спасао од даљњег разрушавања, сам изабрао нервозу присилних стања. Зашто је управо тако произашло – објаснио ми је познати психијатар-психотерапеут, којему сам ја упутио тај пар, а који је потврдио и допунио моје претпоставке. Захваљујући тој нервози, која се пројавила у виду присилних (неметљивих) мисли о суициду, он се почео чувати од алкохола (схватајући да у пијаном стању он може да уради нешто непоправљиво) – и организам је могао да одмори од алкохолних удара. Њега више није у таквој мери бринула висина зараде, по принципу – само да се преживи. Донекле су се смањила и нервничења у породици – болест, како је познато, може да игра и обједињавајући фактор. Тако да је та неуроза, у једну руку, имала и позитиван ефекат, док човек није могао да реши своја кардинална питања – јерархију цености, док није могао да ради над својом душом. Беда је у томе – што су неурозе – област психијатрије, а у нашој страни препорука да се неко обрати психијатру звучи као оптужба «ниси нормалан». А признати «урок», и да је крив неко други – то је већ прихватљивије.

Историја бр.7.  На прагу собе за разговор – родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Видљиви су јавни симптоми поремећаја физичког здравља, но – доктори «нису нашли ништа». Значи – «враџбине». То да су људи номинално православни, одмах је видљиво. Старам се да сазнам породичну ситуацију, да се нису обраћали к «нетрадиционалним целитељима» итд. Одговор – «целитељима» се нисмо обраћали, нико не пије, дома је све у реду (благополучно)[6]. Тако да нисам имао за што да се закачим. Тада сам замолио девојчицу да ми нацрта своју породицу и нешто по жељи. Када су цртежи били завршени, замолио сам је да сачека на клупи испред врата, а сам сам почео дијагностику на основу цртежа. Укратко она је изгледала отприлике тако: – Мада је Ваша породица споља благополучна, но међу вама постоји хладноћа, «пукотине».Чак ако то и не прелази у жестоке конфликте, но на породичну атмосферу се свакако одражава. Како ће она да прихвати ситуацију, узимајући у обзир да у ње, као и у било ком другом детету доминирају емоције, и присутствује дечији егоцентризам (прихватање света кроз призму «ја»)? Код ње ће бити збуњеност и бол: како тата и мама могу да не воле једно другог, када сам ја плод њихове љубави?! А када свеједно почнемо да се свађамо, а дете је у кући, шта му говоримо? – «Ми тебе волимо, – а сада иди прошетај». Две поруке у једној фрази. Којој веровати? Ако ме волите онда хајде заједно да се дружимо! А ако је – «иди прошетај» – значи, не волите ме! Но друго је – конкретније, зачи је и истинитије… На њене очи се руши цео свет, губи своје најдраже људе. Но о томе није прихваћено да се говори јавно, и преживљавања остају унутра, неисказана и нераскривена. А могуће је да она још ни сама није способна да вербално изражава своја осећања. А подављена осећања су директан пут ка психосоматици. С друге стране судећи по цртежу, ви «висите» на послу, дома долазите уморни, плус неопходност домаћих послева (и ето свађе).

Као разултат, односи са ћерком се граде по принципу: ево ти компјутер и ДВД, немој да нам сметаш да одмарамо и да се бавимо својим послом. Само, њој су потребни отац и мајка, а не компјутер или нове бојице… Видим да код вас често долазе деда и бака (њих деца ретко цртају, а овде су нацртани), делимично замењујући отсуство родитеља. Само, они ће мало да буду – па да оду, а да Вас замене, не могу. Да не говорим о томе да она нема брата или сестрицу. Као разултат – она се од дечјег вртића налази у унутарњој изолацији, усамљености, са латентним (скривеним) осећањем да је издају, и да она ником није потребна… Какав организам може да издржи таква психотраумирајућа оптерећења?! Њој је просто Л О Ш Е ![7]  Та осећања, то стање и прелази у физичке симптоме, зато што нема адекватног излаза из њега. Она се разболева, и сада, као прво, у породици је примирје на неко време – болест обједињује, – а као друго, и посао се не мало помера у страну. Јер Ви сте чак и с посла данас отишли, да би са њим дошли овамо. Фактички, својом болешћу дете (несвесно, наравно) говори о томе да нешто није у реду у породици, она чак можда на такав начин покушава да  с п а с и  породицу».Видљиво је било, како су ме родитељи с тугом слушали – и у потпуности све потврђивали, што се тиче породичне реалности. Нису имали ништа да приговоре. Само ситна допунска објашњења опште слике. Мој недостатак је био тај што сам у то време недовољно осећао границе своје компетентности, а сам сам у даној ситуацији могао да дам само општи правац, где да се траже путеви решења проблема. Но то је још потребно – тражити! Да, а затим и «у себи копати» – мукотрпно и дуго! Због тога и питање о «враџбини» ипак није сасвим отпало, после тога их више нисам сретао…

Мислим да није тешко увидети шта обједињује све те историје које су приведене као примери. Јасно видљиви – признаци психосоматике. Проблеми који су настали, одраз су личносних нерешених питања која су важна за живот човека. Нећу да приводим историје када на исповести или у беседи жена подозрева код себе поседнутост или „урок“: „и здравље ми је слабо, и нервни систем изнемогао, и с мужем се често свађам, и на дете нападам без икаквог разлога, затим сама жалим због тога…“ Овде се одговор и открива – она је дубоко траумирана животом, проведеним поред оца-алкохоличара и страдајућом од тога матером, која се истреса на ћерку (када је због пијанства мужа у посебно лошем стању). А сада је она сама удата за алкохоличара и понавља модел понашања мајке. Њој је неопходна озбиљна духовно-психолошка рехабилитација и, у идеалном случају, помоћ духовника, који је упознат са концепцијом сазависности. Често у основи психосоматике лежи неуроза. А у основи неурозе – грех. Грех – као стање извраћености човечије природе, њене палости, одсечености од Извора живота – Бога, чији је човек и обрз. На ту тему постоје добре речи код Д.А.Авдеева: Познати домаћи психијатар професор Дмитриј Евгеневич Мелихов, ученик Петра Борисовича Ганнушкина, говорио је да у основи многих психичких растројстава лежи несмирење. Ни нервоза у том смислу није изузетак. Општепризнато је да се та болест развија у виду конфликта личности са самим собом или с другим људима. Нервоза – то је неки сукоб између жељеног и реалног.  Што је снажнији тај сукоб, то оштрије протиче болест… У дубинској основи многообразне неуротичке симптоматике лежи недостатак љубави у срцу човека, а тамо где нема љубави, сазрева равнодушност, гневљивост, завист, страх. Грех као корен сваког зла, вуче за собом неуротичка растројства. Савршивши се у дубини човечијег духа, он побуђује страсти, дезорганизује вољу, изводи испод контроле сазнања емоције и уобразиљу (машту).

Но овде је проблем што су у више од половине случајева који се обраћају за помоћ – људи или нерелигиозни, или који су примили Православље на спољашњем обредном нивоу. Ми живимо у свету техниологије. Људи су навикли да треба само стиснути дугме и – програм ће да ради. Није важно како је програм устројен – за то постоје програмисти. Важно је да ради. Тако и у храму – дошао, запалио свећу, дао «списак» за помињање, позвао свештеника да освешта стан – требало би да «дјелује». Није важно како – за то постоје «попи» – професионалци. Важно је да «помогне» А мењати систему животних координата, учити се откривати се Богу, учити се живети по његовим заповестима, и све то при отсуству «технологије» и «гаранције квалитета» – то је већ теже. Наше «ја» нам смета – још од времена Адама. «Грех разбија јединство људи са Богом, са светом, са ближњима и са самим собом…Адам посматра бога као нешто страно, далеко и чак непријатељски настројено. Њега, чији је глас први човек слушао срцем, сада му се чини нечи као нешто спожашње, као неко ко хода негде далеко у даљини… Равна река у низини и сама може да неправи брану на кривини: најпре на тој кривини се потопе неколико брвна, на њих се почну наслањати муљ и песак… Појави се плићак, затим насип. А затим је могуће да се појави и брана. И биће потребно да се пробија други правац. Тако и река историје. Покољење за покољењем оставља све више прљавштине на њеном правцу кретања. И небо постаје све даље. Све је теже чути одговор на питање: «Господе, шта да радим, да наследим Живот вечни?» (Мк. 10,17). А још је теже, одговор који чујемо, испунити…»[8]

Ми живимо у свету, у којем су свет фантастике Хексли, Бредбери, Оруелла постали реалност. Окренут самом себи и својој индивидуалности, но губећи себе као личност, као образ Божији, човек се замара од тог истог што сам и производи – у духовном и психолошком плану. А када се заморим – мени је лоше. А када ми је лоше – дође ми да ближњега свог за врат стиснем. И тада још мање могу да осетим његов бол, како је њему лоше… Тако и живимо у «земљи глувих». А преодолети (победити) себе, изаћи из хипертрофираног егоцентризма, прихватити оног ко ме може спасити од мене самог – не, то нећу. Када чуку како се треба трудити. Ту одмах почиње – «нема се времена, нас томе нису учили, Бог је и тако у мојој души» – гомила оправдања. Дајте, баћушка[9], боље да прочитате неку молитву, освештати кола, примите «записку»[10], проведите «отчитку» – решиче се… Но признати да проблем није у неком или нечем, негу унутра у мени – такођер се неће. Хоће се бити «бео и чист».

Понекад када видим да се цитати и примери из светотачког опита не прихватају, често не издржим и одговарим: ако вам све то није ауторитет, онда се сетите препоруке Антибиотика (лик из «Бандитског Петербурга») – тражи проблеме у себи, и биће мање проблема. Бивају, наравно, случајеви када у даној ситуацији заиста, у овом или оном степену, дејствује јавна демонска сила. Неколико пута сам долазио у ситуацију када сам се, тешка срца, саглашавао на отчитку (добро је што постоје свештеници који имају благослов да их врше). Но свеједно. У Пајсија Светогорца постоји веома добра мисао, да и у таквом слућчају, повод «права над собом» тој сили човек сам даје – својим гресима, гордошћу, нераскајаношћу, одсеченошћу од живота у Христу.  А пошто је породица – једно цело, кроз једног из његових чланова, а посебно кроз највише одговорне. Тј. родитеље, се може дејствовати и на друге – или Божија благодат или оно што јој је супротно.[11] Посебно хоћу да кажем по поводу деце. Постоји такав појам – дисфункционална породица. Овде се нећу упуштати у подробности – довољно је укуцати ту реч у „претраживач“ на Интернету. Дисфункционална породица – то је породица у којој су нарушене функције, она не испуњава своје задатке. Управо такве породице постају главни  достављачи жалби, да „им је учињено“. И најчешће су њихова обраћања повезана с децом. Деца су – прекрасан показатељ атмосфере у породици. Не увек, но често се њихов духовни ниво може одредити по томе како им се понашају деца од једне до три године, када их воде на причешће. Било који свештеник/црквенослужитељ ће схватити о чему говорим. Понекад, видећи хистерију детета, ја се просто бојим да он не испљуне таинства или да не одгурне кашику наглим трзајем главе. Тада говорим родитељима, да га не могу причестити, него их молим да се задрже на беседи после богослужења (истина, ретко остају). Успут, препоручујем пажњи родитеља филм Бориса Грачевского «Крыша». Не знам зашто је он на интернету добио ниску оцену. Мени је тешко оценити саму игру глумаца – нисам филмски критичар, нисам професионалац у области филмске уметности. Но ја радим с људима. И у том сам филму увидео «есенцију» стотину животних породичних катастрофа. У филму су приказане те ситуације – са којима се ја сусрећем сваки дан. И на крају филма, већ пун одзива препознатих на реалним животним драмама, сузе само што нису кренуле. На филмским фестивалима би му дао главну награду. Тај филм може да послужи за провођење самодијагностике у породици. Могуће је да ће многи од Вас да погледају и да вид ко је главни кривац «урока» код деце. Мислим да је то и хтео Грачевски – помоћи филмом да се свако од нас загледа у своју душу. Међу оним који су се обраћали по поводу «опседнутости и урока» сусрећу се и потпуно верујући људи. Но свеједно, у мојој пракси, иза описиваних симптома стајали су, у оквирима медицине и психологије, потпуно објашњиве ствари.

Привешћемо јасно видљив пример. Жена, суперинтелигентна, са нормалном породицом, пронашла веру и почела своје уцрковљење. Опита у раду над собом и духовника нема, и она се занела «спољашњим» делањем. Поклони, молитвена правила, постови, поклоничка путовања… Као разултат породица реално губи жену и мајку. Недељни празници – без ње, пост (а посни дани заузимају мало мање од пола године) – и супруг остаје без супружничке блискости. Сваки нерадни дан – одлази у манастир. Позната прича? Муж и деца почињу да гледају на Цркву, скоро, као на секту – они сматрају да је управо Црква та која отела од њих вољеног човека. Наравно они би хтели да је врате у породицу, но како – не знају. Као разултат почињу конфликти и препирања, коих раније није било. С друге стране – само спољашње усвојене заповести, и на сваком кораку страх да се не погреши, да се допусти грех, приморава на сужавање круга интереса, ограђивање од савремене културе, гушење сопствених креативних потенцијала (то се посебно односи на оне који раде у сфери уметности). Бојазан од «преједања» доводи до скрупулозном пребирању намирница за употребу. Рођендани и остали сусрети с друговима се значајно скраћују – престају бити интересантни и, на самом делу, савршено празна прича. С друге стране – неретко они падају у посне дане…Списак можете сами да продужите. И, као разултат свега набројаног – честа унутарња напетост и осећање, да тебе нико, чак и из твог најближег, но нерелигиозног, окружења не разуме и, највероватније, не воли. Одатле – усамљеност и жеља да се побегне. Куда – на ново поклоничко путовање… Шта Ви мислите како ће организам да одреагује на такво стање? Наравно, почиње да се исцрпљује нервни систем. Жена осећа да нешто није у реду, но да схвати шта заправо – не може. А сретне ли се на путу који «узнапредовали» хришћанин, рећи ће – то су се беси на тебе устремили зато што си пришла у Православље…

Сећам се како сам беседовао са једном таквом «неофитком». Када се код ње по описаној шеми појавио кризис у породици, и ослабио нервни систем, она је пошла у један познати манастир. А тамо јој је један од свештеника рекао: «ти си ђавоимана, тебе треба на отчитку». Та дијагноза је жену шокирала и коначно привела у неурозу. Ја сам, онако како сам могао, објаснио суштину онога што се догодило, и то да се тај баћушка просто преварио. А затим је опрезно убедио на неопходост медицинске помочи, а затим – да преосмисли свој доживљај Православља.

У другом сличном случају (не сећам се, дали је она себе сматрала «бесомучном», или да су код ње «враџбине»), где још није било све тако далеко зашло. Препоручио сам јој да смањи ревност и да научи да одмара, у том реду, ако треба – и са другарицама пре обраћења с тортом и бокалом сувог вина. И да је ради породичног мира боље кадикад не ићи у храм, него остати са породицом и заједнички организовати одморе. Такав приступ она уопште није очекивала. Требало је да видите, како се на измученом лицу одједном појавио живи осмех, и нека радост: «Баћушка, мени такво нешто још нико није саветовао!».

Понављам – не могу рећи да поседнутост и «враџбине» уопште не постоје. Но у мојој пракси ми је долазило да се  сагласим са том могућношћу само у оним случајевима – када је код људи постојало тужно искуство у занимању са «нетрадиционалним лечењем» и другим видовима окултизма, или у случајевима обраћања к сличним делатељима. Веома поучан пример приводи Пајсије Светогорац: «- Геронда, а ако је неко урадио неку прекрасну ствар, па је други похвали, први прими похвалу с гордом помишљу и затим се та ствар на неки начин оштети, дали је то урок? – Не, то није урок. У том случају ступају на закон духовни закони. Бог узима до човека Своју Благодат, и зато настаје штета.

Урок има место у ретким случајевима. Посебно људи који имају завист са злобом, – а таквих нема много, – могу да урекну других. Нпр. Зависна жена види маму с очаравајућим малишаном и са злобом говори, «А зашто ја немам такво дете? Зашто га је Бог дао њој?» У том случају малиша може да пострада: неће моћи да спава, почеће да плаче, да се мучи, зато што је она то казала са злобом. И ако би се то дете разболело и умрло, тада би се таква злобна и завистна жена радовала… Свеједно , често је сама мати крива у томе што се њено дете мучи. Нпр. Мати види туђе мршаво дете и говори: «ма гле жгоље! Сама кост и кожа!». Своим дететом се поноси, а на туђег гледа с висока. Но речи казана о туђем детету, бију по њеном сопственом детету. И дете неће да буде криво, страда због сопствене матере. Несрећни малиша копни на очиглед – за казну мајци, да би она схватила своју кривицу. Но, наравно сам дечак се у том случају прибраја у мученике. Судови су Божији – бездан“.

Из приведених записки се може схватити мој однос према психологији и психијатрији, које су основане на хришћанском опиту или, у крајњем случају, не противречећи му. Идеално би било када би при развијеној парохији постојао државни или недржавни психотерапеут или психолог – у сваком случају у задатке свештеника на улази да се занима са теко различитим проблемима. Пастирска практика ме је привела к следећем закључку. Не треба тражити неке посебне «духовне» узроке тамо где дејствуеју потпуно изучени и познати медицински и психолошки закони.[12]

[1] Молитва за истеривање демона.

[2] Ђавоиман, бесновати, опседнут демоном.

[3] Свештеницима – рус.

[4] Празних шака, или сл. – пренесено значење.

[5] Одавно сам заметио да – разлог доласак обично расказују мати или жена, а не син или супруг, не ретко оне су и и иницијатори доласка.

[6] Благополучно – срећа, успех,  благо=добро, получити= примити

[7] Уосталом, неретко таква породична атмосфера и постаје благопријатно (погодно) земљиште за развој адиктивног понашања и приводи к зависностима.

[8] Диакон Андрей Кураев. Христианство на пределе истории. М.: «Паломник», 2003, сс. 15 – 22

[9] Баћушка рус.- свештеник умиљато, нема адекватан превод.

[10] Записка – списак имема за помињање у молитви.

[11]  Добар пример се налази у чланку – Како сам постала православни психолог  – прича бр.2

[12] Посебно бих желео да, у својству допунске литературе на покренуту тему препоручим књигу православних психолога С. Бочарова и А. В. Чернышева «Очерки современной церковной психологии». Ја бих је увео у богословије у својству једног од наставних планова из Етичког богословља (док не буде организован одељен курс из психолигије).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1938

Не веруј, не бој се, не питај!

Анна Зарембо

…никада и ништа не питајте! Никада и ништа, а посебно не код оних који су јачи од вас. Сами ће да предложе и сами ће све да дају!

                                                     М.А. Булгаков

«А умете ли ви да питате?»

Зашто је нама тако тешко да тражимо помоћ? Питала сам познанике, клијенте, другове и колеге и добила седам разлога. Леп број.

  1. Најпростије и најразумљивије. Нас томе нису учили.

У детињству све добијаш сам од себе – топлоту, љубав, храну, комфорт, не успевајући ни да помислиш о томе, а камоли да питаш. И тако негде тамо у дубини остао је осећај да тако и треба да буде. «Они» су сами дужни да се сете, да је теби хладно и да напокон затворе тај ужасни прозорчић. Још је компликованије онима од нас, кога су несрећни родитељи покушавали да васпитају по саветима доктора Споку (да би му се на оном свету штуцало). Моја мама је причала да је у својој књизи, која се у њихово мамско време сматрала једином библијом за узнапредовале родитеље (а других и није било), доктор Бенџамин је препоручавао да се дете пусти да се исплаче, кажу, затим ће сам да заспе. Истина, ја сам по мајчиним причама могла да плачем док неби сва поплавила, тако да су са мном те експерименте брзо прекратили. А цела поколења деце а по природи не тако упорна као ја, од рођења су се обучавали томе да – тражио не тражио, никакве вајде нема.

Данас, слава новим теортијама, све је више мама које осетљиво реагују и на најмање «прозбе» својих малишана, мада им је понекад и веома тешко. И ту постоје своји бочни ефекти, често се пропушта нова етапа развоја. Пошто се било која потреба удовољава с првог писка или чак жалосног погледа, не остаје потреба да се пита. И навика се не стиче. Понекад таква деца приметно касније почињу да говоре. Код њих нема такве потребе. Као у старој енглеској анегдити «До тада је све било у реду».И тако, могуће да нам је тешко да питамо за помоћ зато што немамо навику да отворимо уста и да озвучимо речима то што хоћемо.

  1. Каква је била реакција на наше молбе?

Допустимо да смо некако научили да озвучимо и изговоримо своје потребе. Шта даље? Како су на то реаговали наши ближњи? «Остави ме на миру!» «Не сада!» «Сачекај!» «Није ми до тебе!» Ја као и свагда преувеличавам, сви ми можемо да одреагујемо на несвоевремену прозбу управо тако. Питање је у томе колико често и како ми то радимо. Било која крајност овде ће да нашкоди.

Ако на све моје прозбе само одмахују главом, наравно, ја ћу брзо да схватим да је питати бескорисно. Ако све моје прозбе испуњавају, и то одмах, ја ћу без даљњег да заборавим на то да фраза «Молим вас да…» претпоставља две реакције – сагласност и отказ. Код мене се појавила једна идеја о томе како треба казати човеку «Ја хоћу то», да, у крајњем сучају да се дода «молим вас», и он ће одмах то да уради. Мени се чак ни мисао није појавил да он може да ми откаже. Па замолио сам га!

Отиснувши се у живот с идејом да је «питати бескорисно», ми ћутећи пробијамо се сами, зато што знамо да од прозби нема никакве вајде. Ако нам се «молим вас» чини као чаробни штапић, тада ће околина или да поклекне пред нашом дечијом увереношћу да нам то припада , и тада ћемо да примимо од тог живота мноштво пустоте. Или ћемо брзо да схватимо да не трче сви да нам помогну, и затварамо се у гордо молчаније – свет је жесток и неправедан. Или ћемо ипак да одрастемо и да схватимо да; а) ако не питаш, највероватније је да нећеш ни добити, и б) прозба се разликује од наредбе у томе што је код прозбе могуће добити отказ.

  1. Не умем да говорим «не».

Из тачке два често следи да онима који не умеју да отказују, може бити веома тешко да питају. Ако ја нисам у стању да кажем човеку «не могу» као одговор на његову прозбу, мени самом је веома тешко да се обратим за помоћ. Јер за мене је «прозба» = «наредба», а замолити за нешто значи загнати човека у ћошак.

  1. Гордост велики грех.

Ти, што никада никога и ни за што не моле, обично сматрају себе као скромне људе, који се више од свега боје да узнемиравају ближњег. Када говорим о томе да је „не молити“ најобичнија гордост, клијенти се обично бурно узнемире. Но по суштини то и јесте тако. Ако ја никада не отказујем на прозбе ни ближњим ни даљњим, а сам се к њима не обраћам, значи да их ја сматрам за … Како да се мекше изразимо? Људима не сувише достојним. За разлику од нас самих, разуме се.

Најчешће тај процес происходи несвесно. Каква је то гордост? Ја сам скромнији од свих скромника заједно. То је онај исти случај када је (само)понижење веће од гордости.

На том су квасцу замешане «јеврејске маме» ма какве неционалности и пола оне биле. «Колико је људи потребно јеврејској мами, да би се вратила украдена лампа? Ни један. – Идите децо, шетајте, ја ћу и у мраку да седим». Њена главна гордост је – страдање и жртвеност. Но каква је ту, доврага, жртва ако замолиш да ти врате лампу и они ти је врате? Ствар готова за пет минута, светлост гори и нема никаквог емоционалног профита. А за ближње је најнепријатније то што ће рачун највероватније бити предјављен – «Ја сам теби сав живот свој дала».

  1. (За)молити – значи раскрити се.

Обратити се с молбом често означава скинути маску свемогућства и неиздрживе лакоће битија. Све док ја ни о чему не молим, и уопште, никако не казујем своје проблеме – ја сам вила, са којем је задовољство дружити се. Небеска чистота, красота и чаробна прашина. А ту одједном «пардон, а где је овде тоалет?» или «да немате 20 долара, треба ми за аутобус?» Не може сваки имиџ то да издржи, не говоримо о истинским мачо. Очит когнитивни дисонанс.

Прозба о помоћи код многих од нас се асоцира са слабошћу. Како, па то значи да је не могу СВЕ сам да урадим. А идеалан самодовољан човек у вакуму, наравно може. Он се сам рађа, сам себе доји грудима, обучава читању, писању и још многим премудростима, сам проналази себи посао и ради на њему без и најмање помоћи са стране, сам рађа себи децу (независно од пола), сам их васпитава, сам себе воли, грли (да не говоримо о осталом), сам решава све материјалне и емоционалне проблеме и затим тихо-тихо умире сам по себи, не обремењујући других.  А слабе нико не воли. Коме су они потребни – смеће еволуције? „Муж воли здраву жену, а богату сестру“. Истина, на сваку „народну мудрост“ нађе се и друга мудрост с спином. Како вам се ово чини: „ми волимо људе за оно добро, што смо ми за њих урадили“? Ви заправо не дозвољавате да вас људи воле.

  1. Страх отказа.

Боље је ништа не тражити и не зато што ће се сами сетити да нам све даду, него зато што се тада може живети у илузији, да ако би затражили, сигурно би нам дали. Нада остаје и ми њу претпостављамо реалности. Сетила сам се анегдоте. Муж изгубио новчаник. Жена га пита: «Јеси ли тражио у торби?» «Тражио сам». «А у џепу капута» «Тражио». «А у унутарњем џепу?» «Тражио» «А у колима, дали си тражио?» «Нисам. Јер кад га ни тамо неби нашао скренуо би с ума». Обична илузија могућег. Док нисам написала ни једног романа, ја сам генијални аутор, док немам деце ја сам генијална мајка. У ситуацији са прозбом меша се још један фактор. Ја се обраћам с реалном прозбом к реалном човеку, и он мени отказује. Зашто? Не може, неће, глава га боли, нема времена, просто није у његовој моћи. Мало ли је разлога. Но у мојој глави сви они се сливају у једно – отказао МИ је, зато што сам ЈА ЛОШ. Разбијена је још једна илузија. Ако човек има склоност ка негативном уопштавању ствари, а то је довољно стандардна замка мишљења, тада пар отказа и готова ствар. И теорема «не треба питати, зато што никоме није стало до мене» је доказана.

  1. Последња сламка.

За многе је прозба за помоћ крајња варијанта. До тада треба покушавати сам до последњег даха снаге, и док коначно не паднеш с ногу. Ако си ти наравно прави човек, а не нека сплачина (мекушац). Тек тада, када си већ на крају пропасти, можеш разрешити себи да затражиш помоћ. Тада то већ и није таква срамота, или у тој ситуацији стид више просто није из тих емоција које себи не можеш дозволити. Често се у таквом стању за помоћ обраћају мушкарци. У потпуној кризи, сломљени, разбацани по свим најдаљим угловима Васељене. Зато што «дечаци не плачу» и сами требају са свим да се изборе. А да је само дошао пре пола године…

Молим вас, не доводите себе до такве ситуације. Зовите за помоћ макар на три корака до пропасти. Из једног простог разлога. У прозби могу да откажу. Сетите се? И тада свет и ви заједно с њим летите у пропаст. Зато што су сви ресурси већ истрошени без остатка, то је последња могућност. Ствар је јасна, та могућност није последња, но ви више немате снаге да то схватите и да размотрите следећу варијанту.

Скоро у сваког од нас постоје периоди, када нам се чини да не можемо себи да дозволимо никакве слабости. Зато што је потребно развлачити, а више нема никог да развлачи тај воз. Но обично, чак и унутар те акције могуће је пронаћи неки часак ради слабости и одмора. Истина, ради тога је потребно добро мућнути главом и наћи, кога свеједно можемо да замолимо за помоћ. И, наравно, да научимо да изговарамо те речи.

 

P.S. Прочитала сам и размислила да има још не мало и других разлога. Шта ви мислите, шта нам још смета да се обраћамо другима за помоћ?

http://snob.ru/profile/25785/blog/83585#comment_755473

Ситуације нарушавања лучних граница

 

Нарушити границе значи…

  • Говорити другоме шта он осећа, хоће, мисли или шта је дужан да ради;
  • Подводити, нарушити обећање, закаснити, не радити то што смо говори;
  • Негирати истинитист нечијих осећања – принижавати, игнорисати, одрицати («Немаш се ту чега бојати! Ког се ђавола ту плашиш? Прекини сада да плачеш! Ја себи то никада не дозвољавам!»);
  • Задиркивати, пецкати, (ако у тим односима нема другарства и поверења – тада је то напад);
  • Снисходити, понашати се с човеком као са малим дететом – покровитељски или пан-братски;
  • Игнорисати, не слушати, упадати у реч или нагло прекидати контакт – (мада нико није обавезан да некоме поклања пажњу ако неће, НО, ако је општење започето, човек има право очекивати да други присутствује у том општењу);
  • Не поштовати туђе физичко пространство: узимати ствари без питања, не враћати оно што је узето на зајам; наметљиво грљење, тапшање по плећима и друга неуважавања к личној територији;
  • Не уважавати реченог «Не»;
  • Угрожавати казном – напустићу, ударићу, изгрдићу, бојкотовање, увреде итд.;
  • Зајављивати требовања и давати упутства «ти си дужан», «ти си дужна»;
  • Манипулисату уз помоћ осећања кривице, гнева, настројења, очекивања, болести, љубави и секса;
  • Критиковати, давити, осуђивати, «давати тикет», принижавати;
  • Давати нетражене савете;
  • Остављати себи рећи последњу реч, бити свагда у праву.

 

Нарушавање граница изазива агресију (која се често подављује), зебњу, напуштање контакта.

 

Најтеже је – признати у себи не само жртву него и нарушитеља.

Зато што другачије не бива.

И из тога се често састоји сав наш живот.

 

 

Коментари (15)

ассорти # 6 октобар 2014 у 20:22 +1
Укратко, ту је све речено за мене. Ја сам много из тога себи дозвољавала у односу према блиским. Сада се старам да то не радим, но, бивају поклизнућа. Понекад ни сама то не примећујем, сматрајући себе правом. Мене сазнање сопствене исправности (нпр. у гневу) – ослепљује. Да заиста је боље усредоточити се на то како би била срећна, а не у праву.

 

Mashulya # 9 октобар 2014 у 11:27 0
  • Говорити другоме шта он осећа, хоће, мисли или шта је дужан да ради;

 

Не разумем ту тачку, објасните неко, молим вас!

 

Toby # 9 октобар 2014 у 11:30 0
Мој пример: ја говорим мужу да ја мислим то и то, или да осећам то и то, или да хоћи то и то, а он мени одговара: не, на самом делу ти осећаш ево шта, а то о чему ти говориш – то ти измишљаш…

Ја сам кроз то пролазила  – глава хоће да прсне, престајеш уопште да схваташ, ко си ти и каква, и има ли у тебе бар мрвица правде. Страшно је и сетити се тога…

Mashulya # 9 октобар 2014 у 11:44 0
 

А-а…, разумела сам. Да, саосећам. Такођер су били такви моменти с бившим мужем. И на крају сам побегла од њега. Узгред речено, он није био алкохоличар, но како сада видим, његово сазнање и сав душевни поредак су били болеснији него у мога садашњег мужа-алкхоличара. Видите какав парадокс! И све ми то и даље лоше улази у главу.

 

ассорти # 9 октобар 2014 у 11:52 +1
О, ја сам се тиме раније често занимала (и сада понекад, када се свађамо). Нпр. говорим мужу „Ти свагда себе сматраш најпаметнијим, Ти шта, мислиш да су други људи глупљи од тебе?“ (тако ја говорим мужу о том шта ОН мисли , и како ОН сматра) или „Ти си дужан престати да се дружиш са тим или другим човеком, он ми се не свиђа, он стално пије, он нема других интересовања, зар ти то не схваташ! (А тако му говорим шта он треба да уради), ну много је код мене свакојаких примера…

http://www.fgump.ru/blogs/razvod/situacii-vtorzhenija-v-lichnostnye-grani.html

 

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот.

Смелјанец Јулија Андреевна

Практична психологија

Кривица – то је наше стремљење

 да изменимо прошло, садашње или будуће,

 у корист неког другог.

Ричард Бах

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли само да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља, и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи «сувишног» због страха да буду криви пред другим чевеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже «не» веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.

Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено «свемогућство» – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари које је он запланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање нисте на време вратили дуг. Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац «пројецира» своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човоек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.

Што је то кривица и како се она пројављује?

Кривица је директно везана с таквом појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем, и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — «ја», centrum — «центар круга») – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место  другога дете не уме. Тек после пете код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.

Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. «Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?» – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узроком незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезани с њом, околности које га терају да се љути и које га доводе у растројство.

Кривица и савест

Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјом игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављивати његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказа од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људим акоји нас окружују (ближњим, началству, родитељима).

Нећу да поновим грешке моје маме!

Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се цело време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „ Ја на своје дете нећу да се љутим“.

Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају «безосећајни» или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су опдрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву[1]. Кривица (Guilt). Сазнање човеком тог да се он удаљио од важних улага, помоћу којих он одржава односе с људима[2].

«Љубав», кроз увреду и кривицу

Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.

Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. «Ја хоћу…» – говори такав поглед, «и мени није важно како се ти притом осрећаш». Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.

«Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати», мисли за себе жена, и «одлази» у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући «кроз зубе». При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и  признати своју кривицу. При томе се други: друг партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на «кипећој тачки кривице». У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.

Кривица је заразна?

Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у детета, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.

У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва «кажњавање» за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.

Дете и његова представа о осећањима, а такођер и о томе, како он може да повреди друге људе формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деде. Повишена увредљивост родитеља може изазвати у детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да неби исправоцирао осећања матере, или да се неби нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемество, подављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха остати крив.

Стид и кривица – два пара ципела

У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу.Важно је схватити разлику између та два осећања.

Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше. Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.

Кривица и одговорност

Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња у првом реду у самог себе, и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такођер могу да буду у чему то неправи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да неби дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, «умртвљеност» уместо дејства може да сведочи о страху бити кривим. Успут речено такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.

Страх да се узме на себе одговорност из опасности бити кривим може да се пројављује у речима «Ну да, може бити…», «Ако успем», «Погледаћемо». Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни «да», ни «не». Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе «одговор», овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи «гуму», одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тог се не предузимају важна и озбиљна  решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх бити кривим

и, наравно, страх погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човоека нема опита самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети «изједањем» самог себе за своје «ужасне» поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савјести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања себе кривим, тј соећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоревању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такођер и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.

Начини рада над собом

Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да поговоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.

  1. Покушајте да се разаберете дали заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање «У чему је моја кривица?», и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. «Ја сам крив у том и том…». Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме.

Пре свега рецимо и то да сви ми живи људи пре или касније ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?

  1. Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте у друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд.

У случају да човоека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.) Главно знајте, да и у преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвоја унутар вас, дали је он праведан?

Понекад то што просиходи код нас у души слично је на најжешћи судски процес. При том је страна којаоптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делема, указива на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се зараније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.

  1. Користиће такођер и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но сами по себи ми имамо право да будемо такви какви смо.

[1] (Е.Ильин „Психофизиология состояний человека“).

[2](Л. Хьел, Д.Зиглер. „Теории личности“.)

http://www.b17.ru/article/18219/

Емоционална зрелост – питања и одговори

 

Аутор: Kосјенка Мук

Недавно сам имала занимљиву филозофску расправу о томе што уопће значи зрело понашање и зреле емоције те по којим (и чијим) се то критеријима одређује. Осим критерија које сам већ навела у чланку „Емоционална зрелост“ – дакле: интензитет емоција примјерен ситуацији, непостојање потребе да се понизи друге (што значи и непостојање токсичних увјерења о самима себи), преузимање одговорности за властите емоције, конструктивно изражавање те осјећај да нас емоције мотивирају умјесто блокирају, овђе бих то надопунила још и сљедећим аспектима:
У здравом, одраслом стању нема црно-бијеле перцепције. Способни сте примијетити пуно различитих аспеката одређене ситуације – не само властиту него и туђу перспективу, могуће узроке ситуације, могуће посљедице свог понашања – те своје понашање прилагођавате свакој појединој ситуацији умјесто крутих ставова и црно-бијелих идеја о томе тко је „крив“ и што би „требало“.

Преузимате одговорност за своје понашање, али не и за реакцију друге особе. Дакле, изражавате своје осјећаје, увјерења и потребе на конструктиван начин, искрено али с поштовањем, те немате потребу осјећати се криви или одговорни ако друга особа на то реагира неугодно.
Незрело понашање значи тражити у другима узроке својих емоција те их окривљавати и критизирати (било активно, пасивно или у себи). Исто тако, незрело понашање значи аутоматско испуцавање било каквих ријечи које нам падну на ум, без да претходно размислимо је ли то разумно и одговорно.

Немате потребу за контролом над ситуацијом и другим људима. Важнији вам је властити интегритет од контроле, те знате да се можете носити с туђим реакцијама и да ваше самопоштовање и срећа не овиси о другим људима. Бирате оне ријечи којима се можете најискреније изразити, умјесто оних за које се надате да ће постићи жељену реакцију од других људи.
У незрелом стању, осјећај да овисите о другим људима (материјално или емоционално) изазива осјећај немоћи, љутње или горчине, чији узрок приписујете другим људима. Покушавате наћи рјешење извана – контролирањем других људи – умјесто изнутра (радом на својим емоцијама и самопоштовању, на развоју креативности и иницијативе ако је потребно материјално се осамосталити). Потреба за контролом надвладава поштовање, толеранцију или суосјећање према другима.

Знате поставити своје границе. Чињеница да вјерујете себи да се можете заштитити чини да сте толерантнији према другим људима и опуштенији у њиховом друштву. У незрелом стању, не осјећате се способни да јасно поставите границе, те очекујете од других људи да се прилагођавају вашим осјећајима и потребама без да их уопће изразите.

Суосјећате с другим људима, разумијете њихову перспективу чак и ако се не слажете с њом. Притом доживљавате друге људе као снажне и способне да преузму одговорност за свој живот, умјесто да их видите као слабе и покушавате преузети одговорност на себе.
Да ли то значи да се морам стално прилагођавати другима?

Никако. Имате потпуно право одлучити о томе што вам одговара, а што вам није прихватљиво. Разлика је у томе да, ако и одлучите да неке особе не желите у својој близини, преузимате одговорност за ту одлуку умјесто да је „подгријавате“ критицизмом, омаловажавањем других људи или играма жртве.

Значи ли то да не смијем изразити своје осјећаје спонтано, јасно и гласно?

Не. Прочитајте још једном пажљиво горње критерије, посебно другу ставку. Разлика између зрелог и незрелог изражавања је да из зрелог става нећете одмах испуцати прво што вам падне на памет, јер сте свјесни да су те, обично грубе и повређујуће ријечи, оно што сте као ђеца учили од нездраве околине. Радије, погледат ћете у себе да провјерите што стварно осјећате и желите изразити испод оног површинског, обрамбеног слоја љутње и окривљавања. Kад можете освијестити оне смиреније, дубље и сложеније емоције те узети времена да нађете одговарајуће ријечи, онда можете бити уистину спонтани на одрастао начин. Тада можете бити директни и јасни колико год хоћете.

Значи ли то да губим способност интензивне среће и опћенито интензивних емоција?

Неугодне емоције ће вјеројатно постати мање интензивне, што је за већину људи управо оно што желе. Интензивна, црно-бијела срећа често може бити ђечји став, али будући да она у правилу не носи нежељене посљедице, нема потребе да то мијењате. Сасвим је у реду да неки дијелови вас остану ђечји, ако су конструктивни и креативни, ако нису повезани с токсичним увјерењима о себи и другим људима.

С друге стране, како учите виђети све више аспеката свијета око себе, могуће је и да ваша срећа постане мање екстремна, али сложенија и богатија. То је попут разлике између колача који садржи толико шећера да слаткоћа надвладава све остале окусе, те колача који садржи мање шећера, али то надокнађује богатством других зачина. На крају, то све овиси о укусу. Имате могућност избора.

Али мени се чини да све то горе значи да се од мене очекује превише смирености и одмјерености, а премало страсти и животног интензитета!

Не мора бити тако. Ако сте по природи екстровертирана особа, емоционална зрелост не значи да ћете ођедном постати интровертирани. Екстровертирани људи често имају дојам да интровертима недостаје страсти, што није тако – једноставно се та страст другачије доживљава и изражава. Интроверзија / екстроверзија нема везе са емоционалном зрелости. Ако сте екстравертирани, можете и даље уживати у интензивној стимулацији и комуникацији, док год своје емоције и ставове не намећете другим људима, док год сте толерантни за различитости и док год можете одабрати властите ријечи умјесто понављати излизане фразе оптуживања и критицизма.

Kао што смо раније успоредили различите врсте среће с колачем, тако екстроверзију можемо успоредити с уживањем у врло зачињеној храни, док би интровертираност у том случају представљала људе који уживају у благим окусима. Нити једно од тога није добро или лоше – све док уважавате туђе укусе умјесто да им силом гурате фефероне у уста, нос и уши, очекујући да им се то свиди.

Тко уопће одређује које су емоције „примјерене ситуацији“? Да ли то значи да је већина у праву и да се морам прилагодити већини? Или то значи да се поједине особе постављају као ауторитети изнад свих осталих?

Нити једно нити друго. Премда често нема јасне границе, као што нема јасне границе између зачињеног и незачињеног, неке индикације могу вам дати остали критерији зрелог понашања: препознавање многих аспеката сложене ситуације, разумијевање других људи, поштовање према себи и другима те преузимање одговорности. Нема математичке формуле за зрелост, али ако обраћате пажњу на све ове аспекте, можете добити прилично јасну слику што то значи.

Још неке битне индикације можете наћи у посљедицама свог понашања. Да ли ваше понашање резултира унутарњим миром, равнотежом, складном комуникацијом с другим људима и колико-толико складним односима, посебно с блиским људима и онима који вас добро познају? Или резултира узајамним незадовољством, свађама и манипулацијама? Наравно, увијек постоје људи који ће и на зрело понашање реагирати неугодно, али они су у мањини.

Сљедећа индикација је колико суосјећате с другим људима. Да ли сте фокусирани на себе те своје осјећаје постављате испред осјећаја других људи, или видите друге људе и њихове осјећаје као равноправне својима? Цијените ли труд и оно што добивате од других људи, или примјећујете само оно што ви дајете? Знате ли наћи средину и равнотежу онда кад је то могуће, те мирно прекинути однос ако то није могуће?

Још једна битна одредница је искреност према себи. Већина људи (осим психопата, али урођена психопатија је прилично ријетка) осјећа инстинктивно унутарње упозорење ако је наше понашање себично или повређујуће за друге. То осјећамо зато што као врста посједујемо урођену емпатију. Да ли слушате тај глас? Да ли обраћате пажњу на осјећаје који вам шапћу да можда нисте били праведни или искрени у одређеној комуникацији? Можете ли послушати све своје унутарње гласове и онда смирено одлучити који од њих вам се чине претјерани и поједностављени, а који узимају у обзир ширу перспективу?

Напослијетку, зрелост и одговорност није нешто што нам било тко има право наметнути, него наш властити одабир ради властите добробити. Одабиремо понашати се зрело не зато да би испуњавали туђе критерије, него зато што желимо бити квалитетна особа, имати испуњен живот и здраве односе с другим људима. Одабиремо зрелост из љубави према себи и поштовања према другим људима. Одабиремо зрелост зато јер предност дајемо дуготрајној срећи над краткорочном угодом.
Ипак, мени се све то чини досадно!

У том случају, можда је проблем у томе што сте научили патњу и неугодне емоције повезивати с љубављу и налазити неку врсту угоде у њима. Због истог разлога, неким људима могу бити досадни односи који не укључују злостављање и драме.

Можда немате довољно искуства испуњења и среће какве вам могу донијети здрави односи, те се вежете за оно мало угоде које успијевате наћи у драми и патњи. Ако не можете чак нити замислити другачију врсту среће, можете осјећати снажан отпор при помисли да се одрекнете оно мало задовољства које вам јест познато. Детаљније о томе можете прочитати у чланку „Везаност за патњу“.

Није потребно да идете у екстреме и покушавате бити савршени. Перфекционизам је црно-бијела перспектива и самим тиме незрела. Неки дијелови нас ће увијек бити ђетињасти. Нитко не очекује да увијек будете савршено разумни, одмјерени и контролирани; све овиси о томе колико ви одлучите да је довољно и какве посљедице желите. Понекад је мало незрелости и неумјерености сасвим у реду, ако сте свјесни тога, ако тиме не повређујете друге те ако имате надзор над својим понашањем умјесто да оно управља вама.

Одлука је на крају увијек и само ваша. Ако заиста уживате у свађама и драми, слободно тако наставите. Само будите свјесни да је то ваш избор и немојте окривљавати људе који ће радије одабрати нечије туђе друштво.

Преузето са http://www.centar-angel.hr/HR/articles/emoc_zrelost_P&O.php

© Kосјенка Мук