Архиве категорија: породица

Здрава породица и породица у невољи – из књиге „Ја га волим…“

2150040

Књига намењена Породици и пријатељима алкохолчара и наркомана

Попричаћемо о томе како изгледа мање или више здрава породица. Моћи ћете да увидите неке јаче стране ваше породице, али и мане које се могу исправити док још није касно.

Дакле, главна функција породице је да васпита и омогући сваком њеном члану да се оствари у својој целовитости. А ви, наравно, знате да се човек састоји од душе, њеног вишег дела, тј. духа, и тела. Одгајити  човека значи васпитати га целовито, укључујући све његове делове. Најважнији је дух и зато је неопходно да се човек научи духовном животу. Шта то значи?

То значи да ја нисам центар света. Не остварује се све што пожелим. У центру света је Бог, а ја сам са Њим некако повезана и зависим од Њега. То је просто чињеница мог живота, чак и ако ми се то не свиђа или ја то не знам. Оно што је за мене добро Бог ми и даје и Он боље од мене зна шта је добро, а шта није. Слично је и са човеком који лута по шуми и коме се чини да иде у правом смеру зато што се испред њега кроз дрвеће пробија зрак сунца, али се са хеликоптера јасно види да то није крај шуме, него веома опасна мочвара. Али ми имамо среће што имамо телефонску везу са тим хеликоптером и зовемо: „Да ли могу овуда?“. Из хеликоптера одговарају: „Не, не иди туда“. – „А куда да идем?“ – „Надесно, тамо где су јелке и борови“. – „Али тамо нема пута!“ – „Има, и тамо је крај шуме“. Тај „телефон“ је наша савест. Ако је слушамо, изаћи ћемо из „шуме“ и нећемо упасти у мочвару, тј. решићемо све своје животне задатке и нећемо упасти у замку „мочваре“ ка којој нас све време води наше незнањe. Наставите са читањем

Реални циљеви и перспективе породице – из књиге „Ја га волим…“

2150040

Мотивација за сопствено оздрављење.

Да ли желимо да он оздрави?

Кажу да породица детету личи на мајчину утробу. У мајчином стомаку дете је расло од заметка до малог човека који сада већ може да дише сам и да се храни одвојено од мајке, и зато га је могуће донети на овај тежак свет. Тако и у породици дете мора прво да научи како да живи тежак живот одраслог човека и тада је могуће пустити га да оде из ње. А знате ли зашто? Да би створио сопствену породицу. Као што у стомаку мамин организам сам припрема храну и заштиту од болести коју даје детету, тако и породица припрема „храну“ за развој детета, смекшавајући и ублажавајући оштрице живота за које дете није спремно и на такав начин га штити од неприлика. Као што су мама и дете једно, али су и одвојени плацентом једно од другог, тако су деца једно с породицом, она улазе у свет заједно с породицом, док су унутар породице од других чланова одвојена личним границама. Као што од мамине љубави и благостања зависи дететово благостање, тако и од љубави у породици и њеног здравља зависи дететово благостање. Наставите са читањем

Типичне грешке рођака наркомана

 

Наркоманија је велики стрес за породицу, зато се њени чланови понашају ирационално тиме још више погоршавајући ситуацију. Они покушавају да:

Успоставе тоталну контролу

Родитељи прате сваки корак детета, труде се да га максимално изолују од друштва, траже и ако нађу бацају наркотике, одузимају новац и постављају бесконачна питања. Као резултат тинејџер постаје прекомерно подозрив и домишљат, добија нову мотивацију да набави наркотике на било који начин. А пут за поверљиву комуникацију с њим већ је пресечен. Наставите са читањем

Како помоћи зависнику да започне лечење: интервенција

Да, то се буквално може назвати „интервенција“. То је убацивање свести здравог (или бар релативно здравог) блиског човека – у свест тешко болесног зависног човека (наркомана или алкохоличара) ради спасења његовог живота. Интервенција је слична апарату „уметног дисања“: на њему се не може дуго живети, али се помоћу њега може преживети најтежи моменaт, а после ће већ сопствена плућа почети да раде као некад. То је као нека „протеза“ на кратко време.

Зашто је потребна интервенција?

Од наркоманије и алкохолизма људи умиру. Наставите са читањем

Сепарација мушкарца од матере

Један читалац ми је задао питање: „а како схватити, да ли се мушкарац сепарисао од матере или не?“ Одговарам. Ствар је у том да, ако је код мушкарца произашла сепарација, он престаје да у жени види матер, он је снисходљив према мајци у њеним пројавама хистерије и спокојно може да контејнита њене и своје емоције. Он сам при том постаје мање истеричан и мање подложан да се афективно зарази. Његов живот у породици постаје квалитетнији. Наставите са читањем

Стокхолмски синдром у породици

Стокхолмски синдром се примећује код људи који су били таоци, киднаповани или су били жртве насиља. Пројављује се у том, што се жртве прожимају саосећањем и разумевањем према сопственом насилнику. У историји је фиксирано неколико епизода, када су таоци стајали у заштиту преступника, код којих су се налазили у заробљеништву. Управо тај феномен, када уместо агресије и мржње, жртве почињу да осећају пријатељска осећања према својим насилницима, називају стокхолмски синдром.

Но дани феномен се не среће само у криминалним извештајима. Често се унутар породичних односа развија дани синдром. Ако се један од партнера изругује, подсмева, вређа другог, неретко у таквим случајевима можемо да приметимо стокхолмски синдром. Партнер, мада и страда од изругивања од стране вољеног човека, но толико је на то навикао, да почиње да га оправдава, да разумева узроке његовог понашања итд. Наставите са читањем

За оне који живе са алкохоличарем

alk1

Како да се понашају жене (мужеви, мајке, деца, другови итд.) алкохоличара

Сазависници се налазе у стању повишене напетости. То је једноставно факт. Очигледно да je управо због тога и разговор с таквим људима увек помало специфичан.

Они воле да задавају питања на које сами већ имају одговор и на такав начин просто очекују да доктор каже оно, што они желе да чују.
Задавајући питање, често прелазе на описивање тога како човек пије (дрогира се, коцка…) Пажња се концентрише не на решавање проблема, него на његово описивање. Притом се проблемом сматра стање опијености. Наставите са читањем

Психолошко насиље у породици

Смолјанец Јулија Андреевна

Пре свега, када говоримо о насиљу ми подразумевамо да реч иде о несрећним женама. Женама које се подвргавају различитим видовима насиља у породици, физичком – на пример, ударци и избијање. Психолошко насиље не наноси физичке озледе, но тим не престаје бити насиље. Батине у породици су само – видљиви део тог ајзберга. Психолошко насиље – то је удар који не оставља видљиве трагове, то је ћутање уместо речи, презрење уместо пажње. Може ли се изборјати колико жена и мушкараца данас страдају од понижавајућих примедби својих партнера, агресивних испада, крика, лупања вратима, пренебрегавања, емоционалних уцена? И док нас физичко насиље смућује, свесни смо да оно противречи нормалним односима, то психолошко насиље данас је могуће пронаћи у веома много «нормалних» породица.

На први поглед, када говоримо о насиљу у породици, јасно је ко је ко. Жртва једозначно изазива саосећање, док тиран који је унижава провоцира презрење и злобу на своју адресу. Предлажем да погледамо да ли је на самом делу све тако једнозначно. Ако говоримо о насиљу у породици у целом, на пример у однос према детету – то је једна ствар, малени члан породице, као правило, ретко шта може да измени, он је овисан и за њега одговара неко од значајнијих блиских, родитељ или старатељ. Како стоји ствар са женама, подрвргнутим насиљу у породици. Зашто оне годинама остају у ситуацији насиља, не обраћајући се за психолошку или било коју другу помоћ? Зашто једне жене не трпе подобне односе и претпостављају да одмах раскину односе у копјима је мушкарац «једном подигао руку», а друе трпе насиље много година?

nasiljeКао правило, такозване «жртве насиља», су се у прошлом, док су били деца, подвргавали неком из врста насиља, или су били сведоци свађа, или сцена жестокости у својој родитељској породици. Као разултат деца наслеђују такав стил понашања. Ми се учимо да градимо односе по моделима наших родитеља, који су се опет учили од својих родитеља итд. И ма како да чевек (мушкарац или жена) не жели да понови историју која је происходила међу родитељима, по иронији судбине, највероватније је да ће изабрати себи партнера и постројити однесе веома сличне онима које су стројили његови родитељи. Када је, да би добио од живота оно у чему имамо потребу, било потребно или се свађати, вређати једно друго, или страдати и трпети, или покушавати крпити односе који се руше. Схватити ту стереотипност – делимично и јесте задатак психотерапеутског рада.

Сваки човек има своју стратегију дејстава у односу на то како се домоћи или не домоћи љубави. Једни блиском човеку причињавају страдања да би за себе схватили, ако партнер и то трпи, значи воли ме. Други страдају и ништа не предузимају, надајући се да ће неко други видећи њихова страдања, проникнути се осећањем жалости и решити све проблеме. Неко други уместо да решава своје проблеме занима се «спасавањем» и «помагањем» другим људима, надајући се да ће добити заузврат, ако не љубав, то бар блискост (привезаност).
У свим несрећним односима нема истинске емоционалне блискости и искреног изражавања осећања. Зато постоји илузија блискости – комуникација по моделу драмског троугла «Спасатељ», «Жртва», «Агресор». Агресор (у наше случају Тиранин) – то је човек који у општењу с блиским људима унижава њихово достојанство (нпр. прозива, унижава словесно, срамоти, критикује, окривљује). И да додам, то није обавезно мушкарац. У мојој пракси су неретки случајеви када је, управо мушкарац предмет за напад, унижавање и пренебрегавање односа од стране жене.

„Агресор“/ „Тиранин“ – веома воли власт и контролу, односи се према другима као да су они гори од њега. „Тиранин“ игнорише ценост и достојанаство људи, у екстремним случајевима игнорише чак и право на живот и физичко здравље. То јест у гневу може, не само да увреди речју, него и руку да подигне. Такви случајеви на жалост нису реткост. То се посебно односи на рођаке алкохоличара, наркомана и душевно болесних људи. Често, из страха или жалости према болеснику, блиски људи се мире са ударацима, уместо да пресеку порочни круг насиља у породици.

Понекад телефонски позив органима заштите или позив психијатријској служби – бива такав катализатор који избавља жртву од њене невоље. Само што се «Тиранин» сусретне с активним одговором на његове поступке, игра више нема своје дејство. Драмски троугао се распада. «Тиранину» је потребна бесправна жртва, која се беспоговорно подчињава његовом ауторитету.
«Спасатељ» сматра: «Ја сам дужан да помажем свим тим људима, зато што они сами нису у стању помоћи себи». На жалост, та улога припада људима којима је то професија (социјални радници, писхолози почетници, или просто саосећајни другови). «Спасатељ» подржава стабилност односа «Жртва»-«Тиран», смета «Жртви» да узме на себе одговорност за свеју беду. Подржава њену илузију да је то неко други дужан урадити за њу (уместо ње). Да је неко други одгоовран за њену срећу. На пример, другарица може да уради све могуће како би се таква жена развела од мужа-агресора. Но кроз неколико месеци или година изнова је налази у односима са сличним мушкарцем.
«Жртва» – то није само особина карактера. То је животна позиција, стил живота. Понекад «Жртва» несвесно тражи «Тиранина», да би је он унизио и поставио на свје место. У другим случајевима «Жртва» тражи «Спасатеља» који ће јој помоћи и потврдити убеђеност Жртве у том да «она не може сама да изађе на крај са својим проблемима». Особеност улоге «Жртве» се састоји у том да она све чини како би се осећала беспомоћна и несрећна. На пример, жали се на мужа који је вређа годинама, а притом ништа не мења. Осећање које руководи «Жртвом» јесте – страх, страх да измени ситуацију. Страх да се сусретне са још већом агресијом «Тиранина». Такви клијенти – жене радије се мире са својим незавидним положајем, него да нешто мењају на боље. Такве жене, као правило, за леђима већ имају не један опит разрушујућих односа с мушкарцем. Излаз је – схватити (освестити) своју улогу жртве, радити с психологом над тим механизмима који мушкарца или жену вуку у односе у којима ће се он или она наћи унижени и даваће више него што ће примати.

https://www.b17.ru/article/9712/

Читајте од истог аутора

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот

Контрола. Шта је то?