Архиве категорија: опраштање

Опростите свима.

 

Резултат слика за Простите всех

Праштање.

Опростите свима ко вас је увредио. Не ради њих, него ради вас.

Ми, одрасла деца, могли би саставити дуг списак правомерних жалби на оне који су нас некад повредили. Без преувеличавања или драматизације, ми смо преживели такве ужасне ствари које су неопростиве у општеприхваћеном смислу те речи. Но да ли је то зиста немогуће опростити?
Мада су нас лишили нечега заиста важног или нас насилно пунили оним шта нас је разрушавало, дужни смо да озбиљно размислимо о последицама непраштања. Чак и ако нам се вечно памћење увреда чини не само емоционално неопходним , него и разумним, треба да схватимо, да затаjивши увреду, ми изнова опет и опет бивамо жртве.
Праштање је у нашим сопственим интересима. Отказ од њега нас може насвагда приковати ка тој одвратној, ужасној ситуацији, коју ми не отпуштамо. Ми не можемо да будемо слободни док год не опростимо.

Шта је урађено, урађено је! Када опраштам ја скидам са котла не неког другог, него самог себе.

Трпљење.

Трпљење је способност мирења са оним шта нам се посебно и не свиђа. Да би остали при здравом уму, покушавамо то да игноришемо или одмахујемо руком од таквих ствари које нас раздражују, као што су бука транспорта, причљиви колега, препуштање деци да бирају тевепрограме. Не желимо да раздувавамо из мухе слона, не желимо да све време будемо узнемирени. На такав начин ми говоримо себи  да све то нема неког значаја, понекад кроз стиснуте зубе.
Прихватање иде на корак даље него трпљење. Један гигантски важан корак. Прихватити нешто значи узети, сагласити се добровољно – без стиснутих песница и зуба. Прихватање иде из срца, а не из главе. Прихватити то што вас раздражује означава нешто више него напето противљење или злобна слепота и глухост, игнорисање нечега. То значи загрлити нешто и самим тим га лишити силе да наруши наше спокојство.

Моје спокојство неће бити принесено на жртву непријатностима посведневног живота. Ја прихватам живот такав какав јесте.

Аутор Хариет Нелсон

Благодарност. «Дан за даном из сазависности»

 Благодарност.  01 Аугуст.

Melodi Bitti

 «Дан за даном из сазависности»  Мелоди Битти

„Усвојили смо чудесну лекцију: Извлачећи најбоље из тога што имамо, ми увеличавамо то што имамо“.

Оздрављење од сазависности.

Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене.

Хвала Богу, животу, васељени за све и свја што Вам је послано на Вашем путу.
Благодарност – то је кључ ка пуноћи живота. Она обраћа то што имамо, у „довољно и више од тога“. Она обраћа одрицање у прихватање, хаос – у поредак, сумњу у јасност. Благодарност може да обрати трпезу у пир (гозбу), кућу у – топли кутак, странца – у друга. Она обраћа проблеме у дарове, неуспехе – у победе, несвоевременост – у беспрекоран временски графикон, грешке – у важне догађаје. Благодарност може да обрати пасивно постојање у реалан живот, а случајне ситуације – у важне лекције које воде ка успеху. Благодарност даје смисао нашему прошлом, приноси мир садашњем дану и дозвољава гледати у будуће.
Благодарност све ставља на своје место.
Благодарност обраћа негативну енергију у позитивну. Нема ситуације или околности сувише мале или сувише велике, да она не би била подвластна енергији благодарности. Можемо да почнемо од тога, ко смо ми и шта имамо данас, постати благодарни за све то, затим тому дозволити да чини чуда.
Говорите „хвала“ све дотле, док те речи не постану искрене. Ако их будете говорили довољно дуго, то ћете у њих и поверовати.

Данас ћу да пролијем светлост благодарности која све мења, на све околности мог живота.

 Погледајте слично: Шта је то срећа? – мишљење психолога – психолог О.М. Красникова

Пет „оправдања“ – пет начина за мучење ближњег

Резултат слика за границы отношения

Ко се не може од вас једноставно удаљити, тај је пред вама скоро незаштићен (без-заштите). Тај ваш ближњи се може показати као трпељив човек. Но, ако ви имате укус к «мотању нерви» себи сличнима, ви ћете у вашем арсеналу да нађете расположиве начине како да устројите да суживот с вама постане за човека скоро непрекидан тест на стрпљивост. 

Шта да се и говори о емоционално нестабилним људима – с таквима, истина, никад вам неће бити досадно. А ако вам успе да доведете ближњега «до ручке» (хоће да вас напусти), будите у тренду – разгласите свима вашим познаницима да је он тиран, насилник, а ви – жртва домаћег насиља. Само имајте на уму: веома је важно да смислите «оправдање» за своје понашање.

Ставио сам наводнике зато што са тим вашим објашњењем може да стоји само полуистина, а може се показати да уопште нема никакве истине. Но, то за вас није важно. Јер, подвала је јасна – ако она није и главни инструмент манипулатора. Ниже ћемо да размотримо пет проверених оправдања понашања помоћу којих можемо да преобратимо живот људи око нас у кошмар.

 «Оправдање» прво: дечије психичке трауме. То «оправдање» се може користити скоро увек. Ту је главно – објаснити им да се озбиљност траума мери искључиво вашим осећањима. Да ли су били реални проблеми с родитељима или просто неки ваш дечији каприц – све ће добро доћи како би оправдали све ваше хистерије, уготовљене ближњему.

Ако је ближњи показао слабост и «примио се» на такво оправдање, имате шансу да манипулишете с њим веома дуго, могуће и до краја ваших или његових дана на земљи. Вероватноћа да ће «насести», је велика – жив човек, њему је вас жао, а да исправи ситуацију не може – не може да измени прошло, да препише историју.

Како је познато, ако у детињству нисте имали бицикло, а затим сте одрасли и купили „Lexus“, ви свеједно у детињству нисте имали бицикло. Зато нађите неког на коме можете да надокнадите недоиграност на тој машини на предале. У принципу, могуће је искористити као оправдање не само дечја него и каснија проживљавања. Главни је принцип: натерати човека да плаћа за оно с чим нема никакве везе.

Ако разговори о дечијим траумама престану да дејствују на вашег ближњег, ако он престане да после њих «игра на вашу свирку», не стјешњавајте се – смело га назовите бессрдачним егоистом, безосећајном звери итд. Вама је све дозвољено – вас су у детињству по погрешној страни главе погладили.

«Оправдање» друго: «али зато ја поступам часно (искрено)». Тако се може веома успешно оправдати право, истинско хамство, спонтане осцилације расположења и понашања. «Ако ме волите белог, волите ме и црног. А ако не желите са мном да се дружите док вас ја вређам или се понашам према вама исувише непредвидиво, значи, ви мене на самом делу не волите и желите да останете у вашој зони комфора.

Укоравајте ближње за лицемерје и, опет, за егоизам. Ако је ваш ближњи – хришћанин, апелујте на његово хришћанско смирење. Уопште, изучите његов поглед на свет и у својим манипулацијама немојте се гнушати да искористите његове моралне орјентире.

Треба заметити да је упорно укоравање другог за то исто што и сам чиниш – диван (изванредан) начин притиска на психу сабеседника. Тако ако (ви) лажете – укоравајте ближњег за лажи. На све покушаје ближњег да спокојно и с тачке гледишта елементарне логике разаберете конфликтну ситуацију, одговарајте тврдоглавошћу и хистеријама – тада ће бити веома тешко одговорити, супротставити вам се. Да, чешће прекидајте сабеседника у речи, а ако се он буде смућивао поводом тога, зајавите, да ваше прекидање – нису нарушавање норми односа међу људима, него часна реакција темпераментног, осетљивог човека.

Многи психолози тврде да требовати од детета било какву одговорноати (нпр. рећи: «Нећу с тобом да разговарам док се не извиниш») – значи, траумирати дечију психу. Наводно, дете ће осећати да га воле само тада када се он буде пристојно понашао. Но «дете» и «идиот» – нису синоними. И при таквом васпитању дете ће брзо да схвати како треба да се понаша како би придобио своје родитеље. А потом из маленог манипулатора израста одрасли манипулатор – опитни интригант.

«Оправдање» треће: осећајност. Људи који се налазе поред вас и који вам не представљају опасност, требало би да свагда буду у напетости, да у сваком следећем моменту очекују од вас већ редован «прасак». Ту ћете требати да пројавите и ваше стваралачке способности – не би требало да ближњи привикну на једно те исто. Чак и на питање «колико је сати?» могуће је одреаговати скандалом – важно је притом да они схвате како је питање задано управо таквим тоном или баш у таквим условима, изазвало код вас асоцијацију на неки тамо прошли догађај (погледај «оправдање» №1), а ви сте по природи осетљиви.

А још је осећајношћу, романтичношћу и нестандардним погледом на живот могуће  «оправдати» и неблагодарност, злопамћење, емоционалну распуштеност. Постоји таква анегдота: Прилази јеж за шанк и купује криглу кефира, излива себи на главу и говори: «Видите како сам ја чудан (загонетан)!» За разлику од јежа ви ћете са осећајношћу и загонетношћу да «оправдавате» изливање кефира не на своју главу, но на главу ближњег. Ако то «оправдање» не упали, поткрепите га «оправдањем» №2, а најбоље «оправдањем» №1. Уопште, ви сте осетљиве и нестандардне природе – потрудите се да будете доследни, разумни.

«Оправдање» четврто: «а шта сам то па лоше урадио?» То «оправдање» такође најбоље функционише у комбинацији с претходнима. Ма какве увреде да нанесете свом ближњем, ви свагда можете да кажете: «Па ништа тако страшно ја нисам ни рекао ни урадио. Ја сам само мало бедно дете (погледај «оправдање» №3 и  №1), хтео сам само пажњу, подршку, вапио за помоћ, а то што сам се дерао на вас, правио интриге и остало – примите то као дечије сузе, сажалите се на мене (истина, ако ме и будете жалите не обећавам, да ћу престати да правим скандале – погледај «оправдање» №3)».

Живот је компликован и могу да се појаве ситуације када ћете бити принуђени да признате како неке своје погрешке, тако и општу своју неправду, неправилност вашег понашања. «Оправдање» №4 ће вам омогућити да се извучете, признајући само понека мала претеривања. А насамо користећи се тим истим «оправдањем» веома се лако може удаљити од мисли о пакајању.

«Оправдање» пето: «оправдање» љубављу. Ту вам је у помоћи и народна мудрост: «љубоморан је – значи воли ме», «ко се туче тај се воли», «мили се туку – само да би се опет тешили». Романтизам такође љубављу оправдава сва могућа непотребства – више читајте дамске и принчевске романе, више гледајте мелодраме, међу њима и совјетске (нпр. «Ирония судьбы, или С легким паром» – то је тако уверљива апологија предатељства (издаје). Изводите ближњега из такта како год хоћете, и изговарајте: «Не могу другачије зато што те волим».

Ако хоћете да замените вашег ближњег с неким другим, говорите супротно: «Не могу другачије да поступам с тобом, зато што сада не волим тебе». Вас не треба да узнемирава што истинска љубав нема ничега општег с таквим погледом на свет, ни с таквим понашањем. Волети или стремити се научити волети у тој ситуацији уопште није обавезно: главно је, убедити ближњег да је ваше тиранско понашање – пројава ваше љубави према њему. Успут да кажем, боље је да у то убедите и себе – тако ће све изгледати природно. «Оправдање» љубављу се добро слаже са свим претходним «оправдањима» у разним комбинацијама.

За крај тог кратког курса да напоменем: човек је социјално биће. Вама измишњена «оправдања» ће утолико боље да делују уколико пре нађете јединомишљенике, те који ваша «оправдања» буду одобравали. Критичаре вашег понашања свагда се трудите да прогласите за ограничене и злобне личности, који само и маштају да неког унизе и увреде речју или делом.

Становници већих градова у потрази за истомишљеницима су увек били у предности, но сада имате интернет – жалите се, колико је могуће више, и правите хистерије у социјалном мрежама, насигурно ћете да нађете сагласних са вама. Што пре ви сами поверујете у та измишљена «оправдања»  то ће вас пре престати интересовати истина о вама самима. И поново се тај интерес може пробудити, када из неког разлога «оправдања» не упале.

 Игор Лунев

http://www.miloserdie.ru/articles/pyat-opravdanij-pyat-sposobov-muchit-blizhnih

Игре на „благослов“ – обмана самог себе

Како се односити према духовнику

IMG_20150326_212346

– Каква је мера одговорности духовног чада пред духовником и самог духовника пред Богом? Шта може да очекује човека у случају  непослушности?

Постоје разни степени непослушности. Донекле сваки човек у детињству није слушао своје родитеље, нарушавао је њихове забране. Исходећи из тог, он сам  је  могао да  види како се то по њега завршавало. Исто је и у односу са духовником. Постоје  категоричне забране, када духовник јавно забрањује човеку да чини греховни поступак – говори му, «дужан си да са тим прекратиш», «немаш право да урадиш такав поступак, иначе поступаш против Јеванђеља». Такве ствари човек не може да не испуни. Ако он не послуша такве ствари, то ће за таквог човека бити страшно, он ће се лишити не само молитава духовника, но и нечег још већег. А постоје и ситуације мање критичне. Ми смо већ привикли да поступамо по своме, и све смо помало склони да тумачимо слова духовника у своју корист. Но, то не обећава тако велике непријатности, јер код сваког постоји мера слободе.

Колико сам ја имао прилике да се сусрећем с опитним духовницима – ретко сам виђао категоричност у стварима које се не тичу греха. Човеку се свеједно оставља нека слобода, оставља му се последња реч. Сећам се о. Јована (Крестјанкина), који је чак и када је давао духовне савете, и када је било јасно да он открива  вољу Божију, чак и тада је он остављао човеку могућност избора. То је веома важно у односу духовника и чада. Но, постоје и категоричне ствари. У писмима о. Јована (Крестјанкина) сусрећу се и категоричности, нпр. када пише «немаш права да напушташ мужа», «немаш права да урадиш абортус», итд. ако ти то урадиш – тешко теби, Бог ће да те накаже (казни) итд. Таква забрана се ни у ком случају не смеју преступати.

– Бивају ситуације када се човек обраћа старцу (монаху), а затим се обраћа к духовнику, а овај му говори нешто сасвим супротно од оног што му је рекао старац… Шта радити у том случају?

– Мени се чини да одлазак код старца и разговор с њим не би требао да се ради мимо знања духовника. Не би требало газити «преко главе» човека, који је узео на себе одоворност за тебе. Не би требало не обавестити га – у том се крије страшно неуважење и неповерење према том свештенику, који се за тебе моли. Човек може да мисли овако «шта мени тамо неки свештеник ниског ранга, ко је он по сравњењу с о. Николајем (нпр.)». И настаје не само конфликт, колико то да се од човека сакрива воља Божија чак и кроз старца.

Често сам имао прилике да видим како човек иде старцу мимо духовника, а старац му говори ствар која не одговара стварности, која не решава проблем, него га само још више компликује. Тако бива ако се човеку не свиђа одговор духовника, он размишља «а да одем ја код старца». Мени се чини да за одлазак код старца треба бити у договору с духовником. Тако поступају и сами свештеници. Пре него се обрате старцу они се саветују са својим духовником.

– А у којем се случају прекраћују односи духовника и чада, а притом, да су оба живи и да су чланови Цркве?

– То бива из више разлога. Понекад бива да чадо више нема потребу за духовним руководством. Тако може да се деси. Духовни раст људи није код свих исти. Понекад «чадо» у духовном равоју може да превазиђе духовника. Дарови су Божији тајанствени. Неко расте брже, код некога су духовни дарови ограничени. У једном периоду свештеник ти је био потпора у духовном животу, и ти одупревши се на њег стао си да брзо идеш напред, а потом си схватио да ти даље већ можеш да идеш сам. И у том смислу односи могу да остану истински добри, другарски, но човек може престати да има потребу за неким тамо саветима, и благословима за нека тамо дела. Он може да решава нека питања сам, не бојећи се да наруши вољу Божију. И то је све нормално.

Бива и тако у односима духовника и чада, да чаду већ није нужна помоћ, но љубав у Христу, која веже те људе, свеједно их у духовном смислу води заједно ка Христу, они се не растају, заједничка молитва замењује духовне савете, и молитва свештеника даје више него неки савет или благослов. Код нас се обично духовно руководство своди на «Баћушка благословите то-то и то-то». А постоји још и духовни живот. И ако ћемо да говоримо о озбиљном духовном животу, тада ће већ реч поћи о духовном руководству. У парохијском животу односи духовног чада и духовника су пре црквено-практични савети благочестивости, него ли што је то духовно руководство. Духовно руководство – је веома озбиљна ствар.

– За шта би требало узимати благослов, а за шта не?

– То зависи од духовног узраста човека. Понекад човек у првом периоду, када се он не орјентише баш најбоље у животу, не само у духовном, него и у животу уопште, може често да пита за савет. Само да се то не преврати у пребацивање на свештеника одговорности за свој сопствени живот, то се веома многим допада.

– А како то избећи?

– То у већеј мери зависи од свештеника. Од његове мудрости, строгости и… Смисла за хумор. У неком тамо моменту је добро просто узети и заједно се над нечим насмејати. За свештеника је »благослов» – начин управљања људима, то је веома опасан начин, и тако се лако с њим користити када је човек спреман да се потпуно, без размишљања потчињава. А таквих људи је много, који су спремни да себе, коме угодно потчине, под маском благочестија (побожности). А под видом свештеника или оних из «духовних чада», хода маса авантуриста, који потом загоне људе у подземље.

– Чему би ви сами уподобили односе духовника и духовног чада? Из примера светског живота?

– За мене су они у разним периодима имали разне аналогије. На садашњи момент они ми се представљају као односи другова. Или, чак, не другова, међусобно равних, него пре браће – старијег брата, који је на много година испред, и млађег брата.

Уопште, људе у цркви не би требало раздвајати по принципу сталежа, као да је свештеник одељен од мирјана толико да се живот свештеника чини принципијално различитим. То је заблуда. Када сам човек прецењује свештеника, он на њега полаже неко посебно надање и требује од њега нешто неиспуњиво, зато што мисли да је сваки свештеник свет већ тиме што је он свештеник. А то није тако, зато што је свештеник исти такав човек и носи на себи исте те немоћи и искушења, као и било који хришћанин. Просто је свештенику дата могућност да мало прође напред, да утаба неки пут испред тебе, и он може да покаже како ићи даље, као што старији брат помаже  млађем брату. За мене је тај образ тренутно основни. Ја би сам хтио да мој однос с мојом духовном децом буде, не као тамо неког преузнесеног на неуобичајену висину свештеника и умањених пред њим парохијана: ма шта тамо да свештеник каже – нужно је без размишљања испуњавати, – него бих хтео да то буду управо односи браће.

Још и зато што је често и свештенику нужна подршка, истинска, братска подршка од својих парохијана. Зато што се и свештеник спотиче, и у животу свештеника бивају духовни кризиси и тупик (ћорсокак), када му је неопходно да се за њега моле и да га духовно подржавају, да га парохијани мало гурају напред. Бива да је баћушка пао у стање духовног кризиса, а управо су се на њега и „обесили“ други. Ако их свештеник у том тренутку не може носити на себи, говоре „ој, не, нама такав свештеник није потребан, поћи ћемо код другога“. Тј. док те је носио на себи, био си задовољан, а када се свештеник спотакао од тежине и пао, нашао се ником потребан, од њега се веома лако одвратити. Мени се чини да је то неисправно. Дужна је да буде братска љубав. Није само свештеник дужан да носи „бремена“ своје парохије него је и парохија дужна да носи бреме свог свештеника – у томе се и састоји спасавајућа братска љубав.

– Да ли је дозвољено нешто скривати од свештеника? Колика је дужна да буде мера отворености?

– Ништа се не сме скривати од духовника. Постоје ствари које би било нетактично рећи духовнику, говорећи с духовником, или сакрити такву ствар која би могла да увреди духовника (притом знајући да то иде не од тебе него од неког другог) – тј. то што није везано с твојим личним спасењем и односом с Богом. Но, што се тиче лично тебе, ту се не сме ништа скривати.

– У којим случајевима се можемо исповедати код другог свештеника, ако већ имамо духовника?

– У било ком случају, само ако ти не желиш самим тим да сакријеш нешто од духовника на исповести. Није обавезно све време исповедати се код духовника, посебно ако код тебе нема таквих ствари, које би му обавезно требало рећи, како би он могао да донесе исправну одлуку о твом животу, и да би те могао из свог личног опита на нешто упозорити. А ако је то обична исповест, онда се може отићи и код другог свештеника. Но, ако је твој циљ – да сакријеш нешто од духовника – онда је то веома лоше.

– Шта да се ради у случају да духовник даје савет, који се чини немогућ за испунити? Је ли човек много сагрешио ако га не испуни?

– Такви случајеви бивају. Ако осећаш да те то ставља у ситуацију где не знаш како поступити – помоли се и остави да прође неко време. Но, ти си слободан човек и ако си толико несагласан, онда узми на себе одговорнност и носи све последице тога што ће произаћи ако се не сагласиш. Бива нпр. да свештеник неће да да благослов за тамо неки брак, а људи се свеједно ожене и срећни су. Па још и размишљају, а да смо послушали тада, шта би било…

– Помоћу којих признака може да се одреди, да ли однос с духовником даје реалну корист, тј. да се спасаваш?

– Ако на падаш у униније, ако си весео. Неисправан савет духовника може да приведе к унинију. У парохијском животу неретко бива тако, да се крене с играма – на послушање, на исповедање помисли, карикатурне игре на смирење, којих у принципу не треба да буде. Човек живи овде и сада, и он је такав какав је. И задатак духовника је, с моје тачке гледишта, помоћи човеку да схвати, ко је он као такав. Ако он схвати какав је, њему ће постати јасно шта да ради даље. Духовник помаже човеку да се избави од илузија по поведу самог себе.

А игре на «блаогслов-послушање» – то је, као прво, само пребацивање одговорности, а као друго,  то је лаж. Исто како бивају и лажне претпоставке код људи: код мене је тренутно лош однос с рођацима, и ја ћу се пред њима понашати «смирено» – ја им нећу одговарати као они мени, него ћу им одогворити «Спаси Господи». И када човек почне тако да поступа, његови односи залазе у неразрешив тупик (ћорсокак). Када је он био дужан да каже отсечно «не», он говори «Бог да благослови», мада унутра код њега нема никаквог смирења, и он почиње да ради формалне ствари, од којих односи с људима залазе у тупик. А затим почиње котрљање у обратну страну. Боље је понашај се како се осећаш, буди сам свој, то што јеси. Данас си такав. Полази од тог какав си данас, и понашај се тако. И поступај тако, и моли се тако, и проси у Бога помоћи. Но не треба играти (глумити) то чега нема. Ако нема смирења онда га и не изигравај, иначе, све што урадиш биће лажно.

– А што се тиче избора пута, монашког или породичног, колико је овде одлучујуће мишљење духовника?

– Оно је другостепено. На човеку је тај избор – свагда унутарњи, то је свагда унутарњи призив, то је његово призвање. А призвање свагда иде од Бога право к срцу човека.

– Како се то пројављује?

– То се пројављује као оштра унутарња жеља. Човек у једном моменту, нпр. борави у неком манастиру и њему је тамо толико добро да он схвата, да више не жели да се враћа отуда у овај свет. И ако се враћа осећа се не на свом месту. И док се он поново не врати у манастир он не живи. Ето тако се то у човеку открива. Исто тако је и с породичним животом. То се решава не одлуком духовника него призивом Божијим. Духовник може само да да савет, да сугерише нешто. Бацивши опитан поглед, свештеник може да открије невести то што она раније није примећивала код свог изабраника, да јој скрене  пажњу на неке црте његовог карактера. То јој може помоћи да донесе коначну одлуку. Но, свеједно, у таквим ситуацијама човек искључиво сам доноси одлуке.

– Новопочетницима бива тешко да завршавају молитвено правило, оно се чини превише дугачко, понекад досадно и неудобно за испуњавање. Шта с тим?

Мени се чини, да оно постаје досадно после 10-так година. Наступа такав период када управо те молитве могу да се исцрпе, и тада их почињу читати као на аутомату. Тада је нужно мењати правило. Оно због тога и постоји, да би служило као неки штап на који би се могли ослонити. Св. Игњатије Брјанчанинов одлично расуђује о том, и код њега је молитвеном правилу посвећена цела глава. Он говори да не би требало да правило смета човеку у духовном животу. Ако оно постаје сметња, онда га је потребно заменити. И от што је Спаситељ рекао о суботи, такође се односи и на правило: није човек ради правила, него правило ради човека. То је најважнији принцип. Ти њиме владаш, а не он тобом. Духовне снаге су код свих различите. Неко осим правила чита  још и акатисте и каноне, неко катизме из Псалтира што је само по себи дивно пријатно штиво. Псалтир себе никад не може да исцрпи. Псалми живе посебним животом, и када човек чита Псалтир, он почиње да добро разуме богослужење, они постају за  њега – велика  помоћ. Постоји Исусова молитва – не само за монахе, исихасте, него и за саме просте људе. Људи се понекад боје да читају Исусову молитву, позивајући се на то да им нису благословили. А зашто? Тамо су такве просте речи: «Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног»! То потпуно може да замени нека правила, на њу је далеко лакше сконцентрисати пажњу, помоћу ње се можемо молити не само за себе, него и за ближње. Постоји много варијанти како се човек може молити, он то може да ради и својим речима, ако постоји таква способност у човека.
Свештеник Алексеј УминскијСвештеник Алексеј Уминскиј

http://www.duhovnik.ru/main/to_talk?id=226

 

Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 

православни психолог – Марина Легостаева

Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.

Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема. Наставите са читањем