Архиве категорија: насиље

Зауставите насиље које се врши над вама и које ви вршите над другима! – из књиге „Ја га волим…“

Ja_ga_volim_korica (mil4) за ПС.jpg

Породици и пријатељима алкохоличара и наркомана.

Једно од основних права је право на миран, сигуран живот, право на безбедност. Истовремено, то је једна од основних потреба сваког човека и са присуством или одсуством безбедности повезани су многи наши поступци и, генерално, начин живота, много више него што се то чини на први поглед. Наравно, ту се подразумевају сигурносне браве у нашем стану, осветљавање мрачних уличица ноћу. То подразумева и да имате своју кућу, стан или собу где можете затворити врата и опустити се, да имате с ким да озбиљно поразговарате и да се посаветујете о неким значајним животним ситуацијама, да имате сигурно радно место. Управо, право на безбедност најпре страда када се у породици појави наркоман или алкохоличар. Тотална несигурност је саставни део живота сазависне породице. Ту се подразумева финансијска и, уопште, материјална несигурност, стална опасност од физичког насиља, па чак и смрти. Много пута сам имала прилику да чујем од жена и мајки приче о батинама, тучама, крађама и осталим врстама насиља, чак и о директним претњама смрћу, укључујући примену разних борилачких вештина и потезање ножева. Наставите са читањем

Психолошко насиље у породици

Смолјанец Јулија Андреевна

Пре свега, када говоримо о насиљу ми подразумевамо да реч иде о несрећним женама. Женама које се подвргавају различитим видовима насиља у породици, физичком – на пример, ударци и избијање. Психолошко насиље не наноси физичке озледе, но тим не престаје бити насиље. Батине у породици су само – видљиви део тог ајзберга. Психолошко насиље – то је удар који не оставља видљиве трагове, то је ћутање уместо речи, презрење уместо пажње. Може ли се изборјати колико жена и мушкараца данас страдају од понижавајућих примедби својих партнера, агресивних испада, крика, лупања вратима, пренебрегавања, емоционалних уцена? И док нас физичко насиље смућује, свесни смо да оно противречи нормалним односима, то психолошко насиље данас је могуће пронаћи у веома много «нормалних» породица.

На први поглед, када говоримо о насиљу у породици, јасно је ко је ко. Жртва једозначно изазива саосећање, док тиран који је унижава провоцира презрење и злобу на своју адресу. Предлажем да погледамо да ли је на самом делу све тако једнозначно. Ако говоримо о насиљу у породици у целом, на пример у однос према детету – то је једна ствар, малени члан породице, као правило, ретко шта може да измени, он је овисан и за њега одговара неко од значајнијих блиских, родитељ или старатељ. Како стоји ствар са женама, подрвргнутим насиљу у породици. Зашто оне годинама остају у ситуацији насиља, не обраћајући се за психолошку или било коју другу помоћ? Зашто једне жене не трпе подобне односе и претпостављају да одмах раскину односе у копјима је мушкарац «једном подигао руку», а друе трпе насиље много година?

nasiljeКао правило, такозване «жртве насиља», су се у прошлом, док су били деца, подвргавали неком из врста насиља, или су били сведоци свађа, или сцена жестокости у својој родитељској породици. Као разултат деца наслеђују такав стил понашања. Ми се учимо да градимо односе по моделима наших родитеља, који су се опет учили од својих родитеља итд. И ма како да чевек (мушкарац или жена) не жели да понови историју која је происходила међу родитељима, по иронији судбине, највероватније је да ће изабрати себи партнера и постројити однесе веома сличне онима које су стројили његови родитељи. Када је, да би добио од живота оно у чему имамо потребу, било потребно или се свађати, вређати једно друго, или страдати и трпети, или покушавати крпити односе који се руше. Схватити ту стереотипност – делимично и јесте задатак психотерапеутског рада.

Сваки човек има своју стратегију дејстава у односу на то како се домоћи или не домоћи љубави. Једни блиском човеку причињавају страдања да би за себе схватили, ако партнер и то трпи, значи воли ме. Други страдају и ништа не предузимају, надајући се да ће неко други видећи њихова страдања, проникнути се осећањем жалости и решити све проблеме. Неко други уместо да решава своје проблеме занима се «спасавањем» и «помагањем» другим људима, надајући се да ће добити заузврат, ако не љубав, то бар блискост (привезаност).
У свим несрећним односима нема истинске емоционалне блискости и искреног изражавања осећања. Зато постоји илузија блискости – комуникација по моделу драмског троугла «Спасатељ», «Жртва», «Агресор». Агресор (у наше случају Тиранин) – то је човек који у општењу с блиским људима унижава њихово достојанство (нпр. прозива, унижава словесно, срамоти, критикује, окривљује). И да додам, то није обавезно мушкарац. У мојој пракси су неретки случајеви када је, управо мушкарац предмет за напад, унижавање и пренебрегавање односа од стране жене.

„Агресор“/ „Тиранин“ – веома воли власт и контролу, односи се према другима као да су они гори од њега. „Тиранин“ игнорише ценост и достојанаство људи, у екстремним случајевима игнорише чак и право на живот и физичко здравље. То јест у гневу може, не само да увреди речју, него и руку да подигне. Такви случајеви на жалост нису реткост. То се посебно односи на рођаке алкохоличара, наркомана и душевно болесних људи. Често, из страха или жалости према болеснику, блиски људи се мире са ударацима, уместо да пресеку порочни круг насиља у породици.

Понекад телефонски позив органима заштите или позив психијатријској служби – бива такав катализатор који избавља жртву од њене невоље. Само што се «Тиранин» сусретне с активним одговором на његове поступке, игра више нема своје дејство. Драмски троугао се распада. «Тиранину» је потребна бесправна жртва, која се беспоговорно подчињава његовом ауторитету.
«Спасатељ» сматра: «Ја сам дужан да помажем свим тим људима, зато што они сами нису у стању помоћи себи». На жалост, та улога припада људима којима је то професија (социјални радници, писхолози почетници, или просто саосећајни другови). «Спасатељ» подржава стабилност односа «Жртва»-«Тиран», смета «Жртви» да узме на себе одговорност за свеју беду. Подржава њену илузију да је то неко други дужан урадити за њу (уместо ње). Да је неко други одгоовран за њену срећу. На пример, другарица може да уради све могуће како би се таква жена развела од мужа-агресора. Но кроз неколико месеци или година изнова је налази у односима са сличним мушкарцем.
«Жртва» – то није само особина карактера. То је животна позиција, стил живота. Понекад «Жртва» несвесно тражи «Тиранина», да би је он унизио и поставио на свје место. У другим случајевима «Жртва» тражи «Спасатеља» који ће јој помоћи и потврдити убеђеност Жртве у том да «она не може сама да изађе на крај са својим проблемима». Особеност улоге «Жртве» се састоји у том да она све чини како би се осећала беспомоћна и несрећна. На пример, жали се на мужа који је вређа годинама, а притом ништа не мења. Осећање које руководи «Жртвом» јесте – страх, страх да измени ситуацију. Страх да се сусретне са још већом агресијом «Тиранина». Такви клијенти – жене радије се мире са својим незавидним положајем, него да нешто мењају на боље. Такве жене, као правило, за леђима већ имају не један опит разрушујућих односа с мушкарцем. Излаз је – схватити (освестити) своју улогу жртве, радити с психологом над тим механизмима који мушкарца или жену вуку у односе у којима ће се он или она наћи унижени и даваће више него што ће примати.

https://www.b17.ru/article/9712/

Читајте од истог аутора

Без кривице криви. Или како нам умишљен осећај кривице трује живот

Контрола. Шта је то?