Жртва хришћанска или патологија (сазависност). Психолог против свештеника?

Тема из подфорума „Психологија и психијатрија“, од корисника Марије Сергеевне, 10 окт 2017.

---

 Мария Сергеевна корисник

Здраво Марина Вениаминовна! Молим вас да ми помогнете у овој за мене веома тешкој ситуацији.
Моја породица данас, боље рећи у последњих 5-6 година, преживаљава веома тежак период. Породица је за мене највећа вредност. Данас се налазим на раскрсници, треба да одлучим можемо ли муж и ја да сачувамо породицу или смо већ учинили све што је могуће.

Мој муж неколико последњих година пије. Било ми је болно гледати вољеног човека како се стално налази у стању помућене свести, упропашћавајући своје здравље. Тражила сам информацију и читала о алкохолизму и сазависности, покушавала да помогнем, да погледа трезвено на себе. На моменте је било веома тешко, да ми мисли о разводу нису давале покоја. (Муж није ноћивао код куће, враћао се у ужасном стању, будио ме ноћу тражећи блискост или да расправља о неком важном питању, изостајао је са посла, понашао се агресивно према сину и према мени). Волела сам га (и сада га волим) и веровала сам да ћу успети некако да допрем до њега. Веома се бојао да ће га деца видети у таквом стању и да ће престати да га уважавају. И мени самој је било тешко сачувати осећање поштовања према њему. Ретки тренутци његове трезвености и спокојства давали су ми наду на исцелење и успостављање контакта. Млађа деца га веома воле, то ми је такође давало снагу и одлучност да се борим за породицу. Једном сам успела убедити га да се обрати за помоћ специјалисти, али није дошло до сарадње – муж је рекао да може сам себи помоћи.

Мама ми не да да одрастем

Одговара православни психолог Марина Легостаева

---

црквењак Димитрије

---

Здраво!

Имам 20 година, радим као чувар и олтарник.

У суштини, ја сам у својих 20 год. апсолутно као из домаћег стакленика, човек неоспособљен за живот. Све мама ради за мене. Ја се старам да будем самосталан, но у већини случајева не успевам. Говорим јој, мама, ну не треба, урадићу све сам. Да, да.. А кроз 5 мин. све изнова. Хтио сам да скратим себи хлаче – мама ту опет: «Да шта ти? Упропастићеш! Дај, ја ћу сама!» Хтео сам да одем у уред за пасоше, она са мном. Постојано ми говори шта да радим: «иди туда, уради то-то, немој изгубити кључ! Јеси ли све понео? Да ниси нешто изгубио?»

Описивати се може до бесконачности. Завидим белом завишћу мојим вршњацима, који сами одлучују како поступати.

Питање је следеће: Какви треба да буду моји поступци да бих убедио маму да ја могу све сам да урадим?

---

 

 

  Легостаева Марина психолог

---

 

Дмитриј, добар дан! Немојте се много надати на то да ћете маму моћи убедити у нешто. Она тако схвата своју љубав према вама…

Требало би да задате себи питање: а шта сам ја то радио, што је потпомогло да се ситуација развија на такав начин? На који начин ја дозвољавам себи да останем инфантилан? Како ја избегавам процес свог одрастања, одговорности, решавања животних проблема?

Највероватније је, да ћете при часном одговору на то питање, схватити, да вам много шта одговара, или вам је до сада одговарало у таквом односу маме према вама. Иначе, ви бисте већ у ранијим годинама (од 11 до 15 год.) почели да се психолошки одвајате од маме. Тај процес је неопходан сваком човеку. Наш задатак се састоји у том, да се самоостваримо по том Образу, који је Господ имао у виду саздавајући управо нас. То може силно да се разликује од тога како то виде наши родитељи.

Ако је младалачки кризис (11-15 год.) проживљен на време и правилно, тада се даље прелази ка зрелијим односима са родитељима.
Видно је да сте ви помало «затегли» с тим процесом. Но и шта? Значи треба сада почети одељивати се. А урадити можете много… Но неће да буде

http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/mama-ne-daet-mne-povzroslet.195/

Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 

Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.

Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема.

Низак осећај личне вредности или неувереност у себе

Форум – одговара правосавни психолог Марина Легостаева Вениаминовна

---

Катја Гост  7 децембар 2014

---

Здраво, поштована Марина!

Проблем који ми одавно смета да живим јесте – низак осећај личне вредности (ниска самооцена) и огромна неувереност у себе. Но, притом имам и грех гордости.

Не знам како то двоје могу заједно да се сложе, но слушала сам нешто попут тога, да је ниска самооцена – једно од начина пројављивања гордости, као и повишена самооцена.

Ја често мислим о себи као о неоствареном, низашта способном човеку. Бојим се да почињем било какво дело, да тражим посао – ја сам зараније настројена на неуспех, на пораз.