Архиве категорија: зависност

За оне који живе са алкохоличарем

alk1

Како да се понашају жене (мужеви, мајке, деца, другови итд.) алкохоличара

Сазависници се налазе у стању повишене напетости. То је једноставно факт. Очигледно да je управо због тога и разговор с таквим људима увек помало специфичан.

Они воле да задавају питања на које сами већ имају одговор и на такав начин просто очекују да доктор каже оно, што они желе да чују.
Задавајући питање, често прелазе на описивање тога како човек пије (дрогира се, коцка…) Пажња се концентрише не на решавање проблема, него на његово описивање. Притом се проблемом сматра стање опијености. Наставите са читањем

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

svestenik Agapije

Јеромонах Агапије (Голуб)

Кад ми приђе још једна у низу породица и упита: „Да ли можемо да попричамо с Вама?“ — скоро увек знам о чему ће бити речи. Ретко грешим. Сви имају исте животне проблеме. И ни социјални статус, ни ниво образовања, ни степен религиозности не играју већу улогу.

Главна питања су болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслога у породици. Често су ове теме међусобно повезане. Али, питања се не постављају директно. Прво се чује реченица: „Неко нас је урекао или је бацио чини.“ У складу с тим моле — за молитве за истеривање злих духова, за молебан, да им се чита Јеванђеље изнад главе, да се препоручи нека „светиња“, распитују се које молитве сами да читају. Наставите са читањем

Žene koje suviše vole – Zašto žene postaju opsednute i ostaju u odnosu koji ih ugrožava?

zene koje suvise vole

Zašto žene postaju opsednute i ostaju u odnosu koji ih ugrožava?
Žene koje se zaljubljuju u muškarce sa problemima (tipa: alkoholičari, nasilnici, kockari, ženskari, emotivno distancirani…) sklone su vjerovati da će ih snagom svoje ljubavi promijeniti i „pomoći im“. Nakon što detektiraju njihovu „grešku“ one se bacaju na misiju promjene njegovog ponašanja ili osećaja. Razlog zašto ih privlače „muškarci sa greškom“ je u njihovoj potrebi da budu potrebne što smanjuje rizik da će biti ostavljene. Bitan faktor magične vezanosti za ovakvog muškarca je izazov, sadržan u zadatku korekcije njegovog ponašanja i nada da će ih on na kraju voleti onako kako zaslužuju. Ženskice moje, POMOZITE SEBI A NE NJEMU. S njime je sve OK (barem dok ima žena koje su kao vi). Наставите са читањем

Правило ХАЛТ

Када човек тек почиње да оздрављује од зависности или сазависности још није довољно стабилан. Зато је могућ рецидив – у сазависних је то опет прелаз ка нездравом понашању, емоционално прекључење на другог, отказ од бриге о себи ( подробније погледај књигу Теренса Горски о рецидивима).

Резултат слика за Правило срив

Постоји правило ХАЛТ. Правило – шта се не сме допустити у рецидиву или пред рецидивом, ако се предосети.

HALTскраћеница
Hungry – гладан
Angry – љут
Lonely – усамљен
Tired – уморан

Човек свагда треба да пази да не буде гладан, љут, усамљен, уморан. Иначе таква стања могу да приведу рецидиву или да га удвоструче.

Муж пије – не знам шта да радим.

ФОРРЕСТ ГАМП – мала социјална мрежа

 Аутор: Irinka

Објављено:  (6 аугуст 2015 у 01:28)

Блог: Помозите ми

Здраво свима. Хтела бих Вас замолити за помоћ, код многих oд Вас је вероватно слична ситуација као и код мене. С мужем живим 17 година. Напијао се и до свадбе, но нисам мислила да ће то тако да буде. Нико ме није ни упозорио. Волим га и даље само што осећање почиње да се притупљује. Вероватно ће према мени полетети камења, казаћете сама је изабрала, то нико и не оспорава, но молим вас, мени је и тако тешко, немам са ким да поговорим, постојана депресија и сузе. Свих 17 година муж се периодично опија.

После друге смене пије са колегама и дешава се да долази кући тек пред јутро. Може да код друга остане по два дана. Но описаћу последњу годину. Пиће – то је беда… Може током недеље да пије помало, а у петак да почне и до недеље да се не трезни. Било је случајева да до понедељка, до ручка, није могао да устане на посао (с посла га још нису истерали). У те дане може да оде и да тамо негде са неким пије. Месец дана назад је обећао да 100 дана неће уопште да пије, издржао је свега месец дана, за тај месец ни једном се нисмо свађали. После тога када је узео да пије није знао стати, рекао ми је да се њему такав живот не свиђа, и да ће он да живи тако како се њему свиђа, и он неће да престаје да пије, и уопште он сву недељу чека викенд да би се напио.

Схватила сам да не могу ништа да урадим и да се ситуација неће изменити. До тада сам све испробала и викала, свађала се, ћутала, молила, плакала. Бесмислено, све један те исти одговор, а шта сам ја то урадио, осим што сам попио. А бива да пије по 2 – 3 дана у које уопште не бива с породицом, ја сама с децом седим кући зато што ће он доћи пијан и ако ме не затече кући, не смем да се вратим. Када пије губи интерес к породици, са децом уопште не општи и са мном такође.

Последњих 7 дана – у уторак је узео три флаше, потом у четвртак једну и у петак 3, у понедељак 6 флаша и додао вотку, а у уторак је изашао са посла и пио, дошао је у 4 навече пијан, његовој мами је био рођендан, а он јој није чак ни честитао зато што је пио. И опет, по његовом речима, он ништа страшно није урадио. Помозите молим вас, мени је потребна помоћ да би се избавила од сазависности, уморила сам се и постојано ми је присутна депресија. Можда је у кога још тако било и да се спасио од тога. Хвала свима.

Коментара(61)


  Zhanna 6 аугуст 2015 у 02:09

Здраво, Irinka  Ја сам Жанна, жена алкохоличара.

«Можда је у кога још тако било и да се спасио од тога.»

Ти ћеш се вероватно смејати, но тако је било и јесте у свих нас с невеликим нијансама . Сећам се како сам сама пре пола године прилетела овамао, с том истом молбом: спасите, помозите… . Да…., тада ми није било до смеха.

«Вероватно ће према мени полетети камење, казаћете сама је изабрала, то нико и не оспорава, но молим вас, мени је и тако тешко, немам са ким да поговорим, постојана депресија и сузе.»

Исто то  сам се и ја бојала, да ће рећи «сама је изабрала», како смо само све исте  . Но тога се сигурно не требаш бојати и оправдавати се није потребно, све смо ми овде у истом положају. Мени је веома драго што си овде, знадеш, хоћу да ти кажем да су до нас хиљаде жена прошле тим путем и сада се ми можемо користити њиховим непроцењивим опитом, како би живели радосним животом.

Тренутно после скоро пола године у Ал-Анону могу да говорим те речи са увереношћу, а раније се сав мој живот састојао у праћењу колико је муж попио, тресла се пред сваким његовим запојем, тражила сакривене флаше по кући, брррр, страшно је и сетити се :). Сада ја ЖИВИМ , пре сам само преживљавала, не бројим дане до његовог запоја, мени је изнова занимљиво живети и занимати се собом, а мој вољени алкохоличар – он је и сам, испоставило се, у стању да се брине о себи, види како је занимљиво, што се мање ја тресем за њега, то је боље и мени и њему.

Irinka, теби је потребна литература по програму, можеш наћи у твом граду групу Ал-Анон, они вероватно имају, или наручи поштом, адресу имаш на сајту, а док не набавиш, ја сам читала све редом на форуму и писала девојкама, мене су веома силно подржали, потом сам почела да радим по програму 12 Корака, обавезно се присаједини групи, ако има жива група то је супер, ако нема или ниси у могућности да посећујеш, постоји грипа овде на форуму.

Грлим те.


  Taya    6 аугуст 2015 у 08:03

Здраво, Irinka. Моје име је Настја и код мене је до била слична ситуација. Овде се немој бојати никога. Нико те овде неће осудити. Овде се сви радују теби. И радо ће ти сви помоћи. Шта ти можеш да урадиш у таквој ситуацији. Ти можеш само да спасаваш себе. Њега не можеш. У то сам се сама убедила не једном. При том се мој алкос (други брак) напија до таквог стања да се понекад плашим да нећу стићи позвати хитну.

Но само моје спасатељство ничему није привело. Да и више од тога, испало је да сам ја за све и крива. На самом делу све то није тако, сва алкохоличарева оправдавања, сва његова осуђивања – јесте удобан начин оправдавања свог алкохолизма. Он хоће да пије – он ће и да пије. А ти требаш да мислиш о себи.

Почни да примењујеш 12 корака и желим ти добар пут!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 08:43

Ја му говорим да је болестан и да треба да се лечи. Као одговор само слушам како ја од њега правим, ни сам не зна кога. Да ја не доносим кући плату и да без њега не бих имала ништа. Само видите, он вероватно заборавља да ја такође зарађујем и то ништа мање од њега. Уговорила сам да купимо кола, мислила сам да ће мање пити, ништа се није променило.


  Fler  6 аугуст 2015 у 08:06

Иринка, поздрав!

Ево адресе група:  град Нижниј Новгород,

група «Надежда»

место: ул. Шевченко, 1 Б

време: четвртак – 18.00

г. Нижниј Новгород,

Група «Вера»

место: ул. Сергеевскаја, д. 25а, Храм Сергеја Радонежского

време: субота – 13.00

г. Нижниј Новгород,

група «Спасение»

место: Сормовскиј рајон, ул. Щербакова,

д. 2а (Воскресна школа при Спасо-Преображенском храму)

време: петак – 19.00

Овде на сајту има твојих земљака. Драги нижегородци , одазовоте се: новичок је пришао!

Шта се тиче «Дуге», за то се обрати администрацији сајта и увешће те у састав групе.

Свеједно вам је пре свега најпре потребно набавити литературу Ал-Анон. То ћете најлакше урадити на групи (реалној, живој), обично тамо постоји литературе у резерви.

Књиге су ти потребне зато што се у групама Ал-Анон (и у «Дуги» такође) ми занимамо по нашим Ал-Аноновским књижицама. Њих је уопште потребно читати сваки дан. Тако да што је пре могућ,е приходи на сабрања у Нижнем.

Желим ти добар попутни ветар!


  ассорти  6 аугуст 2015 у 08:52

Здраво Ирина! Мене зову Љуба, мој муж такође пије))). Знадеш шта ћу ти рећи? Да, оставимо њега, пјаног! Испричај нам о себи! Колико ти је година, каква су ти интересовања, шта волиш и о чему машташ? Ти веома мало живиш својим животом, а веома много његовим. Тренутно, можда, ти о свом животу мало шта можеш да испричаш. Но размисли, како би ти желела да живиш. Због чега да оздрављујеш? Желиш ли да будеш срећна, радосна и слободна (од мушких пијанки, контроле и бројања флаша, које је он испразнио)? Да ли ти сама желиш да живиш пуним животом, независно од тога пије ли твој муж или не? Ако «да», онда welcome! Добро дошла у Ал-Анон!


 Irinka  6 аугуст 2015 у 10:06

Мени је 36 година и имам двоје прекрасне деце. Ја везем гоблене и веома волим свој посао. Жеља имам, само што се све не испуњавају. Хтела бих да путујем. А оздрављивати хоћу зато што сам се већ уморила бити у таквом стању постојано, хоћу да као породица живимо независно од његових пијанки и да не падам у очајање. Да деца не гледају зло и са сузама у очима матер.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 10:10

И још хоћу више се смејати и бити своја као и раније.


  Toby  6 аугуст 2015 у 10:27

Поздрав, Irinka!

Радујем се што те видим овде. Ја сам такође жена алкохоличара, мада он тренутно не пије. Но алкохолизам је – болест неизлечива, смртоносна и прогресирајућа. И не подчињава се НИКАКВОМ мом контролу и управљању. Тако да је неразумно на то траћити снагу – боље је бавити се собом. Још више зато што алкохолизам „заражује“ својим безумљем и нас, блиских алкохоличара. То јест, имамо се чиме бавити и без алкохоличара. То не значи да га се ја одричем или да га престајем волети. Ја би рекла напротив, само благодарећи Ал-Анону, ја се учим да га волим, но не да улазим у његов живот, него да живим свој…

Добро дошла!


  ассорти  6 аугуст 2015 у 10:47

Тако, да би се твоје маште оствариле, теби је самој потребно изменити се. Ми се овде мењамо (оздрављујемо) с помоћу Програма Дванаест корака. Тај програм помаже живети једноставније и радовати се животу, учити се правилном односу к проблему. Појављује се здрав однос према животу.

Заиста се мења однос према животу – мења се живот. Тај програм могуће је проћи са наставником, који ће са тобом да подели свој опит проласка тих корака. Сва помоћ је апсолутно бесплатна, добровољна и анонимна. Некада су нама помагали, сада помажемо ми.

Огромну моралну подршку, неопходна знања и опит можеш стећи на групама узајамне помоћи. Обавезно их посети! Мислим да ће, после посете групе – многа твоја питања отпасти сами по себи. Овде такође можеш посећивати интернет сабрања („Дуга“, на пример) и писати своје мисли и преживљавања на блогу. Срећно!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 11:08

Огромно вам хвала.


  Аљка   6 аугуст 2015 у 11:41

Ирина, здраво. Ја сам Аља, жена алкохоличара. Радујем се што си са нама. Прими моју подршку. Веруј ми, веома брзо твој живот ће почети да се мења на боље, само не одступај и иди на групу, читај литературу. Добро дошла!


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:25

Хвала Аља! Реците, а како сте се ви одстрањивали од мужа, како се понашати. Последњи пут нисам на њега обраћала пажњу када је дошао пијан, занимала сам се послом по кући. Не звоним му (телефоном) више када је пијан. Не разговарам. Јуче је био трезан, поставила сам му границе и рекла му да нећу више да се нервирам због њега пијаног и да он сам одговара за своје поступке. Да ја имам свој живот и своје интересе. И пијаног га више нећу чекати кући.  Да га ја волим трезног, но пијаног га мрзим.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:33

Не знам јесам ли правилно поступила. Веома често када ми је лоше читам молитву Оче наш, неиспијена чаша, молитву при породичним несугласицама. Можете ли ми посаветовати какве још молитве могу да помогну управо мени.


  Аљка   6 аугуст 2015 у 17:44

Ја сам се дуго са мужем борила, са његовим пијанаством, а потом сам схватила да сам због свега тога свој живот изгубила, моја деца пропадају. И ја сам се зауставила. Ја га више не контролишем, не преживљавам када се задржао на послу или не долази кући, знам да, ма како се ја старала, то њему неће помоћи. Да сам ја потребнија својој деци и себи.

Схватила сам да не желим сав живот проћердати на контролу мужа, ја имам свој живот, своје интересе. Волим да кувам, да везем, волим да читам и да шећем са децом, имам другарица са којима хоћу да се дружим, имам родитеље поред којих ми је добро. И дала сам самој себи задатак, да се сваког дана занимам свим тим веома важним за мене делима.

Даље, ако муж негде пије, или је опет дошао пијан – ја немам времена за то се беспокојити, ја сам дужна да изађем са децом на улицу, да спремим њима и себи нешто укусно, дужна сам да прочитам главу из књиге, дужна сам да будем са родитељима (добро је што живе близу нас), да поговорим са другарицом, да оплетем бар 4 реда за дан (обично се тим бавим навече, пред сном), дужна сам да будем овде на сајту – читам, пишем ако имам што рећи, накупљати туђи опит, он ми је веома важан и потребан.

Ускоро  ми предстоји прелазак у Омск, тамо постоје живе групе Ал-Анон, чекам то с нестрпљењем, ићи ћу на групу. А знаш, испочетка сам са великим трудом све то успевала, било је веома тешко све то чинити сваки дан, није ми се уопште ништа хтело радити, особито када је муж био у запоју. Но приморавала сам себе. И са сваким даном постајало је све лакше и пријатније живети својим животом!!!

Више не дирам (трзам) мужа када је пијан. Ако је дошао пијан и хоће да прави скандал, старам се да изађем са децом из куће, или му просто говорим да са њим нећу да разговарам, зато што тренутно немам времена (разговарам са мамом, пишем на групи, читам, плетем, играм се са децом – у зависности од ситуације), говорим му да ћу са њим касније поразговарати. И молим се за душевни покој. Иди на групу, пиши овде, занимај се било чим по максимуму, да времена не би остало. И на групу по корацима. Ти си већ пришла овамо! Већ то је здраво! То је већ почетак! Не заустављај се! Сада само напред! Другог пута нема. Ти ниси сама!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 17:49

Извињавам се за грешке при писању, пишем с телефона .


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:21

Реци ми како поступати ако се он напио, протрезнио, а сада је већ други дан како не разговара. Ето дошао је са посла, узео ручак и отишао на спорт, чак и не поздравивши се када је дошао. Како се понашати, не дирати га и препустити се струји.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:23

И хвала вам, сада ћу тако да радим када уђе у запој.


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:03

Не узнемиравај га. Не жели да разговара, нека не говори. Њему је после запоја лоше, осећа се кривим. Њему је нужно да га неко казни, то он очекује, њему је потребно оправдати се пред самим собом, зато он са тобом и не разговара. Он чека да се ти почнеш свађати, он на такав начин хоће да те изведе на конфликт. Ако се поведеш за њим, то ће он и добити казну – ти ћеш се на њега извикати, а добиће и оправдање за свој запој – то ме жена лоша запала, стално виче. Не поводи се, он то и чека, њему је то и потребно.

Запамти – ти ниси крива за његову болест, ти ниси узрок његове болести и ти га не можеш излечити!!! Он има Бога и само са Божијом помоћу он може да престане пити! Ти не можеш помоћи! Не сметај му да учи Своје лекције живота.

Ја у таквим ситуацијама просто мужа не дирам (не трзам), не жели да разговара – нека ћути. Ја се не свађам, не надимам се и не ћутим „увређено“, ја се просто понашам спокојно, спокојно, обраћам се мужу као да се ништа није десило. Не жели – нека не одговара, то није мој проблем, то његова болест тако себи тражи оправдање. А ја, боље о себи да се побринем, собом да се бавим. То је мој опит. Надам се да ће други ученици подсказати шта они раде у таквој ситуацији.


  ассорти  6 аугуст 2015 у 19:13

Аља, читам сада твоје редове и размишљам, како си добро напредовала за то време! Просто се сећам твојих првих писама и упоређујем с тим што сада пишеш, то је небо и земља))) Значи програм ради!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:33

Хвала))) и сама сам срећна због тога! Ја видим промене, живот је почео да добија боје! Хвала Ал-Анону и свима вама! С нестрпљењем чекам преселење, да пођем на живу групу.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:36

Такође, хоћу да се тако научим.


  ассорти  8 аугуст 2015 у 08:15

Све у своје време))) нећеш се изменити за један дан, за то је потребно време. Но да би се то време приближило, пут почињи већ сада. На почетку је корисно „с главом“ се забити у Програм. Бог даје фору новичкам и кораке је веома лако пролазити, у једном даху))))


  ассорти  6 аугуст 2015 у 12:38

„Боже дај ми разум и душевни покој, да прихватим то што не могу да изменим, храбрости да изменим то што могу, и мудрости да разликујем једно од другог. Да буде воља Твоја, а не моја. Амин“


  Irinka  6 аугуст 2015 у 12:39

Хвала.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 18:58

Још хоћу да сазнам, а када се муж напије и на следећи дан већ не пије како се понашати…? Ја се затварам, ја сам на њега љута и не разговарам са њим, и то се може продужити недељу дана, он такође не покреће разговор, сматра да ништа посебно није урадио. А када дуго не општимо ја осећам опустошеност, осећам се непотребна. И чини ми се да ме он уопште не воли. И долазим до закључка да је вореватно боље развести се. ….


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:29

Хвала за молитву, копирала сам је на телефон.


  Аљка 6 аугуст 2015 у 19:12

Ја сам такође тако реаговала на запоје мужа. Било је пусто, болно и увредљиво. Веома сам желела развести се. Чак сам му и смрт желела. Изгледало ми је да је то крај. Сада на све то гледам по другому. Ја имам моју децу, моје родитеље, мог Бога, имам саму себе. И мени је са мном добро, радосно, без обзира на то како се муж понаша. Ја схватам да то његова болест тако поступа у односу према мени, и њему самоме је од тога лоше.   Погледај у круг, колико је поред тебе добрих и људи који те воле!

Грлим те!


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:15

Ја такође не успевам увек да се не поводим на његову болест. Но свесна сам да сам и ја такође болна и мени самој је потребна помоћ. Ја сам тек на самом почетку пута, још много треба да се научим. И ја сам због тога радосна, зато што већ сада видим измене у свом животу и више не желим да се враћам назад.


  Irinka 6 аугуст 2015 у 19:22

А ви после његових запоја, када је он трезан, одмах са њим почињете разговарати?


  Аљка  6 аугуст 2015 у 19:40

Ако ми је његова помоћ неопходна, то га ја молим да ми помогне. Управо га молим.  А уопште се старам да га не узнемиравам. Ја знам да му је после запоја потребан скандал са мном, то је његовој болести потребно. А ја с тим немам ништа. И још сам схватила – када, нпр. чевек болује од грипа ти се са њим, због тога што он кашље, не свађаш, тако и муж – он је болестан, и његови поступци су неретко – пројава његове болести, бескорисно је, чак и штетно за то га грдити.


  Irinka 6 аугуст 2015 у 20:25

Да, ја га и не грдим, само не подносим то што он ћути и може се спремити и изаћи ништа да не каже.


  Irinka  6 аугуст 2015 у 20:28

А ја сам изгледа и ваша земљакиња. Ја сам такође из Казахстана, само са Источног, град Зирјановск, можда сте чули за њега?


  Аљка 6 аугуст 2015 у 20:44

Да))) чула сам))) а ја сам из Павлодара. С краја августа у Омск прелазим))).


  Irinka 8 аугуст у 08:09

Поздрав свима, реците, а како су ваши мужеви реаговали када су сазнали да ви посећујете групу?


  Zhanna 8 аугуст у 14:06

Поздрав, Ја посећујем виртуалну групу, свеједно се муж забринуо, говорио је да је то секта, покушавао је да ме убеди да оставим то, бринуо се да ће ме прозомбирати и покупити новац .

Потом је узео адресу и тражио на интернету информацију о сајту, не знам шта је он тамо ископао, нисам питала, тада нисам имала времена ни жеље за то, тако сам се ухватила за програм да сам све време читала и слушала аудио. Потом је кренуо рад на Корацима, почела сам да примењујем у пракси то што сам учила, муж је видео да се што-шта мења, био је напет, нервирао се, но отворено није ништа забрањивао.

Постепено, када су се ствари у породици измениле на боље, он се успокојио, а испочетка је чак и љубоморе било, типа: Опет се са својим «алкохоличарима» дописујеш . Понекад је увређено говорио: «Хајде-хајде напиши каквог лошег мужа имаш». Ја сам спокојно одговарала да ми и без осуђивања његове персоне имамо о чему да поговоримо, на такав начин сам му дала да схвати да се свет не врти око њега и ја то више не мислим да радим.

Наравно, све то без било какве агресије, веома спокојно, но тврдо и уверено, претходно се помоливши и одајући разултат у руке Више Силе, ја радим то што сам дужна, а за разултат одговара Бог и тада ја могу да увидим како происходи чудо програма, ситуација се мења када ја «метем своју страну улице» .

Све вас грлим.


  Аљка  9 аугуст 2015 у 05:41

Мој муж је све веома агресивно примио. Силно му је сметало у прво време када је видео да се ја овде на сајту дописујем. Крајем аугуста ћемо прећи у Омск, ићи ћу на живу групу. Предупредила сам га зараније, нека га нек кува. Ја знам да ако буде покушао да запрети, ја ћу поћи у сваком случају. Сајт ми није могао запретити мада је силно желео. Зато што види и схвата одакле су кренуле промене )))))


  Аљка  9 аугуст 2015 у 05:43

Љутио се много прво време.:)


  Irinka  8 аугуст 2015 у 16:41

Ево 08 аугуст је дан суза… Ујутро сам пошла код фризера. Вратила се од фризера, почела да сређујем кућу. Он је дошао мало припит, ушао, ни с ким не разговара, погледао на интернету како доћи до неког тамо места и отишао, и већ 5 сати њега нема. Трудила сам се да се држим, но отишла сам на групу и тамо се расплакала. Његова мама говори да се разводимо ако је он већ тако лош и пије.


  Irinka  8 аугуст 2015 у 18:32

А још ни у базен не могу поћи зато што новаца немамо баш много (у базен ми је доктор рекао да идем, то није моја похота) а он је 08 аугуст пио до 5 навече дошао сав у запаху и с новим телефоном. Ето тако девојчице. И хвала вам за подршку, свима сам вам благодарна. Ја вас такођер грлим :).


  Аљка  9 аугуст 2015 у 06:01

И са мном је исто тако било и сада бива. Муж пије (успут да кажем, приметила сам да покушава да пије мање и ређе, долази и говори «видиш звали су ме и нисам отишао»), понекад последњи динар попије. То је веома тешко и болно, увредљиво за децу, тата на пиће потрошио, а не на сладолед.

Ја тренутно не радм но мужа сам предупредила (разговор је био после неколоко дана трезвости), да чим он прими плату ја узимам 4-6 000 рубаља (70-80 Е) за себе на време његових запоја, да је то новац за децу и мене, на лекове и најнеопходније ствари, да се тај новац НЕ троше на потребе целе породице. На такав начин последња три месеца имам тајно скровиште за најнеопходније.Муж у сваком случају купује продукте , плаћа стан итд. Знам да чим се ја запослим проблем се решава сам собом, но до тада тако. Не знам да ли је исправно но мени се чини да би могло просто од свакодневне куповине помало новца остављати на страну, ако је муж против тога да ти даје новац. И још то је његова обавеза – да обезбеђује породицу.

Ја директно говорим мужу, деци су потребни лекови или одећа, или соко-фрукти, ја требам код фризера, или ми је потребна обућа… Да мало ли што-чега (само трезном му говорим, с пијаним је бескорисно разговарати). И он се саглашава и чини по могућности, но ја сам се научила да га молим, љубазно и с поштовањем.


  Аљка  9 аугуст 2015 у 06:17

А по поводу развода – и ја сам се такођер, када сам дошла овамо, спремала за развод. То није решење. Ти си сама болна, а не само твој муж. Ти можеш да се разведеш од њега, али твоја болест никуда неће исчезнути и боље ти неће бити. Зато сам дала себи времена, следећих пола године ја се са никим не разводим. Мада понекад се баш хоће. Чини се, да ће развод све проблеме решити. Неће решити. Мој је муж агресиван када је пијан. Прозива, виче, може подићи руку. Но схватила сам да је и мој удео био у томе.

Сада ако се напије он не виче. Просто ја се, када је он пијан понашам по другому. Ја сам оделила болест од мужа… Тако некако се може рећи. Не жури с разводом. Дај СЕБИ времена.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 09:39

Девојке а како сте ви почимале да живите за себе? Чиме сте се занимале? И како је муж реаговао?


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:45

Да, боље је не «трзати» се на првој години програма (притом не просто тако – ево постоји Ал-Анон и готово, него се тражи истински труд без самообмане: посећивање сабрања на живим групама, редовно читање Ал-Анон литературе, било какво и најмање служење у групи, без тога ће користи бити мало, да и молитва за душевни покој сваки пут када ти је лоше).   Свеједно, ако је агресија опасна за здравље (а словесна агресија је итекако опасна, да не говоримо о ударању) онда је неопходно оделити се од алкохоличара подаље. Не треба ни себе ни децу постављати под удар болести, то је неразумно. А време ће већ даље показати да ли је потребан развод или не. Одвојити се од њега је неопходно.

Чак и анонимни алкохоличари обративши се ка женама пишу овако. „С годинама ми постаје смешно када читам њихова поуке: видим тамо такву бригу о алкохоличару и жена као прилог њему :)))


  Irinka  9 аугуст 2015 у 09:51

Агресије нема с његове стране зато што када он пије њега просто нема кући. А када дође иде да спава. Ја се више не качим и не разговарам са њим када је он у таквом стању, а он како се протрезни не разговара са мном.


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:52

 „Девојке а како сте ви почимале да живите за себе? Чиме сте се занимале?“

Ја сам ишла на Ал-Анон и ПОСТОЈАНО читала књижице Ал-Анона. Дан и ноћ, у транспорту, у кади, ишла у кревет и остављала за сваки случај брошуру под јастук. Учила сам се молити, живети дан за дан. Престала звонити алкохоличару, привела поредак у кућу, с децом сам почела спокојно да општим итд.

Уопште у Ал-Анону некако брзо просиходи разделење моје личности и мог живота до личности и живота алкохоличара. Пространство се на крају, појављује, где је Бог. А где је Бог тамо је и живот. Што шире ја откривам двери Богу, то је интереснији, прекраснији и чудеснији (то без сваког преувеличавања) мој живот.

А алкохоличар буквално као да се умањује с огромном брзином. Као још јуче да је било како нас је он возао и давао свему тон, а данас (9 аугуст) већ Бог руководи са свим и свима, а не алкохоличар. И готово. Потпуни преокрет, моје ново рођење. То другачије не можеш назвати – то су мене заново родили на светлост Божију.

И тако сваки Божији дан…. Вољно-невољно почињеш благодарити алкохоличара…


  Irinka  9 аугуст 2015 у 15:41

Ево и ја сада углавном читам.


  Fler  9 аугуст 2015 у 09:57

 „он како се протрезни не разговара са мном“

Каква срећа, можеш се бавити својим животом! Ако си бар набавила «Набор за почетника», тамо су упутства шта треаба да радимо, а шта је боље избегавати. Откривај и читај, тамо су савети на сваку минуту живота, а од нас зависи шта ћемо да изаберемо.

Ми такођер много манипулишемо алкохоличарем; зато што је он постао предмет нашег живота. И то што ми сами погано живиммо, се такорећи сакрива иза фигуре алкохоличара. То се у програму не одобрава, тако да, повлачи се у страну, моли се и дејствуј по новом. Нека алкохоличар живи како хоће, а ти почињи да оздрављујеш. Не кукај, ти имаш СВЕ: живе групе пре свега. И овде на сајту имаш све како би почела са оздрављењем овде и сада.   Само требаш схавтити, да је наша болест тако упорна. Преодољевај у себи жељу жалити се и пропуштати време за рад над собом.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 10:04

Не, «Набор за почетника» ми нису предложили, дали су ми три књижице: гнев, рецидив и осећања.


  Irinka  9 аугуст 2015 у 10:05

Ја сада све слободно време углавном читам.


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:12

Сачекај-сачекај: какви „Гњев“, „Рецидив“ и „Осећања“? Куда си ти попала? Таквих књижица и брошура у Ал-Анону нема!

Буди добра и напиши адресу те групе. Да ли се она назива „Ал-Анон група“? То је веома важно, Ира.


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:25

Управо сам написала писмо нашој нижегородки, заједно ћемо да размотримо. 🙂


  Fler  9 аугуст 2015 у 10:40

Ира остави на страну те књиице, боље је (док не набавиш књиге одобрене од WSO) уместо њих читај конспект сабрања Ал-Анон овде на групи «Дуга».    То ће на првом етапу потпуно да надомести недостатак, зато што је овде кориштена литература Ал-Анон и истински, живи чланови Ал-Анона се деле својим опитом, снагом (силом) и надом,


  Toby  9 аугуст 2015 у 19:47

Можда зато што је Секретар на одмору? А јеси ли јој написала да желиш да ступиш у групу.


  Виктория  9 аугуст 2015 у 21:49

Добра вече! Ја сам такођер потврдила дружбу 5 аугуста, а ући у групу не успевам, или ја не могу, или не знам како? Ја имам страшну муку – мој син пије! Вероватно је он алкохоличар. То је веома страшно. Одакле ја да почнем? Ја сам тачно сазависна, шта ја да радим? Шта да читам? Ја сам из Украјине, могу само кроз интернет да комуницирам. Ја затварам и отварам очи само са једном мишљу: како му помоћи? Шта радити?

И ја не знам како да му помогнем… Мало ми само помаже вера у Бога, Да нисам једном (9 година назад) пошла у храм ја би највероватније сишла с ума… Прочитала сам: „Алкохолизам – то је болест претераног материнства“1, то је за мене речено, но ја то нисам хтела! Девојке кажите било шта!


  Irinka  9 аугуст 2015 у 22:13

Ваша је беда што сте сазависни исто као и ми. Ја сам почела са књиге Валентине Москаленко о сазависности, прочитајте је. После те књиге сам извела много закључака. Мој муж такођер пије. Ми сами смо болни и вас ће овде подржати, пишите. Грлим вас.


  Toby  9 аугуст 2015 у 22:39

Викторија, здраво. Прочитај чланке, личне блогове. Можеш да напишеш у свом блогу – уверена сам да ће се многи одазвати.

Можда ми нећеш поверовати, но ја знам да је и у твојој ситуацији могуће осећати спокојство па чак и радост од живта.

Нико од рођака алкохоличара не може да оздрави за (уместо) њега. И нико од нас не може да управља зависношћу ближњег.

Постоје три „НЕ“: ја НИ узрок  алкохолизма ближњег, ја НЕ могу контролисати његово пристрашће, ја га НЕ могу излечити. Чак ако просто то себи будете понављали, већ ће вам постати лакше. И верујте – ви нисте сами.


  Тата_лето  11 аугуст 2015 у 16:00

Викторија, поздрав! Мене зову Татјана, ја сам мат алкохолика. У програму сам 5 год и слава Богу већ знам, ДА ПОСТОЈИ ДРУГАЧИЈИ ЖИВОТ!) без програма, живих и виртуалних група,а  атакођер и читања наше АЛ-Анон литературе, без опита других људи немогуће је здрављати! Читај овде на сајту, тражи групу у свом граду, на скајпу, напиши мени ако хоћеш. Грлим те, знај да ти ниси сама!)


жанна  9 аугуст 2015 у 20:11

21.00 по моск (понедељак) имя – секретар natnat248

13.00 по моск (среда) – имя секретар olivka6092

20.00 по моск(четвртак) – имя секретар lotoslotos43

19.00 по моск(петак) – имя секретар alanon1213

14.30 по моск (субота) – имя секретар lotoslotos43

14.00 по моск (недеља) – имя секретар lotoslotos43

то је распоред група на скајпу. Биће нам драго да те видимо.


  Fler  9 аугуст 2015 у 23:21

Викторија, поздрав!У Украји постоје групе АА, и вероватно ће неко од ваших ааоваца поћи на празник АА у Москву крајем недеље.

Замоли их да ти купе књиге Ал-Анон, оне ће се тамо продавати, као и обично.Без књига је немогуће оздрављати од алкохолизма, зато што је то породична болест, а не само алкохоличара.

Потребно је све време читати литературу Ал-Анон, да би наступиле промене. Уопште, Ал-Анон постоји у Украјуни.

Излаз постоји, и то прост, веруј ми. Код мене су двоје синова одрасли док се ја налазим у Ал-Анону, сада унуци и унуке подрастају, и ја немам страха да ће се са њима десити нешто страшно: програм Ал-Анон је веома ефективан за побољшање услова у  породици.

http://www.fgump.ru/blogs/pomogite-mne/ne-znayu-chto-delat.html

Лекције о сазависности

Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Резултат слика за созависимост

Аутор – психолог Богина Е.Б.

Лекција бр.1

Шта је то сазависност

Сазависност је – психолошко стање рођака болесних зависносшћу. Болест зависника од хемијских средстава бива стрес за све чланове породице. Они долазе у стање зависности од његовог стања, од тога када, шта и колико конзумира.

При том симптоми сазависности као у огледалу одражавају симптоме зависног понашања.

  1. Заузетост (опседнутост) мисли предметом зависности

При сазависности тај предмет зависности је сам зависник. Рођаци постојано треба да  размишљају шта да раде, како да га избаве од конзумирања. Они престају да мисле о себи и мисле само о њему. Однос с њим постаје за њих смисао живота, а спасити га од пијанства и наркаотика – главни животни задатак. Сазависник користи тај однос исто као што зависник користи конзумирање: да заборави, удаљи се од себе, од својих проблема.

  1. Губљење контроле

Зависник покушава да контролише количину употребе супстанце, сазависник покушава да контролише живот зависног човека. Но сваки пут ти покушају се завршавају неуспехом. На тај начин рођак губи контролу и  над сопственим животом. Код њега као и код зависника појављују се нагле промене расположења – од безнађа к нади, и опет к паници и очајању.

Контрола може да буде како директна, тако и индиректна. Директна – то су наредбе, заповеднички тон. Индиректна – то су претње, плашења, укори, критике, етикетирање, умањивање значаја проблема и осећања. Контрола се такође може маскирати под ласкањем и наговарањем – да би се достигао свој циљ.

  1. Одрицање као форма психолошке заштите.

Зависник одриче своју зависност, а сазависник одриче да код њега самог постоје неки психолошки проблеми. Да би контролисали другог, потребно је сакривати своја негативна осећања – гнев, увреду, раздражење, мењати их на боље «благовидне». Контрола пројављивања сопствених осећања приводи ка општем губљењу способности – осећати. Сазависни члан породице одриче осећања која изазивају душевну бол – осећање кривице, неверовање у себе, осећање животног краха.

Сазависник до последње момента одриче такође и факт алкохолизма или наркоманије, улази у разна објашњавања, оправдавање зависника. Гради се паучина лажи, несигурности, расту претензије, агресивност у односима. Сазависност – то је прогресирајуће стање које приводи депресији, соматским болестима, хипертонији, боловима у глави итд. Сазависник заборавља на своје тело, као да га «напушта», концентрише се на другог човеку. И тело на то реагује болестима. Зауставља се личносни и духовни раст, повећава се осећање усамљености, социјалне изолације, тако да је то стидно и признати окружењу. Сазависном члану породице је нужно емоционално отрежњење.

Вежба.

  1. Размотрити признаке сазависности на примеру конкретне породице.
  2. Шта је могуће и нужно контролисати у свом животу, а од чега се може отказати?
  3. Какви су закључци од прекида контроле другог човека?

Резултат слика за созависимост

Лекција бр.2.

Дисфункционална породица. Трауматски троугао.

Било која породица у којој постоји човек с хемијском зависношћу, јесте дисфункционална породица.

Признаци дисфункционалне породице.

  1. 1. Затвореност. Сви чувају тајну породице, подржавају фасаду благостања, стиде се проблема зависности.
  2. 2. Код свих чланова породице су конфликтни односи, претензије једно к другом. Нико не жели да носи одговорност, нико не може да проси помоћ за себе, своји проблеми се одричу и пројецирају на друге чланове породице. Зато се нарушавају личносне границе свеког од њих. У таквој породици људи нису способни да разлуче своје мисли и осећања од мисли и осећања других. Они не верују својим жељама и осећањима и мисле да други знају шта је за њих биље. Происходи емоционална зараза: ако је један љут, то су сви раздражени.

Типови односа у таквој породици. Постоји неко ко узима на себе доминирајућу улогу, наређује, критикује, стреми да угуши вољу осталих. То је позиција Прогонитеља (Агресора). Тада се други човек нађе у позицији Жртве. Жртва се жали, зове за помоћ. Тада неко из породице узима улогу Спасатеља (Спасиоца). Спасатељ даје подршку жртви и криви Прогонитеља. Тако настаје „ловушка (замка) сазависности“ такозвани драматични троугао Карпмана. Чланови породице се могу по реду налазити у свакој од улога. Сви стреме победи – тј. да добију пажњу и бригу – и не добијају је. 

У улози Спасатеља члан породице не указује реалну помоћ другом човеку, него се самоутврђује, демонстрира своју незамењивост, скида са другог човека одговорност за његове поступке. Он жели благодарности за своја добра дела, но заузврат добија само одбаченост – и прелази у улогу Жртве.

Прогонитељ остварује своју улогу помоћу насиља. Видови насиља су – физичко, сексуално, психолошко (емоционално), морално. При том Прогонитељ – насилник оправдава своју улогу тиме што је то «ради твога добра».

Улога Жртве – То је позиција маленог детета који се налази у трауматској ситуацији, која се затим пројављује како у младости тако и у одмаклим годинама. Жртва се штити, приспособљава к неподношљивим условима.

Начини заштите: 1. Конформизам[1], угодништво, лажљивост – Жртва се отказује од себе, «израста» лажну личност. 2. Одрицање реалности насиља, идеализација својих гонитеља. 3. Улога Перфекциониста, породичног хероја.  Жртва се труди да све ради боље од свих да би избегла претензије. 4.Улога Бунтара – када је Жртва увучена у бесконачне борбе с различитим агресорима. 5. Улога Овоплоћеног Спокојства – када се Жртва одстрањује, постаје безосећајна. 6.Улога Комичара – када се све преводи на шалу, подсмех. 7.Улога Мученика – када се Жртва све време жали, но носи свој тешки крст.

У дисфункционалној породици све те улоге су манипулације које имају за циљ да измене понашање другог члана породице, да изазову за себе жељена осећања.

Правила у таквој породици су: «Не веруј, не говори, не осећај». Ситуација се може значајно поправити ако макар један од чланова породице почне да оздрављује од сазависности, откаже се од манипулације.

Домаћи задатак.

Сетити се ситуације везане с блиским човеком: тога шта је било урађено ради његовог исправљања. Чега је било више – помоћи или „спасатељства“?

imgres

Лекција бр. 3.

Формирање сазависности у дечијем и пубертетском узрасту.

Дете се рађа као беспомоћно и потпуно зависно од матере. Међу њима се успоставља веома тесна веза, физичка и емоционална, која се назива симбиозна. Ако тај период пролази благопријатно, дете се осећа у безопасности, код њега се развија базно (основно) поверење ка свету који га окружује. У том случају са 2-3 године оно је спремно да самостално истражује окружавајући свет. То је узраст психолошког рађања, када дете већ може да буде релативно независно од матере. Може самостално да се креће, развија се говор, појављује се осећање свога Ја.

Но ако се зависност детета од матере не умањује по мери његовог узрастања, ни психолошко рађање не происходи, или оно иде неправилним путем. Узрок може да буде свесно или несвесно одбацивање детета од стране матере, разилажење због објективних разлога. Тада код маленог детета расте узнемиреност, он почиње да се јаче приљепљује уз матер.

Многе карактеристике сазависног човека су сходне са цртама 2-3 годишњег детета који се још није психолошки оделио од матере. Он је зависан од њених осећања, не зна шта је за њега добро, а шта лоше, ослања се на маму, даје јој да се она брине о њему. Но у сазависности су видљиве црте, не просто веома маленог, него и силно истраумираног детета. Код њега није било осећања безопасности у младалачком узратсту, а била је гомила губитака, растанака, негативног односа од стране одраслих, насиља. Да би преживело, детету је било нужно прилагодити се: заборавити на своја осећања и ловити расположење оних који га окружују, манипулирати њима постављајући се у позицију Жртве (Мученика, Бунтара, Комика итд.).

Такво дете се боји да се одели од матере, зато што то за њега представља ужас усамљености и беспомоћности. Но он не може да осећа блискост према матери, зато што се боји да ће га она прогутати и он неће више постојати као самостална личност. Та противречива осећања се касније пројављују и у односима са зависним човеком.

У пубертетском узрасту човек се психолошки рађа у социуму, он се емоционално одељује од породице. Сада његови интереси и циљеви леже ван породице. Ако родитељи покушавају да задрже адолесцента у симбиозној вези, ниче узнемиреност сепарације. Да би снизио узнемиреност, тинејџер тражи подршку у групи вршњака. Њега привлаче тоталитарне групировке са јасном унутрашњом структуром и хијерархијом. У њима је могуће одигравати исте те улоге које је научио у дисфункционалној породици. У таквим групама циркулишу алкохол и наркотици, тј. појављује се ризик зависности. Тако сазависни тинејџер може да постане зависник од хемијских супстанци, и круг се понавља.

Профилактика конзумирања у таквим ситуацијама – то је пре свега излазак из сазависних односа с тинејџером, отказ од улоге Прогонитеља. Ако се односи искомпликују, обраћајте се психологу. Што је млађи узраст детета, то ће ефективнији и бржи бити разултат.

Домаћи задатак.

Опишите историју живота једног из чланова ваше породице – како се формирала сазависност.

Резултат слика за созависимост

Лекција бр. 4.

Како се избавити из сазависности.

Оздрављење од сазависности – је процес који треба много времена и снаге.

То је лично оздрављење сваког од чланова породице. Сазависници пролазе процес одрастања у старијим годинама. То је веома болно.

I етапа. То је отказ од одрицања и осазнавање (схватање) прблема. Ту може да помогне породични кризис, када је одрицати већ немогуће, сазависник се налази очи у очи с реалношћу. Снажну подршка му могу дати групе са програмом 12 Корака за рођаке зависника Ал-Анон, посећивање група.

II етапа. При осазнавању проблема, заштитни механизми могу да се сруше, бол, гнев, огорченост избијају напоље. Почиње процес осазнавања сопственог живота. Реалан поглед на ситуацију помаже да се ослободимо од страха, појављује се нада на оздрављење, потрага за ресурсима, како унутарњим тако и подршке у најближем окружењу.

III етапа. Почиње практични рад над својим проблемима. Човек се одриче од претходних стереотипа понашања.

А. Отказ од мржње према себи, умеће прихватања себе. Важно је опростити себи за све грешке, учити се задовољавати своје потребе, бринути се о себи: о свом телу, о својим осећањима, о свом духовном расту.

Б. Отказ од игре на власт и руководство. Не можете  управљати односима само сангом воље. Олакшање доноси признање факта да су твоје могућности ограничене. Одговорност за конзумирање се враћа зависном члану породице. Вера у живот, судбину, вера у божанску силу помаже нам да се одрекнемо од контролисања других људи.

В. Отказ од улоге сазависности. Отказ до улоге Жртве – то је прелаз од пасивности к активној позицији. То је развијање способности штитити себе, своје личносне границе, осазнавање својих сопствених права, умеће одмарати. Члан породице схвата своја права, поставља своје сопствене циљеве. Отказ од улоге Спасатеља – то је умеће просити (питати), прихватати помоћ, указивати помоћ  само у случају ако је трже. Происходи прелаз од сазависности к узајамној зависности.

Г. Отказ од замрзавања својих осећања. Било која негативна осећања имају право на своје постојање. Страх и неувереност, гнев, стид, огорченост, осећање усамљености, кривице, бунт и апатија слабе после њиховог преживљавања у свој њиховој пуноћи. Члан породице се може отказати од црно-белог погледа на свет и може почети да примећије и проживљава све нијансе задовољства живљења.

IV етапа. Реинтеграција – промене приводе ка целосности. Појављује се осећање унутарње пуноће, слободе, прихватања себе, стремљења к срећи. Сазависник стаје на пут оздрављења.

Тешкоће на том етапу су:

1 – Унутарњи негативни дијалог, у којем се пројављује субличност Унутарњег Критика. Саботажника.

2 – препреке на путу осазнавања проблема: измењено стање сазнања које се пројављује у растрзаности, збуњености, смућености, човек не зна шта да ради, ни шта хоће.

Вежба. Саставите списак својих позитивних особина.

Домаћи задатак. Питања за самодијагнозу по сазависности. (погледај ниже).

Питања за самодијагностику по сазависности.

  1. Старате ли се да све проблеме решавате сами, ни на кога не рачунајући?
  2. Мирите ли се са неудобношћу, разочарењима и болом, зато што немате избора?
  3. Сматрате ли да су за ваше несреће криви други људи и њихови поступци?
  4. Узимате ли на себе одговорност за то шта происходи са ближњима?
  5. Приморавате ли се да више радите?
  6. Старате ли се да будете добри свима?
  7. Одричете ли да је блиски човек болестан зависношћу од хемијских супстанци (или од хазардних игара)?
  8. Осећате ли се кривим за то стање у којем се налази блиски човек?
  9. Дајете ли му новац?
  10. Бивају ли код вас колебања од апатије, смирења са сопственом ситуацијом до уверености да се све може променити на боље?
  11. Да ли се често стидите због поступака блиског човека?
  12. Да ли често осећате беспокојство и страх за будуће?
  13. Бивају ли код вас изливи јарости и гнева на ближње?
  14. Имате ли проблема са преједањем?
  15. Зависи ли ваше расположење од односа блиских људи према вама?
  16. Очекујете ли од оних који вас окружују одобрења за своја дејства?
  17. Заборављате ли на своја интересовања и разоноду ради интереса и потреба других људи?
  18. Да ли сте почели да мање општите са људима, како би решавали проблеме ближњих?
  19. Сматрате ли да свагда знате како треба поступати, и да сте најчешће у праву у својим одлукама?

Ако сте на више од половине питања одговорили позитивно, значи да сте упали у замку сазависности.

[1] Конформизам је понашање појединца које је у складу са нормама и очекивањима њему важне друштвене групе. Такво понашање иде у правцу некритичког саглашавања са важећим, општеприхваћеним групним нормама и вредностима, посебно под групним притиском. У пракси, то је тежња појединаца и група да се потпуно прилагоде окружењу и да не чине ништа што би се сматрало ексцентричним или необичним од странеауторитета. Конформизам искључује креативност, вођство и активизам и противи сепромени и напретку. Овај појам често има негативан призвук у смислу претераног прилагођавања по цену губљења самосталности и самопоштовања личности. – https://sr.wikipedia.org/sr

Лекция по созависимости психолога Богиной Е.В. ч.1

http://blogs.privet.ru/community/alkostop/116632362

Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део

Како раде групе 12 Корака

 …Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи…

Žena izvlači muža

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Прво са чим се упознаје новопридошли у групи јесу – Кораци оздрављења и духовног раста:

  1. Признали смо да смо беспомоћни пред алкохолом и да не можемо да управљамо нашим животима
  2. Поверовали смо да сила која је јача од нас може да нам врати здрав разум
  3. Одлучили смо да своју вољу и живот препустимо Богу, онако како Га ми схватамо
  4. Преиспитали смо себе и направили храбар морални инвентар нашег бића
  5. Признали смо Богу, себи и људима праву природу наших грешака (заблуда)
  6. Потпуно смо спремни да дозволимо Богу да нам помогне и уклони наше мане
  7. Смирено молимо Бога да исправи све наше недостатке
  8. Направили смо листу људи које смо повредили и вољни смо да према њима те грешке исправимо
  9. У директним контактима са тим људима исправили смо грешке кад год је то било могуће, осим ако би то повредило њих или неке друге особе
  10. Настављамо са нашим личним инвентаром и када нешто згрешимо, одмах признамо
  11. Тражимо кроз молитве и медитацију да побољшамо наш свестан контакт са Богом онако како Га ми схватамо, молећи се само за спознају Божије воље за нас и да нам да снаге да ту вољу спроведемо
  12. Духовно пробуђени после ових корака, ми покушавамо да пренесемо ову поруку другима, као и да примењујемо ове принципе у свим областима нашег живота.

При простом читању тих корака може се стећи илузија: „Да, ја сам већ половину  корака и тако урадио/ла, а за осталу половину ће ми требати још две недеље. И, групе ми ради тога нису потребне“. Но када исти тај читатељ слуша о опиту рада на корацима од чланова удружења, у групи, тада му је и самом смешна његова наивност, схватајући колико је још труда пред њим, и како кораци уопште нису једноставни за савлађивање, посебно они први, без обзира на то што су једноствно формулисани.

Тешкоћа прихватања програма – је у његовој усмерености на унутарњи свет човека и на неопходност одвајања времена за њега. Породична болест алкохолизма се појављује у свакодневним делима, начину реаговања (понашању), мислима, осећањима, одражава се на религиозну страну живота. Зато и програм подразумева своју примену у свакодневном животу, у свим њеним сферама. А за то је потребна постојана пажња над собом и анализа свог опита. Веома је корисно чак и нужно делити своје успехе и неуспехе с другим људима, који се налазе у истом том програму, изучавати литературу удружења, у којој се одражава веома богат опит чланова групе. А већина нас није навикла на унутарњи рад над собом. Лакше га је заменити формалним посећивањем састанака једном недељно.

Провешћу паралелу са животом у Цркви: могу се научити сви постови, знати наизуст вечерње и јутарње молитве, но притом бити савршено неспособан да савладаш своју раздражљивост, гневљивост, осуђивање. Уместо реалног опраштања лакше је научити се потискивати и сакривати од себе постојеће увреде, које ће у тајним дубинама душе да разједају човека. Редовно се исповедати и притом заборавити на радост истинског, очишчујућег покајања. Зашто? Спољашње – је свагда лакше. А наша цивилизација само подиграва нашој екстравертности, управљености на спољашње ствари, на штету унутарњег света.

Тако да су духовни опит православља и удружења веома слични, јер окрећу човека к сопственом срцу, уче како обрести (стећи) целосност, целовитост ума и срца.

О односима програма с православљем може се рећи и више. На програм „12 Корака“ можемо да гледамо као на приводећи механизам, који помаже да се боље схвати закон Јеванђеља и опит отаца Цркве, човеку који је васпитан ван религиозне културе и човеку с болесним мишљењем као последице алкохолизма или увучености у алкохолизам ближњег – и да тај закон затим примењује у свакодневници. Другим речима, програм се меже назвати – мостић у Цркву.

Коренита разлика је да: програм не може да приведе ка обожењу, ка том Царству Христовом које је, по речима св. Писма, „унутар нас“, и које ће се у пуноћи јавити при Његовом Другом Доласку. Пут ка том Царству је – у Цркви, која и јесте живот у Христу. Но то и није задатак програма Ал-Анон. Он припада земној равни и може само да припреми човека за поиск Вертикале, да укаже на њено постојање, но сама Вертикала је ван њега. Ако дубље изучимо програм – сав он призива да се он сам превазиђе и да се иде даље. Програм побуђује религиозну жеђ (код оних који су способни да је осете) – жеђ за Богом. Но даље – то је пут религије. А умеће бити часан (сикрен), опит самоанализа и самокритике, чему прогам обучава, ће помоћи да се у религиозној сфери чини мање грешака и да се брже извлаче из заблуда, којих је тако много у нашим представама о православњу. За оне који су васпитани у атеистичком, агностичком и  окултном окружењу, то није мала ствар.

Покушаћу да укратко изложим своје схватање тих Корака, ослањајући се на изучавање литературе Ал-Анона и на опит посећивања отворених група сабрања Ал-Анон.

Многи људи, који међу својим блиским и друговима имају зависнике од алкохола или наркотика, сматрају да најбољи начин на који му могу помоћи да постане трезан и заједно с тим да достигне срећу јесте тај – да се сами жртвовују (самопожртвованост) у корист објекта, около којег се врти сав њихов живот. Свеједно, после дужег времена они откривају да све њихове снаге које су протраћене на зависника, не заустављају болест која наставља да прогресира, а они сами су притом потпуно изнемогли. Тек тада се они почињи обраћати ка специјалистима или у Ал-Анон. И схватају да такво њихово понашање није врлина, него симптом њихове сопствене болести. Да је све то што су они чинили у односу према алкохоличару (погледај тачке у претходној глави) – било наметнуто болешћу.

Болест алкохолизма, посебно на својим првим стадијумима, неспособна је да се развија без благопријатних услова. И зато, као прво, она намеће своје улоге блиским у окружењу алкохоличара, хранећи се на њихов рачун.

Два основна оружја болести су:

  • Способност да се изазове гнев код ближњег, што води ка нептријатељским испадима у односу на алкохол, тоталном морализаторству (држању лекција о моралу) покушајима да се успостави контрола над његовим понашањем;
  • Способност да се изазове страх за њега, што доводи до бриге о њему и неутрализације последица његовог понашања – крећући од „кућне инфузије“ до плаћања казни за њега и плаћања дугова на факултету како га не би искључили.

Фактички, породица постаје драмско позориште, где је режисер – субличност алкохоличара, а чланови породице су – послушни актери, који играју улоге које ја називам „жртва – мученица“, „агресор“, „спасатељ“. К чему приводе те улоге, већ је било описано.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести сазависности – јесте одстрањење (ка којему и води Први Корак Ал-Анона). Управо оно даје могућонст рођацима зависника да прекину своју игру у драмском позоришту, да се „охладе“, да увиде ситуацију с дистанце, да се преорјентишу на рад над сопственим грешкама. У Ал-Анону говоре: нисмо ми узрок алкохолизма, нама није дано да излечимо алкохолизам, и ми не можемо да контролишемо ту болест. Ми смо немоћни (бесилни) пред алкохолом. А подчинивши свој живот алкохолизму ближњег – ми смо изгубли контролу над својим осећањима, емоцијама, над сопственим понашањем и мишљењем. И то треба часно признати и прихватити – како своју немоћ, тако и изгубљену контролу над самим собом.

Свеједно, окружење алкохоличара управо принцип одстрањења најтеже прихвата. Често на почетку разговора његови рођаци говоре да су спремни „на све“. Пракса је показала да ићи „на све“ – значи покушати „нешто с њим урадити“. То „на све“ у њиховим устима значи све што угодно, осим оног истински важног – одстранити се и оздрављати од свог сопственог дела породичне болести. „Ако се ја уморим – небо ће да падне“ – тако се може изразити њихово унутарње осећање. К том још и неискусни у даној области свештеници такође говоре о неопходности „ношења крста“ живота с алкохоличаром, о трпљењу, о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности ношења за њега појачаног подвига молитве, поклона, поклоничких путовања. Зар и Јеванђеље к том не призива?

На позадини таквих уверења предлог одстрањења пре звучи као лелујање ваздуха либералне психологије, која је сва прожета „индивидуалистичким егоизмом“. У вези с тим хоћу да заметим:

Одстранити се – не значи устранити се. Не значи оставити га на вољу судбини, него направити разумну дистанцу која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће дозволити оделити човека од његове болести и, не дозвољавајући последњој да нас разруши, сачувати према самом човеку љубав и уважење. Ипак, како је пракса показала, с временом љубав и уважење исчезавају и умиру, а често и – заувек. Но не одмах него – после многих година „жртвеног“ живота.

Сумираћу суштину Првог корака. Рођаци алкохоличара су многе године приносили на жртву алкохолизму време, здравље, финансије, социјалне интересе и контакте, сву своју пажњу. Они су се осећали као мученици, спаситељи: „Он ће без мене пропасти!..“ И сада признати и прихватити, да су  и они, на самом делу, исто тако немоћни као и сам зависник? Није мали ударац по осећању „незаменивости“ и „нужности“. Но ако хоћемо да часно погледамо на ситуацију – њихов сопствени живот као и зависника, давно је изашао испод контроле, њихове емоције и реакције су постале неуправљиве, и они се превраћају – или су се већ превратили – у додатак тој истој болести. И само с пуним сазнањем и прихватањем тог факта могућ је старт ка новом животу.

Тај корак говори о врлини смирења. О неопходности да се престане са сматрањем себе „спремном борити се до краја“. Ако не престанем да се уздам на „ја сам(а)“, онда и нећу моћи да се, признајући пораз, обратим – истински – за помоћ. Све док још остаје нада да ћу се ја „сам изборити“ или да ће се „само собом некако зауставити“ – ја се не могу истински открити за Бога.

То је сазвучно (сагласно) хришћанству. Не могу сам да победим грех и његове последице (смрт). И зато ми је потребан Спаситељ. Не наставник или морални учитељ, него управо – Спаситељ. Но да бих ја прихватио Спаситеља, најпре је потребно схватити да сам смртно болестан – грехом. А ако – „нисам крао, нисам убијао, живим као и сви други“ и уопште, ја сам више мање нормалан човек, онда могу да прихватим Христа као учитеља древности, чак и као Бога… Но не као Спаситеља. Зашто мене спасавати, ако ја не осећам да тонем? Зато царство Христово и наслеђују нишчи духом – ти који за себе знају да су падши (пали), и зато жаждут спасења (жарко желе спасења).

Управо сазнање да се својим силама не можемо „извући“ дозвољава човеку, који је одрастао у безрелигиозној или формално-обредној православној средини, да обрати свој поглед на Небо. А у удружењу он среће људе, који су прошли одређени пут, и који говоре за себе, да „нисам ја бог (богиња)“, но постоји Сила већа од нас, Која може да нам врати изгубљено здравомислије (трезвено прихватање реалности, без чега је немогућ духовни раст) и целосност живота (Други Корак). Свако ту Силу постиже у њему даној мери. Но у Корацима се једнозначно говори, да је то – Личност, способна да прими наше молитве и спремна да нам крене у сусрет. Нови члан види те промене што су произашле или происходе у животу тих људи, и почиње да схвата да је: то што они говоре – истина. „И нека ја и не знам каква је то Сила, но Њу вреди прихватити, Њој се вреди поверити“. Тако човек излази из свог „панцира“ и постепено се открива Сунцу. И тада – он види како се и њега дотичу преображавајући зраци. То укрепљује његово поверење у Вишу Силу, Коју он сада смело може назвати Богом, Коме се учи да препушта своју вољу и живот.

Препуштање воље (Трећи Корак) – следећи важан етап. Почевши да оздрављују блиски и другови алкохоличара су се убедили на личном опиту, да њихова воља није просто болесна него је  она – постала инструмент у рукама болести. Зато је било какав покушај оздравити „снагом воље“ ништа више него – самообмана. И потребно је учити се одсецати је, подчињавати се савршеној и благој вољи љубећег нас Бога. Тако програм потпуно подводи к Јеванђељу – „одреците се себе … и следите за Мном“; „Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

А даље – почиње пипав рад над собом. За време живота пред алкохоличара накупља се немало осећања кривице, стида, туге, увреда, злобе. Они су често толико снажни да се изливају на оне који их окружују. Погледати на све те „наносе“ је застрашујуће. Зато тек сада, када је пришло сазнање да човек није сам и да постоји Бог, Чија је Љубав већа од грехова, и да нема греха који се не може опростити – могуће је опирући се на Његову помоћ и подршку другова из групе, часно, и притом безопасно за сопствену психу, завирити у своју душу, почети се занимати анализом свог живота и карактера и почети рад над поновним успостављањем (востановљењем) своје личности. Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи… Но у Четвртом Кораку – се не ради само са недостатцима карактера и моралним грешкама. Они који га проходе откривају у себи и те таленте, достојанства и истинске врлине, које су код њих присутне да би се касније могли на њих ослањати у процесу духовног развоја.

Благодарећи тој анализи открива се огромно поље за рада над цртама свог карактера и начином мишљења. Но много тога се боље види са стране, тако и на започетом раду над собом може да нас обмане ранији начин мишљења, болест ће свеједно покушавати да узме своје, и нека „враћања уназад“, „падови“, су практично неизбежни. У вези с тим на даном путу су веома корисне руке и очи пријатеља који тај пут већ зна. Његова помоћ ће да буде незамењива. Тако се осим групе појављује и појам наставништва, тј. предавање опита „од срца к срцу“. Наставништво се другачије још назива и спонзорство. Но не у савременом смислу те речи него у буквалном. Спонзор на латинском значи „гарант, покровитељ“. Другим речима, функција спонзора је иста као и кума на крштењу – помагати и подржавати у духовном расту.

Кораци се продужују скроз до дела покајања (упореди с проповеђу св. Јована Крститеља) – надокнада нанесене штете, где је то могуће, – и до све дубљег тражења Бога. А радост проналаска новог живота побуђује да се тај опит носи онима који још страдају од болести:  „Достигавши духовно буђење ка којему су нас привели наши кораци, стремимо да донесемо смисао наших идеја до других људи и да применимо те принципе у свим нашим делима“…

Без обзира на то што програм води ка религиозном опиту, сама удружења која раде по њему, принципијално се држе пострани од било које конфесије. У томе постоје три позитивна момента.

Први: у противном случају та удружења би лако могла да се преврате у још једну протестантску организацију или чак да се изроде у секту.

Други: то дозвољава да се група не увлачи у религиозне спорове и да се пажљиво односи према (без)религиозним убеђењима других, те да појединац може своју сопствену религиозну индентификацију да чува од било каквих туђих насртаја.

Трећи: благодарећи својој дистанци од протестантизма, програм је откривен традиционалним конфесијама, међу којима и православљу. Тј. при чувању групе Ал-Анон као такве ванконфесионалне, њеним члановима је лакше схатити и прихватити хришћанство. Зато, са моје тачке гледишта, било би веома пожељно када би свештеници научили да гледају на удружења без предубеђења и када би за потребе састанака изнајмљивали просторије при храмовима. А сами да буду спремни, када их позову – да са њима поделе духовни потенцијал православља. Свештенослужитељи ће, такође, од тога имати корист – имаће куда да са спокојном савешћу упуте на квалитетну помоћ многобројне страдајуће мајке и жене алкохоличара, а не да се сами баве тим проблемом, који захтева много времена, трпљења и одређених специјалних знања. А парохија се, притом, може попунити и новим активним члановима…

Пример такве позитивне отворености према удружењима јесте – семинар „Анстасис“ у Белорусији (Жировичи), који се одржава у току већ неколико година. У оквиру семинара многи чланови удружења АА, Ал-Анон, АН са задовољством посећују манастирско богослужење, исповедају се код месних свештеника (који се одавно према њима односе без предубеђења) и примају Свете Тајне. А у Москви плодотворну сарадња са удружењима је успоставио игуман из Данилова манастира Јона (Зајмовски).

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла a да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа.

са флашом у руци

Иеромонах Агапије. Рехабилитациони центар «Анастасис», Белорусија.

Увод

Пошто је помоћ породицама и блиским алкохоличара – једно од мојих задужења, а Ал-Анон има богат опит у том правцу – одлучио сам се за припрему овог издања, и самим тим унесем и свој удео у дело распрострањивања идеја Ал-Анона.

Немам пуномоћ да наступам у име удружења. Све изолжено ниже јесте мој лични доживљај и схватање суштине рада и идеја грипа Ал-Анон.

Веома сам захвалан члановима Ал-Анона, који су ми помогли избором материјала, саветима, редакцијом текста, допунама и онима који су поделили са нама своје лични опит.

Кa свештенослужитељима и другим сарадницимa храмова често се обраћају људи, на чији живот утиче (или је раније утицао) алкохолизам блиског човека. Једно из доступних и ефективних средстава помоћи и подршке тим људима, на које може да укаже служитељ Цркве су – породичне групе Ал-Анон.

Ал-Анон – то је Удружење рођака и другова алкохоличара, који деле једно с другим свој опит, силу и наду, како би решили своје заједничке проблеме. „Ми верујемо да је алкохолизам – породична болест, и да промена односа према њој потпомаже оздрављењу“, – тврде чланови Ал-Анона.

Ал-Анон није везан с било којом сектом, вероисповедањем, политичком групом, организацијом или удружењем. Hе учествује у полемици по било којим питањима, не иступа ни за, ни против било чега, што се не односи на његове делатности.

Alcoholic Anonymous [1]Пуни назив Удружења је – Ал-Анон (Alcoholic Anonymous) Family Groups, што се на српском обично преводи као Породичне Групе (подршке) за рођаке и другове алкохоличара. Оригиналан назив је повезан са тим што се првобитно Ал-Анон састојао од жена оних који су ступали у удружење Анонимних Алкохоличара. Као одељено од АА удружење Ал-Анон се формирало у првој половини 1950-их година. На рускојезичним просторима групе Ал-Анон су се почели појављивати с краја 1980-их година. (У Србији почетком 2000-тих)

[2]По приручнику Руског савета Опслживања Ал-Анон, за 2014 год. у Руској Федерацији броје се 209 група.

[3]У Белорусији је прва група отворена у Минску почетком 1999-их година. Сагласно приручнику Минске интергрупе, у 2014-ој години на територији Белорусије дејствују 33 групе.

Те су цифре приближне: Неке групе се распадају (но не обавештавају о том), друге се откривају, но још се нису регистровале.

Три главна разлога спорог развоја удружења у нашем региону, како ја видим, су:

А) Слаба ивформисаност насељења о делатности Ал-Анона;

Б) Дубоко проникле у сазнање друштва погрешне представе о природи алкохолизма;

В) Лажни и дубоко укорењени нетачни друштвени стереотипи у односу на то како су дужне да се понашају жене и мајке оних који пију, тј. искажене представе о жртвености, трпљењу и неопходности да се држи „фасада благополучија“ („фасада благостања“).

 Алкохолизам – породична болест

Уобичајено питање ближњих алкохоличара који се обраћају за помоћ у Цркву јесте – како му помоћи да баци пиће. Но опит Удружења Ал-Анон из целог света – а са тим су сагласни и многи психолози, психотерапеути, свештенослужитељи који су изучили тај проблем – показује, да чланови породице и остали који окружују алкохоличара, имају потребу за помоћи не мање од зависника. Више од тог, због несхатања суштине болести, та лица могу да буду (несвесно, наравно) подстрекачи зависности.

 

Што више прогресира алкохолизам – то озбиљније промене настају у здравственом стању и понашању код блиских алкохоличара.

Већина породица, неисправно схватајући дуг љубави и не знајући суштину болести, често се труде да ограде зависника од непријатних последица употребе алкохола. Да би пожелео да оздрави, болесном зависнику је нужно да осети на себи све рeзултате свог понашања. Чланови породице га фактички „обезболују“ (уклањају бол). Они узмају на себе његове породичне функције, живе бригом о њему, приучавајући га самим тим на неодговорности за сопствени живот, и као разултат још више помажу развијању његове болести. Тако се ствара зачарани круг: болест – неадекватна реакција блиских – болест се појачава. И ако је главна спољашња карактеристика зависности – све већа употреба алкохола, то је главни признак болести рођака – то, да се њихово понашање све више своди на болесне реакције на употребу алкохола зависника.

Главни начин на који се то пројављује је у присилној жељи „спасавати и контролисати“ и у сужавању мисли до две основне – „где је он“ и „какав је он“. Чланови породице се могу много молити за спасење зависника, но, имајући у виду измене њиховог сопственог сазнања, сама молитва може стати просто један од начина размишљања „о њему“. Реалног поверења (вере) у Бога у њиховој молитви обично је врло мало. Жена која је дуго живела с алкохоличаром (мужем, сином), заборавља на омиљене хаљине, рецепте, серијале, шивења, на своје потребе и жеље. И, као што се живот алкохоличара врти око алкохола, тако се живот чланова његове породице врти око самог алкохоличара.

Ево уобичаjен списак средcатва које су предузимали будући чланови Ал-Анонa да би утицали на зависника од алкохола, како би га натерали да баци пиће, и који су с нама поделили свој опит:

  1. Призивали да се уразуми;
  2. Свађали се, кричали, „правили“ хистерије, изливали у лавабо флаше с алкохолом, разбијали флаше о под.
  3. Многоструко су покушавали да до његовог сазнања донесу то да је породици болно (буквално су мислили да он то не зна);

4.Претили самоубиством, разводом, као казну лишавали су их супружанске блискости;

  1. Тукли се, залевали пјаног водом;
  2. Тражили и прољевали сакривени алкохол (или премештали на друго место);
  3. Под разним изговорима и без изговора улазили у саобу да провере – дали је на месту, не пије ли, дали је жив, да би у случају нечега „одговарајуће одреаговали“;
  4. Усрдно се молили – не толико за спасење колико да се остави пића;
  5. Куповали ујутро на пакете „минералну“ ;
  6. Куповали и доносили алкохол („кад већ пије боље да пије под мојим надзором“);
  7. „Извлачили“ и приводили кући из кафана и других сличних места“;
  8. Смештали га анонимно у наркодиспанзер;
  9. Закључавали у стан;
  10. Позивали полицију но писмену изјаву или нису давали, или су је узимали назад, бојећи се административних последица, које су могле да се прикаче на породицу као „тикете“ и да доведу до материјалних трошкова;
  11. Возили их у манастир, на отчитку, на молебан, „нека баћушка с тобом поговори“;
  12. Уписивали на више школе, налазили му посао;
  13. Одводили на кодирање;
  14. Принуђивали га да се пријави у рехабилитациони центар и плаћали курс лечења ;
  15. Изгонили га из дома (да би се потом опет сажалили и примали га обратно);
  16. Сипали (тајно) у храну свету (или „изгатану од целитељнице“) воду, додавајући тетурам, хомеопатска и остала средства што „љече од олкохолизма“;
  17. Покушавали да га некако „запосле“ ремонтом дома, и другим пројектима;
  18. Мењали место боравка;
  19. Покушавали да га ограде од „друштва“;
  20. Слали његову фотографију екстрасенсу;
  21. Поклањали му за рођендан аутомобил, надајући се да „неће пити за воланом“;
  22. Лежали испред врат надајући се да преко живог човека неће да пређе, како би пошао за алкохолом;
  23. Пили заједно с њим, наговарали да пију, оне што су били поред – како би њему мање остало.

Покушавајући да „преправе“ човека како би његово понашање одговарало њиховим очекивањима, рођаци су постајали манипулатори. Њима ни на памет није падало да питају самог алкохоличара: дали је он спреман на такав трезан начин живот? Они се нису питали у себи, шта ће он осећати прама њима када види да за њих није интересантан његов унутарњи свет, и да са њим хоће да управљају – да би њима самима било добро.

Разултат такве делатности је – све шира провалија између свих чланова породице. Пошто је ситуација изашла испод контроле, а у породици доминирају негативна осећања, пошто окружење живи животом алкохоличара, који све више пропада , код чланова породице с појављује много успутних проблема. Они болују алкохолизмом алкохоличара – како другачије назвати. На први поглед то може да изгледа као нешто апстрактно, нагађање. Но постоје потпуно реалне физиолошке и бихевиоралне последице тог оболења, које су карактеристичне за већину рођака алкохличара:

  • Психосоматске болести: неуроза и несаница, ангина пекторис, мигрена, хипертонја, неплодност, онкологија;
  • Повишена раздражљивост;
  • Пренебрегавање потреба других чланова породице; ретко и оскудно изражавање љубави према њима;
  • Агресија према другим члановима породице, особито према деци (нпр. од стране матере – жене алкохоличара) које се пројављује у многим ситницама. Због тога деца осећају постојани пресинг с њене сране;
  • Често окривљивање других чланова породице у томе што они ништа не раде како би помогли зависнику (фактички, „обезболили“);
  • Развија се осећање искључивости („ако не ја, онда ко“);
  • Тотално осећање неповерења;
  • Унутарња усамљеност и пустота; осећање да „мене нико не разуме и не слуша, и не цени моју жртвеност ради свих њиих“;
  • Развија се претерана брига о деци, што смета њиховом узрастању као личности и приводи, заједно с вишеуказаним, томе да они сами израстају малоспособни за грађење здраве породице;
  • Честе депресије, очајање.

Веома је важно подробно размотрити шта у даној ситуацији преживљавају деца. Управо они више од свих страдају у породици алкохоличара. Ево како описује свој (у прошлости) однос према деци, мајка која похађа групу Ал-Анон, супруга алкохоличара (који је тренутно такођер у процесу оздрављења):

*Откривам дечији ормарић, видим тамо згужвану одећу, заједно прљаву и чисту… Одједоном ме хвата гнев, нервозним покретима избацујем све из ормара и почињем – или са злобним или саркастичним коментарима – све скупљати- сортирати-слагати. Причам детету о прљавој сусетки из општежића и поредим га с њом.

*Касним у школу-вртић-посао. Ћерка не слуша, звижди када је чешљам, лењи се  обући. Губим много снаге на уговарање, на крају се раздражујем, почињем да је одевам сама и с гневним придикама и наглим покретима навлачим на њу капу. Ћерка пада на колена, хвата главу рукама и плаче од страха. Почињем да мрзим себе.

*Поредила сам је с другом децом, пред другарицама је корила за њене лоше поступке. Притом сама се добро сећам, како је исто то радила моја мама, а ја сам се тада клела да ја тако никад нећу поступати.

*Преувеличавала сам последице обичних дечијих преступа, за сваки сам измишљала надуване приче о моралу и говорила, гооврила, говорила, док се ћерка није „откључила“ – она је стајала као стуб и посматрала безосећајним, тупим погледом.

*Дете се инати с јелом, око којег сам се веома трудила, неће да једе. Врти виљушком и пркоси. Почињем да се нервирам, хватам тањир и бацам јело у канту за смеће. Дете кричи „не! немој!“, потом плаче, осећа се кривим.

Под тим опсима могу да се потпишу и да га прошире веома многе жене које се налазе у подобном положају. Те из њих, које су православни верници, искрено се кају за своје понашање на исповести – да би се ипет изнова враћале својим, због толиких година живота с алкохоличарем, изграђеним рефлексима… И изнова укоравају себе, укрепљујућу у себи сада већ патолошки хипертрофирани осећај кривице. А то још више доводи до нервних испада – на исту ту децу.

Практично сваки дан дете-школарац (чешће то „западне“ девојчице) слуша од емоционално уморне матере прекоре на своју адресу, њој постојано покушавају даставе до знања, да је она – „ништа“. Не увек директно, обично – кроз постојану критику њених поступака; скоро све, што она ради, чак и њени успеси – добијају занижену оцену, њен унутарњи свет се игнорише од стране мајке. Као разултат развитка те деце је:

  • Хроничан осећај кривице;
  • Неспособност примати и давати љубав;
  • Убеђеност да је она недостојна дружбе и уважаења;
  • Подсвесни страх од блиских односа (шта за последицу може да доведе до тога да се уда за будућег алкохоличара, игромана, прељубника или друго подобно лице, с којима ће се уопште у свакодневном животу сачувати емоционална отуђеност и којег је лако сматрати кривим за сву свoју несрећу);
  • у браку – подсвестан страх рађати дете „у том болесном свету“, а отуда – бесплодност, спонтани побачаји, трауме при порођају;
  • Транслација свега негативног, накупљеног у детињству-младости, сада већ на свог мужа (чак ако он и не пије и уопште ако се показао као прекрасан човек) и на сопствену рођену децу…

Када породица oболева зависношћу или другим дисфункцијама, неко, (обично мати породице, супруга) више од других приноси себе на жртву, покушавајући да огради болног и породицу у целини од последица зависности (примењујући улогу мученице „МЧС“ или спасатељнице) упорно покушавајући да контролише оно што је немогуће контролисати – конзумирање алкохола (улога „КПП“ или „прогонитеља“). А потом сама страда од обратне реакције од стране зависника („мученица“), када овај „истреса“ на њој осећање сопствене неспособности. Неретко она сама провоцира насиље према себи – како прекорима, држањем лекција, тако и подстицањем насиља својим непротивљењем, не разумевајући да када човек изгуби контролу над собом, тада незаштићеност и беспомоћност пред њим само појачавају негову склоност ка насиљу, и зато само тврдо постављене границе могу да га „отрезне“.

Друга штета од непротивљења насиљу јесте да се – код „жртве“ повећава „толерантност“, тј. граница издржљивости емоционалног бола, слично томе, како се на првом стадијуму алкохолизма код човека повећава подношљивост алкохола. На почетку, рецимо, жена трпи словесне увреде (речима): „но он ме не туче; ја сам сама крива што сам га исправоцирала“. Пошто отпора није било, а разрушавање личности код алкохоличара се продужује, он почиње да чешће примењује нецензурне речи на адресу супруге и деце. Она је већ спремна и то да поднесе. Даље – почиње да на њу замахује руком, хвата нож или друге предмете да би је ударио, и тек у последњи моменат се зауставља.Сада је она и на то спремна. На крају се појављује и нова фаза – он ју је ударио. Да се то догодило у предбрачним односима или ускоро после свадбе – она би се одмах с њим растала. Но сада – деца, заједничко имање и живот, емоционална подносивост бола је порасла и она с покорношћу прихвата насиље. На то прихватање насиља могу да провоцирају и њој блиски људи, нпр. мама („такав је наш удео“, „другога ти нећеш наћи“, „то је увек тако било“) која је и сама живела у подобној атмосфери и привикла је да страда. Или неискусан свештеник („то је твој крст“, „ти се моли за њега, покривај увреде трпљењем и љубављу“). Тада, изнова не наилазећи на отпор, алкохолнозависни муж прелази  на озбиље ударце који често причињавају трауме, и захтевају лечење. Да им је неко на освит њихове везе рекао да је такво нешто могуће у њиховој породици – они би узнегодовали: „Нама то да се деси?! Ми се тако волимо! То је немогуће!..“. Но физичко насиље је постало реалност… На последњем стадијуму развића њене толерантности на бол, он јој може и децу истеривати напоље, загонити под кревет, мучити – супруга је ионако емоционално већ „замрзла“, њена је воља потпуно загушена и она напросто није способна да било шта мења. А ако се и обрати свештенику, одбацује предлог да се разведу или да га пријави милицији: „А може још горе да буде?“, „Он прети да ће се убити ако предам за развод“. Она не разуме да се нешто страшно већ десило, они су себе као личности разрушили. Њој је тешко прихватити да убиство или суицид и овако могу да се догоде: јер алкохолизам је – болест безумља.

Породична болест алкохолизма се појављује и у другим сферама живота – у општењу с друговима и другарицама, у радном колективу.

Као прво: чланови дане породице се старају да смање општење са „спољашњим светом“, да би што мање људи знало о томе шта се дешава у кући.

Као рeзултат – чак и најближе колеге на послу често не подозревају о породичној ситуацији. У мојој пракси на консултацијама је било случајева да је породица страдала од насиља, a притом је сам алкохоличар имао веома добар „имиџ“ одговорног сатрудника, комуникативног, човека који се радује животу. И многи од „спољашњих“ су га сматрали добрим мужем и оцом. „Фасада благостања“ је у нади постројена. И само „изненадна“ трагедија може да открије „завесу“ над породичном тајном.

 Као друго: привикли да одговарају не само за своје обавезе, него и за алкохоличареве, и да им је нужно све контролисати, све предвиђати, да би што максималније неутрализовали последице пића, чланови породице постају више него одговорни и на послу, могу да узму на себе и туђи део посла. Они се боје да откажу, да се покажу као „лоши“ сарадници, но унутра „кипе“ пажљиво скриване страсти, увреде, раздражење, злост (љутња) зато што „сам ја све свима дужна (дужан)“. Касније ће те задављене (потиснуте) емоције да се изливају на чланове породице и да прелазе у психосоматске болести.          Многи из чланова породице алкохоличара боје се конфликата, боје се да се заступе за своја права и социјално су незаштићени, сами „привлаче“ на себе проблеме (нпр. при тражењу посла који ће им бити по души и достојно плаћен). Њима је лако манипулирати и управљати, чиме се често и користе даваоци посла, колеге на послу, суседи… Друга крајност је – када као одоговор на неодговорност алкохоличара и неблагопријатне ситуације чалнови породице постају „силни“, „неприступачни“, и „ауторитетни руководитељи“.

Они могу да постану више него успешни бизнисмени и бизнис-леди, окружени поштовањем, завишћу и пажњом, они ће да учествују у елитним „корпорацијама“ и позиваће их у познате салоне… Но за тим спољашњим карактеристикама често се крије уплашено дете, које се боји блиских емоционалних односа, пошто они могу да им причине бол. Деца таквих родитеља могу да добију, нпр. две „црвене“ дипломе, покретани несвесном неопходношћу доказати самим себи и оцу с мамом, да су они ипак за нешто способни, да су они достојни пажње и одобрења (похвале). Само што они сами у то не верују – иначе неби имали потребе да ишта доказују.

унутрашње стање може да остане као и пре чак и да се погорша и у сличају када алкохоличар почне да оздравља – шта представља крајњу машту већине жена и матера алкохоличара. Без обзира на његову трезвост оне су већ просто неспособне за блиске, поверљиве односе. Њихове руке су се већ годинама грчевито држале за управљање свим породичним процесима, и оне се сада не могу опустити, да би дали оздравившему алкохоличару дио одговорности који му припада. Зато би се сада тако хтело „положити му све рачуне“ и чекати потпуну надокнаду причињене штете!…

Ближњи као и пре не виде у њему одраслу личност, која има свој живот, своје ганице, они би хтели да он у целини њима припада… Када упркос очекивањима, не виде његово стремљење да се понаша тако како су они цртали у својим маштама о његовој трезвости, разочарење и увреде поново овладавају њима, и, сами тога не желећи, они провоцирају конфликте, који потпуно могу стати „покретним механизмом“ за његов запој или – за развод. Нису јединични случајеви, када са супругом који је оставио пиће происходи развод.

Стање рођака се одражава и на духовни опит. Међу њима је много верујућих. Но при њиховој искреној вери ја ретко видим умеће – имати поверење у Бога. Искрено се молећи за алкохоличара, на самом делу они постају амортизери (буфери) између њега и Бога…

При свој разлици детаља – суштина је једна те иста. Живот целе породице постаје неуправљив. Душевно стање њених чланова се налази у таквом хаосу, како признају на консултацијама, да им се чини као да силазе с ума… Управо том тренутку почињу да схватају да су и они сами болесни. И да та болест остаје с њима независно од тога дали они живе или не живе с дејствујућим (активним) алкохоличаром. Психологија такво стање назива сазависност и контразависност. У Ал-Анону, избегавајући психолошке термине, говоре о породичној болести  алкохолизма[4]. Чланови Ал-Анон обако говоре о свом опиту: „Ми смо болесни исто како је болестан и алкохоличар. Болесно је наше мишљење, наша осећања, наше реакције на друге и понашање уопште. И сада, када смо постали свесни своје болести, и тога да и сами имамо потребу за помоћи, ми смо и нашли за себе програм Ал-Анон“.

Из личних историја оздрављења

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа. Чак сам молила Бога, сећам се, да да мени све његове болести (он осим алкохолизма има још и хроничну болест), „ја ћу се са тим већ лакше изборити!“ Све сам те године искала помоћ за њега. Траћила на њег сав свој новац, снагу, надахнуће. За то време су савршено пропале све моје стваралачке способности, којима ме је Господ шчедро обдарио, престала сам да пазим на себе, заборавила шта је то радост.

Стање „мени је лоше“ је престало да ме запањује, зато што је постало уобичајеним. Проживевши те године у страху, стиду, осећању кривице и постојаном очекивању нечег ужасног, схватила сам, да је помоћ већ потребна мени самој, и почела сам да је тражим. Почела сам се осећати као пијана када се муж напијао, а после запоја сам осећале симптоме мамурлука: тежина у телу, бол у мишицама. Покушаји да натерам мужа да се обрати за помоћ лекару, а такођер помагање њему својеручно, су ме толико измотали да сам се са двадесет три године осећала и изгледала као да имам на двадесет више, чеми је уосталом потврда – наша свадбена фотографија. Сада су ми близу четрдесете, а ја изгледам далеко млађе него тада на освит двадесетих.

То што ја сама силазим с ума због мужевљевог пића ме је подcтакло да обратим пажњу на појам „породична болест“. Почела сам да тражим на интернету било какву информацију која то потврђује, и… нашла сам! Скидала сам са интернета гомилу књига, прочитала их, упијала иинформације као сунђер, и на крају крајева, када ме је ситуација у кући довела дотле да више нисам желела да живим, пришла сам на групу Ал-Анон. О топлини и саосећању људи с којим сам се тамо срела могу да причам сатима, а главно што ме је приводило на групу снова и снова, било је то што су ме тамо разумели. За мене је, нпр. било веома пријатним открићем то да факт злоупотребе пића мог мужа није потврда његове нељубави према мени.

По мери тога како сам све више знала о нашој породичној болести, код мене је почело да слаби осећај стида, кривице и страха. Постепено сам се почела пребацивати са мужевих проблема на свој сопствени живот, почела сам да одређујем и решавам своје сопствене проблеме, да не мењам своје планове када је муж у запоју. Почело је да ми долази до сазнања то ко сам ја као таква на самом делу. Потом се појавила снага да прођем с наставником 12 корака, и мој живот се почео нењати у бољу стерану, без обзира на то што је муж продужавао да пије, и његов живот се стрмоглавце рушио. Ја сам себе поверила Богу, молила се и испуњавала савете и препоруке програма Ал-Анон који су се тицали како односа с алкохоличарем тако и (узгред речено, углавном) мог сопственог живота.

Гледајући на мене, муж је почео да примећује моје бедно стање и, на крају крајева, се такође обратио за помоћ. Потом смо обоје, како и препоручује програм 12 Корака у 11-ом кораку, „Стремили смо… продубити наш контакт с богом…“, и Господ нас је привео у Православну Цркву. Желим да кажем да благодарећи опиту стеченом у Ал-Анону, ја се више према религији уопште не односим како као раније. Ако сам раније залазила у Цркву да запалим свећу, да би ми се испунила жеља, а Богу се углавном жалила на моју несрећу, то ја сада већ разумем да је религија – средство поновног установљења (востановљенија) наше прекинуте везе с Богом и њено укрепљење, а у молитвама реч „дај“ све се чешће замењује речју „благодарим ти“ („хвала“).

Живот се приводи у ред. С мужем је постало лакше решавати насушна питања, и то што се још недавно чинило као трагедија или архи-компликован задатак, постало је дешавање из групе „ситнице, животни проблемчићи“. Обоје смо научили да слушамо и чујемо једно друго, да говоримо „опристи ми“, „хвала ти“. Од идеала, наравно, ми смо још веома далеко, и чинимо веома много грешака, но када се осврћем назад, на протекли дио живота, свим срцем благодарим Бога за избављење од тих мука.

Нажалост, породична болест је утицала и на нашу децу, и сада се старамо да будемо што пажљивији према њима, а такођер им причамо о томе да је у било којој тешкоћи могуће просити помоћи од Бога.

Могу да кажем да ме је управо кроз Ал-Анон Бог привео у Цркву, и то ме веома радује, зато што ме је мој животни опит (пре Ал-Анона) довео само до мистично-потрошачког схватања религије и Цркве. Штавише, сада схватам, да није било мужа алкохоличара, мени би било далеко компликованијe уопште наћи и прихватити и Бога и Цркву. Истина, има један веома важан услов: свој део посла у тим искањима дужна сам била да урадим сама, а не, прекрстивши руке, чекати када ће ме Бог од те напасти избавити.

Програм 12 Корака – то је програм простих упутстава како успоставити односe с Богом, којима се сада храни мој живот, који су у њега унели смисао. И још нешто, сада схватам да кроз измене које су происходиле у нашој породици, тешко да бих могла да прођем без подршке људи који ме разумеју и без њиховог опита, зато што су они и сами преживели нешто слично“.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део  Иеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону- (програму 12 Корака) – 3 део– Терапеутски значај састанака

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

http://alanon.rs/

[1] Историја саздавања Ал-Анона добро је описана у филму „Када је љубави недовољно“( «Когда любви недостаточно» ) (Канда, САД, 2010).

[2] http://al-anon.ucoz.ru/

[3] Интергруппа – группа, несущая функции обслуживания групп данного региона.

[4] Тим више што је зависност – веома широко распрострањена, сусреће се и у другим дисфункционалним породицама, где нема алкохола.

Пет „оправдања“ – пет начина за мучење ближњег

Резултат слика за границы отношения

Ко се не може од вас једноставно удаљити, тај је пред вама скоро незаштићен (без-заштите). Тај ваш ближњи се може показати као трпељив човек. Но, ако ви имате укус к «мотању нерви» себи сличнима, ви ћете у вашем арсеналу да нађете расположиве начине како да устројите да суживот с вама постане за човека скоро непрекидан тест на стрпљивост. 

Шта да се и говори о емоционално нестабилним људима – с таквима, истина, никад вам неће бити досадно. А ако вам успе да доведете ближњега «до ручке» (хоће да вас напусти), будите у тренду – разгласите свима вашим познаницима да је он тиран, насилник, а ви – жртва домаћег насиља. Само имајте на уму: веома је важно да смислите «оправдање» за своје понашање.

Ставио сам наводнике зато што са тим вашим објашњењем може да стоји само полуистина, а може се показати да уопште нема никакве истине. Но, то за вас није важно. Јер, подвала је јасна – ако она није и главни инструмент манипулатора. Ниже ћемо да размотримо пет проверених оправдања понашања помоћу којих можемо да преобратимо живот људи око нас у кошмар.

 «Оправдање» прво: дечије психичке трауме. То «оправдање» се може користити скоро увек. Ту је главно – објаснити им да се озбиљност траума мери искључиво вашим осећањима. Да ли су били реални проблеми с родитељима или просто неки ваш дечији каприц – све ће добро доћи како би оправдали све ваше хистерије, уготовљене ближњему.

Ако је ближњи показао слабост и «примио се» на такво оправдање, имате шансу да манипулишете с њим веома дуго, могуће и до краја ваших или његових дана на земљи. Вероватноћа да ће «насести», је велика – жив човек, њему је вас жао, а да исправи ситуацију не може – не може да измени прошло, да препише историју.

Како је познато, ако у детињству нисте имали бицикло, а затим сте одрасли и купили „Lexus“, ви свеједно у детињству нисте имали бицикло. Зато нађите неког на коме можете да надокнадите недоиграност на тој машини на предале. У принципу, могуће је искористити као оправдање не само дечја него и каснија проживљавања. Главни је принцип: натерати човека да плаћа за оно с чим нема никакве везе.

Ако разговори о дечијим траумама престану да дејствују на вашег ближњег, ако он престане да после њих «игра на вашу свирку», не стјешњавајте се – смело га назовите бессрдачним егоистом, безосећајном звери итд. Вама је све дозвољено – вас су у детињству по погрешној страни главе погладили.

«Оправдање» друго: «али зато ја поступам часно (искрено)». Тако се може веома успешно оправдати право, истинско хамство, спонтане осцилације расположења и понашања. «Ако ме волите белог, волите ме и црног. А ако не желите са мном да се дружите док вас ја вређам или се понашам према вама исувише непредвидиво, значи, ви мене на самом делу не волите и желите да останете у вашој зони комфора.

Укоравајте ближње за лицемерје и, опет, за егоизам. Ако је ваш ближњи – хришћанин, апелујте на његово хришћанско смирење. Уопште, изучите његов поглед на свет и у својим манипулацијама немојте се гнушати да искористите његове моралне орјентире.

Треба заметити да је упорно укоравање другог за то исто што и сам чиниш – диван (изванредан) начин притиска на психу сабеседника. Тако ако (ви) лажете – укоравајте ближњег за лажи. На све покушаје ближњег да спокојно и с тачке гледишта елементарне логике разаберете конфликтну ситуацију, одговарајте тврдоглавошћу и хистеријама – тада ће бити веома тешко одговорити, супротставити вам се. Да, чешће прекидајте сабеседника у речи, а ако се он буде смућивао поводом тога, зајавите, да ваше прекидање – нису нарушавање норми односа међу људима, него часна реакција темпераментног, осетљивог човека.

Многи психолози тврде да требовати од детета било какву одговорноати (нпр. рећи: «Нећу с тобом да разговарам док се не извиниш») – значи, траумирати дечију психу. Наводно, дете ће осећати да га воле само тада када се он буде пристојно понашао. Но «дете» и «идиот» – нису синоними. И при таквом васпитању дете ће брзо да схвати како треба да се понаша како би придобио своје родитеље. А потом из маленог манипулатора израста одрасли манипулатор – опитни интригант.

«Оправдање» треће: осећајност. Људи који се налазе поред вас и који вам не представљају опасност, требало би да свагда буду у напетости, да у сваком следећем моменту очекују од вас већ редован «прасак». Ту ћете требати да пројавите и ваше стваралачке способности – не би требало да ближњи привикну на једно те исто. Чак и на питање «колико је сати?» могуће је одреаговати скандалом – важно је притом да они схвате како је питање задано управо таквим тоном или баш у таквим условима, изазвало код вас асоцијацију на неки тамо прошли догађај (погледај «оправдање» №1), а ви сте по природи осетљиви.

А још је осећајношћу, романтичношћу и нестандардним погледом на живот могуће  «оправдати» и неблагодарност, злопамћење, емоционалну распуштеност. Постоји таква анегдота: Прилази јеж за шанк и купује криглу кефира, излива себи на главу и говори: «Видите како сам ја чудан (загонетан)!» За разлику од јежа ви ћете са осећајношћу и загонетношћу да «оправдавате» изливање кефира не на своју главу, но на главу ближњег. Ако то «оправдање» не упали, поткрепите га «оправдањем» №2, а најбоље «оправдањем» №1. Уопште, ви сте осетљиве и нестандардне природе – потрудите се да будете доследни, разумни.

«Оправдање» четврто: «а шта сам то па лоше урадио?» То «оправдање» такође најбоље функционише у комбинацији с претходнима. Ма какве увреде да нанесете свом ближњем, ви свагда можете да кажете: «Па ништа тако страшно ја нисам ни рекао ни урадио. Ја сам само мало бедно дете (погледај «оправдање» №3 и  №1), хтео сам само пажњу, подршку, вапио за помоћ, а то што сам се дерао на вас, правио интриге и остало – примите то као дечије сузе, сажалите се на мене (истина, ако ме и будете жалите не обећавам, да ћу престати да правим скандале – погледај «оправдање» №3)».

Живот је компликован и могу да се појаве ситуације када ћете бити принуђени да признате како неке своје погрешке, тако и општу своју неправду, неправилност вашег понашања. «Оправдање» №4 ће вам омогућити да се извучете, признајући само понека мала претеривања. А насамо користећи се тим истим «оправдањем» веома се лако може удаљити од мисли о пакајању.

«Оправдање» пето: «оправдање» љубављу. Ту вам је у помоћи и народна мудрост: «љубоморан је – значи воли ме», «ко се туче тај се воли», «мили се туку – само да би се опет тешили». Романтизам такође љубављу оправдава сва могућа непотребства – више читајте дамске и принчевске романе, више гледајте мелодраме, међу њима и совјетске (нпр. «Ирония судьбы, или С легким паром» – то је тако уверљива апологија предатељства (издаје). Изводите ближњега из такта како год хоћете, и изговарајте: «Не могу другачије зато што те волим».

Ако хоћете да замените вашег ближњег с неким другим, говорите супротно: «Не могу другачије да поступам с тобом, зато што сада не волим тебе». Вас не треба да узнемирава што истинска љубав нема ничега општег с таквим погледом на свет, ни с таквим понашањем. Волети или стремити се научити волети у тој ситуацији уопште није обавезно: главно је, убедити ближњег да је ваше тиранско понашање – пројава ваше љубави према њему. Успут да кажем, боље је да у то убедите и себе – тако ће све изгледати природно. «Оправдање» љубављу се добро слаже са свим претходним «оправдањима» у разним комбинацијама.

За крај тог кратког курса да напоменем: човек је социјално биће. Вама измишњена «оправдања» ће утолико боље да делују уколико пре нађете јединомишљенике, те који ваша «оправдања» буду одобравали. Критичаре вашег понашања свагда се трудите да прогласите за ограничене и злобне личности, који само и маштају да неког унизе и увреде речју или делом.

Становници већих градова у потрази за истомишљеницима су увек били у предности, но сада имате интернет – жалите се, колико је могуће више, и правите хистерије у социјалном мрежама, насигурно ћете да нађете сагласних са вама. Што пре ви сами поверујете у та измишљена «оправдања»  то ће вас пре престати интересовати истина о вама самима. И поново се тај интерес може пробудити, када из неког разлога «оправдања» не упале.

 Игор Лунев

http://www.miloserdie.ru/articles/pyat-opravdanij-pyat-sposobov-muchit-blizhnih

Игре на „благослов“ – обмана самог себе

Како се односити према духовнику

IMG_20150326_212346

– Каква је мера одговорности духовног чада пред духовником и самог духовника пред Богом? Шта може да очекује човека у случају  непослушности?

Постоје разни степени непослушности. Донекле сваки човек у детињству није слушао своје родитеље, нарушавао је њихове забране. Исходећи из тог, он сам  је  могао да  види како се то по њега завршавало. Исто је и у односу са духовником. Постоје  категоричне забране, када духовник јавно забрањује човеку да чини греховни поступак – говори му, «дужан си да са тим прекратиш», «немаш право да урадиш такав поступак, иначе поступаш против Јеванђеља». Такве ствари човек не може да не испуни. Ако он не послуша такве ствари, то ће за таквог човека бити страшно, он ће се лишити не само молитава духовника, но и нечег још већег. А постоје и ситуације мање критичне. Ми смо већ привикли да поступамо по своме, и све смо помало склони да тумачимо слова духовника у своју корист. Но, то не обећава тако велике непријатности, јер код сваког постоји мера слободе.

Колико сам ја имао прилике да се сусрећем с опитним духовницима – ретко сам виђао категоричност у стварима које се не тичу греха. Човеку се свеједно оставља нека слобода, оставља му се последња реч. Сећам се о. Јована (Крестјанкина), који је чак и када је давао духовне савете, и када је било јасно да он открива  вољу Божију, чак и тада је он остављао човеку могућност избора. То је веома важно у односу духовника и чада. Но, постоје и категоричне ствари. У писмима о. Јована (Крестјанкина) сусрећу се и категоричности, нпр. када пише «немаш права да напушташ мужа», «немаш права да урадиш абортус», итд. ако ти то урадиш – тешко теби, Бог ће да те накаже (казни) итд. Таква забрана се ни у ком случају не смеју преступати.

– Бивају ситуације када се човек обраћа старцу (монаху), а затим се обраћа к духовнику, а овај му говори нешто сасвим супротно од оног што му је рекао старац… Шта радити у том случају?

– Мени се чини да одлазак код старца и разговор с њим не би требао да се ради мимо знања духовника. Не би требало газити «преко главе» човека, који је узео на себе одоворност за тебе. Не би требало не обавестити га – у том се крије страшно неуважење и неповерење према том свештенику, који се за тебе моли. Човек може да мисли овако «шта мени тамо неки свештеник ниског ранга, ко је он по сравњењу с о. Николајем (нпр.)». И настаје не само конфликт, колико то да се од човека сакрива воља Божија чак и кроз старца.

Често сам имао прилике да видим како човек иде старцу мимо духовника, а старац му говори ствар која не одговара стварности, која не решава проблем, него га само још више компликује. Тако бива ако се човеку не свиђа одговор духовника, он размишља «а да одем ја код старца». Мени се чини да за одлазак код старца треба бити у договору с духовником. Тако поступају и сами свештеници. Пре него се обрате старцу они се саветују са својим духовником.

– А у којем се случају прекраћују односи духовника и чада, а притом, да су оба живи и да су чланови Цркве?

– То бива из више разлога. Понекад бива да чадо више нема потребу за духовним руководством. Тако може да се деси. Духовни раст људи није код свих исти. Понекад «чадо» у духовном равоју може да превазиђе духовника. Дарови су Божији тајанствени. Неко расте брже, код некога су духовни дарови ограничени. У једном периоду свештеник ти је био потпора у духовном животу, и ти одупревши се на њег стао си да брзо идеш напред, а потом си схватио да ти даље већ можеш да идеш сам. И у том смислу односи могу да остану истински добри, другарски, но човек може престати да има потребу за неким тамо саветима, и благословима за нека тамо дела. Он може да решава нека питања сам, не бојећи се да наруши вољу Божију. И то је све нормално.

Бива и тако у односима духовника и чада, да чаду већ није нужна помоћ, но љубав у Христу, која веже те људе, свеједно их у духовном смислу води заједно ка Христу, они се не растају, заједничка молитва замењује духовне савете, и молитва свештеника даје више него неки савет или благослов. Код нас се обично духовно руководство своди на «Баћушка благословите то-то и то-то». А постоји још и духовни живот. И ако ћемо да говоримо о озбиљном духовном животу, тада ће већ реч поћи о духовном руководству. У парохијском животу односи духовног чада и духовника су пре црквено-практични савети благочестивости, него ли што је то духовно руководство. Духовно руководство – је веома озбиљна ствар.

– За шта би требало узимати благослов, а за шта не?

– То зависи од духовног узраста човека. Понекад човек у првом периоду, када се он не орјентише баш најбоље у животу, не само у духовном, него и у животу уопште, може често да пита за савет. Само да се то не преврати у пребацивање на свештеника одговорности за свој сопствени живот, то се веома многим допада.

– А како то избећи?

– То у већеј мери зависи од свештеника. Од његове мудрости, строгости и… Смисла за хумор. У неком тамо моменту је добро просто узети и заједно се над нечим насмејати. За свештеника је »благослов» – начин управљања људима, то је веома опасан начин, и тако се лако с њим користити када је човек спреман да се потпуно, без размишљања потчињава. А таквих људи је много, који су спремни да себе, коме угодно потчине, под маском благочестија (побожности). А под видом свештеника или оних из «духовних чада», хода маса авантуриста, који потом загоне људе у подземље.

– Чему би ви сами уподобили односе духовника и духовног чада? Из примера светског живота?

– За мене су они у разним периодима имали разне аналогије. На садашњи момент они ми се представљају као односи другова. Или, чак, не другова, међусобно равних, него пре браће – старијег брата, који је на много година испред, и млађег брата.

Уопште, људе у цркви не би требало раздвајати по принципу сталежа, као да је свештеник одељен од мирјана толико да се живот свештеника чини принципијално различитим. То је заблуда. Када сам човек прецењује свештеника, он на њега полаже неко посебно надање и требује од њега нешто неиспуњиво, зато што мисли да је сваки свештеник свет већ тиме што је он свештеник. А то није тако, зато што је свештеник исти такав човек и носи на себи исте те немоћи и искушења, као и било који хришћанин. Просто је свештенику дата могућност да мало прође напред, да утаба неки пут испред тебе, и он може да покаже како ићи даље, као што старији брат помаже  млађем брату. За мене је тај образ тренутно основни. Ја би сам хтио да мој однос с мојом духовном децом буде, не као тамо неког преузнесеног на неуобичајену висину свештеника и умањених пред њим парохијана: ма шта тамо да свештеник каже – нужно је без размишљања испуњавати, – него бих хтео да то буду управо односи браће.

Још и зато што је често и свештенику нужна подршка, истинска, братска подршка од својих парохијана. Зато што се и свештеник спотиче, и у животу свештеника бивају духовни кризиси и тупик (ћорсокак), када му је неопходно да се за њега моле и да га духовно подржавају, да га парохијани мало гурају напред. Бива да је баћушка пао у стање духовног кризиса, а управо су се на њега и „обесили“ други. Ако их свештеник у том тренутку не може носити на себи, говоре „ој, не, нама такав свештеник није потребан, поћи ћемо код другога“. Тј. док те је носио на себи, био си задовољан, а када се свештеник спотакао од тежине и пао, нашао се ником потребан, од њега се веома лако одвратити. Мени се чини да је то неисправно. Дужна је да буде братска љубав. Није само свештеник дужан да носи „бремена“ своје парохије него је и парохија дужна да носи бреме свог свештеника – у томе се и састоји спасавајућа братска љубав.

– Да ли је дозвољено нешто скривати од свештеника? Колика је дужна да буде мера отворености?

– Ништа се не сме скривати од духовника. Постоје ствари које би било нетактично рећи духовнику, говорећи с духовником, или сакрити такву ствар која би могла да увреди духовника (притом знајући да то иде не од тебе него од неког другог) – тј. то што није везано с твојим личним спасењем и односом с Богом. Но, што се тиче лично тебе, ту се не сме ништа скривати.

– У којим случајевима се можемо исповедати код другог свештеника, ако већ имамо духовника?

– У било ком случају, само ако ти не желиш самим тим да сакријеш нешто од духовника на исповести. Није обавезно све време исповедати се код духовника, посебно ако код тебе нема таквих ствари, које би му обавезно требало рећи, како би он могао да донесе исправну одлуку о твом животу, и да би те могао из свог личног опита на нешто упозорити. А ако је то обична исповест, онда се може отићи и код другог свештеника. Но, ако је твој циљ – да сакријеш нешто од духовника – онда је то веома лоше.

– Шта да се ради у случају да духовник даје савет, који се чини немогућ за испунити? Је ли човек много сагрешио ако га не испуни?

– Такви случајеви бивају. Ако осећаш да те то ставља у ситуацију где не знаш како поступити – помоли се и остави да прође неко време. Но, ти си слободан човек и ако си толико несагласан, онда узми на себе одговорнност и носи све последице тога што ће произаћи ако се не сагласиш. Бива нпр. да свештеник неће да да благослов за тамо неки брак, а људи се свеједно ожене и срећни су. Па још и размишљају, а да смо послушали тада, шта би било…

– Помоћу којих признака може да се одреди, да ли однос с духовником даје реалну корист, тј. да се спасаваш?

– Ако на падаш у униније, ако си весео. Неисправан савет духовника може да приведе к унинију. У парохијском животу неретко бива тако, да се крене с играма – на послушање, на исповедање помисли, карикатурне игре на смирење, којих у принципу не треба да буде. Човек живи овде и сада, и он је такав какав је. И задатак духовника је, с моје тачке гледишта, помоћи човеку да схвати, ко је он као такав. Ако он схвати какав је, њему ће постати јасно шта да ради даље. Духовник помаже човеку да се избави од илузија по поведу самог себе.

А игре на «блаогслов-послушање» – то је, као прво, само пребацивање одговорности, а као друго,  то је лаж. Исто како бивају и лажне претпоставке код људи: код мене је тренутно лош однос с рођацима, и ја ћу се пред њима понашати «смирено» – ја им нећу одговарати као они мени, него ћу им одогворити «Спаси Господи». И када човек почне тако да поступа, његови односи залазе у неразрешив тупик (ћорсокак). Када је он био дужан да каже отсечно «не», он говори «Бог да благослови», мада унутра код њега нема никаквог смирења, и он почиње да ради формалне ствари, од којих односи с људима залазе у тупик. А затим почиње котрљање у обратну страну. Боље је понашај се како се осећаш, буди сам свој, то што јеси. Данас си такав. Полази од тог какав си данас, и понашај се тако. И поступај тако, и моли се тако, и проси у Бога помоћи. Но не треба играти (глумити) то чега нема. Ако нема смирења онда га и не изигравај, иначе, све што урадиш биће лажно.

– А што се тиче избора пута, монашког или породичног, колико је овде одлучујуће мишљење духовника?

– Оно је другостепено. На човеку је тај избор – свагда унутарњи, то је свагда унутарњи призив, то је његово призвање. А призвање свагда иде од Бога право к срцу човека.

– Како се то пројављује?

– То се пројављује као оштра унутарња жеља. Човек у једном моменту, нпр. борави у неком манастиру и њему је тамо толико добро да он схвата, да више не жели да се враћа отуда у овај свет. И ако се враћа осећа се не на свом месту. И док се он поново не врати у манастир он не живи. Ето тако се то у човеку открива. Исто тако је и с породичним животом. То се решава не одлуком духовника него призивом Божијим. Духовник може само да да савет, да сугерише нешто. Бацивши опитан поглед, свештеник може да открије невести то што она раније није примећивала код свог изабраника, да јој скрене  пажњу на неке црте његовог карактера. То јој може помоћи да донесе коначну одлуку. Но, свеједно, у таквим ситуацијама човек искључиво сам доноси одлуке.

– Новопочетницима бива тешко да завршавају молитвено правило, оно се чини превише дугачко, понекад досадно и неудобно за испуњавање. Шта с тим?

Мени се чини, да оно постаје досадно после 10-так година. Наступа такав период када управо те молитве могу да се исцрпе, и тада их почињу читати као на аутомату. Тада је нужно мењати правило. Оно због тога и постоји, да би служило као неки штап на који би се могли ослонити. Св. Игњатије Брјанчанинов одлично расуђује о том, и код њега је молитвеном правилу посвећена цела глава. Он говори да не би требало да правило смета човеку у духовном животу. Ако оно постаје сметња, онда га је потребно заменити. И от што је Спаситељ рекао о суботи, такође се односи и на правило: није човек ради правила, него правило ради човека. То је најважнији принцип. Ти њиме владаш, а не он тобом. Духовне снаге су код свих различите. Неко осим правила чита  још и акатисте и каноне, неко катизме из Псалтира што је само по себи дивно пријатно штиво. Псалтир себе никад не може да исцрпи. Псалми живе посебним животом, и када човек чита Псалтир, он почиње да добро разуме богослужење, они постају за  њега – велика  помоћ. Постоји Исусова молитва – не само за монахе, исихасте, него и за саме просте људе. Људи се понекад боје да читају Исусову молитву, позивајући се на то да им нису благословили. А зашто? Тамо су такве просте речи: «Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, грешног»! То потпуно може да замени нека правила, на њу је далеко лакше сконцентрисати пажњу, помоћу ње се можемо молити не само за себе, него и за ближње. Постоји много варијанти како се човек може молити, он то може да ради и својим речима, ако постоји таква способност у човека.
Свештеник Алексеј УминскијСвештеник Алексеј Уминскиј

http://www.duhovnik.ru/main/to_talk?id=226