Архиве категорија: жртва

Аспекти сазависности

  

Паралеле пројављивања зависности и сазависности. 1

Примери пројаве сазависног понашања. 4

Додатни узроци развоја сазависности. 5

Тест на сазависност. 6

Критериј за оцену сазависности. Оцена сазависности. 7

 

 

Аутор: Свештеник Евномије 8.8.2014,

 
У чланку «Ако он пије» упознали сте са са неколико опредељења сазависности, и описом неколико узроке њеног појављивања и начина на који се пројављује.

При мотивацији а затим и рехабилитацји наркозависника (исто важи и за зависника од алкохола, коцке …) главну улогу имају три фактора:

А) Рођацима и блиским људима зависника је веома тешко да прихвате идеју да су и они сами носиоци и помагачи породичне болести сазависности;

Б) Само при узајамној помоћи и осталих чланова породице можемо се надати на успешну рехабилитацију и самог зависника и на оздрављење породичне атмосфере;

В) Из тога следи да породица има потребу за озбиљном мотивацијом на прихватање породичног програма оздрављења.

Одатле произниче неопходност да се посебна пажња обрати на појам сазависности.

Паралеле пројављивања зависности и сазависности

Сазависност и зависност су као лик и његов образ у огледалу. Основни психолошки признаци било које зависности је триада:

  • Опсесивно-компулсивно мишљење, када реч иде о предмету зависности (алкохолизам, наркоманија)
  • Одрицање као форма психолошке заштите;
  • Губитак контроле.

Зависност од хемијских средстава погађа како појединца тако и његову породицу:

  • Физички;
  • Психолошки;
  • Емоционално.

Горе указани признаци се односе и на сазависност. Сходство зависности и сазависности се види и у томе што оба стања:

  • су упарво болести а не симптоми неког другог оболења;
  • приводе ка постепеној физичкој, психичкој, емоционалној и духовној деградацији;
  • ако се нешто не предузме могу да доведу и до превремене смрти;
  • при процесу оздрављења (опоравка) потребан је системски двиг (помак) како на физичком, тако и на психолошком плану.

Пристрашће ка алкохолу или наркотицима и сазависност, у истој мери и у болесника и у његових блиских, који заједно са њим све то проживљују, одузимају енергију, здравље, емоције и подчињавају себи њихове мисли. У то време док болесник не може да престане да размишља о прошлој или будућој пијанки (употреби хемијских средстава), мисли његове жене (матере) су исто тако наметљиво управљене на све могуће начине контролисања његовог понашања. Ради боље прегледности представићемо вам паралелизам пројављивања оба та стања у виду таблице.

Таблица. Паралелизам пројављивања зависности и сазависности.

Москаленко  http://www.radikal.ru

Признаци Зависности Сазависности
Сазнаљем је овладао предмет пристрашћа Мисли о алкохолу или другој супстанци доминирају у сазнању Мисли о блиском који је болестан од хемијске зависности доминирају у сазнању
Губљење контроле Над количином алкохола или  друге супстанце, над ситуацијом, над својим животом Над понашањем болесника и над сопственим осећањима, над својим животом
Одрицање, минимализација, пројекција «Ја нисам аклохоличар», «ја не пијем много», «друг ме је позвао на рођендан» «Ја немам проблема, проблеми су код мога мужа»
Агресија Речима, физичка Речима, физичка
Преовладавајућа осећања Душевни бол, кривица, стид, страх Душевни бол, кривица, стид, мржња, негодовање
Раст толерантности Може да се поднесе све већа количина супстанци (алкохола, наркотика) Може да се поднесе све већи емоционални бол
Синдром мамурлука Да би се лакше поднео синдром потребна је нова доза супстанци ка којима се има пристрашће Ако прекине односе са зависним човеком, сазависник упада у нове деструктивне односе
Опијеност Често понављајуће стање као разултат употребе хемијских супстанци Немогућност да се спокојно, са расуђивањем тј. трезвено мисли
Осећање личне вредности Ниско, које допушта саморазрушавајуће понашање Ниско, које допушта саморазрушавајуће понашање
Физичко здраље Болести бубрега, срца, желудца, нервног система Хипертензија (високи крвни притисак, бол у глави, неуроза срца, чир на желудцу, онкологија (рак, тумор)
Успутни психолошки поремећаји Депресија Депресија
Унакрсна зависност од других супстанци Зависност од алкохола, наркотика, смирујућих средстава се може спојити све код једне особе Поред зависности од живота болесног, могућа је зависност од средстава за смирење, алкохола и др.
Однос к лечењу Отказ од помоћи Отказ од помоћи
Услови за оздрављење Уздржање од хемијских супстанци, знање концепције болести, дуговремена рехабилитација Одстрањење од човека с којим су дуго времена постојали блиски односи, знање концепције сазависности, дуговремена рехабилитација
Эфективнипрограмиоздрављења Програм 12 корака, психотерапија, групе самопомоћи типа АА Програм 12 корака, психотерапија, групе самопомоћи типа Ал-Анон
     

Списак сличних карактеристика, представљених у таблици није коначан. Као зависност тако је и сазависност једно хронично стање које траје доста дуго и приводи страдањима и деформацији духовне сфере. У сазависних се та деформација изражава у томе да они уместо љубави према ближњим осећају истовремено мржњу и жалост, губе веру у све, осим у себе, мада и својим здравим импулсима такођер не верују, неретко осећају јарку љубомору, завист, и безнадежност. Живот у болесних зависника и њихових ближњих сазависника проходи у соцојалној изолацији (општење са пијаницама се не сматра као пуноцено).

Хемијску зависност често називају болешћу неодговорности. Болесник не одговара ни за последице употребљавања хемијских супстанци, ни за разрушење сопственог здравља, он се такођер понаша неодговорно у односу према другим члановима породице, не испуњава родитељске обавезе. Сазависници само спољашње одају утисак суперодговорних људи, свеједно су и они у истој мери неодговорни према свом стању, према својим потребама, према свом здрављу и такођер нису у стању да испуњавају родитељске обавезе. А деца која расту у породици оца-алкохоличара и сазависне мајке – обично постају деца лишена родитељске љубави и пажње. Често се од супруге зависника може чути признање да када њом овладају агресивне емоције везане за пијанство мужа, она се «истреса» на децу, од чега они понекад страдају више него од пијанства мужа.
Питање мајци: Када сте Ви последњи пут били у гостима код друге ћерке и зета, и уопште са њом се блиско односили.

Одговор: А због чега? Њена је породица добро, оне немају потребу за помоћи.

Питање: Значи, да би се сетили своје друге ћерке, која такођер има потребу за Вашом љубављу, она исто треба да почне да пије?

Ћерка: Мама, то је стварно тако!

Показало се да је за маму одговор био право откровење.
Сазависност се може развијати као психолошка заштита од реалности, но та је заштита лажна. Вађжно је приметити да се сазависност пројављује не само у односу према зависнику него и према другим члановима породице, који су упали у исту замку. Међутим то је већ тема дисфункцијалности породице, и не улази у оквире овог чланка (као пример, погледајте тачке 3 и 4 у поглављу Допунски узроци развоја сазависности).

Примери пројаве сазависног понашања.

  1. Одрицање наличја постојања зависности у блиског човека. Употребљавање психоактивнох супстанци оправдава се од стране зависника и његово оправдавање подржавају сазависници (погледај у таблици «одрицање»). То је карактеристично за прву стадију зависности и сазависности. Употребљавање наркотика се може упорно не примећивати без обзира на јавне признаке.
  2. Преумањивање (потценивање) тежине проблема.
  3. Заједничке пијанке/употребљавања. То носи у себи идеју да ће тако: алкохоличар/наркоман попити/употребити мање; да ће тако са стране увидети коко то изгледа; да ће тако разумети нашу бол за њега; ако не могу да га победима онда ћу му се присајединити да бар не осећам бол; итд.
  4. Суздржавање (подављење) својих осећања
  5. Тражење кривца
  6. Прихватање његових оптужби на своју адресу («ја пијем зато што ти…»)
  7. Узимање на себе улога спасиоца, прогонитеља, жртве (види троугао Карпмана)
  8. Престројавање све или скоро све своје пажње на њега, на штету сопствених интереса и на штету интереса других чланова породице.
  9. Наличје сазависност је јарко изражено тиме што у души постоје спектри међусобно супротних осећања према зависнику: жалост и агресија; љубав и мржња; састрадавање – и исто ту потпуна хладнокрвност као реакција на нервну пренапрегнутост; жеља да га натерамо да схвати наш бол – и осећај немоћи који прераста у злобу и спремност да га задавимо. Такво клупко (збрка) осећања ће да разруши нервно здравље било којег човека, а неуроза која се развија, приводи губљењу контроле над осећањима, и нас сваки пут «носи» све даље ако не почнемо да оздрављујемо.
  10. Анозогнозија, тј. одрицање болести. Проблем познат специјалистима код чланова породица које стрдају од сазависног понашања, рецимо мајке зависника. Но она ако и види пројаве сазависности код других то само не код себе, или окривљује провоцирајући фактор других. Срећу се случајеви када, упознавши се са концепцијом сазависности, човек почиње да је види у својих ближњих и може чак да им почне указивати на то, призивајући их да раде над собом, но отказују се да «проскенирају» у светлости примљеног знања, свој сопствени живот. Понекад се у беседи са таквим људима осећа да они у дубини душе подозревју истину о себи, али се свим силама старају да је не пропусте до сазнања. Пример: у процесу породичне консултације отац сина који пије је «открио» зависност своје супруге од сина, но упорно неће да самом себи призна да његово сопствено понашање и емопционални тонус зависе од жене чак више него од алкохолно-зависног сина. А мати, је заузврат «открила» сазависност код невесте.

Додатак 10-ој тачки. Одрицање чешће не бива директно, већ индиректно. Човек који се консултује призна наличје дане болести, но отказује да предузима мере које му се предлажу, у дубини душе продужује да се нада да ће ипак некако успети да заустави пијанство блиског човека, без личног учешћа у породичном програму оздрављења, и тада ће «све стати на своје место». Признати и прихватити – су две различите ствари.

Примери индиректног одрицања:

  • Нема у близини групе Ал-Анон, потребно је ићи у други град, радови у домаћинству и посао у фирми ми не дозвољавају да на то траћим време (само што ће се то време у процесу оздрављења са каматама исплатити);
  • Потребно ми је да би одржавала породицу да радим на два радна места, а још и код куће много посла (само што су то и једно и друго разултат пијанства мужа и тога што је узела на себе његов дио одговорности за породицу – а то и јест запечаћење (утврђење) положаја, то и јест пројава сазависности);
  • Често болујем, Немам снаге да посећујем сабрања (састанке) на другом крај града (само што болести и јесу на половину – психосоматика, разултат сазависности, и лечење би било успешније у процесу ослобођења од сазависности);
  • Бојим се да оставим стан, кућу без надзора. И самим тим се у алкохоличара васпитава илузија да ће жена или мати свагда да буду поред и да ће свагда успети да га спасу од беде – према томе расте неодговоран однос према сопственом здрављу, безопасности, животу. А то ће једног дана да приведе к последицама потпуно супротним мотивима жене или матере – јер оне нису богиње да би свагда успеле да га спасу. Нешто страшно се већ догодило, а не да ће се догодити у будућности – човек деградира и скраћује му се живот за петнаестак а можда и више година. Зар ће тај надзор да заустави процес разрушавања организма? Итд. итд. Детаљи различити али је суштина иста.

Показатељ прогреса сазависности је раст толерантности (подносимости) емоционалног бола. Нпр. На првом стадију жена (мати, ћерка) трпела је увреде, прекоре, претње. Са временом је почела да трпи његово замахивање руку («но он не туче» – још не…). Још кроз неко кратко време, она ће да дозволи да јој нанесе ударце, ране (« само да децу не туче») … Своје модрице показује мами, другарицама, но неће ништа да мења у одностима (да неби било још горе; ако позовем полицију може после да ме прободе ножем или да кућу запали). На каснијим стадијима сазависност, ако још није дошло до развода или га нису ухапсили (можда због смрти кога из породице) она се већ може показати неспособна да реагује чак и када он почне да туче децу. Такву жену није тешко препознати на пријему – отсутан поглед, потпуно охлађење осећања и савршена неспособност да разуме речи консултанта које се на њу саму односе.

Додатни узроци развоја сазависности

Неретко дубоки узроци сазависности са крију у нашем детињству и младости. Размотримо неке од њих.

  1. Чести конфликти у породици. У тим условима се неретко развија осећај усамљености, униније, склоност ка деструктивним формама понашања. То клупко осећања и емоција о којим је горе ишла реч, у тој или другој мери се и овде пројављује. Унутарњу кризу може да удвостручи негативан одзив маме о оцу (и супротно): «Погледај какав ти је отац!»
  2. Претерано мала брига. Сликовито говорећи родитељи се брину да би дете било сито, одевено, обувено, да би имало прибор за школу, но његов унутарњи свет остаје ван сфере њихових интереса. «Ево ти DVD и компјутер, а нама не сметај да одмарамо“.
  3. Наличје у породици ауторитетне личности (или више њих). Неретко је то мати, ређе отац или оба родитеља. То може бити и свекрва (ташта). Своје схватање живота, породичне цености, чак и каква је дужна да буде срећа – та личност константно насилно намеће другима. Фактички та личност је сама болесна сазависношћу. Своју унутарњу пустоту она стреми да испуни на рачун других.
  4. Претерано велика брига (Хиперзаштита). «Немој се прехладити, немој се повредити, а на вече нећеш ићи никуда – около су хулигани, ја сама ћу ти наћи мужа…». Уопште: «буди ту уз ноге!» и тада је мати уверена да ће дете бити у безопасности. Хиперзаштита може бити повезана са признацима у особе ауторитетних особина. Само, независно од побуда, опругу ћеш или скроз поломити, или покварити. У било ком случају зависност од матере може да пређе у зависност од друштва ништа бољег владања, од секти, од наркотика – или од будућег мужа или жене. Протествујући против тоталитарне контроле, деца траже слободу и упадају под другу контролу а да то сами и не схватају. При том сматрају да је то њихов слободни избор. У томе и јесте ствар што они нису ни били слибодни и не умеју да се користе слободом.
  5. Развод и као последица тога одсутство једног од родитеља, обично оца. Као разултат у деце нема примера какав треба да буде истински прави муж и отац, и не умеју правилно да граде породичне односе. То лако приводи к сазависним односима.
  6. Васпитавање у дечјем дому и интернату.
  7. Једно дете у породици. Зашто то приводи ка сазависности – вероватно не треба да се објашњава.
  8. Алкохолна или нека друга зависност једног од родитеља или обоје.

Тест на сазависност.

  1. Узнемирава ли Вас то што Вама близак човек (муж, син, сестра, отац) превише пије (употребљава наркотике)?
  2. Дали то што он пије отежава Вашу финансијску ситуацију?
  3. Јесте ли приморани да лажете да бисте прикрили његово пијанство?
  4. Имате ли осећај да њему више значи пиће него Ви сами?
  5. Мислите ли да је његово понашање разултат утицаја другова на њега?
  6. Окривљујете ли његове рођаке (нпр. његове родитеље, «лошу невесту») за то што он пије?
  7. Дали се често због оног који пије ремете (касне или се сасвим одгађају) Ваши планови да се заједно проведе породични ручак или вечера?
  8. Јесте ли изговарали претње оваквог садржаја нпр: «Ако не оставиш пиће ја ћу отићи од тебе»?
  9. Покушавате ли да, љубећи мужа који се враћа са посла, тајно ухватите запах алкохола?
  10. Бојите ли се да га узнемирите због појанчења које би затим уследило?
  11. Осећате ли се неугодно, сметено, дали вам се дешавало да страдате или се стидите због понашања тог човека?
  12. Чини ли Вам се да Вам његово пијанство сваки пут квари празник или одмор?
  13. Не дође ли Вам да због његовог пијаног понашања размишљате да позовете полицију?
  14. Дали сте тражили његове сакривене флаше пића?
  15. Имате ли такав осећај да када би вас он волео, оставио би пиће?
  16. Дали Вам се дешава да отказујете да идете у госте и да учествујете у било каквим друштвеним активностима због страха, да ће се он тамо напити?
  17. Осећате ли кривицу размишљајући о томе колико се времена продужава његово пијанство?
  18. Сматрате ли да ће се све Ваше тешкоће разрешити, када се муж остави пића?
  19. Дали сте некад били неправедни према деци, родитељима, колегама на послу само због тога што сте били раздражени и озлобљени на мужа који пијанчи (нпр. «истресали» се на децу)?
  20. Јесте ли претили самоубиством, или нпр. инфарктом и томе слично, с циљем да уплашите онога ко пије, да би он рекао: «Извињавам се» или «ја те волим», или да га натерате да да обећање да ће престати да пије (да ће да се лечи)?

За сваки одговор:

Да – 2 бода, Понекад – 1 бод, Не – 0 бодова.

0-5 бодова – код вас нема сазависности. 5-10 бодова – имате склоност ка сазависности. 10-20 бодова – изражена склоност к сазависности. 20 и више бодова – Ваше понашање је сазависничко и Вама је потребна помоћ.

Или простије речено: ако сте бар на три питања одговорили са «да», највероватније је да се сазависност већ почела развијати. Ако имате више од три одговора са «да» сазависност је несумњива.

Критериј за оцену сазависности. Оцена сазависности

Сазависност се распознаје када се човек дуго времена налази у високостресном породичном окружењу, укључујући алкохолизам једног из чланова.

Појединац саопћава или се у њега примећују не мање од 5 из следећих 8 карактеристика.

Страх. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојана концентрација на проблемима других.
  2. Дуготрајна забринутост, бојазан, страх.
  3. Избегавање ризика у међуличносним односима, укључујући и неповерење к људима.
  4. Контролирајуће понашање – које се понавља, навикнуто.
  5. Хиперодговорност.
  6. Покушаји да се манипуише другима, да се измени њихово понашање.

Стид, кривица. Распознају се по наличју следећих признака.

  1. Постојан осећај стида како према сопственом понашању тако и према понашању других.
  2. Постојан осећај кривице у вези са проблемима других.
  3. Изолација од окружења, да би скрили свој стид за себе или за породицу.
  4. Мржња према себи.
  5. Пројава надмености и превасходатва, што је повезано са ниским осећањем личне вредности.

Дуготрајно очајање. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Очајање и безнадежност у односу према постојећој ситуацији.
  2. Песимистички поглед на свет.
  3. Низак осећај личне вредности и осећај поражености (ја сам –губитник), што не одговара реалним достигнућима.

Гнев. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојани гнев, управљен на зависника, породицу или на себе.
  2. Страх да се изгуби контрла у гневу.
  3. Гнев, који се тиче духовне сфере, у том реду и на Бога.
  4. Пасивно-агресивно понашање, посебно у односу на зависника.

Одрицање. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојано одрицање извора породичен беде.
  2. Постојано умањивање тежине проблема.
  3. Кориштење оправдања да би се зависник заштитио од негативних последица.

Ригидност (крутост). Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Когнитивна негипкост.
  2. Ригидно (круто) понашање, укључујући и крутост улога.
  3. Морална и духовна негипкост, окошталост.
  4. Афективна негипкост – Преоблавдавање једног те истог осећања – кривице, жалости, гнева.

Нарушење индентификације свога «Ја», распознаје се по следећим признацима.

  1. Неумеће да се поставе своја требовања или да се брине о својим потребама.
  2. Тешкоћа определења граница свог «Ја» (граница личности), тешко је оделити своју бол од боли других.
  3. Зависност од другх личности – потреба да се од других добије потврда своје личне вредности, наметљиво неспокојство о томе како ћеш изгледати у очима других.

Смућење, збуњеност. Распознају се по следећим признацима.

  1. Постојана неувереност у том шта је норма.
  2. Постојана неувереност у том шта је реално.
  3. Постојана неувереност у своја осећања, укључујући и тенденцију да се сва осећања одреде са једним знаком.
  4. Лаковерност.
  5. Неодлучност.

Ако налазите у себи признаке у 5 и више од 8 набројаних области, онда се ви односите к сазависним личностима.

У тексту је кориштен материјал Др. Москаленко В.

Тестови су условни и не могу да претендују на универзалност.  

 

Ако решите да вам стоји порадити над собом по оздрављењу од замке сазависности – Ви се можете обратити к специјалистима у тој области, или укључити се на рад по Програму 12 корака Анонимних Удружења (погледај https://poznajsebe.wordpress.com/2014/08/10/lecenje_zavisnosti_po_programu_12_koraka/  www.aasrbija.com Контакт bgirena@ikomline.net)

Преведено са http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2561

Часност према себи

Часност

14 април 2012 – olivka

До Ал-Анона уопште нисам била упозната са појмом «частност пред собом». Ја сам знала само за спољашњу частност, частност пред другима, при чему сам је разумела у таквом показујућем варијанту. Нпр. могла сам да демонстрирам такву неку друштвено-корисну делатност (нпр. сакупљање, простирање веша) с тим да би сви видели, како сам ја добра и како се старам, но притом ме је мало бринуо разултат (да би било чисто). А ако су били незадовољни обично сам увређено говорила: «Но шта да радим трудила сам се …» и такав модел понашања је ишао са мном кроз живот. Задивљујуће је то и како су у мени могли да се саживе и ситне лажи (нпр. родитељима нисам говорила о својим «тројкама» или сам измишљала оправдања да ме не би много грдили), и истовремено света вера у то да сам ја веома часна девојчица. Касније већ у породичном животу још јачи повод за унутарње лажи су постали страхови – страх од казне, страх бити лоша … И још – бежање од додатних напора, у случају, да сам те напоре сматрала обавезнима («све добре жене тако раде»). Одрицање проблема – то је за мене такођер форма унутарње лажи, иза тога такођер стоје страхови.

Шта ми сада смета? Исти ти суета и страхови. Још и перфекционизам – тако је тешко признати и прихватити сопствено несавршенство да је, тако испада, лакше себе обмањивати.

Но сада већ знам неке ствари које ми помажу ићи у сусрет својој частности.

Као прво, Бити частном је пријатније и удобније – лакше и слободније се дише. Лаж одмах ствара унутра осећај дискомфорта и беспокојства.

Као друго, опасност бити чaстна и није тако велика, како ми се раније чинило – често то што се ја бојим да видим у себи, што се бојим да признам себи, и није тако страшно и неизлечиво. Као што се каже, непознато зло – веће је зло. И ако избацим моје «бубице» на светлост, то ће многе од њих да угину саме од себе – просто од свежег ваздуха.

Као треће, ја сам за себе разделила часност према себи и часност према другима; и на данашњи дан допуштам да у мени може да буде прво без другога. Ја себи понекад допустим да слажем другима (или да не говорим сву правду), но уз услов да се постарам часно оценити мотиве и разлог због којих тако чиним.

Као четврто, схватила сам да је часност – релативан појам и да се може стећи временом. Мењам се ја, мења се и дубина моје часности. Неке ствари о себи ја тренутно, просто, нисам у стању да прихватим, нисам дозрела, зато у мени постоје подозрења да свеједно још нисам часна у многим стварима. Но верујем у своју добру вољу и у то да ће при мојој спремности Бог нађи начин како да ми открије очи да видим саму себе.

И још. Часност ме приближава Богу. Тек када сам часна пред самом собом, могу се надати да ћу чути Бога, јер Он може да говори само са мном истинском, а не с мојим, често приукрашеним лажима, са мојим представама о себи самој.

******
Једном давно једна моја другарица је истицала мој трезвен поглед на живот и људе као једно из мојих главних достоинства. С друге стране, ја понекад жалим што немам способности да наденем «ружичасте наочаре на очи», зато што су бивали у животу мементи када ми се хтело, као и хероју позоришног комада «он је сам обмањивати се рад», срушити поставку тачности и одложити за неко време  сусрет са правдом.

Често бивам малодушна, још нисам изживила све своје страхове, но негде у дубини душе ја обично подносим самој себи рачун о себи, о другима, о животу

Понекад ја нешто искрено не видим, још нисам дозрела да би схватила, нисам спремна за то, но ја знам да се насилном путем то питање не решава. Потребно је време, опит, неке животне лекције, понекад просто неочекивано измењени угао гледања на ствар.

Тако је било и с болешћу мужа. Када су ми најпре рекли да и ја сама такођер имам потребу за помоћи, ја сам те речи помела са прага, била сам тако сконцентрисана на мужа да су све моје потребе биле везане за њега. Било ми је потрбно много времена док нисам стекла способност да погледам на себе и своје грешке, мало по мало извана и одозго, и тада су ми се «отвориле очи», и могла сам себи самој часно да признам шта сам све налагала за све то време. Ја не сматрам своју «сљепоту» унутарњом не-часношћу (неискреношћу), ја на њу гледам као на неку тренутну, временску неспремност.

Мени се чини да ме Бог води и да Он боље од мене зна шта сам ја спремна да сазнам о себи, а што још не могу да поднесем и што би ме могло повредити, ако не и убити. Понекад се осећам као главица лука с које скидају кору, слој за слојем и тај процес нити можеш убрзати нити успорити.

******
Сада гледам мало уназад и схватам, да када сам почела да примењујем у пракси принцип часности пред собом, да су управо тада почеле да се замећују реалне измене у мени. Престала сам да тајно читам ћеркин дневник (паралелно с тим смо почеле да боље комуницирамо и та «неопходност» је отпала, ако ме нешто интересује једноставно питам), престала сам да говорим једно, а мислим друго, престала сам да се бијим говорити о својим осећањима. И чак сам почела самој себи та осећања именовати – у томе је такођер била моја нечасност пред собом. Практично, једино од чега нисам успела да се избавим јесте то што убеђујем и себе и друге да више не једем слатко, а потом одем и тамо негде за углом једем колаче.

******
Мени је тешко бити часна пред собом. Испада да сам ја сама око себе створила свет и сама страдам када се неко или нешто не уклапа у тај замишљени свет. И тада ми је једноставније да окривљујем другог човека, или услове живота, па чак и Бога, него да видим око себе РЕАЛНИ свет и да живим у њему, а не у својим илузијама. Лакше је бити Жртва – јер жртва није крива ни за шта, она не носи одговорност за своје поступке. Жртва просто страда.

Веома много година (највероватније, сав свој живот) ја сам са заносом играла ту… улогу жртве. И то се не тиче само односа са мужем-алкохоличаром.

То сам разумела тек пре пар дана. И сада ту мисао полако треба да «сварим»…

Прочитајте: С унутарњом часношћу управо су православни слаби – породични психолог Татјана Борисовна

http://www.fgump.ru/stati/konspekty-sobranii-grupy-al-anon/chestnost-s-soboi.html

Поново се учити веровати себе 22 јул. «Дан за даном из сазависности»

Melodi Bitti

«Дан за даном из сазависности» Мелоди Битти 

Многи од нас имају проблем повезан са поверењем.

Многи од нас су се дуго времена усрдно старали да верују људима кији нису заслуживали поверење. Опет и опет ми смо веровали лажи и обећањима, који се никада нису испуњавала. Неки од нас су се старали да верују у немогуће, нпр. да верују активном алкохоличару да ће да престане да пије.

Неки од нас су веровали својој Вишој Сили на искажен начин. Ми смо веровали да ће Бог натерати друге људе да раде то што ми хоћемо, и ако се то небио десило ми смо се осећали обманути. Некима од нас су улили у главу да животу уопште не треба веровати, да смо дужни да контролишемо и манипулишемо другима проходећи свој живот.

Већина од нас има непролазно убеђење да ми не можемо да верујемо себи. На путу оздрављења ми лечимо себе радећи над својим проблемом поверења. Ми се заново (испочетка) учимо поверењу. Из прве лекције поверења потребно је усвојити следеће: ми можемо да верујемо себи (да имамо поверења у себе). Нама се може веровати.  Ако су нас други учили да ми не можемо да верујемо себи, лагали су. Зависност и дисфункционални системи нас терају да лажемо.

Ми се можемо учити да верујемо својој Вишњој Сили на исправан начин – не терајући друге људе да чине то што ми хоћемо, него да нам помогне да се бринемо о себи, да нас  постави у најбоље могуће услове у највише благопријатно време у нашем животу. Ми можемо да верујемо процесу – враћања у здрав живот (оздрављењу). Ми нисмо дужни да контролишемо, да допуштамо наметљиве мисли или да постајемо суперпажљиви (суперопрезни). Ми можемо да не схватамо увек куда идемо и шта происходи са нама (шта се дешава у нама), но ми можемо да верујемо да происходи нешто добро.

Када се ми научимо да томе верујемо, можемо се учити да верујемо другим људима. Када будемо имали поверења у Вушњу Силу и када будемо имали поверења у себе тада ћемо знати кому да верујемо и за што.

Могуће је да смо то свагда и знали. Само нисмо довољно ослушкивали себе или нисмо имали поверења у то шта нам је говорио унутарњи глас.

Данас ћу да се утврђујем у томе да се могу учити да верујем на исправан начин. Ја могу да имам поверења у себе, у своју Вишњу Силу и своје оздрављење. Ја могу да се учим да верујем на исправан начин и другим људима.

ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА

Садржај: Увод, Низак осећај сопствене вредности.  Грешке.  Завршавање послова.  Негирање (одрицање).  Гнев.   Потиштеност.   Страх.   Кривица.  Стид и изолација.  Жалост, губитак.  Горке поруке из детињства.  Почетак оздрављења.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство».

УВОД

Породице алкохоличара, дисфункционалне породице, представљају основу за развој зависности, као и других проблема за чију појаву су доста заслужне трауме из детињства. Због тога се дисфункционалне породице зову нездраве породице, а функционалне – здраве. Упоређивање здравих и нездравих породица извршили смо раније (1). Чест случај дисфункционалне породице јесте породица у којој један родитељ болује од алкохолизма, а други пати од сазависности.

На примеру таквих породица разматраћемо специфичности емоционалног развоја деце.

СИСТЕМА ЕМОЦИОНАЛНИХ КООРДИНАТА ДИСФУНКЦИОНАЛНЕ ПОРОДИЦЕ

Расти и одрастати јесте тешко, а расти у кући алкохоличара, може да буде неподношљиво тешко. Милиони одраслих мушкараца и жена одрасли су у породицама где је живот био подређен алкохолу.  Милиони деце и данас живе у таквим породицама, ако то може да се назове животом. Моје искуство у раду са децом од родитеља оболелих од алкохолизма приморава ме да се сложим са мишљењем Цермак Т.Л (5),који је психолошке трауме деце у тим породицама упоредио са трауматским искуством ратних ветерана, познатим под називом пострауматски стресни поремећај(ПТСР). Овај синдром се јавља код ратних ветерана када почињу да се прилагођавају животу у миру, дакле, после завршетка рата. Деца од родитеља оболелих од алкохола доживљавају стрес који може да се упореди са губитком блиске особе

В.Е.Робинсон (4) је породицу алкохоличара упоређивао са пољем психолошке борбе. Деца су често принуђена да бирају на чијој страни да се боре – «да ли на страни маме или тате». Понекад линија фронта пролази између родитеља и деце.

Често се догађа да је детету лакше да се сложи са родитељем који пије, а теже са другим, трезним родитељем који пати од сазависности. Сазависни родитељи су често нервозни, јер су од те борбе уморни. Они су уплашени, нервозни и осећају напетост због понашања супруга. Ова осећања родитељи несвесно транслирају на децу. Најмања кривица деце довољна је да се сазависни родитељ раздражи, унервози, ожалости.

Неки родитељи покушавају да гуше своја истинска осећања и да их сакрију од деце. Ово неизбежно доводи до експлозије негативних осећања. Те пројаве емоција деци нису јасне. Осмогодишњи Тољик збуњено је рекао: «А наша мама се стално свађа».

Сазависни родитељи се очајно боре да у породици све изгледа нормално. Толико су обузети спремањем куће да то исцрпљује сву њихову психичку енергију и довољна је само једна искрица да дође до експлозије. Тада могу да према деци демонстрирају такав равнодушан однос: «Ради шта хоћеш, само ме остави на миру». Болесни алкохолизам окупира сву пажњу тако да се цео живот у кући врти око њега и његових проблема. Деца се осећају одбачена, нежељена, невољена.

ФОРМИРАЊЕ ЕМОЦИОНАЛНЕ СФЕРЕ ДЕТЕТА

Низак осећај сопствене вредности

Свест о личном достојанству, сопственој вредности, надарености и уникалности код детета се развија само ако му родитељи поклањају онолико пажње колико је потребно једном детету. Пажња, коју су синови и ћерке од родитеља оболелих од алкохолизма добијали, помешана је са отровним (токсичним) емоцијама. Они дете мало хвале, а много критикују. Речи и алузије дете интерпретира као негативне представе о себи (3)

  • Ја нисам много битан човек.
  • Ја се стално саплићем.
  • Ја другима стварам проблеме и тешкоће.
  • Ја нисам привлачна (привлачан).
  • Ја  сам веома бучан или тих, или незграпан (или било што друго)
  • Ја нисам бистар – ја сам глуп
  • Ја ништа не могу да урадим како треба.
  • Мени ништа не може да се повери.
  • Ја сам егоиста и тражим превише.
  • Мене не воле.
  • Ја сам непожељан, непотребан.

Чак и једно, или два слична убеђења довољна су да се код детета формира низак осећај сопствене вредности,  пошто ове поруке  долазе од њему најзначајнијих особа – родитеља или особа које их замењују.

Грешке

У здравим, функционалним породицама родитељи дозвољавају деци да праве грешке, јер, преодолење грешака помаже у расту и развоју детета. Чланови такве породице подстичу како одрасле, тако и децу да интензивније испитају непознате стране живота, и сви чланови породице сносе одговорност за своја дела.

У здравим породицама код деце се развија свест да припадају тој породици, јер они осећају позитивну повезаност и тесну везаност чланова породице једних за друге. У исто време се у здравој породици уважавају и цени индивидуалне различитости.

Деца из болесних породица, породица алкохоличара, себе виде кроз замагљено стакло погледа на свет својих родитеља. Грешке у породицама алкохоличара једноставно су – забрањене. Алкохол подрива  и раствара самопоштовање човека и свих чланова породице. Деца не знају да ли имају подлогу под ногама. Они не могу чврсто да стоје на својим ногама јер су њихови корени, односно родитељска породица, болесни и слаби.

Неувереност у то шта ће бити не само сутра, већ ни у то шта ће се вечерас да се догоди, од деце прави мале војнике-стражаре. Деци је неопходно да стоје на стражи како би били спремни да се суоче са проблемом, и да се заштите. Они се храбро боре како би победили, у принципу, несавладиви проблем. Непредвидивост догађаја у породици – јесте једина постојана и предвидива карактеристика таквих породица.

Ако се у породицама алкохоличара и назире нека слога, то је негативна слога постројена на критицизму, насиљу, непостојаности(несигурности), одрицању и прекомерном стресу. Ту је преживљавање могуће, али, по којој цени? Преживљавање ту замењује живот, раст и развој. Преживљавање није живот. Личностни развој детета се зауставља. Долази до фиксације на свом осећању неадекватности, понизности.

Завршавање послова

У здравим породицама родитељи постојано удељују пажњу послу који дете обавља и завршава. При томе, очекивања родитеља су реална, а похвале и подршка – постојане. Родитељи давају детету осећање да они руководе његовим животом и у исто време му дозвољавају да се осећа као самосталан човек.

У породицама алкохоличара признање и похвалу за завршене послове дете добија у зависности од расположења родитеља и од стања родитеља-алкохоличара.  Ту се углавном чују критика, а не охрабрење. Заједно са задахом алкохола у ваздуху се осећају могућа понижења, насиље – физичко, емоционално, сексуално. Ова очекивања зависе од нивоа алкохола у крви болесног члана породице.

Негирање (одрицање)

Породица игнорише алкохолизам и сматра да је управо такво неодговорно понашање алкохоличара допустиво. Негирање као форма психолошке заштите, помаже да се савлада бол. «Тајна породице» заштићена је маскама и пажљиво бираним речима у току разговора. И мада то помаже да породица преживи, у исто време негирање болести подржава дуготрајно присуство алкохолизма.

Сазависник, тј. родитељ који је живи трезно, пред децом  се претвара да се ништа посебно не догађа и инсистира како би деца управо тако и прихватали стварност. «О, твој отац није алкохоличар. Он просто много ради и дозвољава себи да се понекад опусти».

Родитељ негира оно што дете види својим очима. Дете је збуњено, оно почиње да не верује реалности. Деца су принуђена да своје слутње(подозрења) гуше и да минимизирају своја осећања у односу на родитеља који пије: « Кад је мама тако рекла, значи, није баш све тако лоше како се мени учинило». До деветогодишњег узраста деца на свет гледају првенствено очима родитеља. Они сумњају у сопствена запажања и негирају их. Зтим стичу навику да лажу вршњаке и да негирају то што се дешава у породици.

Споља гледано, деца делују као потпуно нормална. Дечаци и девојчице настоје да буду онакви какви треба да буду по мишљењу родитеља – натпис, визит карта непостојећег благостања породице. Тaкве породице се зову фасадне породице. Споља је све нормално, а унутра кошмар. Прави(најдубљи) пакао постаје уобичајено стање.

Гнев

Гнев је најраспрострањенија емоција код деце који се јавља као реакција на алкохолизам родитеља. Иако одрасли себи дозвољавају да се гневе, испољавање гнева деци је обично забрањено. Истина, одрасли ретко служе као здрав модел како треба изражавати гнев. Дете, дакле, нема од кога томе да се научи. Дете зна да несме да се љути и да то није исправно. Свој гнев оно често скрива под маском привидног осмеха. Касније то може да доведе до сиромаштва осећања. Како је писао Е. Фром: «На почетку дете одриче се да испољава своја осећања, а на крају се отказује и од самих осећања». (стр. 203) [2].

Гнев код детета може да се јавља због низа узрока. На пример – одбијање родитеља да подржи дете за време спора, издаја, двојне поруке («Ја тебе волим. Иди одавде и не мотај ми се око ногу»). Родитељи често не испуњавају своја обећања. Ако један родитељ пројављује грубост према детету, а други то види и не штити га, ту ситуацију дете доживљава као издају. Пијани родитељ детету може  да ломи играчке и друге ствари драге детету да поквари.  На уништавање његове својине дете може да реагује гневом, па чак и бесом. Испод тих осећања лежи бол, туга и горчина постојања.

Потиштеност

У односу на децу чији родитељи нису болесни од алкохолизма, деца родитеља алкохоличара веродостојно(истински) описују своје детињство као несрећно. У зрелим годинама они дупло чешће оболевају од депресије од деце која нису из породице која болује од алкохолизма. Депресија је доживотно наслеђе иако се често јавља само периодично. Добра вест је да од депресије ипак не пате сва одрасла деца. Очигледно је да се боље осећају деца чији се родитељи лече од алкохолизма и постижу дужи период уздржања од употребе алкохола.

Страх

Страх и лоша предосећања такође постају уобичајена осећања. Непредвиђеност родитељских очекивања и њихова реакција, рађа осетан страх од неизвесности. «Да ли ће отац данас доћи трезан? Да ли ће мама да виче на оца? За што ће данас да ме грде?»

Страх од родитељског гнева код деце скоро да не пролази. Гнев у породицама алкохоличара уопште не може да се разуме, он је бесмислен и сталан. Све време неко на некога виче, и неко некога оптужује. Понекад пак чланови породице једни друге туку.

Гледајући све то, дете се учи да избегава конфронтацију да неби још додавао у стално кипући котао.

Кривица

Деца у породицама алкохоличара често осећају кривицу и одговорност за пијанство родитеља. Неки чак сматрају да због њега, детета, родитељ и пије. «Да сам ја добра девојчица, тата не би пио», – рекла је петогодишња Ања. Она је мислила да ће, ако се веома потруди и постане «добра девојчица», доћи крај пијанству. Тако је она гајила своју наду и то ју је спасило од очајања. Деца често мисле да су у стању да зауставе пијанство родитеља.

И кад порасту деца продужују да имају непрестани осећај кривице. Ово осећање лако се пројави у најразличитијим околностима. Ако их неко криви, они са задовољством прихватају кривицу на свој рачун. Одрасла деца алкохоличара улазе у ординацију лекара или канцеларију шефа са већ спремном фразом: «Извините».

Неки од одраслих осећају кривицу због тога што су у детињству помислили: «Боље би било да мој отац умре, онда би одмах све ово престало». Неки осећају кривицу зато што су нешто учинили, можда ударили родитеља. Осећање кривице може да замени осећање гнева. А да ли је кривица лакша од гнева?

У хаотичној кући алкохоличара мало шта може да буде сигурно, безопасно и под контролом. Мајци и оцу се не може веровати. Свакодневни живот је непредвидив, болесна осећања се потискују и пригушују. Деца из породица алкохоличара веома много енергије троше  да би  једноставно егзистирали, постојали, преживљавали.

Стид и изолација

Десетогодишњи Миша често се жалио школском психологу да се деца  ругају његовом оцу када га виде пијаног. То је много смућивало Мишу. Он се због тога са децом није играо, а од вршњака се изоловао баш у време када су постали јак другарски тим. Могућност да код себе доведе другаре Миши је била ограничена. Једино га је Петја разумео, јер је Петја такође имао оца алкохоличара.

Обична прича о деци родитеља болесних од алкохола. Пијанство оца или мајке деца крију и зато избегавају да код себе кући зову другове. Наташин отац је једном у школу дошао пијан. Пао је наочиглед целог разреда. Деца су се кикотала и знатижељно гледала на њега. Наташа се много смутила и постала тако стидљива(повучена) да је говорила шапатом. Она се много стидела свога оца, затворила се и ни са ким се није дружила.

Многа деца из таквих породица око себе праве невидљиви зид, више живе у маштама и фантазијама него у реалном свету. Они као да инкапсулирају своја осећања и ту капсулу не отварају је до тридесет или четрдесет година.

Жалост, губитак

Поставља се питање: „Да ли деца од родитеља болесних од алкохолизма са таквим тешким емоционалним искуством могу да постану потпуна противречност својим родитељима? Да ли они могу да изграде функционалну породицу?“

Антон Петрович, 34 године, рекао је: „Ако сам ја одрастао у породици алкохоличара, желео бих да апсолутно не личим на своје родитеље. Жарко сам желео да имам своју здраву породицу, можда због тога што такву никада нисам имао. Никада нисам осећао да сам део своје породице, а више од свега сам баш то желео. Када бих ја живео у нармалној породици, вероватно ми то не би било тако важно“.

Туга код деце од родитеља који су болесни од алкохолизма може да се  испољава на разним нивоима. Одсуство нормалне породице код детета може да одаје осећање губитка, туге, изгубљеног детињства. То осећање у будућности човека с времена на време може да посећује. Сетите се речи Антона Павловича Чехова: «У детињству ја нисам имао детињства»? Губитак безбрижног, радосног детињства може да буде узрок туговања – психолошког процеса од 5 стадијума, које је описао Е. Кублер-Рос.

До ступања у пубертет дете није потпуно свесно свог процеса туговања због губитка родитеља, губитка физичког или психолошког («отац се утопио у вину»). Ово осећање спречава даљи развој идентитета детета, спречава да види себе као уникалну личност са осећањем сопственог достојанства и вредности. Неразрешено осећање туге и губитка може да помрачи живот и да спречи дете да изгради своју породицу.

 Горке поруке из детињства

Са каквом представом о себи деца родитеља болесних од алкохолизма ступају у зрели живот?

Таква деца су у најмању руку усвојила четири отровне поруке:

1.   Ништа не могу да урадим како треба;

2.   Не могу исправно да мислим;

3.   Никоме не могу да верујем осим самом себи;

4.   Ништа не морам да осећам, нити да испољавам своја осећања.

 Почетак оздрављења

Психотерапија одрасле деце од родитеља болесних од алкохолизма може да почне од анализе осећања које је човек искусио у детињству, а која осећа сада. Раније је ретко коме могао да у поверењу и тајности каже оно што  осећа. Одраслој деци од родитеља болесних од алкохолизма на једној од првих терапија треба предложити наведене вежбе. Ово је тек почетак.Терапија је дуга. Резултати могу да буду позитивни и значајни.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство»

Прочитајте доле наведени списак.

Почињете да оздрављате онда када почнете да цените читав свој протекли опит. Могуће је да сте у прошлости имали емоционалних недостатака – да су преовладавала једна осећања која нису дозвољавала другим да се пробију. Емоционално сиромаштво задржава раст личности.

Опустите се. Заузмите комфортан, удобан положај.  Читајте наведени списак и по свакој тачки постављајте себи питање: «Да ли сам преживљавао страх од одбачености?» «Да ли сам осећао тешкоће у успостављању блиских узајамних односа?»

Означите квачицом осећања која се односе на ваш протекли живот.

Открићете да се понешто од наведеног односи на вас, а понешто не. Не треба да осећамо само кривицу. Ако нека осећања важна за вас, (преживљавања, проблеми) нису укључени у овај списак, једноставно их додајте.

– Страх одбачености

– Тешкоће у успостављању блиских узајамних односа (интимности)

– Неповерење

– Напетост

– Нагла промена расположења

– Ниска самооцена, недостатак самоуважавања

– Булимија (преједање), нервна анорексија (одбијање хране)

– Алкохолизам лични и код нама блиских људи

– Лаж

– Пристрашће к преживљавању усхићења, узбуђења

– Зависност

– Случајне сексуалне везе или други сексуални поремећаји

– Појава насиља са своје стране или запажање насиља од стране ближњих који су ти значајни

– Прекомерна одговорност или претерана неодговорност

– Претерана реакција на нешто или претерана равнодушност

– Импулсивност

– Склоност критиковању и осуђивању других

– Неспособност опустити се

– Потреба контролисања других

– Потреба да добијаш похвалу и подршку, одобравање

– Компулсивно (готово насилничко) понашање код себе или код блиских значајних особа (преједање, настојање да нешто изузетно постигне по сваку цену, пушење, злоупотреба психоактивних супстанци).

Сада јасније увиђате неке своје психолошке специфичности  које могу да праве проблеме у вашем животу.

Увиђати своје проблеме – јесте веома важан део излечења.

Могућност да се размотре неке од набројаних проблема у условима групне терапије, доноси олакшање и наду на исцељење.

Списак литературе

1. Москаљенко В.Д. Одрасла деца болесна од зависности – група високог ризика // Психичко здравље. – 2006, № 5(5). – С.61- 67.

2. Фром Е. Бекство от слободе. / М.: «Прогресс». – 1990. 271 с.

3. Black C. Children of alcoholics as Youngsters- Adolescents – Adults / New York : Ballantine Books. – 1981. – 203 p.

4 Robinson B.E. Working with Children of Alcoholics. D.C. Health and Company/Lexington, Massachusetts/Toronto: Lexington Books. – 1989. – 253 P.

5. Cermak T.L. A primer on adult children of alcoholics. Pompano Beach, Florida : Health Communications. – 1985.

Аутор: Москаљенко Валентина Дмитријевна

Превод: Танкосава Дамјановић

http://www.realisti.ru/main/vred_piva/alkogolnaya_semya_deti_bolnyh_alkogolizmom_roditeley.htm#ixzz35IzB7qCV

Жртвеност у сазависности

Аутор: свящ. Евномиј 11.2.2014, 21:53

Реч је о хришћанском поимању жртве и начину жртвености која се сусреће у сазависним односима с алкохоличаром (наркоманом итд.), или при љубавној зависности.

Многи људи,  који међу ближњима и пријатељима имају зависника од алкохола или  наркотика, сматрају да, најбољи начин да би се достигла срећа јесте да се у корист објекта, око кога се врти цео њихов живот,  жртвују они лично. Ипак, на дуже време, они установе да сва њихова снага коју су потрошили на овисника, не зауставља његову болест која чак постаје и прогресивнија, а да су они лично потпуно исцрпљени.  Тек тада они почињу да се обраћају стручњацима и схватају да такво њихово понашање уопште није врлина, већ симптом болести која има заједнички назив – сазависност, другим речима, потчињавање свог живота зависности блиског човека. У неким изворима примећује се да је зависност од алкохола (као и од осталих зависности: дроге, хране, игара…) – породична болест.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести зависности јесте – одстрањење (удаљавање). Управо оно омогућава рођацима зависника да престану да играју у драмском позоришту, „ да се охладе“, да сагледају ситуацију са дистанце, да крену да раде на сопственим грешкама, односно, да се лично и сами отрезне. Ипак, управо ова реч се најтеже прихвата код сазависника. Често, на почетку сусрета они кажу да су ради свог ближњег – зависника спремни „на све“ . Пракса је показала да израз „на све“  значи покушати „нешто са њим учинити“. „На све“- осим на оно што је стварно потребно – одстранити се и почети да оздрављаш свог дела болести. „Ако се ја уморим,  небо ће да се сруши“ – тако може да се изрази њихово унутрашње осећање.  (На ову тему постоји изузетна предвеликопосна публикација –  http://www.matrony.ru/ya-ustanu-i-nebo-upadet/).С друге стране, понекад и свештеници неискусни у овој области такође говоре о неопходности „да носиш крст“ живота са алкохоличаром, о трпљењу  и о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности да за њега чиниш још веће подвиге молитве, великих поклона (метанија), одлазака на ходочашћа. Не призива ли нас на то и Јеванђеље?

У складу с таквим убеђењем, препорука да се одстраниш, више звучи као утицај либералне психологије пропитане „индивидуалистичким егоизмом“. С тим у вези, наводим следеће напомене :

  1. Одстранити се – не значи устранити се.  Зависника не треба да одбацимо и да га препустимо на милост и немилост судбини, већ да направимо разумну дистанцу од њега, која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће омогућити да оделимо човек од његове болести, не дозвољавајући истој тој болести да нас саме разруши, притом да према њему сачувамо љубав и поштовање. Иначе, како је показала пракса, како време пролази љубав и поштовање исчезавају и пропадају, понекад заувек. Но, не одмах – већ након много година „жртвеног“ живота.

Колико је наша жртва била корисна,  може да се види какве је плодове донела. А ти плодови су, рецимо, од стране мајке или жене зависника, следећи:

  • Психосоматске болести;
    • Повишена раздражљивост;
    • Немарност за потребе осталих чланова породице; ретко испољавање љубави према њима;
  • Агресија на остале чланове породице, посебно на осталу децу, која се осети по многим ситницама од чега она осећају стални притисак од стране мајке[1]
  • Често окривљавање осталих чланова породице, како ништа не раде да би помогли, фактички – „анестезирали “ зависника;
  • Развој осећања искључивости ( „ако не ја, ко онда?“);
  • Тотално осећање неповерења;
    • Унутрашња усамљеност и празнина; осећање типа „мене нико не разуме и не чује, нити цени моју жртвеност(пожртвованост) ради свих њих“;
    • Развој прекомерне бриге о деци, која гуши њихов процес развоја као личности који заједно са горе наведеним плодовима, води ка томе да они сами израстају у малоспособне да изграде здраву породицу;
  • Честе депресије, очајање.

Чини се да је свима јасан одговор на питање: могу да буду такви плодови од јеванђељске жртвености? Након апсолутно не-кабинетских размишљања и осмишљавања искустава бројних сусрета са породицама зависника, управо анализа наведених плодова ме је и довела до открића духовне „подмене“(подвале).

Познато је да информацију коју добијемо споља прихватамо у светлу опита који већ имамо. И када речи Новог Завета или парохијског свештеника о жртвености доспевају у свест управо ове мајке или жене зависника – оне се преламају кроз призму мишљења, који је окупирано и заробљено болешћу сина (мужа). Другим речима, њих прихвата разум који је склон да неадекватно прихвата реалност, разум који је лишен хришћанске врлине трезвености (коју су, узгред, високо ценили свети оци- подвижници). И ово доводи до фине, често неухватљиве подмене (лажне замене) појмова. Чини се да је реч о хришћанској жртви, и споља гледано, трошење (жртвовање) свог времена, здравља и снаге да би спасили болесног зависника. Али, унутрашње устројство сазависнице је такво да сва та жртвеност само потхрањује њено сопствено „ја“. Или језиком психологије – подиже њену личну оцену сопствене вредности.

Набројаћу гране које сам истражио, а на којима се дешава ова опасна подмена:

  • Хришћанска жртва– свесна жртва. Жртва у сазависности –  то је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се не свесно не контролише. Човек живи по изграђеним рефлексима, сасвим као што је писао Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[2] .
  • Хришћанска жртва– слободна жртва, жртва која проистиче из слободне воље. Бити жртва у сазависности – то је стање које нам се наметнуло. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања како је њена улога лажна – њена дејства остају компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не враћа кући, она сама већ не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду ка прозору или на улицу неби ли га угледала… Тј. човек једноставно губи контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези са осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увреде, осуђивања;  често кроз њој пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). Овде праве љубави нема ни изблиза[3]. Због тога се такои појављује болесно „ја“, поза „мученичка“ (на језику психологије – покушај подизања (храњења) своје личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео светсвеједно, Он сваком оставља слободуда ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога се подноси. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот ја њему дајем, а он, нитков један… Ја желим да будем с њим!“ Ако се питање тиче зависности од дроге – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други загнани (измучени њеном бригом). Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Принцип – „На силу неком учинити добро, наметнути некоме срећу, примирити лупајући главом једно о друго“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко ту жртву подноси. Оваква жртва је спремна да „отпусти “ и да прихвати избор човека, а да се сама не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање од Себе Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Жртву на Голготи,  при чему је остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи у Својој Благости. „Ја не желим да вас ичим жалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва приводи до разрушења психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева,приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, се сматра као образ Божији. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси је – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нештоу човеку којим би се хтело овладати, но не сам човек у свој својој целовитости (пуноти) и с његовом личном слободом. Фактички, болест, или маштом створен образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, коначно,  и односи са Јединим Богом. И више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне улоге – спасавајући, контролишући и штитећи од штетних (са становиштва „жртве“)  поступака објекта; –  „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може да се каже да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Ипак, човек који носи ту „жртву“, потпуно је увучен породичном ситуацијом и не примећује шта он, у ствари, чини својом „жртвом“. Чак и када та жена види да њени дејства не само да немају позитиван ефекат, већ узрокују све нове и нове дисфункције ( типа горе наведених), она не може да схвати зашто тако происходи, јер, у својим очима она све исправно ради. Па, и свештеник је говорио, и у друштву је прихваћено да се према алкохоличару понаша управо на овакав начин – иначе, каква би она била добра мајка или жена… И док се она налази у овом координираном дисфункционалном систему, који утиче на све сфере њеног живота, „жртвеност“ ће наставити да руши породицу.

Зато, да би се та „вртешка“  зауставила, неопходна је помоћ споља. Због тога и постоје групе узајамне помоћи типа Ал-Анон (Анонимни Алкохоличари). Рад ових група је уређен тако што учесници добијају могућност да, напокон, увиде са стране шта происходи и да уз помоћ опита и подршке осталих чланова групе направе дистанцу од болести зависника – да се одстрани. А онда, захваљујући достигнутом одстрањењу, почиње обука како да се на другачији и здравији начин реагује. Сада се горе наведене пројаве њене болести постепено замењују здравијим односом према себи и према осталим члановима породице. Уместо срушеног идола, рађа се (не одмах, наравно) право поверење у Бога и спремност да се живи у складу са Његовом вољом.

[1] Ово су живи примери изнети од стране супруге алкохоличара, која се већ налази у програму оздрављења од сазависности, а који су типични за такве породице:

„*Отварам дечији ормар, видим невероватан хаос, згужвана одећа, прљав веш помешан са чистим… Одједном ме хвата бес, брзим покретом избацујем све из ормара и почињем да коментаришем, час бесно,час саркастично: „Све да се поспреми, сортира, сложи!“. Причам детету о комшиници – аљкавуши и упоређујем је са њом.

*Касним у школу, вртић, на посао… Ћеркица не слуша, када је чешљам цвили, љењо се облачи. У разговору губим много снаге, а резултат је – ја се нервирам, почињем сама да је облачим и у гневу, оштрим покретима натучем јој капу на главу. Ћерка чучне, обухвата главу рукама и од страха плаче. Ја мрзим саму себе.

*Упоређујем је са другом децом, указујем на грешке са другарицама… Уз све то и сама се добро сећам како је исто то чинила моја мама, и како сам се заклињала да се ја тако никада нећу понашати.

*Преувеличавала сам какве последице доносе обичне дечије грешке, за сваку измишљала надувану причу о моралу и причала, причала, причала.., док се год ћеркица није „откључаал“ – стајала је као неки стубић и гледала ме безосећајним очима.

* Дете се инати и неће да једе храну за чије кување сам тако много труда уложила. Врти виљушком и досађује се. Ја шизим, хватам тањир и бацам га у канту за ђубре. Дете вришти:  -„Не, немој!“,  а онда плаче, јер осећа кривицу.

*Гласно звала дете по имену када направи грешке од којих се и сам плаши. Догађало се још и да му придику држим не одлазећи од пулта, како би му добро усадила страх и осећај кривице.

*(Од мојих родитеља): догађало се да дођем из школе и на поду угледам избачене ствари из фиока мог писаћег стола. Тако ме мајка стимулисала да одржавам ред.

[2] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у станицу за трежњење. Одатле телефонирају мајци – она оставља све послове, вуче се на други крај града, узима га, плаћа казну (не гледа на то што ће, пре, да му нашкоди тиме, јер је скинула „симптоме“ болести, остављајући саму болест да напредује, и уопште, заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ћерки ципела за школу које су јој веома потребне). А код куће га „откачиње“, „храни“ – а окривљује за то што се догодило све и свја. И све то „аутоматски“, свест чак није ни способна да увиди „са стране“ шта се догодило, нити да процени ова дешавања.

[3] Примери утицаја на зависника од стране ближњих:

  1. Позивају га да се уразуми;
    2. Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
    3. Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
    4. Прете разводом или нечим другим;
    5. Туку га и пијаног поливају водом;
    6. Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
    7. Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
    8. Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;
  2. На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;
  3. Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);
  4. „Довлаче“гаи доводе кући из бара и других „места“ ;
    12. Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
    13. Закључавају га у стану;
    14. Позивају позорника или патролу милиције;
    15. Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „дај да духовник са тобом поразговара“;
  5. Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;
    17. Довозе на „кодирање“***;
    18. Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
    19. Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);
  6. 20. Кришом у храну сипају свету воду из храма, доносе воду од врачара, додају тетурам***;
  7. Покушавају да га „заокупирају“  реновирањем куће и другим пројектима;
    22. Мењајуместо становања (бар на неко време);
    23. Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током низа година у односу на зависника примењује се кружно 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како коме, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најчистијој води манипулација и контроле, које смутно подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто покушавају човека „да сломе“  и да га натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника уклапају са узвраћеним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњему“. То, што човек има слободу, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

Превела Танкосава Дамјановић

http://dusha-orthodox.ru/forum/lofiversion/index.php/t2346.html

ЗАШТО СЕ ОНИ НЕ РАЗВОДЕ?

Моја пријатељица је већ 30 година удата за алкохоличара. Када је слушаш, изгледа као да код ње уопште нема живота, већ се све састоји у муци и патњи. Тако ми се и логично наметне питање: зашто се не разведе? Мој познаник који је психолог, рекао ми је да нема трајнијих бракова од алкохоличарских. О чему се ту ради?

Научници говоре да се понашање човека не усмерава само свесно већ чак још и у већој мери подсвесно. Подсвесни живот ради на принципу појачавања задовољства због једних реакција и кажњавања болом због оних других, нежељених.

Мотивација понашања је условљена психолошком наградом — задовољством и избегавањем бола.

Код особа оболелих од алкохолизма нарушен је систем награде. Наравно, исто важи и за њихове жене. Они извлаче задовољство из оних извора које здрави људи могу да одбаце или потисну. Како дакле, тај неурофизиолошки принцип делује у животу?

Коља и Оља

            Осврнимо се на брачни живот Николаја и Олге (прича је стварна, али су имена измењена). Никола има 50 година. Током последњих 25 година он пије. Управо толико је и у браку са Олгом. Он не пије сваки дан већ 3-5 дана узастопце, а потом недељу-две бива трезан. Он се већ три пута лечио од алкохолизма. После сваког лечења, трезвеност је трајала не дуже од пола године. И ево га, поново узастопно опијање али сада већ у трајању од осам дана. Криза у породици, криза на послу. Због тога су они, Коља и Оља овде код лекара. Ево и дела из нашег разговора:

Коља: Дошао сам до краја. Све у свему, доста је било. Хоћу да престанем да пијем. Толико сам зла већ нанео.

Лекар: Коме?

Коља: жени и деци. Моја Оља је златна жена, она је толико тога већ претрпела. Она је напросто света жена. Како ме је само неговала после опијања! Без ње ја просто не бих преживео.

Оља: Нисам ја никаква Светица. (У подсвести њена глава одобравајући клима: „Да, да, ја сам света. Да, он би без мене пропао.“ Ове речи она често наглас изговара код куће).

Сада у лекарској ординацији, Оља даје озбиљну изјаву: „Или ће он престати да пије, или ћу се ја развести”.

Коља није пристао на стационарно лечење, па је одлучено да се лечи амбулантно.

Коља и Оља одлазе.

Шта се потом десило? Какве су промене настале у њиховом животу? Не много битне. Поновило се све по старом. Коља је покушао да живи трезвено, али је потом пао, није успео. А шта је са Ољом? Да ли се развела? Наравно да није. Она је сама себи рекла: „Како бих могла сада да га оставим када се он толико труди да се искобеља из алкохолизма?” Више пута је понављала: „Без мене, он ће пропасти”.

Психолошка добит од кошмара

 

Коља и Оља настављају да живе у свом уобичајеном кошмару. Свако је незадовољан својим животом. Свако је незадовољан другим супружником. Међутим, највећа њихова несрећа састоји се у томе што ни једно од њих двоје се не мења. Зашто је тај кошмар уопште могућ? Зашто он толико дуго траје, ево већ 25 година?

Па, због тога што обома супружницима оваква кошмарна ситуација психолошки одговара. Та ситуација обома супружницима доноси неку психолошку награду која им је потребна, готово неопходна.

 

Какве психолошке награде добија Коља? Коју корист или добит он извлачи из ове ситуације?

 

Он воли да пије. Он се наслађује опијањем. Када се опија он доживљава подизање расположења док му трезвеност не пружа такве радости (ефекат еуфорије). Њему се допада то што алкохол смирује његове немире и умањује његову несигурност у самога себе (ефекат анестезије, избегавања бола). Њему се свиђа и сва та атмосфера драме, узбуђености, која обично прати алкохолизам (илузија о интензивности емоционалног живота).

Трезвеност му се чини празном и досадном. Међутим, он ипак периодично живи у трезвености што му дозвољава да умањи осећај кривице, да сакупи поене у своју корист, да се осети достојним човеком, да се погорди: „Успео сам да се уздржим од вотке пола године! Ако пожелим, сасвим ћу престати да пијем!”

Саучествовање у проблему. У свим тим падањима у јаму и излазака из ситуација када је бивао у јадном стању, он је задобио поприлично пуно саосећања, сажаљења и љубави са женине стране: „Драги, ја те молим, ти само покушај да не пијеш а ја ћу за тебе (читај: уместо тебе) учинити све што желиш”. Радећи на клиници где се лече оболели од алкохолизма, посматрала сам како њихове жене вуку претешке вреће са нечим укусним и слатким посластицама. Заиста пријатно, зар не?

Скидање одговорности са себе како према самоме себи, тако и према жени и деци за успостављање са њима односа искрене блискости, значи да се он плаши да буде у блиским односима. Он их одлаже за после, за период када буде био трезан.

Алкохол омогућава избегавање блиских односа као и преузимање одговорности за себе. А проблеми постоје и ужасно је непријатно бавити се њиховим решавањем.

Генерално гледано, алкохол дозвољава Кољи да избегне све оно што од њега захтева да престане да буде дете и да одрасте. Алкохол спречава професионални и духовни напредак. Духовни напредак захтева напоре (да себе принуђујемо на добро), а за Кољу је то повезано са непријатношћу а он то жели да избегне. Из истог тог разлога он избегава и одговорност, као и обавезе. Не назива се алкохолизам узалуд болешћу неодговорности.

 

А какве користи има Оља?

Премда то и није тако очигледно, ипак, из узајамних односа са Кољом Оља извлачи не мање користи од њега, као и психолошких награда. Набројмо добити Оље која сама није алкохоличар.

Пријатан је осећај да ти већ читавих 25 година издржаваш такав кошмар у којем друга жена не би проживела ни недељу дана. А и сам Коља је већ рекао да је она — светица. Страдање приближава светости, положају хероине. Једна жена је у сличној ситуацији ускликнула: „Ја сам заслужила да ме поставе на пиједестал јер сам 30 година проживела са алкохоличарем!”

Она себе доживљава као јаког супружника. Међу њима двома — она је јача. Она је жена која помаже, која се брине, она је та која доноси исправне одлуке, то је она која увек зна како треба поступити, зато и наређује: „Не пиј! Лечи се!” Њој је веома пријатно да понавља: „Он ће без мене пропасти”. Ова фраза изражава оно стање које је својствено боговима који дарују и одузимају живот. Пријатно је осећати се као Бог. Сазнање да си ти боља, снажнија, компетентнија него он доноси осећај задовољства. Одатле она и црпи подршку за своје самопоуздање (које је иначе на критично ниском нивоу), за осећај сопствене вредности.

Победник у борби за првенство. Објективно, ситуација изгледа унеколико другачије него што то умишља Оља. Коља неће пропасти без ње, али Оља није у стању да буде објективна. Њој је потребно да сматра себе бољом од њега јер је суштински њој веома лоше самој са собом. Она води непрестану борбу за прво место. Алкохолизам јој помаже да добије првенство.

Пошто је она у потпуности заокупљена проблемима свога мужа, она има прекрасан изговор за избегавање бављења својим сопственим проблемима. Она се такође плаши блиских узајамних односа са самом собом. Тако у свести добија згодну конструкцију: „Кољин проблем је алкохол, а мој проблем је — Коља. Што се осталих ствари тиче, ја сам беспрекорна”.

Дух драме, узлети, падови, прескоци из пакла у рај („Данас је трезан. Каква срећа!”). Све то, како њој, тако и њему, даје осећај интензивности емоција и испуњености живота.

Оља има дубоки проблем који се огледа у томе што се она давно одрекла својих реалних осећања. То је њен начин избегавања бола (ефекат анестезије). Она већ одавно не живи активно већ ре-активно. Она само реагује на догађаје из мужевљевог живота. Истина је у томе што је Ољин проблем — она сама, а не Коља. Међутим, она, као и он, више воли да живи у свету илузија. Она се плаши да себе сагледа онаквом каква она стварно јесте.

Ољина негодовања и претње разводом — све је то само димна завеса. Суштински, Оља, баш као и њен муж, чини управо оно што хоће да чини и живи онако како хоће да живи. Она има мужа каквог жели да има. И више од тога; само такав муж какав је Коља њој је једино и потребан. У заједничком животу с њим она има могућност да задовољи своје дубоке, животно важне потребе: да свакодневно потхрањује своју самопоштовање које је на ниском нивоу. Страдањем она задобија осећај сопствене вредности, прикрива своје слабости и своју неспособност да преусмери ток живота у одређеном правцу. Живот се не покорава њеној вољи, а да ту чињеницу призна за њу би било равно поразу.

С обзиром да је Оља замрзла своја истинска осећања, нарочито осећања као што су: љубав, нежност, поверење, спокојство, а испољава само мржњу, негодовање, гнев, страх, то се самим тим она одрекла себе и не жели да има посла са собом. Тако су сва њена осећања постала реактивна: „Он ме је довео до тога!” Она се плаши сопствене одговорности. У таквом стању њој је потребна драма алкохолизма. Ту бар није досадно.

На први поглед — Оља је јака жена, самоуверена, оштра, способна за све, не боји се тешкоћа. Али под том љуштуром скрива се — крхко, слабо биће, стално испрепадана девојчица. Она се плаши да могу да је одбаце, да је не воле. Замена за љубав је — бити некоме потребан. Када помаже мужу, она то чини из страха да не буде одбачена и невољена. У томе она чак и претерује. Он није тражио од ње да му толико много помаже.

Човек има потребу да некоме припада: породици, колективу, нацији… Постоји и потреба за доживљавањем себе као вредне, важне, талентоване и способне особе. Такође, постоји и потреба за самооствареношћу.

У браку са Кољом Оља задовољава те своје потребе. Она има осећај да припада Кољи. Тиме се она осећа јачом, опуштенијом, значајнијом, талентованијом… Све је то због тога што она себе као личност одвојену од Коље не сматра ни за шта вредно.

Они се никада неће развести. Вага се налази у равнотежи и крпа је нашла своју закрпу. Они су образовали нездрав систем у коме један део без другог не функционише. С обзиром на то, његов алкохолизам никада неће престати уколико нико од њих не преузме ризика да започне себе да мења. Ако је могуће ресурсе душе и духа упоредити са сопственим вртом, онда супружници Коља и Оља обрађују свако од њих туђи врт а не свако свој врт. На туђем имању је немогуће добити добру бербу. Немогуће је изменити другога човека. Достићи другачији квалитет живота могуће је само путем коренитих сопствених промена.

Зашто пишем о томе, о добитима или психолошким наградама које проистичу из деструктивних узајамних односа? Хтела бих да читаоцима дам до знања да такве користи постоје. О овоме непишем да би се неко постидео  Али никако не ради тога да би се неко постидео или депримирао. То није греховно нити неморално понашање. Те погодности-добитци — спадају у област сазависности, њен су саставни део. Сазависност пак — она није повод да се стидимо себе већ је то проблем на коме ми треба да радимо. Потребно је да стремимо здравијим узајамним односима и здравијим задовољствима (психолошким добитима).

Користи које од  таквих узајамних односа добијају зависни и сазависни људи блокирају или успоравају духовни напредак и оздрављење тих људи. Важно је разоткрити те препреке, одстранити их и тада ћемо узнапредовати према оздрављењу.

Када сам се нашла у породичном програму за превладавање сазависности у САД-у, чула сам од једне Американке која је била на путу оздрављења од сазависности, једноставан и јасан исказ. Да би се нешто тако отворено рекло о себи, потребно је узнапредовати у превладавању сазависности.

Американка је рекла следеће:

„Када сам још била дете, мој отац ме је сексуално злоупотребио. Следећих 20 година свог живота искоришћавала сам то како бих га емоционално и финансијски уцењивала. Увек сам, када сам то хтела могла да од њега добијем новац. Тако и нисам преузимала на себе финансијску одговорност за свој живот”.

Тек онда када је особа у стању да поштено и без страха погледа на добит коју из постојеће ситуације извлачи, она тада може дозволити себи да се више на њих и не обазире, да престане да се њима користи. Управо се у томе и састоји исцељење које тражимо. У замену за одустајање од таквих добити доћи ћемо до задовољстава која потичу из здравијих узајамних односа. Ми свој живот можемо са неким да поделимо, а не да га просто бацимо пред ноге другога човека.

 

Кораци у правцу промена

 

1. Свест о сопственим проблемима. Тај први корак и јесте — најтежи. Ни једна жена особе оболеле од алкохолизма, а радила сам психолошке третмане са стотинама људи са таквим проблемима, није упитала:

„У чему је мој проблем, помозите ми да схватим?”

Скоро све питају:

„Како да се понашам, да он не би пио?”

Бивају разочаране када схвате да, ако понашање жене има за циљ да промени мужа, да тада она неће постићи свој циљ. Могуће је мењати само своје сопствено понашање ради постизања сопствених циљева.

2. Пре но што почне да мења своје понашање жена алкохоличара може себи задати питање: „Шта ја добијам тиме што поступам на тај начин како поступам већ много година?” Први одговор ће бити: „Ништа добро не добијам”. То је нетачан одговор. Сви ми извлачимо добити из самодеструктивног понашања. Иначе наш песник не би написао:

Све, све, што пропашћу прети,

За срце смртно скрива

Неизрециво уживање –

Бесмрћа може бити залог!

А. С. Пушкин, Пир у време куге

3. Жеља да се промени. Ко од нас воли да започиње реновирање стана? То чинимо само онда када смо на то принуђени.

4. Рад на себи. То је дуг пут, и може бити пут који траје целога живота. Када сам и сама дошла у породични програм за рођаке алкохоличара, питала сам водитеља програма: „Зар је довољно тих осам дана који су одређени за породични програм?” Одговорио је: „То је добар почетак”. Да нисам и ја била у том породичном програму, тешко да бих се досетила шта треба да радим са собом.

5. Најбоље је почети рад на себи у психотерапеутској групи или у групи за самопомоћ типа Ал-Анон, или пак да се консултује са стручним специјалистом.

6. Надам се, такође, да је читање свега горенаведеног, користан почетак промена.

 

Подсетник за данас:

Данас ћу бити отворена за истраживање које ја психолошке добити извлачим из својих тешких и нездравих узајамних односа са блиском особом. Можда управо те добити и покрећу сав тај систем наших деструктивних узајамних односа. Припремаћу се да одустанем и да се више не хватам за ту своју потребу да будем део нездравог система. Спремна сам да искрено погледам сама себи у очи.

 

 

Аутор: Валентина Москаленко, психотерапеут, доктор медицинских наука.

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: Перејит.ру

http://www.imanade.org/brak-sa-alkoholicarem-zasto-se-oni-nikada-ne-razvode/

Жртва хришћанска и жртва из болести – Хришћанство и Програм 12 корака

5 септембра 2013 – свештеник Евномије

За оне из православних хришћана, у кога постоје подозрења да идеје Ал-Анон противрече јеванђелском учењу о жртвености. Чланак је израстао из сопствених трагања, сумњи и размишљања.

Једна од “оштрих углова” који изазивају неприхватање принципа Ал-Анон од стране људи који исповедају православље јесте — неопходност да се отпусти алкохоличара, да се престане са играњем улоге „Министарства за ванредне ситуације“, да престанемо да приносимо себе на жртву његовој болести. Међутим, како са тим спојити хришћански став да треба живети за друге заборављајући на себе? Лично су ми познате ситуације када је управо ова тема изазвала недоумице  и негативну реакцију код оних људи који су по први пут дошли на Ал-Анон. То није било само формално оправдавање за неприхватање Програма. У крајњем случају, и код мене је ово питање изазвало поприличан број нимало једноставних помисли и недоумица. Раније сам већ пробао да се додитнем тог питање у блогу Жртва или страст. Међутим, било је тешко препознати у чему је ту фалш, где ја линија разделења. У томе ми је помогао један „случајни” сусрет са потенцијалним члановима и пријатељима Ал-Анон-а. Током разговора, они су се дотакли баш те теме, а код мене су се одједном пронашле речи саме од себе. После сусрета је требало дати времена тим речима да се „слегну”, а потом — и да се запишу. То сам претходне вечери и урадио. Можда их, ако ми пође за руком узимајући у обзир одзиве и коментаре, још исправим и средим. А ради удобности пишем уопштем о жртви у сазависности. Наставите са читањем

Ако он пије – о алкохолизму у породици

Девојка Оља је одрасла у породици са оцем који је био алкохоличар.

Чланови ове породице, жена и деца, живели су  фактички са две доминантне мисли:

– ако је он често у алкохолисаном стању – када ће престати да пије;

– а ако је трезан – у болном ишчекивању када ће се поново напити.

Говорити о томе наглас,  не сме се – јер, то је табу тема. С друге стране, мајка често покушава чак и да некако оправда пијаног оца, у најмању руку, да током првих година алкохолизма умањи проблем. То, наравно не успева – деца одлично схватају у чему је несрећа породице. Али, мораће да се повинују условима игре, и да се претварају да присуство алкохолизма не примећују. Треће – друштво оштро осуђује алкохолизам сматрајући да алкохоличар више није ни личност. Тако да, и само поменути проблем изван породице, јесте недопустиво. На све начине је потребно сакрити проблем. Односно, основни принцип понашања је – „не говори, не веруј, не осећај“. Наставите са читањем