Архиве категорија: жртва

Жртва хришћанска или патологија (сазависност). Психолог против свештеника?

Тема из подфорума „Психологија и психијатрија“, од корисника Марије Сергеевне, 10 окт 2017.


 Мария Сергеевна корисник

Здраво Марина Вениаминовна! Молим вас да ми помогнете у овој за мене веома тешкој ситуацији.
Моја породица данас, боље рећи у последњих 5-6 година, преживаљава веома тежак период. Породица је за мене највећа вредност. Данас се налазим на раскрсници, треба да одлучим можемо ли муж и ја да сачувамо породицу или смо већ учинили све што је могуће.

Мој муж неколико последњих година пије. Било ми је болно гледати вољеног човека како се стално налази у стању помућене свести, упропашћавајући своје здравље. Тражила сам информацију и читала о алкохолизму и сазависности, покушавала да помогнем, да погледа трезвено на себе. На моменте је било веома тешко, да ми мисли о разводу нису давале покоја. (Муж није ноћивао код куће, враћао се у ужасном стању, будио ме ноћу тражећи блискост или да расправља о неком важном питању, изостајао је са посла, понашао се агресивно према сину и према мени). Волела сам га (и сада га волим) и веровала сам да ћу успети некако да допрем до њега. Веома се бојао да ће га деца видети у таквом стању и да ће престати да га уважавају. И мени самој је било тешко сачувати осећање поштовања према њему. Ретки тренутци његове трезвености и спокојства давали су ми наду на исцелење и успостављање контакта. Млађа деца га веома воле, то ми је такође давало снагу и одлучност да се борим за породицу. Једном сам успела убедити га да се обрати за помоћ специјалисти, али није дошло до сарадње – муж је рекао да може сам себи помоћи. Наставите са читањем

Жена – жртва: Тешка ситуација или угодна позиција?

Постоје такве жене, код којих је стално све лоше. И муж није такав какав би требало да буде, не цени је, и деца неблагодарна, и колеге на послу све ко један – сплеткароши и тирани. Таква жена разговара углавном у стилу жалби. Одакле оне, жене – жртве? Може ли се изаћи из те не баш пријатне улоге? Ситуацију је коментарисао кандидат психолошких наука Регина Енакаева, началник одела «Шербинка» московске службе психолошке помоћи. фото - gettyimages.com

Специфична особина „жене – жртаве“ јесте њена постојана навика да жали (сажаљева) себе. При том она, као правило, није спремна да узме на себе одговорност за то шта се са њом догађа. Жртва свагда иште (тражи) спољашњег кривца својих несрећа: човека, догађај, околности, проналазећи у њима узрок свега шта се са њом дешава.

Када је кривац нађен у души «жене – Жртве» бива спокојније. Но с друге стране, она одлучује да и даље остане жртва, зато што предајући иницијативу у туђе руке она не утиче ни на ток дешавања, ни на узроке својих несрећа.

На пример, жену  је пребио или извређао муж. Дешава се у породичном животу. Жена која се осећа жртвом ће плакати, љути се, жалити се, но ништа неће предузимати да би изменила ситуацију, да би дала отпор насилнику. Значи да је вероватноћа да ће муж опетна њу дигнути руку је веома велика. Својим бездејством, пасивним односом према оном што се догодило, жена-жртва «разрешује» мужу да са њом тако може поступати.

Или други пример, жену-жртву претпостављени често оставља да ради прековремено, да остаје на послу до касне вечери, у време док сви остали сарадници одлазе кући на време. Ако се жена на то сагласи, не позива се на своја права, не тражи конструктивну, дејствену подршку околине, него се само свима жали на своју «безизлазну ситуацију» , највероватније је да ће и даље добијати допунске задатке.

Само она жена која узме на себе одговорност за оно што се десило, а то значи, схвати да само она сама може нешто изменити у свом животу, само жена која се постара да разабере ситуацију, која покуша да схвати узрок због чега се управо њој то дешава, да изведе закључке и укључи их у свој животни опит, може успети да престане да се осећа као жртва и да не постане жртва по други пут.

Ако човек успе да прихвати и схвати то шта се са њим догодило, ма како ситуација била тешка, ма шта са њим да се десило, стечени опит ће свагда бити користан, помоћи ће да се грешка не понови. Но то је немогуће урадити налазећи се у позицији жртве, осећајући се жртвом.muž bije ženu

На пример, жени коју редовно бије муж предлажу да му напише пријаву, како би се појавила могућност казнити га по свој строгости закона. Жена-жртва ће плакати, молити за помоћ, по ко зна који пут позивати полицију, но пријаву неће написати или ако и напише потом ће је поништити. Она се боји свог мужа, но још се више боји мењати нешто у свом животу.
Жена која одговоара за себе и своје поступке се неће бојати да напише пријаву и да је преда у полицију. Она је спрема на то да ће муж можда добити административну или затворску казну. То је тешко преживети, но то је њена свесна одлука којом штити свој живот и здравље, а веома често, живот и здравље своје деце.

Као пример овде се може навести следећа ситуација, када жена која има малолетну децу одлази од мужа због истих тих батина или због његовог учесталог пијанства. Неко ће рећи да је то – пут слабог човека. На самом делу – то је тешка одлука која захтева велику унутарњу снагу. Далеко је лакше све пустити на самоток. Она често размишља: «Свеједно какав-такав никакав, пргав, пијан, но – то је мој муж, каква-таква помоћ и подршка у животу», – мада фактички – она већ одавно иде сама кроз живот. И тада жена одлучује да не пише пријаву. Но при том би требало да схвати, да ће највероватније и у будуће морати да трпи његове ударце. Но то је већ њен свестан избор, и зато се више не може жалити свима и сваком, нема право. У том случају она свесно узима на себе улогу жртве и требало би да схвата ради чега она то чини и каквој опасности себе подвргава.

Постоји још и трећи пут који такођер захтева од жене прихватање одговорности – ступити с мужем у преговоре, поразговарати с њим тако да се он више никад не осмели подићи на њу руку. То је најтежи пут, и није увек могућ. Да би се ишло по њему потребно је најпре престати осећати себе жртвом.

Када жена одлучи да напусти мужа-насилника она осећа да јој неће бити лако са светом који је окружује. Ради чега она то ради? Не само ради себе и осећања сопственог достојанаства и уважавања према себи као човеку. Она то ради и ради будућности своје деце. Деца која су навикла да живе у жестоким, замршеним односима међу родитељима, када на њихове очи происходи унижавање матере, често понављају њихову судбину. Девојчице понављају судбу матере – жртве, а дечаци – судбину насилника – оца. Психолози то називају животним сценаријем. Деца неретко играју улоге (сценарије) својих родитеља.

Бити жртва је – корисно (удобно)

Када говоримо да се човек осећа као жртва, ми разматрамо и психолошку страну тог положаја. Често жена–жртва извлачи корист из свог положаја. На пример, она добија пажњу од околине, психолошку подршку, саосећање, помоћ. И нико заузврат не тражи неких конкретних дејстава, одлуке и одговоре на сложена питања. Изаћи из стања жртве значи – лишити се те помоћи и подршке, њу ће тада престати да жале суседи и рођаци, људи који је окружују.

Човеку којег жале много тога се дозвољава и опрашта. «Жртва» нема потребу да ка нечему стреми у животу. Њена главна улога у животу јесте – улога жртве.

Жени-жртви често опраштају кашњење, лоше урађен посао, зато што у њеној кући није баш све најсређеније, а код куће јој се опрашта неспремљен ручак. То јест, она себи дозвољава да ради то што она хоће. Улога жртве дозвољава да са себе скинемо све обавезе према другим људима. То јест, позиција жртве – је егоистична. Уопште у улози «жртве» постоје  велики «плусеви». Зато је тако тешко изаћи из те улоге, тог психолошког стања.

Наставак: Како се постаје жртва

http://www.pravmir.ru/zhenshhina-zhertva-tyazhelaya-situaciya-ili-vygodnaya-poziciya/

«Ех, кад би…»

Резултат слика за ах если бы

Као и свака добра особина, будући доведена до крајности, трпљење се може превратити у своју супротност. Неке жене трпе чак и те мужеве који разрушују њихов живот у духовном и физичком смислу. Једно са другим је везано. Настављати живети у таквим условима је све равно што и наивно маштати: «Ех, кад би…» «Ех, кад би он престао тако да се понаша! Ех, када би он постао њежнији и пажљивији према мени!» Између осталог «ех, кад би…» – је омиљена фраза жртава. Ако се код тебе моја девојчице, појављују такве мисли, сети се, да ниси можда такво нешто осећала у детињству: «Ех, само кад мој отац не би пио!» А сада размисли да ли су се некад оствариле те маште. Нису. Оне се неће остварити ни сада. Немој бити наивна. «Ех, кад би…» се никада не остварује. Ако су те већ односи привели ка таквој мисли, знај: све иде лоше и биће још горе.«Како можеш да будеш тако жесток?!» – често је узвикивала једна моја познаница, но чак ни мисао о разводу с «таквим жестоким» човеком није допуштала. У ствари она је замрзла своја нежна осећања, постала је слабоосетљива на вређања, затворила је канале по којима је к њој долазио душевни бол. То јој је помогло да преживи.Природа ју је наградила изграђеним у подсазнању механизмом обезбољивања (анастезије). То је механизам који делује на начин – не осећати уопште ако је осећање везано с болом. Психолошка анастезија.Та «анастезија» је помогла да се сачува њен брак, давао је утисак њене преданости (мужу, браку). Но то ју је учинило емоционалним инвалидом. У општењу с њом су постојале само емоције као што су гнев, мржња, злоба, досада, горчина, разочарење. У њеном емоционалном спектру није остало места за нежност, ласкање, очараност, дивљење, хумор, стидиљивост, и на крају крајева, љубав.

Из књиге В. Москаленко «Када је љубави сувише много».

Емоционално дављење (притисак)

Резултат слика за эмоциональное давление это

Емоционални притисак није свагда лако распознати .

Највероватније је да сте попали у зону његовог дејства, ако:

  • уступивши по ко зна који пут вољеном мужу, мами, другарици, подозревајући дуго и складно ви себи објашњавате зашто је то било једино могуће решење;
  • у моменту уступка код вас се појављуеј оштро осећање немоћи, понекад скроз до физичке слабости или бола у глави;
  • у време поновног пројашњавања односа «по теми» имате осећај да се све то са вама већ дешавало, дешавало, дешавало…  
  • фантазије о томе, како би било прекрасно РЕЋИ НЕ и УРАДИТИ ПО-СВОМЕ, због нечега вас плаше: или се ви себи такви не свиђате, или је за вас превише страшното што вас због тога могу «казнити» .
  • испунивши још једну жељу блиског чивека у дубини душе сте бесни и на себе, и на партнера.

Познато вам је такво нешто? Бивало је и код вас?

Резултат слика за эмоциональное давление это

(Из књиге: Михайлова Е.Л., Пустяки психологии. Пристрастные записки Феи-крестной)

Несрећна у браку – други део

Несрећна у браку – први део


Аутор: клава 29.5.2015, 17:56


 

Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.

– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и  да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.

– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.

Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.

И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?

Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.

Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.

Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.

Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.

Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.

Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.

О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.

Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.

О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.

Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.

Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…

Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.

Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.

Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.


Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20


Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.

Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).

Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.


Аутор: клава 30.5.2015, 21:29


 

Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.

1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.

Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.

Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.

Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.

2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.

Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3)  Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.

Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.

4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.

Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.

Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.


Аутор: клава 30.5.2015, 22:22


 

Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.


Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52


 

Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).

Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).

Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00

Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.


  Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16


 

Здраво Клава!

Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.

С уважењем, Елена.


Аутор: клава 1.6.2015, 0:13


 

Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.

Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.

Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.

Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.

Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.

Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.

Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.

Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.

И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.

Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.

Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?


Аутор: клава 1.6.2015, 0:22


 

Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.

Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02


 

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.

(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица  по програму 12 Корака – Аca-srbija.)

Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.


Аутор: клава 1.6.2015, 13:55


 

Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?

На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13


 

Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.

Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.


Аутор: клава 2.6.2015, 11:55


 

Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.

У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.


  Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03


 

Здраво Клава!

Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!

Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.

Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.


Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10


 

Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.

 

[1] Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM)  и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском

[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.

[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

Пет „оправдања“ – пет начина за мучење ближњег

Резултат слика за границы отношения

Ко се не може од вас једноставно удаљити, тај је пред вама скоро незаштићен (без-заштите). Тај ваш ближњи се може показати као трпељив човек. Но, ако ви имате укус к «мотању нерви» себи сличнима, ви ћете у вашем арсеналу да нађете расположиве начине како да устројите да суживот с вама постане за човека скоро непрекидан тест на стрпљивост. 

Шта да се и говори о емоционално нестабилним људима – с таквима, истина, никад вам неће бити досадно. А ако вам успе да доведете ближњега «до ручке» (хоће да вас напусти), будите у тренду – разгласите свима вашим познаницима да је он тиран, насилник, а ви – жртва домаћег насиља. Само имајте на уму: веома је важно да смислите «оправдање» за своје понашање.

Ставио сам наводнике зато што са тим вашим објашњењем може да стоји само полуистина, а може се показати да уопште нема никакве истине. Но, то за вас није важно. Јер, подвала је јасна – ако она није и главни инструмент манипулатора. Ниже ћемо да размотримо пет проверених оправдања понашања помоћу којих можемо да преобратимо живот људи око нас у кошмар.

 «Оправдање» прво: дечије психичке трауме. То «оправдање» се може користити скоро увек. Ту је главно – објаснити им да се озбиљност траума мери искључиво вашим осећањима. Да ли су били реални проблеми с родитељима или просто неки ваш дечији каприц – све ће добро доћи како би оправдали све ваше хистерије, уготовљене ближњему.

Ако је ближњи показао слабост и «примио се» на такво оправдање, имате шансу да манипулишете с њим веома дуго, могуће и до краја ваших или његових дана на земљи. Вероватноћа да ће «насести», је велика – жив човек, њему је вас жао, а да исправи ситуацију не може – не може да измени прошло, да препише историју.

Како је познато, ако у детињству нисте имали бицикло, а затим сте одрасли и купили „Lexus“, ви свеједно у детињству нисте имали бицикло. Зато нађите неког на коме можете да надокнадите недоиграност на тој машини на предале. У принципу, могуће је искористити као оправдање не само дечја него и каснија проживљавања. Главни је принцип: натерати човека да плаћа за оно с чим нема никакве везе.

Ако разговори о дечијим траумама престану да дејствују на вашег ближњег, ако он престане да после њих «игра на вашу свирку», не стјешњавајте се – смело га назовите бессрдачним егоистом, безосећајном звери итд. Вама је све дозвољено – вас су у детињству по погрешној страни главе погладили.

«Оправдање» друго: «али зато ја поступам часно (искрено)». Тако се може веома успешно оправдати право, истинско хамство, спонтане осцилације расположења и понашања. «Ако ме волите белог, волите ме и црног. А ако не желите са мном да се дружите док вас ја вређам или се понашам према вама исувише непредвидиво, значи, ви мене на самом делу не волите и желите да останете у вашој зони комфора.

Укоравајте ближње за лицемерје и, опет, за егоизам. Ако је ваш ближњи – хришћанин, апелујте на његово хришћанско смирење. Уопште, изучите његов поглед на свет и у својим манипулацијама немојте се гнушати да искористите његове моралне орјентире.

Треба заметити да је упорно укоравање другог за то исто што и сам чиниш – диван (изванредан) начин притиска на психу сабеседника. Тако ако (ви) лажете – укоравајте ближњег за лажи. На све покушаје ближњег да спокојно и с тачке гледишта елементарне логике разаберете конфликтну ситуацију, одговарајте тврдоглавошћу и хистеријама – тада ће бити веома тешко одговорити, супротставити вам се. Да, чешће прекидајте сабеседника у речи, а ако се он буде смућивао поводом тога, зајавите, да ваше прекидање – нису нарушавање норми односа међу људима, него часна реакција темпераментног, осетљивог човека.

Многи психолози тврде да требовати од детета било какву одговорноати (нпр. рећи: «Нећу с тобом да разговарам док се не извиниш») – значи, траумирати дечију психу. Наводно, дете ће осећати да га воле само тада када се он буде пристојно понашао. Но «дете» и «идиот» – нису синоними. И при таквом васпитању дете ће брзо да схвати како треба да се понаша како би придобио своје родитеље. А потом из маленог манипулатора израста одрасли манипулатор – опитни интригант.

«Оправдање» треће: осећајност. Људи који се налазе поред вас и који вам не представљају опасност, требало би да свагда буду у напетости, да у сваком следећем моменту очекују од вас већ редован «прасак». Ту ћете требати да пројавите и ваше стваралачке способности – не би требало да ближњи привикну на једно те исто. Чак и на питање «колико је сати?» могуће је одреаговати скандалом – важно је притом да они схвате како је питање задано управо таквим тоном или баш у таквим условима, изазвало код вас асоцијацију на неки тамо прошли догађај (погледај «оправдање» №1), а ви сте по природи осетљиви.

А још је осећајношћу, романтичношћу и нестандардним погледом на живот могуће  «оправдати» и неблагодарност, злопамћење, емоционалну распуштеност. Постоји таква анегдота: Прилази јеж за шанк и купује криглу кефира, излива себи на главу и говори: «Видите како сам ја чудан (загонетан)!» За разлику од јежа ви ћете са осећајношћу и загонетношћу да «оправдавате» изливање кефира не на своју главу, но на главу ближњег. Ако то «оправдање» не упали, поткрепите га «оправдањем» №2, а најбоље «оправдањем» №1. Уопште, ви сте осетљиве и нестандардне природе – потрудите се да будете доследни, разумни.

«Оправдање» четврто: «а шта сам то па лоше урадио?» То «оправдање» такође најбоље функционише у комбинацији с претходнима. Ма какве увреде да нанесете свом ближњем, ви свагда можете да кажете: «Па ништа тако страшно ја нисам ни рекао ни урадио. Ја сам само мало бедно дете (погледај «оправдање» №3 и  №1), хтео сам само пажњу, подршку, вапио за помоћ, а то што сам се дерао на вас, правио интриге и остало – примите то као дечије сузе, сажалите се на мене (истина, ако ме и будете жалите не обећавам, да ћу престати да правим скандале – погледај «оправдање» №3)».

Живот је компликован и могу да се појаве ситуације када ћете бити принуђени да признате како неке своје погрешке, тако и општу своју неправду, неправилност вашег понашања. «Оправдање» №4 ће вам омогућити да се извучете, признајући само понека мала претеривања. А насамо користећи се тим истим «оправдањем» веома се лако може удаљити од мисли о пакајању.

«Оправдање» пето: «оправдање» љубављу. Ту вам је у помоћи и народна мудрост: «љубоморан је – значи воли ме», «ко се туче тај се воли», «мили се туку – само да би се опет тешили». Романтизам такође љубављу оправдава сва могућа непотребства – више читајте дамске и принчевске романе, више гледајте мелодраме, међу њима и совјетске (нпр. «Ирония судьбы, или С легким паром» – то је тако уверљива апологија предатељства (издаје). Изводите ближњега из такта како год хоћете, и изговарајте: «Не могу другачије зато што те волим».

Ако хоћете да замените вашег ближњег с неким другим, говорите супротно: «Не могу другачије да поступам с тобом, зато што сада не волим тебе». Вас не треба да узнемирава што истинска љубав нема ничега општег с таквим погледом на свет, ни с таквим понашањем. Волети или стремити се научити волети у тој ситуацији уопште није обавезно: главно је, убедити ближњег да је ваше тиранско понашање – пројава ваше љубави према њему. Успут да кажем, боље је да у то убедите и себе – тако ће све изгледати природно. «Оправдање» љубављу се добро слаже са свим претходним «оправдањима» у разним комбинацијама.

За крај тог кратког курса да напоменем: човек је социјално биће. Вама измишњена «оправдања» ће утолико боље да делују уколико пре нађете јединомишљенике, те који ваша «оправдања» буду одобравали. Критичаре вашег понашања свагда се трудите да прогласите за ограничене и злобне личности, који само и маштају да неког унизе и увреде речју или делом.

Становници већих градова у потрази за истомишљеницима су увек били у предности, но сада имате интернет – жалите се, колико је могуће више, и правите хистерије у социјалном мрежама, насигурно ћете да нађете сагласних са вама. Што пре ви сами поверујете у та измишљена «оправдања»  то ће вас пре престати интересовати истина о вама самима. И поново се тај интерес може пробудити, када из неког разлога «оправдања» не упале.

 Игор Лунев

http://www.miloserdie.ru/articles/pyat-opravdanij-pyat-sposobov-muchit-blizhnih

Не веруј, не бој се, не питај!

Анна Зарембо

…никада и ништа не питајте! Никада и ништа, а посебно не код оних који су јачи од вас. Сами ће да предложе и сами ће све да дају!

                                                     М.А. Булгаков

«А умете ли ви да питате?»

Зашто је нама тако тешко да тражимо помоћ? Питала сам познанике, клијенте, другове и колеге и добила седам разлога. Леп број.

  1. Најпростије и најразумљивије. Нас томе нису учили.

У детињству све добијаш сам од себе – топлоту, љубав, храну, комфорт, не успевајући ни да помислиш о томе, а камоли да питаш. И тако негде тамо у дубини остао је осећај да тако и треба да буде. «Они» су сами дужни да се сете, да је теби хладно и да напокон затворе тај ужасни прозорчић. Још је компликованије онима од нас, кога су несрећни родитељи покушавали да васпитају по саветима доктора Споку (да би му се на оном свету штуцало). Моја мама је причала да је у својој књизи, која се у њихово мамско време сматрала једином библијом за узнапредовале родитеље (а других и није било), доктор Бенџамин је препоручавао да се дете пусти да се исплаче, кажу, затим ће сам да заспе. Истина, ја сам по мајчиним причама могла да плачем док неби сва поплавила, тако да су са мном те експерименте брзо прекратили. А цела поколења деце а по природи не тако упорна као ја, од рођења су се обучавали томе да – тражио не тражио, никакве вајде нема.

Данас, слава новим теортијама, све је више мама које осетљиво реагују и на најмање «прозбе» својих малишана, мада им је понекад и веома тешко. И ту постоје своји бочни ефекти, често се пропушта нова етапа развоја. Пошто се било која потреба удовољава с првог писка или чак жалосног погледа, не остаје потреба да се пита. И навика се не стиче. Понекад таква деца приметно касније почињу да говоре. Код њих нема такве потребе. Као у старој енглеској анегдити «До тада је све било у реду».И тако, могуће да нам је тешко да питамо за помоћ зато што немамо навику да отворимо уста и да озвучимо речима то што хоћемо.

  1. Каква је била реакција на наше молбе?

Допустимо да смо некако научили да озвучимо и изговоримо своје потребе. Шта даље? Како су на то реаговали наши ближњи? «Остави ме на миру!» «Не сада!» «Сачекај!» «Није ми до тебе!» Ја као и свагда преувеличавам, сви ми можемо да одреагујемо на несвоевремену прозбу управо тако. Питање је у томе колико често и како ми то радимо. Било која крајност овде ће да нашкоди.

Ако на све моје прозбе само одмахују главом, наравно, ја ћу брзо да схватим да је питати бескорисно. Ако све моје прозбе испуњавају, и то одмах, ја ћу без даљњег да заборавим на то да фраза «Молим вас да…» претпоставља две реакције – сагласност и отказ. Код мене се појавила једна идеја о томе како треба казати човеку «Ја хоћу то», да, у крајњем сучају да се дода «молим вас», и он ће одмах то да уради. Мени се чак ни мисао није појавил да он може да ми откаже. Па замолио сам га!

Отиснувши се у живот с идејом да је «питати бескорисно», ми ћутећи пробијамо се сами, зато што знамо да од прозби нема никакве вајде. Ако нам се «молим вас» чини као чаробни штапић, тада ће околина или да поклекне пред нашом дечијом увереношћу да нам то припада , и тада ћемо да примимо од тог живота мноштво пустоте. Или ћемо брзо да схватимо да не трче сви да нам помогну, и затварамо се у гордо молчаније – свет је жесток и неправедан. Или ћемо ипак да одрастемо и да схватимо да; а) ако не питаш, највероватније је да нећеш ни добити, и б) прозба се разликује од наредбе у томе што је код прозбе могуће добити отказ.

  1. Не умем да говорим «не».

Из тачке два често следи да онима који не умеју да отказују, може бити веома тешко да питају. Ако ја нисам у стању да кажем човеку «не могу» као одговор на његову прозбу, мени самом је веома тешко да се обратим за помоћ. Јер за мене је «прозба» = «наредба», а замолити за нешто значи загнати човека у ћошак.

  1. Гордост велики грех.

Ти, што никада никога и ни за што не моле, обично сматрају себе као скромне људе, који се више од свега боје да узнемиравају ближњег. Када говорим о томе да је „не молити“ најобичнија гордост, клијенти се обично бурно узнемире. Но по суштини то и јесте тако. Ако ја никада не отказујем на прозбе ни ближњим ни даљњим, а сам се к њима не обраћам, значи да их ја сматрам за … Како да се мекше изразимо? Људима не сувише достојним. За разлику од нас самих, разуме се.

Најчешће тај процес происходи несвесно. Каква је то гордост? Ја сам скромнији од свих скромника заједно. То је онај исти случај када је (само)понижење веће од гордости.

На том су квасцу замешане «јеврејске маме» ма какве неционалности и пола оне биле. «Колико је људи потребно јеврејској мами, да би се вратила украдена лампа? Ни један. – Идите децо, шетајте, ја ћу и у мраку да седим». Њена главна гордост је – страдање и жртвеност. Но каква је ту, доврага, жртва ако замолиш да ти врате лампу и они ти је врате? Ствар готова за пет минута, светлост гори и нема никаквог емоционалног профита. А за ближње је најнепријатније то што ће рачун највероватније бити предјављен – «Ја сам теби сав живот свој дала».

  1. (За)молити – значи раскрити се.

Обратити се с молбом често означава скинути маску свемогућства и неиздрживе лакоће битија. Све док ја ни о чему не молим, и уопште, никако не казујем своје проблеме – ја сам вила, са којем је задовољство дружити се. Небеска чистота, красота и чаробна прашина. А ту одједном «пардон, а где је овде тоалет?» или «да немате 20 долара, треба ми за аутобус?» Не може сваки имиџ то да издржи, не говоримо о истинским мачо. Очит когнитивни дисонанс.

Прозба о помоћи код многих од нас се асоцира са слабошћу. Како, па то значи да је не могу СВЕ сам да урадим. А идеалан самодовољан човек у вакуму, наравно може. Он се сам рађа, сам себе доји грудима, обучава читању, писању и још многим премудростима, сам проналази себи посао и ради на њему без и најмање помоћи са стране, сам рађа себи децу (независно од пола), сам их васпитава, сам себе воли, грли (да не говоримо о осталом), сам решава све материјалне и емоционалне проблеме и затим тихо-тихо умире сам по себи, не обремењујући других.  А слабе нико не воли. Коме су они потребни – смеће еволуције? „Муж воли здраву жену, а богату сестру“. Истина, на сваку „народну мудрост“ нађе се и друга мудрост с спином. Како вам се ово чини: „ми волимо људе за оно добро, што смо ми за њих урадили“? Ви заправо не дозвољавате да вас људи воле.

  1. Страх отказа.

Боље је ништа не тражити и не зато што ће се сами сетити да нам све даду, него зато што се тада може живети у илузији, да ако би затражили, сигурно би нам дали. Нада остаје и ми њу претпостављамо реалности. Сетила сам се анегдоте. Муж изгубио новчаник. Жена га пита: «Јеси ли тражио у торби?» «Тражио сам». «А у џепу капута» «Тражио». «А у унутарњем џепу?» «Тражио» «А у колима, дали си тражио?» «Нисам. Јер кад га ни тамо неби нашао скренуо би с ума». Обична илузија могућег. Док нисам написала ни једног романа, ја сам генијални аутор, док немам деце ја сам генијална мајка. У ситуацији са прозбом меша се још један фактор. Ја се обраћам с реалном прозбом к реалном човеку, и он мени отказује. Зашто? Не може, неће, глава га боли, нема времена, просто није у његовој моћи. Мало ли је разлога. Но у мојој глави сви они се сливају у једно – отказао МИ је, зато што сам ЈА ЛОШ. Разбијена је још једна илузија. Ако човек има склоност ка негативном уопштавању ствари, а то је довољно стандардна замка мишљења, тада пар отказа и готова ствар. И теорема «не треба питати, зато што никоме није стало до мене» је доказана.

  1. Последња сламка.

За многе је прозба за помоћ крајња варијанта. До тада треба покушавати сам до последњег даха снаге, и док коначно не паднеш с ногу. Ако си ти наравно прави човек, а не нека сплачина (мекушац). Тек тада, када си већ на крају пропасти, можеш разрешити себи да затражиш помоћ. Тада то већ и није таква срамота, или у тој ситуацији стид више просто није из тих емоција које себи не можеш дозволити. Често се у таквом стању за помоћ обраћају мушкарци. У потпуној кризи, сломљени, разбацани по свим најдаљим угловима Васељене. Зато што «дечаци не плачу» и сами требају са свим да се изборе. А да је само дошао пре пола године…

Молим вас, не доводите себе до такве ситуације. Зовите за помоћ макар на три корака до пропасти. Из једног простог разлога. У прозби могу да откажу. Сетите се? И тада свет и ви заједно с њим летите у пропаст. Зато што су сви ресурси већ истрошени без остатка, то је последња могућност. Ствар је јасна, та могућност није последња, но ви више немате снаге да то схватите и да размотрите следећу варијанту.

Скоро у сваког од нас постоје периоди, када нам се чини да не можемо себи да дозволимо никакве слабости. Зато што је потребно развлачити, а више нема никог да развлачи тај воз. Но обично, чак и унутар те акције могуће је пронаћи неки часак ради слабости и одмора. Истина, ради тога је потребно добро мућнути главом и наћи, кога свеједно можемо да замолимо за помоћ. И, наравно, да научимо да изговарамо те речи.

 

P.S. Прочитала сам и размислила да има још не мало и других разлога. Шта ви мислите, шта нам још смета да се обраћамо другима за помоћ?

http://snob.ru/profile/25785/blog/83585#comment_755473

Односи с мужем и свекрвом – Форум православних психолога

Форум православних психолога – Односи с мужем и свекрвом 

 

Аутор Татјана5 14.9.2014, 20:32

Здаво. Помозите, молим вас, да се разаберем. Мене веома узнемирава мешање свекрве у наш лични живот.

Ми смо 4 године у браку, венчали смо се не одмах, имамо по 30 годима. Моји родитељи живе на пола сата возом, његови дупло ближе. Ми живимо одељено у својој кућу. У току те четри годиме ми смо наизменице ишли заједно да помогнемо родитељима, мојима на село, а мужевима на летњиковац. Сада се у нас појавила могућност да обрађујемо свој летниковац, ја сам одавно о томе машатла, како ћемо ја и муж удвоје тамо све садити, удвоје рашавати спокојно, без постојаних савета и питања свекрве по сваком поводу. Ми смо тамо били свега два пута. А оно свекрва говори – на викенд долазимо код вас да погледамо ледњиковац и да помогнемо. Муж говори – ја нисам против. А ја – против! Ја не знам дали је то правилно или није. Рекла сам мужу да ми сами тамо још нисмо били, шта ће нам родитељи, к њима смо већ два пута овог месеца ишли, уделили смо им пажњу на њиховом летњиковцу. А к мојима, међутим, он овог месеца не планира, мада смо се договорили да ћемо доћи и помоћи им, без обзира на летниковац. Он је, као, спокојно одреагирао, замолио их је да дођу касније, на следећу недељу. Но сада разумем да не желим да их видим на нашем летниковцу, уопште! Хоћу да будем тамо удвоје, с мужем! Да би он са мном све договарао, а не са мамом! Њој се баш хоће да учествује у нашем животу, да би ми слушали њене савете, да би јој све-све говорили, ако јој се нешто не свиди – дављење, ако нешто није по њеном – хистерија с увредама, с речима како је он инвалид и све томе слично. Старам се да при одласку код њих у госте спокојно говорим, да им се додворим, покушавам се да их разумем, да побољшам односе, одавно није било конфликта. Но к нама на летниковац – то је већ много за мене! Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања. Узнемирава ме такво понашање мужа. Бојим се да кажем сувишну реч, да неби изазвала неки конфликт, да не почне да ме окривљује, после чега ми буде све време лоше, па и муж почне да ме окривљује. Када дођу код нас у госте – она диктира – «кухињу вам треба урадити», даје новац, при чему муж узима, и сваки пут дави, пита, пожурује, дали смо урадили или нисмо. Мени је и без кухиње било прекрасно, само да не улази нико! Наравно да, нисам само једном благодарила за кухињу, но то је све било са таквим дављењем… Сада даве по поводу плочица, поставили су нас пред фактом –«сутра отац долази да ради». Покушала сам да све то прихватим, одговорила – ајде, нека дођу. Мужу се није баш хтело, но она некако надавила! И то ме узнемирује! Како да се поставим у такквој ситуацији? Тако ме све то напреже, све више губим уважење према мужу, не могу ништа да радим, нећу да њему говорим, ни да га видим нећу, када покушам са њим да обсудимо питање он ћути. Не успевам да се спокојно понашам, постојано устројава хистерије, додјало већ. Ну, како да се поставим? Разуме се да ми није просто тек тако дано то искушење, но шта треба да трпим, а шта  – не? Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући? Бојим се шта ће бити кад дође и дете, како ће тек онда да долазе! Ну, како да их такве волим? Схватам да је то мој проблем – што се ја љутим, ја се раздражујем, ја нетрпељива, сувише затворена, ја уопште не умем да волим, ја сам веома  неуверен у себе човек, недружељубива. Неправилно сам се поставила до брака с мужем, наметала му се силно. Наравно ја сам много разумела кроз свекрву, почела да идем у цркву, променила поглед на живот. Но како даље са њеним уплитањем? Опростите што је тако замршено, тешко је формулисати! Много је у мене још питања? Потребна ми је подршка, немам с ким да поделим…

 

Аутор: Ирина Александровна 15.9.2014, 1:50

Татјана, здраво!

Ваша свекрва, заиста, нарушава ваше границе и хоће да живи вашим животом. И ваша осећања по поводу тога, што се она упорно уплиће у ваш живот, су потпуно опрвдана.

Но проблем овде није толико у свекрви колико у вашем мужу – у томе, што он дозвољава својој матери да се понаша на такав начин и не сматра потребним да вас заштити од њеног мешања.

Када мушкарац саздаје своју породицу, он треба да је спреман да се морално одели од матере. Њему је потребно да добро схвати да ради добра своје сопствене породице, он не сме да допушта родитељима да се  мешају у његов живот, волети и уважавати своју матер – то је једна ствар, а дозвољавати матери да се меша у његов живот и живети тим животом – то је сасвим друго дело.

Но, на жалост, одрасли ожењени мушкарци, далеко од тога да то свагда разумеју, зато што они по старом остају у огромној моралној зависности од својих родитеља. У суштини, у таквих мушкараца су две жене – жена и матер, и матер у ствари дође као „главна“ жена.Ви говорите: Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања».

Татјана, ваш муж не треба да се боји да «огорчи» своју матер тиме што ће јој поставити одређене границе и што неће да јој дозволи да живи животом ваше породице. Ако ваш муж сам то зажели и уради то спокојно, тврдо и с убеђеношћу у своју исправност, тада његовој матери неће остати ништа него да прихвати и уважава решење сина.   Но ствар је, највероватније, у томе што ваш муж сам није спреман да реши то питање. Вашему мужу је на неки начин удобно да се налази у зависности од својих родитеља, и он не жели да излази из те зависности. Њему би било удобно да остави све тако, како и јесте. Он би хтео да буде „дете“ које има „жену“.

Татјана, безусловно, таква ситуација не може да вас успокоји, зато што је она противприродна и не дозвољава да се гради нормалан породични живот. Нажалост, слични проблеми се не решавају на тај начин да се ви „настројите“ на то да би је „трпели“. Трпети такве ствари – то је неправилан приступ, који ништа не решава, него само нагомилава проблеме и противречења, који ће пре или касније да разруше ситуацију.Ви питате: „Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући?“ –

Татјана, гледајте: „уступати“ и „поставити ултиматум“ – то су две неправилне крајности. Ако ви будете „уступали“ и „трпели“, то ништа неће да реши. Ако ви будете правили скандале, хистерисали и стављали ултиматуме, то такођер ништа неће да реши. Суштина проблема и цело питање овде се састоји у вашем односу с мужем – колико су они нормални, да би ви могли заједно да решите тај проблем. Ако ваш муж не буде вас подржавао, тада ви сами нећете моћи да решите тај проблем.Покушајте фино да поразговарате са вашим мужем, донесите до њега ваше мисли и осећања и замолите га за помоћ и подршку. Може бити да ће вас муж саслушати и сагласити се са вама.  Тако или иначе, ратовати са мамом, не решивши то питање с мужем, просто нема смисла. А ако ви заједно решите то питање, тада вам неће требати никакав рат с мамом J. Она ће, највероватније, бити незадовољна, но то ће већ бити њени проблеми, а не ваши.

(….

Овде није преведен дио текста због дужине чланка

…)

 

Аутор Татјана5 19.9.2014, 21: 39

Може бити важно ради потпуиније „слике“ – отац мужа је пио, и сада понекад. Мој отац пије сада.

 

Аутор Татјана5 20.9.2014, 15:38

А муж не пије принципијално, ни капље. Он осуђује свога оца, који је пио, подржавајући маму. Отац је код њих све време са стране, једемо без њега. «Деца – су најважнија», Вероватно је свима јасно да је «под папучом» свекар.
А код мене су такве мисли, што ја не могу бити самостална и да ми је све време потребно од некога да зависим. Ако представим себи да се разведем од мужа – уопште паника, привикла на кућу и на комфорт, и плата ми је малецка. Чак су ми долазиле мисли и о смрти мужа и свекрве, и осећала сам ослобођење, с једне стране. Ишла би тако спокојно к родитељима… А с друге стране, усамљеност.Шта да се ради, зар је све тако безнадежно… Бива некад и добро с мужом… Себе треба мењати, како, још нисам до краја разумела, још се «исказујем», на вашем сајту има много литературе, подробно ћу да је изучавам, а сада још сећања навиру, навиру…Када ми је после завршетка универзитета мама дала до знања, да сам сада самостална, „ако чиме можемо, наравно, помоћи ћемо“, ја сам се осетила одбачена.

Мени је свагда било тешко да комуницирам с вршњацима. У општежићу сам се бојала да одем у госте, бојала се подсмеха, и сада се бојим, мада и ситуације када их може бити, не појављују се. Потом сам прошла један тренинг, и успела сам да слободно комуницирам. Но на неким местима превише слободно и превише близо с једним дечком, због хиперповерења и губљења контроле, који је настао у процесу тренинга.  То није смело да се ради по правилима тренинга, но како то, или ја нисам чула или су заборавили да кажу, нису испратили, уопште веома ми је жао. Но без тренинга не знам шта би било, била сам веома стиснута, по улици нисам могла слободно да ходам.Одмах сам нашла студентски посао, један, други, трећи.

Затим сам почела да се виђам са дечком, који је на први састанак са мном дошао пијан. И опет, због зависности, жеље за људском топлином 3 године продужавала сам неразумне односе, и одбијала га и не отпуштала, затим га је другарица себи „забрала“ (вероватно није добро да се тако изражавам, но ето данас таква сам), (притом сам се ја „противила“ не знам зашто, мада сам и знала, да ја нећу да будем с тим младим ретко пијућим човеком, мада и добрим), са њом као све је добро, као да је престао да пије. Уопште, удала сам се за «супротност», а у суштини – једно те исто?…

Почела сам да радим, све је било нејасно, око мене старији, бојала сам се да питам, бојала сам се да покажем да нешто не знам, да ме глупом не буду сматрали. А ту будући муж, спокојан, све свима показује, свагда спреман да помогне, можеш да питаш, било које глупо питање можеш да поставиш, све ће веома разумљиво да објасни (он је веома, веома способан у својој радној сфери), никада се о мени нико тако није бринуо! Он, истина, о свима се тако бринуо, девојкама. У глави ми је постало јасније, почела сам да се мање бојим, схватила сам, да се на сваком задатку могу сконцентрисати намного боље, повисила се радна способност, такођер и самоувереност, појавила се зависност од дошаптавања и подршке, у «спаситеља» сам се заљубила до небеса и стала да чекам одговор. Како је могуће тако радити заједно, саздати поверљиве другарске, блиске односе с таквом помоћи , како се ту не заљубити… Одговора није било, дошло време да све узмем у своје руке. «Пробудила се – гипс». И сада на послу без њега – никуда. И друге колеге постојано прибегавају к његовој помоћи (тамо су све жене).Питања, која требају дипломатског објашњења – преко њега, свима је тешко да се једно са другим договоре, а он све јасно, прецизно и спокојно објашњава, ни на кога никад не повишава глас. Веома се брзо орентише у ситуацији. Добро му је на послу, без маминих указа, некако је успео. Он тамо свима помаже, даје веома корисне сваете, све се развија, он брзо напредује на служби, на неколико места ради, зарађује, ја сматрам, чак веома нормално.

Сама себи изгледам веома инфантилна… А понекад и превише активна и свугда се петљам. (Сама не разумем, шта сам написала). Можда је, инфатилност – прихватање и попустљивост.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 21:44

Молим свештеника Евномија да се прикључи и прокоментарише ситуацију.

Аутор: свештеник Евномије 20.09.2014, 23:14
Здраво Татјана.

Судећи по томе што сте рекли о својој породици – ви и муж сте – «пузле». Његово осуђивање оца и принципијално неупотребљавање алкохола – говори о томе да он у себи носи неизживљене дечје психотрауме. Постоји такав појам Одрасла Деца Алкохоличара (ОДА). Шта то значи – можете сазнати нпр. на веб адресама

http://www.detki-v-setke.ru/ (на руском)

(прим. прев.

https://odaanon.wordpress.com/ (на српском)

www.adultchildren.org (на енглеском))
ОДА – то су људи који су одрасли по пасошу, физички, по образовању, по социјалном положају. Но емоционално – они су остали тамо, у дечјем-предшколском узрасту. Увреде, неспособност да граде здраве међуличне односе, лако упадају у зависност од других (маме, началника, лидерау колективу), низак осећај личне вредности који је обично подиже на рачун оних који су слабији… А када се накупи – бунт против свих, ко се нађе у близини… И томе слично, Ви сте исто такви. И идеално пристајете мужу. Ви постојано смењујете улоге „жртве“ и „прогонитеља“ – То вам омогућује да сматрате да живите прави живот. А ту су још и емоције горе-доле такве да вам Санта-Барбара није ни близу… никад није досадно. И заједно с тим, ти породични проблеми играју заштитну улогу: има се ко оптужвати за своје проблеме, а с друге стране – док се ти проблеми продужују – успева се избећи сусрет са собом, сусрет са својим унутарњим светом, са својим – унутарњим Дететом. Јер ником није пријатно да призна, да није одрастао, да не уме за себе да одговара… Питање је у томе, ко ће први у даној ситуаци да узме на себе одговорност за своје сопствено одрастање (узрастање).  Верујте чак ако би свекрва «изчезла са хоризонта» – нашле би се друге околности које би сметале породичном животу. Зато што проблем није у свекрви него у нама.

Хтео би да се дотакнем и духовног аспекта. ОДА – могу да буду религиозни људи, но открити се Богу истински, поверити се Њему и препустити ситуацију у Његове руке – за њих је веома компликовано. Као прво – они су често из детињства, да би преживели, били дужни да држе контролу над ситуацјијом, код њих је ван норме развијен осећај да су они «за све одговорни». Као друго – постоји још један веома важан моменат. У представама мноштва људи, Бог – је Отац. Такво поимање и прихватање Бога се формира, као правило још у детињству. Но у многих до оних који су одрасли у дисфункционалним породицама, реч «отац» је повезано с негативном смислом. Алкохолизам, деспотизам, насиље, равнодушност, издаја породице – ето то су, неретко, асоцијасије повезане с тим појмом. И те се асоцојасоје касније транслирају на појам Бога. У представама таквих људи, Бог – је судија, јавни тужилац, који награђује или кажњава. Или – Он постоји, но Он је далеко и не чује нас.

Много је случајева када деца из неблагопријатних породица усвајају да њих воле „док су они добри“, да је љубав и пажњу родитеља потребно „заслужити“. И, значи, да би их Бог услишио и волео – потребно је пред њим бити крајње „добар“. А пошто се без грешки не успева живети – формира се постојани осећај кривице пред Њим, да су они „недостојни“ Његове помоћи, опроштаја. Таквог Бога – мегуће је, бојати се, понекад тај страх прелази у мржњу, у одрицање Бога. Могуће је покушавати да Му се угодити – да би заслужили милост. Но Њему се не може веровати, Он се не може заволети.

И тек када се схвати одакле шта долази – појављује се и спремност, никога не окривљујући, узети одговорност за свој развој, за рехабилитацију, духовно-личносни раст – живот тих људи почиње кардинално да се мења. А пошто је породица – једно цело, захваљујући променама код њих, много се тога мења и у узајамним односима у породици.Какви су правци за рехабилитацију?Рад сличан овом на форуму. Но треба схватити да је то само почетак, тек се прави вектор делања. А затим – лични рад с психологом, учествовање у терапеутским групама, Анонимна Удружења. Добро би било ако би се на путу нашао свештеник, који би успео да приведе к Христу. Знате ли каква чудеса происходе на тајни исповести после рада на Корацима у Аннимним Удружењима, или после опита, и рада са психотерапеутом, где се човек обучио да марљиво ради на свом стању, осећањима и емоцијама, у њега се развија богати опит пажње над собом, он је научио (8 и 9 Корак Удружења) да враћа учињену штету, коју је нанео себи и другима – и сада сав тај опит се управља у правци уцрковљења?! Исповест таквог човека – заиста је као друго крштење, човек се потпуно преображава, одухотворава се дејством Божије благодати, за коју је он сада отворен потпуно, а не маленим делићем срца, као раније…Не знам колико ћу успети да кажем то што је Вама потребно, колико сам адекватно увидео Вашу ситуацију. Узмите за рад то што је на вас оставило утисак, а над осталим – просто поразмислите, и затим можете разумно  одбацити.

И последње за данас. Ми често подцењујемо улогу пијанства у породици. Још више – алкохолизма. Привешћу пример из праксе.Код ње – добра породица. У дечка, којег је она заволела – пио је отац, и мати је „истресала“ нерве на детету. И он је одрастао с комплексом ниже вредности (неполноцености), пун разних увреда. Код њега је повишена рањивост, и он је апсолутно неспособан да прихвати и најмању критику – одмах се „надима“. Но до брака, због заљубљености, она просто није примећивала те црте његовог карактера, она је била истерик већи од њега. Но када су се поженили, а емоције које су их везиваел охледнеле – код њих је „кренуло“. И најмања примедба с њене стране – и одмах скандал, „лупање вратима“, претње „ја ћу се развости“ – и то практично сваки дан… Дали је потребно говорити како се она осећала после неколико година брака! Њој је веома лоше, нема с ким да се подели (поразговара) – ћорсокак… Где се могу излити накупљене негативне емоције? Наравно, на своје дете. И питамо се, где је тај алкохолизам? Гле негде тамо код деде по очевој линији, који је сад већ на другом свету, нико не пије у породици. Сада је она сама заражена породичном болешћу алкохолизма, тј. сазависношћу – преко мужа. А дете – носи на себи последице заборављеног у породици алкохолизма, он је унук алкохоличара, и код њега је велики ризик – да понови судбину – оца, или чак и деде…

 

Аутор: Татјана5  21.9.2014, 23:30

Добра вечер баћушка.

Да све је тако како сте написали. Погледала сам линкове о ОДА, то је све за мене. Муж и ја смо – унуци алкохоличара.

Да, с вером је код мене сложно и нејасно, трудим се, много тога радим без разумевања, само зато што «тако треба».

Немам куда, требам да радим на себи… У психболницу не желим…

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 0:07

Осећам да ми предстији не мали посао, и тежак… Како ми је само потребна подршка!

У свом граду сам нашла адресу групе… http://www.mne-ploho.net/

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 11:27

Драга Татјана, молим те, немој се бојати предстојећег труда! Како се каже – очи се боје, а руке делају J. Ја сам уверена да ћете ви мало помало да нађете одговоре на своја питања, и да ће код вас све бити добро. А ми овде на фориму ћемо да вас подржимо свим силама.

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 11:41

Судећи по сајту – то је протестанстка организација. Само по себи то можда и није лоше, протестанства су разна. Постоји такав појам – религиозна зависност. И она се формира у таквим центрима. Они узимају програм 12 Корака – но исецају «из контекста» и попуњавају сопственим садржајем. Ако група носи изражени религиозни печат – треба добро размислити дали тамо да се иде. Татјана, пишите ми на личну адресу где Ви живите – могуће је да у Вашем крају постоји «чистокрвно» анонимно удружење, где неће да вам намећу религиозна убеђења. А до тада можете да поченте да радите на тим ресурсима што сам вам предложио. Постоји мој омиљени Форрест Гамп http://www.fgump.ru/, где је веома активна и другарска атмосфера, можете да одрадите задаткуе по Мосакаленко – и поделити се тамо са својим радовима.

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:26

Онда нећу ићи тамо.

Мало сам се заплела, одакле да почнем. Почела с Москаленко и открила да сам ја «жена –девојчица».

На Форрест Гамп онда…

Нека паника ме је синоћ ухватила, жеља да кажем све онима који на мене даве и не видети се са њима, но то није решење.

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:34

Хвала за подршку и наду.

 

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 14:36

 

Драга Татјана, отац Евномије је веома одбро рекао на једној од тема:

„На крају крајева постоје три главна питања на која Вам предстоји да одговорите сами себи:

 

Желим ли ја да будем срећна?

Верујем ли да је то могуће?

Дали сам спремна да се ради тога потрудим?

 

Ако сва три буду „да“ – успећете у свему“.

 

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 14:22

Не „изчезавајте“ одавде на сасвим. Ви ни сами не знате како је важен Ваш пост – Јер кроз ваш опит многи могу да добију помоћ. А пружајући помоћ другима – ми сами примамо још више. Што више дајем – то више примам.

 

Аутор: Татјана5  23.9.2014, 17:15

Код мене нешто као ступор, неко униније, као изгубљена. Увидела сам да многи људи на мене даве, (колега нарушава границе, прекида ме и говори за мене) и љута сам на њих и повишавам глас, а негде ништа не говорим, мада сам раније у таквим ситуацијама била спокојна. Препунило се, изгубила сам апетит, све ми је неукусно, плакати не могу, к својим родителјима ми се не иде, ни с ким не желим да разговорам, не знам шта хоћу и чиме уопште да себе порадујем. Треба да поставим свекрви границе делања, за сада ми је тешко да представим себи, како. Имам осећај да је код мене веома много проблема. И да сам много што-шта себе терала да радим. И да у мени нема љубави.

Сетила сам се како је отац на мене давио, сестру само што није тукао, погрдно ју је називао. Страх ме је шта ће бити ако се будем супротстављала њиховом дављењу, почела сам да се бојим оца. Уопште, мења се мој однос према оцу, пролази идеализација…С мужем успевам да говорим више мање спокојно, рекла сам, зашто моје мишљење не уважава него мамино, и он је обећао да ће одложити посету својих родитеља на још недељу дана, тако што је већ време к моима да идемо. Но то ме због нечега не радије. Неповерење према мужу је присутно. И с началницом сам се данас осмелила да поговорим, без страха.

А како то бити срећна…? До сада сам по другим орентирима живела, а сада уопше не разумијем како, немам осећај шта је правилно, а шта не.

За сада тако…

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2579

Непотребна жртва – Прича од Елфике

Сказка о Ненужной Жертве

  • Дали је овде ред за жртвоприношење?
  • Овде, овде! Бићете иза мене. Ја сам 852. ви сте 853.
  • А зашто је тако много народа?
  • А шта сте ви мислили??? Једино сте ви тако паметни, шта ли? Ено, сви који су испред – исто чекају.
  • Ој, мајко моја… Па када ћу стићи на ред?
  • Не узбуђујте се, брзо ће. А ви у име чега приносите жртву?
  • Ја – у име љубави. А ви?
  • А ја у име деце. Деца су моје све?
  • А шта сте ви донели као жртву?
  • Свој лични живот. Само да би деца била здрава и срећна. Све, све ћу им дати. Звао ме је добар човек да се удам, нисам пошла за њега. Како да им очуха у кућу доведем? Омиљени посао сам напустила, јер је требало путовати далеко. Запослила сам се као васпитачица у дечијем вртићу, преко пута, да би били под надзором, неговани, нахрањени.

Све, све деци! Себи – ништа.

  • Јао, ја вас потпуно разумем. А ја желим да жртвујем мојој вези… Разумете, између мене и мужа одавно нема ништа… Он већ има другу жену… Код мене се такођер неки тамо мушкарац појавио, али… Ето, ако би муж први отишао! Али он код ње не одлази. Плаче… Каже да је навикао на мене… А мени га је тако жао! Плаче! И Тако живимо…
  • А ви?
  • Ја такођер плачем… Мучим се, одавно већ… Само што с ума нисам сишла!
  • Да, живот је тако сурова ствар… Увек се мора нешто попуштати. Приносити нешто на жртву…

Широм се отварају врата, чује се глас: “Ко је под бр.852? Улазите !“

  • Јао, пошла сам. тако сам узбуђена!!! А шта ако не приме жртву? Немојте заборавити – ви сте следећа.

Број 853 се склупчала и чека позив. Време пролази споро, но ето из кабинета излази бр.852. Она је сва узнемирена.

  • Шта? Шта? Шта су вам рекли? Да ли су примили жртву?
  • Не… Ту, испоставило се, има пробни рок. Послали су ме да још поразмислим.
  • А како? Зашто? Зашто не одмах?
  • Ох, драга моја, они су ми нешта страшно показали! Ја њима тако одмах на сто жртву. Свој лични живот. Они ме питају: “Јесте ли добро размислили? То је знате заувек!“ Ја њима кажем: «Нема везе! Деца ће порасти, знаће да цене, шта је мама за њих жртвовала.“ А они ће мени: “Седите мало и гледајте у екран.“ А тамо тако чудан филм! О мени. Као да су деца већ одрасла. Кћи се удала негде на крај света, а син зове једном месечно, као испод штапа, снаја кроз зубе разговара… Ја му кажем: “Што ти тако сине са мном, зашто?“ А он ће мени : “не мешај се мама у наш живот за име Бога. Шта ти је, немаш се чим другим бавити?“ А чиме ја да се бавим, ја се сем деце ничим нисам ни бавила??? Шта је то онда, деца не цене моју жртву? Да ли сам се узалуд трудила, шта ли?

Са врата кабинета се чује: “Следећи! Бр.853!“.

  • Ој, сада ја… Господе, па ви сте ме потпуно избацили из колосека… Како то??? Ај, у реду!
  • Дођите, приступите. Шта сте донели за жртву?
  • Везе…
  • Разумем… Па, покажите.
  • Ето… Видите, оне су, углавном мале, али веома симпатичне. И нове још неразглашене, упознали смо се пре свега пола године…
  • Због чега их жртвујете?
  • Ради чувања породице…
  • Чије, ваше? А зашто, јели неопходно да се чува?
  • Па да! Муж има љубавницу, већ одавно, трчи код ње, лаже све време, искрено да вам кажем, немам више снаге.
  • А ви шта?
  • Шта, шта ја? Зар мене неко пита??? У мом животу се појавио други човек, као, нека веза постоји између нас, могло би се рећи.
  • Значи ви те нове везе – на жртву?
  • Да… Да бих сачувала породицу.
  • Чију? Ви сами кажете да муж има другу жену. Ви имате другог мушкарца. Где је ту породица?
  • Па шта? По пасошу – ми смо још муж и жена. Значи, породица.
  • То јест, вама то одговара?
  • Не! Не! Па како ми то може одговарати? Ја све време плачем, једва преживљавам!
  • Али да почнете са неком новом везом, то не бисте низашта, јел да?
  • Па, оне и нису тако дубоке, тако само неки проводи… Углавном, није ми жао!
  • Па, ако вам није жао, нама – још мање. Дајте вашу жртву.
  • А мени су говорили, да ту код вас приказују неки филм. О будућности! Зашто мени не покажете?
  • Овде се разни филмови приказују. Некоме о будућем, некоме о прошлом. Ми ћемо вама показати о садашњости, хоћете ли?
  • Наравно да хоћу. А то ми је све некако брзо. Нисам стигла ни да се морално припремим!
  • Укључујемо, гледајте.
  • Ој, ој! Па то сам ја. Боже мој, шта, зар ја тако изгледам??? Ма измишљотина! Ја бринем о себи.
  • Па знате, код нас овде није социјалреализам. То се ваша душа на тај начин у спољашњем облику одражава.
  • Шта, тако се одражава??? Рамена повијена, усне као црта, очи без сјаја, коса виси…
  • Тако увек изгледају људи, ако душа плаче…
  • А какав је то дечак? Зашто ми га је тако жао? Неко познат… Гледајте, гледајте само, како се он привија уз мој стомак!
  • Нисте га препознали, зар не? То је ваш муж. У пројекцији душе.
  • Муж? Каква глупост! Он је одрастао човек!
  • А у души је дете. И привија се као уз маму…
  • Па он и у животу тако! Увек се привија к мени. Ослања се на ме. Вуче се за мном!
  • Значи, он к вама, а не ви ка њему.
  • Па, ја сам још од детињства научила да – жена треба да буде јача, мудрија, одлучнија. Она треба и породицом да руководи, и мужа да усмерава!
  • Па тако и јесте. Снажна, мудра, одлучна мамица руководи својим дечаком-мужем . И изгрди, и сажали се и опрости. А шта сте ви хтели?
  • Веома занимљиво! Само ја њему нисам мама, него жена! А тамо на екрану… Он је тако као неки кривац, побегне па се опет враћа својој мами, а ја њега свеједно волим!
  • Наравно, разуме се, оно тако и јесте: дечак се поигра у песку и враћа се кући. Код рођене мамице. Исплаче се мало у кецељу, извине се… У реду, крај филма. Хајде да завршавамо овај наш сусрет. Хоћете ли да приносите љубав на жртву? Нисте се предомислили?
  • А будућност? Зашто ми нисте показали будућност?
  • А ви је и немате. При таквој садашњости – побећи ће ваш одрасли “малишан“, не код друге жене, него у болест, или у – никуда. Уопште, наћи ће начин да се истргне испод мамине сукње. Он би такођер да одрасте.
  • Па, шта ја да радим??? Због чега онда да ја себе на жртву приносим???
  • Ви то боље знате. Можда се вама безумно свиђа да будете мамица! Више него жена.
  • Не! Мени се свиђа да будем вољена жена!
  • Па, бива да и мамице такођер буду, вољене жене, чак и често. Шта онда? Спремни сте да принесете себе на жртву? Ради очувања тога што имате, и да би муж тако и остао дечак?
  • Не… Нисам спремна. Треба да размислим.
  • Наравно, наравно. Ми увек дајемо времена за размишљање.
  • А савете, дали дајете?
  • Радо, и са задовољством.
  • Реците, а шта би требало урадити како би мој муж… па, одрастао, шта ли?
  • Вероватно, да престанете бити мамица. Да се обратите себи и да научите да будете Жена. Привлачна, узбудљива, загонетна, жељена. Таквој жени цвеће желе да поклањају, и серенаде да певају, а не да плачу на њеним топлим, меким грудима.
  • Да? Ви мислите да ће помоћи?
  • Обично помаже. Али, само у том случају ако ви, ипак, изаберете да бидете Жена. Но ако нешто буде – ви дођите! Ваше везе су просто инзванредне, узећемо их са задовољством. Знате ли само, колико људи у свету машта о таквим везама? Тако дакле, ако одлућите да их жртвујете у корист оних којима су потребне – молим лепо!
  • Размислићу…

Број 853 конфузно излази из кабинета, грчевито притискујући везе грудима. Бр.854 замирући од узбуђења, улази у кабинет.

  • Спремна сам да жртвујем своја интересовања само да се мама не би ражалостила.

Врата се затварају, даље се ништа не чује. Ходником се шетају људи, притискујућу грудима жеље, способности, каријере, таленте, могућности, љубав – све то што су они спремни несебично да примесу на жртву…

Аутор : Елфика

Превод Драгана Ваљевић

http://www.elfikarussian.ru/zhertva-skazka-ot-ehlfiki

Жртва или страст

Аuтор  Евномиje 16 јула 2013 Блог: из Беларуси

На страницама http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1845&pid=7214&st=0 иде дискусија, изазвана животном драмом, о разлици између истинске хришћанске жртве која произлази из истинске љубави и такозване жртве која се оцењује онима који воде дискусију, као страст која проистиче из сазависних односа.

Мене је тронула та прича и дискусија везана с њом. Како заиста разликовати где је граница између жртве у бољем смослу те речи, а где се – жртва приноси болести, и болесном сазнању, жртва која ником није потребна, осим хипертрофираном „ја“ и ђаволу? Заиста ли ја поступам из љубави жртвујући се у нечему, и нечему, или је то још једна у низу „бисера“ за моју „круну“? Беда је у томе што у последње време, одбацујући ненормалне „жртве“ и одбацијући лажно поимање „ношења крста“, „сараспињања“, ја на самом деклу одбацујем заједно и неопходност истинск жртвовати себе у бољем јеванђелском смислу те речи. Нема се жеље за било каквим крстом, подвигом. И све то ја оправдавам „ослобођењем од сазависности“. Планирам да изнесем ту тему не групи, а до тада ево ја овде.

На дани момент, могао би рећи да за мене истинске жртва – то је жртва коју изабирам ја сам, слободно, с јасним сазнањем и јасном рачуницом за себе, за своје поступке и за могуће последице, ради љубави, а не ради нечије благодарности и награда. Не ради тога да «натерам и учиним добро» и да «примирујем лупајући главе», «намећући силом жртву» тамо где ће од ње свима бити само горе. Само, шта је ту беда – што ја не могу да се сетим када је код мене била таква жртва! Свагда је било – или из самољубља (да повисим свој осећај личне вредности), или сам био принуђен околностима. Или – када ме та «жртва» скоро ништа није ни коштала, или се могла урадити лако и безбрижно. А да страдам – уопште не желим, не желим да прихватим то да у рају неме нераспетих. И схватам да још не знам како да преодолим свој егоизам и лењост. Највероватније је то опет посао за Први Корак.[1]

Ево пишем – и сам се себи дивим – како сам добар, како сам частан (искрен) сам са собом – и опет примам «награду». БР-р-р!

А може бити да треба све то из главе избити, и не размишљати о свему томе?

[1] Мисли се на Програм 12 Корака Ал-Анон

Преведено са http://www.fgump.ru/blogs/iz-belarusi/zhertva-ili-strast.html