Архиве категорија: животне приче

Несрећна у браку – други део

Несрећна у браку – први део


Аутор: клава 29.5.2015, 17:56


 

Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.

– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и  да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.

– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.

Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.

И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?

Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.

Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.

Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.

Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.

Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.

Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.

О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.

Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.

О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.

Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.

Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…

Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.

Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.

Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.


Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20


Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.

Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).

Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.


Аутор: клава 30.5.2015, 21:29


 

Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.

1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.

Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.

Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.

Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.

2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.

Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3)  Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.

Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.

4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.

Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.

Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.


Аутор: клава 30.5.2015, 22:22


 

Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.


Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52


 

Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).

Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).

Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00

Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.


  Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16


 

Здраво Клава!

Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.

С уважењем, Елена.


Аутор: клава 1.6.2015, 0:13


 

Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.

Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.

Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.

Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.

Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.

Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.

Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.

Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.

И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.

Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.

Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?


Аутор: клава 1.6.2015, 0:22


 

Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.

Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02


 

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.

(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица  по програму 12 Корака – Аca-srbija.)

Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.


Аутор: клава 1.6.2015, 13:55


 

Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?

На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13


 

Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.

Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.


Аутор: клава 2.6.2015, 11:55


 

Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.

У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.


  Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03


 

Здраво Клава!

Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!

Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.

Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.


Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10


 

Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.

 

[1] Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM)  и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском

[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.

[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

«Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу

свештеник Евномије – Белорусија

Када ми прилази нова породица и обраћа ми се речима: «Можемо ли да поразговарамо са вама?» – Скоро увек знам о чему ће поћи реч. Ретко се преварим. При чему, неважно је колоко су ти људи религиозни. Животни проблеми су код свих једни те исти. И ни социјално стање, ни ниво образовања, ни степен религиозности не игра велику улогу. Главна питања су – болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслагања у породици. Често су те теме међусобно повезане. Но та питања се не задавају директно. На почетку се може чути фраза: «на нас су бачене врачке или урок». И, наравно, траже да се обави «отчитка»[1], молебан, да се прочита Јеванђеље над главом, да им се препоручи нека «светиња», занимају се какве молитве да читају они сами. Када је питање постављено и моја претпоставка се потврдила – ја их позовем у просторију за разговор, и молим их да ми испричају подробније.

Историја бр. 1. Жена, два пута разведена, од недавно почела да иде у Цркву, довела је са собом 11-годишњег сина из првог брака. Сматрала је да су на њему чарке. Изненадне пројаве агресије и хистерије за време којих је подсећа на ђавоиману девојку из филна Лунгина „Острво“. А када маму доведе до суза – самом му је јако жао, не може да објасни зашто се тако понашао. Због страхова није могао да се учи у школи тако да је образовање стицао код куће приватно. Психијатри нису поставили дијагнозу, препотучили су јој да се обрати  психотерапеуту. Но она се према психотерапеутима односила с подозрењем, ту је и онако све очигледно  син је – „опседнут“[2].  Потребна је отчитка. После беседе с матером и сином, замолио сам га да ми нацрта на листу папира, с једне стране своју породицу, а са друге – шта хоће. Он је брзо завршио задатак. Цртежи су прекрасно допунили наш разговор. Преда мном је лежала дијагностика породице. Дечак није могао да схвати и да прихвати, да поред њега више неће бити рођеног оца. Он се повукао у себе, преживљавајући усамљеност. Мати такођер нашавши се у усамљености, сву је своју енергију управила на сина. То није била просто презаштићеност, преда мном је стајала јарко изражена обострана сазависност.

Нећу подробно да описујем у чему се она пројављивала. Може се рећи да је дечак за њу, негде на несвесном нивоу, постао главно и јединствено «благо», и она га је к себи жестоко привезала подављујући га као личност, лишавајући га елементарне адаптације к социуму. Но дечак, како се видело, по природи није био слабог карактера, и када је притисак «на опругу» достигао критичан  ниво, «опруга» је снажно избацивала своју накупљену енергију на «увредиоца». И тако су се они једно друго «завлачили» не мало времена. На срећу за дечака, његов кум на крштењу, мада је и био у то време нецрквен човек, но зато се показао као добар психолог. Мајка му испочетка није дозвољавала да поради са сином. Као неофитка, примајући Православље са не сасвим здравим погледом, она је сматрала да је психологија, као и психотерапија, проникнута антихришћанским духом, и да православним људима не пристоји да се обраћају  таквим специјалистима за помоћ. Но зато је она имала велико поверење према „баћушкама“[3], понегде чак и хипертрофирано. Користећи се тим поверењем ја сам, не одбацујући потпуно деловање на дечака демонских сила, за време првог и другог доласка матере и сина предлагао да дозволи да са њим поради кум са крштења, који ј е психолог, а такођер сам је упознао са књигама московског православног лекара- психотерапеута Авдеева. И на крају се сагласила.

Убрзо после тог договора она ме је назвала с радосном вешћу да на јесен (тада је било лето),  син може да се учи у школи. Они и сада долазе с времена на време к нама у манастир. После корекције, проведене психологом, син је – потпуно здрав дечак, с прекрасним умом, нормално развијен. Показало се, по признању кума, да је теже било помоћи матери. У време последњег сусрета она је и даље била сазависан човек који није спреман да ради над собом. Но у крајњем случају питање «врачки и опседнутости» је давно скинуто са дневног реда и, у поређењу са њиховим првим доласком, то је сасвим друга породица.

Историја бр.2.  Породица из суседног града. Код ње је озбиљно растројство нервног система. Локални свештеник је саветовао да оде на отчитку. Код нас је због тога и дошла. На почетку смо поразговарали о смислу отчитке и исказао сам сумњу у њену неопходност. За време беседе сам обратио пажњу на лице супруга. На њему су биле видни трагови злоупотребе алкохола. Доректно сам им рекао, шта ако изчезне тај проблем (алкохола), тада неће бити потребна ни отчитка, ни таблете. Судећи по реакцији жене, погодио сам у тачку.

Историја бр.3. – Брачни пар. У Бога наравно «верују». На исповеди и причешћу нису били никада. Дошли су на конак, на службу, беседу, исповест и  још «понешто». Суштина проблем је такав. Пре неког времена су били на свадби код рођака, после које су се код жене почели појављивати страхови да је неко прогони и присилне мисли. Око ње су све – непријатељи и врачари, који хоће да нашкоде њеној ћерки (која спокојно учи на универзитету у другом граду). Било какви докази од стране ћерке и мужа се не прихватају. За време «полупросвећења» сматра да су јој тада, на свадби, родитељи будућег зета (који је такођер био тамо) нешто «сипали у пиће» и «ставили чини». У то време сам већ имао одређено искуство. И интуиција ми је напоменула два основна питања. Прво: – Ваша ћерка је ваше једино дете? – Да. – Дали сте имали абортусе? И ту се очи жене мењају. До тада је она гледала отсутним погледом, разговарајући са мном, највероватније, на полусвесном нивоу. А сада се «пробудила», и ја сам истински упао у њен видокруг.  – Да, један. Одатле се рађа отприлике следећи разговор. – Схватате ли Ви да је абортус – тежак грех убиства сопствене деце? – Да. – Дали би сада то поновили? – Вероватно. Била је тешка материјална ситуација, и другог изласка није било. Видим да је до покајања још далеко. Зато покушавам да «пробијем» заштиту. – А ако би се на месту тог нерођеног детета нашла Ваша ћерка? Одговор је за мене био не сасвим очекивајући. – Зашто се у вашем крају не боре са колдунима (врачарима)? И даље – о врачарима, и како се од њих избавити. И опет сам је «изгубио».

Шта ту рећи. Ја нисам психијатар, но овде је јасно видљиво психичко растројство. Могу само да претпоставим како се оно појавио. Преда мном  је случај постабортне психозе. Душу мучи савест, но разум је тера да ћути. Уместо покајања – покушаји да се бол заглуши. Као разултат, бол због учињеног дела је прешао некуд у подсазнање – но није исчезао, а тамо изнутра руши психу. Подлога за настанак психичке болести је спремна. С друге стране пошто је она човек нерелигиозан, и негде у дубини душе усамљена, она је једини смисао живота видела у ћерки. Фактички, она није умела да гледа у Вечност, него само на прошло. Њој је поребно дете, којим ће она живети. Без тог детета остаје «разбијено корито»[4]. А «дете» није остајало на трогодињем узрасту, него је расло. Чак је и на факултет кренула, вероватно је кући долазила само на распусте. А тамо се још и дечко појавио… Постепено јој је приходило сазнање да «смисао њеног живота» одраста, постаје самостална. Доћи ће време – када ће се она као мајка наћи у позицији оне која је већ одиграла своју улогу. Но прихватити ту мисао – значило би прихватити да је испред само бесмислено, сасвим празно постојање. ОНА ВИШЕ НИКОМ НЕЋЕ БИТИ ПОТРЕБНА!!! Постојаним садржајем живота остаће празнина и усамљеност… Лако ли је са тим живети? А променити јерархију вредности – она не жели. За то је потребан не мали труд – а такођер и признање, да је и проживели, ваћ не тако мали, дио живота био са неправилним системама координата, и много тога је потребно почимати од самог почетка… Кризис је сазрео и потребан је био само «покретни механизам« да би се пројавио. Тим «механизмом» је и била свадба, где су били и ћерка, и њен дечко са својим родитељима.

Вероватно је овде дошло до јарког сазнања да ће и ћерка, такођер, ускоро одиграти своју свадбу – и «одлеети из гнезда». Прихватити ту рушилачку за њу мисао она није могла – то би је могло просто убити. Кризис треба некако преживети. Најбоље лекарство би било искрено раскајање за грехе из прошлости, и испунити живот новим садржајем, које нам даје Јеванђеље. Но само ако је муж, како нам се чини, спреман да призна тежину греха абортуса, добрачних веза, чега код супруге, како смо већ напоменули, још нема. Као разултат – болест, која помаже да се изађе из, за њу тешког сазнања реалности. Психичко растројство је у даном случају «бегство од болести», заштитна реакција отрганизма од унутарњих неразрешених противречења.

Од тог момента она се погружава у свет «врачара и непријатеља», који хоће да збришу «са овог света» њихову породицу. Потребно је под хитно заштити ћерку и себе. Требало би да се ћерка постојано налази уз њу – само тада би она могла да буде релативно спокојна. Само што она оде до факултета – страх, да су је «поново украли», хистерично требовање од мужа да «спасе» ћерку, и да се врати кући… Фактички, помоћи своје болести она покушава да привеже ћерку уз себе «намртво». Када се мајци десио први тежи напад девојка је на самом делу требала да тражи дозволу од факултета да оде кући – само тако је мати могла да се увери да је ћерка жива, и да је «врачи» нису украли, и бар некако, на неко време да опет оде…

На жалост, ја јој ничим не могу помоћи. Ја не могу да јој вратим здравомислије и да јој помогнем да пронађе истински смисао живота. Она је била савршено неадекватна, и сада јој више треба психијатрија, а она је могла помоћи само делимично, јер корен проблема је – далеко дубље. Но, радити над тим ће бити могуће тек када је врате «себи». Све сам то и објаснио мужу те жене. Са горчином ме је саслушао, сагласио се са мојом претпоставком, и са тим да се, на самом делу, требају обратити лекару. Питање о спремности за исповест и причешће сам оставио на разматрање чредном свештенику. Више ништа нисам могао да им дам. Више их нисам сратао.

Историја бр.4. Жена из … питала о могућности  «отчитки над бесомучном ћеркеом», њој је 19 год, која се дрско понаша према матери, а јуче само што се нису потукле. При том ћерка завршава факултет. Излази са дечком, са којим је у вези. После «заобилазних маневра» открила се сушина. Отац се од детињства према ћерки односио жестоко, кажњавао је, а у последње године је почео много да пије, за један месец је «страјбао» поприлично озбиљне паре зарађене на северу. Мајка човек верујући, но без трезвеног опита. Занела се литературом о «жигу звери», књигама  типа «Русија пред другим доласком христовим», потрагом за «старцима». Та литература већ на религиозном нивоу учвршћује неуротички поглед на живот жене, страдајуће од алкохолизма мужа. То не може а да се не одрази на породицу. Када сам све те информације извео «на светлост», – одговорио сам јој да је она сама раскрила разлоге таквог понашања код ћерке (у крајњем случају, то што се види «на површини»), и да овде није потребна отчитка већ нормализација породичних односа. Предложио сам јој да дође са ћерком. Више је нисам видео.

Историја бр.5.  Жена из града Пинска, – с оваквим питањем. Унуку је скоро 3 гдине. Отац – војно лице, често на терену но, уопште, породица долази на причешће редовно. До две године дете је примало причешће спокојно, у последње време неће, опире се, плаче. Скида се себе крстић, дома прави хистерије. Задао сам два питања – допуштају ли му да погледа телевизор (или ДВД) и, ако да, дали су му пуштали филм «Маша и Медвед». Одговор: за екраном седи често – мама је мирнија, може да одмори и да се позабави домаћим обавезама, а «Машу и медведа» гледа стално. Објаснио сам јој да је на 30% већ сама одговорила на своје питање, а овде још да добавимо често отсуство оца, и то што је он у породици, за сада, једино дете, матери је лако да ида на поводу његових каприца (на срећу родитељи сами хоће друго дете). Да би вам рекао још понешто, наравно, неопходан је разговор са самом породицом.

Историја бр.6.  Релативно млад брачни пар. Мужа су урекли[5]. Зашто мислите да је тако? Од пре неког времена код њега су се појавиле мисли о суициду. Он је јасно схватао да мисли – нису његове. Но покушаји да их загуши нису давале разултата – оне су се појављивал са новом силом. Он је већ почео да се боји конопаца или да се приближи прозпру. И због јасно видењивог потпуног неслкада присилног стања с његовим унуртарњим настројењем, супруга је и дошла на идеју да је то урок. После дугог разговора са њима пројавила се следећа слика породице. Они су један период живели у нерегистрованом браку. Он је с времена на врееме одлазио на дужа пословна путовања у Русију, а пошто брак није био регистрован, неколико пута је допуштао себи да је превари са другом, што је, наравно, код ње изазвало одговарајућа осећања – неповерење, забринутост итд. Желећи да истински учврсти односе са њим, она га је наговорила да се њихов брак региструје, да се венчају. Он се сагласио но после потписивања он је схватио, као, да су га лишили «слободе».   Романтика у односима је брзо исчезла, и пошли су чести узајамни прекори, осуђивања и остало. Чак овде, преда мном, када се повела реч о њиховим породичним односима, кроз неколико минута они су већ «ступили у окршај», тако да сам их морао заустављати. Фактички они уопште нису слушали једно другог, живећи у «страни глувих», погружени свако у своју сопствену «правоту» и бол. Као разултат породица није постала место за одмора, извор живота, него место постојаних стресова. С друге стране, он је, како сам ја разумео, зарађивао сасвим довољно за живот, још више зато што нису имали деце. Но свеједно количина зарађеног новца није их удовољавала, и он се ислно «упирао» желећи да заради још више, на штету сопственог здравља, душевног мира, породице. А сума свеједно није одговарала жељеном. На послу «проблеми», кући – такођер… Шта радити, како «полечити» нерве? Јасна ствар, узети се за алкохол – и одмах је «лакнуло». Само је у породици због тога постало још горе. Успут, како је и познато, алкохол, као прво и разрушава нервни систем, рађајући још више раздражљивости, агресије, нетрпљења. Шта даље – пити још више…

Као разултат, он је довео свој нервни систем до таквог степена изнемоглости, да је организанм, да би се спасао од даљњег разрушавања, сам изабрао нервозу присилних стања. Зашто је управо тако произашло – објаснио ми је познати психијатар-психотерапеут, којему сам ја упутио тај пар, а који је потврдио и допунио моје претпоставке. Захваљујући тој нервози, која се пројавила у виду присилних (неметљивих) мисли о суициду, он се почео чувати од алкохола (схватајући да у пијаном стању он може да уради нешто непоправљиво) – и организам је могао да одмори од алкохолних удара. Њега више није у таквој мери бринула висина зараде, по принципу – само да се преживи. Донекле су се смањила и нервничења у породици – болест, како је познато, може да игра и обједињавајући фактор. Тако да је та неуроза, у једну руку, имала и позитиван ефекат, док човек није могао да реши своја кардинална питања – јерархију цености, док није могао да ради над својом душом. Беда је у томе – што су неурозе – област психијатрије, а у нашој страни препорука да се неко обрати психијатру звучи као оптужба «ниси нормалан». А признати «урок», и да је крив неко други – то је већ прихватљивије.

Историја бр.7.  На прагу собе за разговор – родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Видљиви су јавни симптоми поремећаја физичког здравља, но – доктори «нису нашли ништа». Значи – «враџбине». То да су људи номинално православни, одмах је видљиво. Старам се да сазнам породичну ситуацију, да се нису обраћали к «нетрадиционалним целитељима» итд. Одговор – «целитељима» се нисмо обраћали, нико не пије, дома је све у реду (благополучно)[6]. Тако да нисам имао за што да се закачим. Тада сам замолио девојчицу да ми нацрта своју породицу и нешто по жељи. Када су цртежи били завршени, замолио сам је да сачека на клупи испред врата, а сам сам почео дијагностику на основу цртежа. Укратко она је изгледала отприлике тако: – Мада је Ваша породица споља благополучна, но међу вама постоји хладноћа, «пукотине».Чак ако то и не прелази у жестоке конфликте, но на породичну атмосферу се свакако одражава. Како ће она да прихвати ситуацију, узимајући у обзир да у ње, као и у било ком другом детету доминирају емоције, и присутствује дечији егоцентризам (прихватање света кроз призму «ја»)? Код ње ће бити збуњеност и бол: како тата и мама могу да не воле једно другог, када сам ја плод њихове љубави?! А када свеједно почнемо да се свађамо, а дете је у кући, шта му говоримо? – «Ми тебе волимо, – а сада иди прошетај». Две поруке у једној фрази. Којој веровати? Ако ме волите онда хајде заједно да се дружимо! А ако је – «иди прошетај» – значи, не волите ме! Но друго је – конкретније, зачи је и истинитије… На њене очи се руши цео свет, губи своје најдраже људе. Но о томе није прихваћено да се говори јавно, и преживљавања остају унутра, неисказана и нераскривена. А могуће је да она још ни сама није способна да вербално изражава своја осећања. А подављена осећања су директан пут ка психосоматици. С друге стране судећи по цртежу, ви «висите» на послу, дома долазите уморни, плус неопходност домаћих послева (и ето свађе).

Као разултат, односи са ћерком се граде по принципу: ево ти компјутер и ДВД, немој да нам сметаш да одмарамо и да се бавимо својим послом. Само, њој су потребни отац и мајка, а не компјутер или нове бојице… Видим да код вас често долазе деда и бака (њих деца ретко цртају, а овде су нацртани), делимично замењујући отсуство родитеља. Само, они ће мало да буду – па да оду, а да Вас замене, не могу. Да не говорим о томе да она нема брата или сестрицу. Као разултат – она се од дечјег вртића налази у унутарњој изолацији, усамљености, са латентним (скривеним) осећањем да је издају, и да она ником није потребна… Какав организам може да издржи таква психотраумирајућа оптерећења?! Њој је просто Л О Ш Е ![7]  Та осећања, то стање и прелази у физичке симптоме, зато што нема адекватног излаза из њега. Она се разболева, и сада, као прво, у породици је примирје на неко време – болест обједињује, – а као друго, и посао се не мало помера у страну. Јер Ви сте чак и с посла данас отишли, да би са њим дошли овамо. Фактички, својом болешћу дете (несвесно, наравно) говори о томе да нешто није у реду у породици, она чак можда на такав начин покушава да  с п а с и  породицу».Видљиво је било, како су ме родитељи с тугом слушали – и у потпуности све потврђивали, што се тиче породичне реалности. Нису имали ништа да приговоре. Само ситна допунска објашњења опште слике. Мој недостатак је био тај што сам у то време недовољно осећао границе своје компетентности, а сам сам у даној ситуацији могао да дам само општи правац, где да се траже путеви решења проблема. Но то је још потребно – тражити! Да, а затим и «у себи копати» – мукотрпно и дуго! Због тога и питање о «враџбини» ипак није сасвим отпало, после тога их више нисам сретао…

Мислим да није тешко увидети шта обједињује све те историје које су приведене као примери. Јасно видљиви – признаци психосоматике. Проблеми који су настали, одраз су личносних нерешених питања која су важна за живот човека. Нећу да приводим историје када на исповести или у беседи жена подозрева код себе поседнутост или „урок“: „и здравље ми је слабо, и нервни систем изнемогао, и с мужем се често свађам, и на дете нападам без икаквог разлога, затим сама жалим због тога…“ Овде се одговор и открива – она је дубоко траумирана животом, проведеним поред оца-алкохоличара и страдајућом од тога матером, која се истреса на ћерку (када је због пијанства мужа у посебно лошем стању). А сада је она сама удата за алкохоличара и понавља модел понашања мајке. Њој је неопходна озбиљна духовно-психолошка рехабилитација и, у идеалном случају, помоћ духовника, који је упознат са концепцијом сазависности. Често у основи психосоматике лежи неуроза. А у основи неурозе – грех. Грех – као стање извраћености човечије природе, њене палости, одсечености од Извора живота – Бога, чији је човек и обрз. На ту тему постоје добре речи код Д.А.Авдеева: Познати домаћи психијатар професор Дмитриј Евгеневич Мелихов, ученик Петра Борисовича Ганнушкина, говорио је да у основи многих психичких растројстава лежи несмирење. Ни нервоза у том смислу није изузетак. Општепризнато је да се та болест развија у виду конфликта личности са самим собом или с другим људима. Нервоза – то је неки сукоб између жељеног и реалног.  Што је снажнији тај сукоб, то оштрије протиче болест… У дубинској основи многообразне неуротичке симптоматике лежи недостатак љубави у срцу човека, а тамо где нема љубави, сазрева равнодушност, гневљивост, завист, страх. Грех као корен сваког зла, вуче за собом неуротичка растројства. Савршивши се у дубини човечијег духа, он побуђује страсти, дезорганизује вољу, изводи испод контроле сазнања емоције и уобразиљу (машту).

Но овде је проблем што су у више од половине случајева који се обраћају за помоћ – људи или нерелигиозни, или који су примили Православље на спољашњем обредном нивоу. Ми живимо у свету техниологије. Људи су навикли да треба само стиснути дугме и – програм ће да ради. Није важно како је програм устројен – за то постоје програмисти. Важно је да ради. Тако и у храму – дошао, запалио свећу, дао «списак» за помињање, позвао свештеника да освешта стан – требало би да «дјелује». Није важно како – за то постоје «попи» – професионалци. Важно је да «помогне» А мењати систему животних координата, учити се откривати се Богу, учити се живети по његовим заповестима, и све то при отсуству «технологије» и «гаранције квалитета» – то је већ теже. Наше «ја» нам смета – још од времена Адама. «Грех разбија јединство људи са Богом, са светом, са ближњима и са самим собом…Адам посматра бога као нешто страно, далеко и чак непријатељски настројено. Њега, чији је глас први човек слушао срцем, сада му се чини нечи као нешто спожашње, као неко ко хода негде далеко у даљини… Равна река у низини и сама може да неправи брану на кривини: најпре на тој кривини се потопе неколико брвна, на њих се почну наслањати муљ и песак… Појави се плићак, затим насип. А затим је могуће да се појави и брана. И биће потребно да се пробија други правац. Тако и река историје. Покољење за покољењем оставља све више прљавштине на њеном правцу кретања. И небо постаје све даље. Све је теже чути одговор на питање: «Господе, шта да радим, да наследим Живот вечни?» (Мк. 10,17). А још је теже, одговор који чујемо, испунити…»[8]

Ми живимо у свету, у којем су свет фантастике Хексли, Бредбери, Оруелла постали реалност. Окренут самом себи и својој индивидуалности, но губећи себе као личност, као образ Божији, човек се замара од тог истог што сам и производи – у духовном и психолошком плану. А када се заморим – мени је лоше. А када ми је лоше – дође ми да ближњега свог за врат стиснем. И тада још мање могу да осетим његов бол, како је њему лоше… Тако и живимо у «земљи глувих». А преодолети (победити) себе, изаћи из хипертрофираног егоцентризма, прихватити оног ко ме може спасити од мене самог – не, то нећу. Када чуку како се треба трудити. Ту одмах почиње – «нема се времена, нас томе нису учили, Бог је и тако у мојој души» – гомила оправдања. Дајте, баћушка[9], боље да прочитате неку молитву, освештати кола, примите «записку»[10], проведите «отчитку» – решиче се… Но признати да проблем није у неком или нечем, негу унутра у мени – такођер се неће. Хоће се бити «бео и чист».

Понекад када видим да се цитати и примери из светотачког опита не прихватају, често не издржим и одговарим: ако вам све то није ауторитет, онда се сетите препоруке Антибиотика (лик из «Бандитског Петербурга») – тражи проблеме у себи, и биће мање проблема. Бивају, наравно, случајеви када у даној ситуацији заиста, у овом или оном степену, дејствује јавна демонска сила. Неколико пута сам долазио у ситуацију када сам се, тешка срца, саглашавао на отчитку (добро је што постоје свештеници који имају благослов да их врше). Но свеједно. У Пајсија Светогорца постоји веома добра мисао, да и у таквом слућчају, повод «права над собом» тој сили човек сам даје – својим гресима, гордошћу, нераскајаношћу, одсеченошћу од живота у Христу.  А пошто је породица – једно цело, кроз једног из његових чланова, а посебно кроз највише одговорне. Тј. родитеље, се може дејствовати и на друге – или Божија благодат или оно што јој је супротно.[11] Посебно хоћу да кажем по поводу деце. Постоји такав појам – дисфункционална породица. Овде се нећу упуштати у подробности – довољно је укуцати ту реч у „претраживач“ на Интернету. Дисфункционална породица – то је породица у којој су нарушене функције, она не испуњава своје задатке. Управо такве породице постају главни  достављачи жалби, да „им је учињено“. И најчешће су њихова обраћања повезана с децом. Деца су – прекрасан показатељ атмосфере у породици. Не увек, но често се њихов духовни ниво може одредити по томе како им се понашају деца од једне до три године, када их воде на причешће. Било који свештеник/црквенослужитељ ће схватити о чему говорим. Понекад, видећи хистерију детета, ја се просто бојим да он не испљуне таинства или да не одгурне кашику наглим трзајем главе. Тада говорим родитељима, да га не могу причестити, него их молим да се задрже на беседи после богослужења (истина, ретко остају). Успут, препоручујем пажњи родитеља филм Бориса Грачевского «Крыша». Не знам зашто је он на интернету добио ниску оцену. Мени је тешко оценити саму игру глумаца – нисам филмски критичар, нисам професионалац у области филмске уметности. Но ја радим с људима. И у том сам филму увидео «есенцију» стотину животних породичних катастрофа. У филму су приказане те ситуације – са којима се ја сусрећем сваки дан. И на крају филма, већ пун одзива препознатих на реалним животним драмама, сузе само што нису кренуле. На филмским фестивалима би му дао главну награду. Тај филм може да послужи за провођење самодијагностике у породици. Могуће је да ће многи од Вас да погледају и да вид ко је главни кривац «урока» код деце. Мислим да је то и хтео Грачевски – помоћи филмом да се свако од нас загледа у своју душу. Међу оним који су се обраћали по поводу «опседнутости и урока» сусрећу се и потпуно верујући људи. Но свеједно, у мојој пракси, иза описиваних симптома стајали су, у оквирима медицине и психологије, потпуно објашњиве ствари.

Привешћемо јасно видљив пример. Жена, суперинтелигентна, са нормалном породицом, пронашла веру и почела своје уцрковљење. Опита у раду над собом и духовника нема, и она се занела «спољашњим» делањем. Поклони, молитвена правила, постови, поклоничка путовања… Као разултат породица реално губи жену и мајку. Недељни празници – без ње, пост (а посни дани заузимају мало мање од пола године) – и супруг остаје без супружничке блискости. Сваки нерадни дан – одлази у манастир. Позната прича? Муж и деца почињу да гледају на Цркву, скоро, као на секту – они сматрају да је управо Црква та која отела од њих вољеног човека. Наравно они би хтели да је врате у породицу, но како – не знају. Као разултат почињу конфликти и препирања, коих раније није било. С друге стране – само спољашње усвојене заповести, и на сваком кораку страх да се не погреши, да се допусти грех, приморава на сужавање круга интереса, ограђивање од савремене културе, гушење сопствених креативних потенцијала (то се посебно односи на оне који раде у сфери уметности). Бојазан од «преједања» доводи до скрупулозном пребирању намирница за употребу. Рођендани и остали сусрети с друговима се значајно скраћују – престају бити интересантни и, на самом делу, савршено празна прича. С друге стране – неретко они падају у посне дане…Списак можете сами да продужите. И, као разултат свега набројаног – честа унутарња напетост и осећање, да тебе нико, чак и из твог најближег, но нерелигиозног, окружења не разуме и, највероватније, не воли. Одатле – усамљеност и жеља да се побегне. Куда – на ново поклоничко путовање… Шта Ви мислите како ће организам да одреагује на такво стање? Наравно, почиње да се исцрпљује нервни систем. Жена осећа да нешто није у реду, но да схвати шта заправо – не може. А сретне ли се на путу који «узнапредовали» хришћанин, рећи ће – то су се беси на тебе устремили зато што си пришла у Православље…

Сећам се како сам беседовао са једном таквом «неофитком». Када се код ње по описаној шеми појавио кризис у породици, и ослабио нервни систем, она је пошла у један познати манастир. А тамо јој је један од свештеника рекао: «ти си ђавоимана, тебе треба на отчитку». Та дијагноза је жену шокирала и коначно привела у неурозу. Ја сам, онако како сам могао, објаснио суштину онога што се догодило, и то да се тај баћушка просто преварио. А затим је опрезно убедио на неопходост медицинске помочи, а затим – да преосмисли свој доживљај Православља.

У другом сличном случају (не сећам се, дали је она себе сматрала «бесомучном», или да су код ње «враџбине»), где још није било све тако далеко зашло. Препоручио сам јој да смањи ревност и да научи да одмара, у том реду, ако треба – и са другарицама пре обраћења с тортом и бокалом сувог вина. И да је ради породичног мира боље кадикад не ићи у храм, него остати са породицом и заједнички организовати одморе. Такав приступ она уопште није очекивала. Требало је да видите, како се на измученом лицу одједном појавио живи осмех, и нека радост: «Баћушка, мени такво нешто још нико није саветовао!».

Понављам – не могу рећи да поседнутост и «враџбине» уопште не постоје. Но у мојој пракси ми је долазило да се  сагласим са том могућношћу само у оним случајевима – када је код људи постојало тужно искуство у занимању са «нетрадиционалним лечењем» и другим видовима окултизма, или у случајевима обраћања к сличним делатељима. Веома поучан пример приводи Пајсије Светогорац: «- Геронда, а ако је неко урадио неку прекрасну ствар, па је други похвали, први прими похвалу с гордом помишљу и затим се та ствар на неки начин оштети, дали је то урок? – Не, то није урок. У том случају ступају на закон духовни закони. Бог узима до човека Своју Благодат, и зато настаје штета.

Урок има место у ретким случајевима. Посебно људи који имају завист са злобом, – а таквих нема много, – могу да урекну других. Нпр. Зависна жена види маму с очаравајућим малишаном и са злобом говори, «А зашто ја немам такво дете? Зашто га је Бог дао њој?» У том случају малиша може да пострада: неће моћи да спава, почеће да плаче, да се мучи, зато што је она то казала са злобом. И ако би се то дете разболело и умрло, тада би се таква злобна и завистна жена радовала… Свеједно , често је сама мати крива у томе што се њено дете мучи. Нпр. Мати види туђе мршаво дете и говори: «ма гле жгоље! Сама кост и кожа!». Своим дететом се поноси, а на туђег гледа с висока. Но речи казана о туђем детету, бију по њеном сопственом детету. И дете неће да буде криво, страда због сопствене матере. Несрећни малиша копни на очиглед – за казну мајци, да би она схватила своју кривицу. Но, наравно сам дечак се у том случају прибраја у мученике. Судови су Божији – бездан“.

Из приведених записки се може схватити мој однос према психологији и психијатрији, које су основане на хришћанском опиту или, у крајњем случају, не противречећи му. Идеално би било када би при развијеној парохији постојао државни или недржавни психотерапеут или психолог – у сваком случају у задатке свештеника на улази да се занима са теко различитим проблемима. Пастирска практика ме је привела к следећем закључку. Не треба тражити неке посебне «духовне» узроке тамо где дејствуеју потпуно изучени и познати медицински и психолошки закони.[12]

[1] Молитва за истеривање демона.

[2] Ђавоиман, бесновати, опседнут демоном.

[3] Свештеницима – рус.

[4] Празних шака, или сл. – пренесено значење.

[5] Одавно сам заметио да – разлог доласак обично расказују мати или жена, а не син или супруг, не ретко оне су и и иницијатори доласка.

[6] Благополучно – срећа, успех,  благо=добро, получити= примити

[7] Уосталом, неретко таква породична атмосфера и постаје благопријатно (погодно) земљиште за развој адиктивног понашања и приводи к зависностима.

[8] Диакон Андрей Кураев. Христианство на пределе истории. М.: «Паломник», 2003, сс. 15 – 22

[9] Баћушка рус.- свештеник умиљато, нема адекватан превод.

[10] Записка – списак имема за помињање у молитви.

[11]  Добар пример се налази у чланку – Како сам постала православни психолог  – прича бр.2

[12] Посебно бих желео да, у својству допунске литературе на покренуту тему препоручим књигу православних психолога С. Бочарова и А. В. Чернышева «Очерки современной церковной психологии». Ја бих је увео у богословије у својству једног од наставних планова из Етичког богословља (док не буде организован одељен курс из психолигије).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1938

Односи с мужем и свекрвом – Форум православних психолога

Форум православних психолога – Односи с мужем и свекрвом 

 

Аутор Татјана5 14.9.2014, 20:32

Здаво. Помозите, молим вас, да се разаберем. Мене веома узнемирава мешање свекрве у наш лични живот.

Ми смо 4 године у браку, венчали смо се не одмах, имамо по 30 годима. Моји родитељи живе на пола сата возом, његови дупло ближе. Ми живимо одељено у својој кућу. У току те четри годиме ми смо наизменице ишли заједно да помогнемо родитељима, мојима на село, а мужевима на летњиковац. Сада се у нас појавила могућност да обрађујемо свој летниковац, ја сам одавно о томе машатла, како ћемо ја и муж удвоје тамо све садити, удвоје рашавати спокојно, без постојаних савета и питања свекрве по сваком поводу. Ми смо тамо били свега два пута. А оно свекрва говори – на викенд долазимо код вас да погледамо ледњиковац и да помогнемо. Муж говори – ја нисам против. А ја – против! Ја не знам дали је то правилно или није. Рекла сам мужу да ми сами тамо још нисмо били, шта ће нам родитељи, к њима смо већ два пута овог месеца ишли, уделили смо им пажњу на њиховом летњиковцу. А к мојима, међутим, он овог месеца не планира, мада смо се договорили да ћемо доћи и помоћи им, без обзира на летниковац. Он је, као, спокојно одреагирао, замолио их је да дођу касније, на следећу недељу. Но сада разумем да не желим да их видим на нашем летниковцу, уопште! Хоћу да будем тамо удвоје, с мужем! Да би он са мном све договарао, а не са мамом! Њој се баш хоће да учествује у нашем животу, да би ми слушали њене савете, да би јој све-све говорили, ако јој се нешто не свиди – дављење, ако нешто није по њеном – хистерија с увредама, с речима како је он инвалид и све томе слично. Старам се да при одласку код њих у госте спокојно говорим, да им се додворим, покушавам се да их разумем, да побољшам односе, одавно није било конфликта. Но к нама на летниковац – то је већ много за мене! Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања. Узнемирава ме такво понашање мужа. Бојим се да кажем сувишну реч, да неби изазвала неки конфликт, да не почне да ме окривљује, после чега ми буде све време лоше, па и муж почне да ме окривљује. Када дођу код нас у госте – она диктира – «кухињу вам треба урадити», даје новац, при чему муж узима, и сваки пут дави, пита, пожурује, дали смо урадили или нисмо. Мени је и без кухиње било прекрасно, само да не улази нико! Наравно да, нисам само једном благодарила за кухињу, но то је све било са таквим дављењем… Сада даве по поводу плочица, поставили су нас пред фактом –«сутра отац долази да ради». Покушала сам да све то прихватим, одговорила – ајде, нека дођу. Мужу се није баш хтело, но она некако надавила! И то ме узнемирује! Како да се поставим у такквој ситуацији? Тако ме све то напреже, све више губим уважење према мужу, не могу ништа да радим, нећу да њему говорим, ни да га видим нећу, када покушам са њим да обсудимо питање он ћути. Не успевам да се спокојно понашам, постојано устројава хистерије, додјало већ. Ну, како да се поставим? Разуме се да ми није просто тек тако дано то искушење, но шта треба да трпим, а шта  – не? Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући? Бојим се шта ће бити кад дође и дете, како ће тек онда да долазе! Ну, како да их такве волим? Схватам да је то мој проблем – што се ја љутим, ја се раздражујем, ја нетрпељива, сувише затворена, ја уопште не умем да волим, ја сам веома  неуверен у себе човек, недружељубива. Неправилно сам се поставила до брака с мужем, наметала му се силно. Наравно ја сам много разумела кроз свекрву, почела да идем у цркву, променила поглед на живот. Но како даље са њеним уплитањем? Опростите што је тако замршено, тешко је формулисати! Много је у мене још питања? Потребна ми је подршка, немам с ким да поделим…

 

Аутор: Ирина Александровна 15.9.2014, 1:50

Татјана, здраво!

Ваша свекрва, заиста, нарушава ваше границе и хоће да живи вашим животом. И ваша осећања по поводу тога, што се она упорно уплиће у ваш живот, су потпуно опрвдана.

Но проблем овде није толико у свекрви колико у вашем мужу – у томе, што он дозвољава својој матери да се понаша на такав начин и не сматра потребним да вас заштити од њеног мешања.

Када мушкарац саздаје своју породицу, он треба да је спреман да се морално одели од матере. Њему је потребно да добро схвати да ради добра своје сопствене породице, он не сме да допушта родитељима да се  мешају у његов живот, волети и уважавати своју матер – то је једна ствар, а дозвољавати матери да се меша у његов живот и живети тим животом – то је сасвим друго дело.

Но, на жалост, одрасли ожењени мушкарци, далеко од тога да то свагда разумеју, зато што они по старом остају у огромној моралној зависности од својих родитеља. У суштини, у таквих мушкараца су две жене – жена и матер, и матер у ствари дође као „главна“ жена.Ви говорите: Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања».

Татјана, ваш муж не треба да се боји да «огорчи» своју матер тиме што ће јој поставити одређене границе и што неће да јој дозволи да живи животом ваше породице. Ако ваш муж сам то зажели и уради то спокојно, тврдо и с убеђеношћу у своју исправност, тада његовој матери неће остати ништа него да прихвати и уважава решење сина.   Но ствар је, највероватније, у томе што ваш муж сам није спреман да реши то питање. Вашему мужу је на неки начин удобно да се налази у зависности од својих родитеља, и он не жели да излази из те зависности. Њему би било удобно да остави све тако, како и јесте. Он би хтео да буде „дете“ које има „жену“.

Татјана, безусловно, таква ситуација не може да вас успокоји, зато што је она противприродна и не дозвољава да се гради нормалан породични живот. Нажалост, слични проблеми се не решавају на тај начин да се ви „настројите“ на то да би је „трпели“. Трпети такве ствари – то је неправилан приступ, који ништа не решава, него само нагомилава проблеме и противречења, који ће пре или касније да разруше ситуацију.Ви питате: „Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући?“ –

Татјана, гледајте: „уступати“ и „поставити ултиматум“ – то су две неправилне крајности. Ако ви будете „уступали“ и „трпели“, то ништа неће да реши. Ако ви будете правили скандале, хистерисали и стављали ултиматуме, то такођер ништа неће да реши. Суштина проблема и цело питање овде се састоји у вашем односу с мужем – колико су они нормални, да би ви могли заједно да решите тај проблем. Ако ваш муж не буде вас подржавао, тада ви сами нећете моћи да решите тај проблем.Покушајте фино да поразговарате са вашим мужем, донесите до њега ваше мисли и осећања и замолите га за помоћ и подршку. Може бити да ће вас муж саслушати и сагласити се са вама.  Тако или иначе, ратовати са мамом, не решивши то питање с мужем, просто нема смисла. А ако ви заједно решите то питање, тада вам неће требати никакав рат с мамом J. Она ће, највероватније, бити незадовољна, но то ће већ бити њени проблеми, а не ваши.

(….

Овде није преведен дио текста због дужине чланка

…)

 

Аутор Татјана5 19.9.2014, 21: 39

Може бити важно ради потпуиније „слике“ – отац мужа је пио, и сада понекад. Мој отац пије сада.

 

Аутор Татјана5 20.9.2014, 15:38

А муж не пије принципијално, ни капље. Он осуђује свога оца, који је пио, подржавајући маму. Отац је код њих све време са стране, једемо без њега. «Деца – су најважнија», Вероватно је свима јасно да је «под папучом» свекар.
А код мене су такве мисли, што ја не могу бити самостална и да ми је све време потребно од некога да зависим. Ако представим себи да се разведем од мужа – уопште паника, привикла на кућу и на комфорт, и плата ми је малецка. Чак су ми долазиле мисли и о смрти мужа и свекрве, и осећала сам ослобођење, с једне стране. Ишла би тако спокојно к родитељима… А с друге стране, усамљеност.Шта да се ради, зар је све тако безнадежно… Бива некад и добро с мужом… Себе треба мењати, како, још нисам до краја разумела, још се «исказујем», на вашем сајту има много литературе, подробно ћу да је изучавам, а сада још сећања навиру, навиру…Када ми је после завршетка универзитета мама дала до знања, да сам сада самостална, „ако чиме можемо, наравно, помоћи ћемо“, ја сам се осетила одбачена.

Мени је свагда било тешко да комуницирам с вршњацима. У општежићу сам се бојала да одем у госте, бојала се подсмеха, и сада се бојим, мада и ситуације када их може бити, не појављују се. Потом сам прошла један тренинг, и успела сам да слободно комуницирам. Но на неким местима превише слободно и превише близо с једним дечком, због хиперповерења и губљења контроле, који је настао у процесу тренинга.  То није смело да се ради по правилима тренинга, но како то, или ја нисам чула или су заборавили да кажу, нису испратили, уопште веома ми је жао. Но без тренинга не знам шта би било, била сам веома стиснута, по улици нисам могла слободно да ходам.Одмах сам нашла студентски посао, један, други, трећи.

Затим сам почела да се виђам са дечком, који је на први састанак са мном дошао пијан. И опет, због зависности, жеље за људском топлином 3 године продужавала сам неразумне односе, и одбијала га и не отпуштала, затим га је другарица себи „забрала“ (вероватно није добро да се тако изражавам, но ето данас таква сам), (притом сам се ја „противила“ не знам зашто, мада сам и знала, да ја нећу да будем с тим младим ретко пијућим човеком, мада и добрим), са њом као све је добро, као да је престао да пије. Уопште, удала сам се за «супротност», а у суштини – једно те исто?…

Почела сам да радим, све је било нејасно, око мене старији, бојала сам се да питам, бојала сам се да покажем да нешто не знам, да ме глупом не буду сматрали. А ту будући муж, спокојан, све свима показује, свагда спреман да помогне, можеш да питаш, било које глупо питање можеш да поставиш, све ће веома разумљиво да објасни (он је веома, веома способан у својој радној сфери), никада се о мени нико тако није бринуо! Он, истина, о свима се тако бринуо, девојкама. У глави ми је постало јасније, почела сам да се мање бојим, схватила сам, да се на сваком задатку могу сконцентрисати намного боље, повисила се радна способност, такођер и самоувереност, појавила се зависност од дошаптавања и подршке, у «спаситеља» сам се заљубила до небеса и стала да чекам одговор. Како је могуће тако радити заједно, саздати поверљиве другарске, блиске односе с таквом помоћи , како се ту не заљубити… Одговора није било, дошло време да све узмем у своје руке. «Пробудила се – гипс». И сада на послу без њега – никуда. И друге колеге постојано прибегавају к његовој помоћи (тамо су све жене).Питања, која требају дипломатског објашњења – преко њега, свима је тешко да се једно са другим договоре, а он све јасно, прецизно и спокојно објашњава, ни на кога никад не повишава глас. Веома се брзо орентише у ситуацији. Добро му је на послу, без маминих указа, некако је успео. Он тамо свима помаже, даје веома корисне сваете, све се развија, он брзо напредује на служби, на неколико места ради, зарађује, ја сматрам, чак веома нормално.

Сама себи изгледам веома инфантилна… А понекад и превише активна и свугда се петљам. (Сама не разумем, шта сам написала). Можда је, инфатилност – прихватање и попустљивост.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 21:44

Молим свештеника Евномија да се прикључи и прокоментарише ситуацију.

Аутор: свештеник Евномије 20.09.2014, 23:14
Здраво Татјана.

Судећи по томе што сте рекли о својој породици – ви и муж сте – «пузле». Његово осуђивање оца и принципијално неупотребљавање алкохола – говори о томе да он у себи носи неизживљене дечје психотрауме. Постоји такав појам Одрасла Деца Алкохоличара (ОДА). Шта то значи – можете сазнати нпр. на веб адресама

http://www.detki-v-setke.ru/ (на руском)

(прим. прев.

https://odaanon.wordpress.com/ (на српском)

www.adultchildren.org (на енглеском))
ОДА – то су људи који су одрасли по пасошу, физички, по образовању, по социјалном положају. Но емоционално – они су остали тамо, у дечјем-предшколском узрасту. Увреде, неспособност да граде здраве међуличне односе, лако упадају у зависност од других (маме, началника, лидерау колективу), низак осећај личне вредности који је обично подиже на рачун оних који су слабији… А када се накупи – бунт против свих, ко се нађе у близини… И томе слично, Ви сте исто такви. И идеално пристајете мужу. Ви постојано смењујете улоге „жртве“ и „прогонитеља“ – То вам омогућује да сматрате да живите прави живот. А ту су још и емоције горе-доле такве да вам Санта-Барбара није ни близу… никад није досадно. И заједно с тим, ти породични проблеми играју заштитну улогу: има се ко оптужвати за своје проблеме, а с друге стране – док се ти проблеми продужују – успева се избећи сусрет са собом, сусрет са својим унутарњим светом, са својим – унутарњим Дететом. Јер ником није пријатно да призна, да није одрастао, да не уме за себе да одговара… Питање је у томе, ко ће први у даној ситуаци да узме на себе одговорност за своје сопствено одрастање (узрастање).  Верујте чак ако би свекрва «изчезла са хоризонта» – нашле би се друге околности које би сметале породичном животу. Зато што проблем није у свекрви него у нама.

Хтео би да се дотакнем и духовног аспекта. ОДА – могу да буду религиозни људи, но открити се Богу истински, поверити се Њему и препустити ситуацију у Његове руке – за њих је веома компликовано. Као прво – они су често из детињства, да би преживели, били дужни да држе контролу над ситуацјијом, код њих је ван норме развијен осећај да су они «за све одговорни». Као друго – постоји још један веома важан моменат. У представама мноштва људи, Бог – је Отац. Такво поимање и прихватање Бога се формира, као правило још у детињству. Но у многих до оних који су одрасли у дисфункционалним породицама, реч «отац» је повезано с негативном смислом. Алкохолизам, деспотизам, насиље, равнодушност, издаја породице – ето то су, неретко, асоцијасије повезане с тим појмом. И те се асоцојасоје касније транслирају на појам Бога. У представама таквих људи, Бог – је судија, јавни тужилац, који награђује или кажњава. Или – Он постоји, но Он је далеко и не чује нас.

Много је случајева када деца из неблагопријатних породица усвајају да њих воле „док су они добри“, да је љубав и пажњу родитеља потребно „заслужити“. И, значи, да би их Бог услишио и волео – потребно је пред њим бити крајње „добар“. А пошто се без грешки не успева живети – формира се постојани осећај кривице пред Њим, да су они „недостојни“ Његове помоћи, опроштаја. Таквог Бога – мегуће је, бојати се, понекад тај страх прелази у мржњу, у одрицање Бога. Могуће је покушавати да Му се угодити – да би заслужили милост. Но Њему се не може веровати, Он се не може заволети.

И тек када се схвати одакле шта долази – појављује се и спремност, никога не окривљујући, узети одговорност за свој развој, за рехабилитацију, духовно-личносни раст – живот тих људи почиње кардинално да се мења. А пошто је породица – једно цело, захваљујући променама код њих, много се тога мења и у узајамним односима у породици.Какви су правци за рехабилитацију?Рад сличан овом на форуму. Но треба схватити да је то само почетак, тек се прави вектор делања. А затим – лични рад с психологом, учествовање у терапеутским групама, Анонимна Удружења. Добро би било ако би се на путу нашао свештеник, који би успео да приведе к Христу. Знате ли каква чудеса происходе на тајни исповести после рада на Корацима у Аннимним Удружењима, или после опита, и рада са психотерапеутом, где се човек обучио да марљиво ради на свом стању, осећањима и емоцијама, у њега се развија богати опит пажње над собом, он је научио (8 и 9 Корак Удружења) да враћа учињену штету, коју је нанео себи и другима – и сада сав тај опит се управља у правци уцрковљења?! Исповест таквог човека – заиста је као друго крштење, човек се потпуно преображава, одухотворава се дејством Божије благодати, за коју је он сада отворен потпуно, а не маленим делићем срца, као раније…Не знам колико ћу успети да кажем то што је Вама потребно, колико сам адекватно увидео Вашу ситуацију. Узмите за рад то што је на вас оставило утисак, а над осталим – просто поразмислите, и затим можете разумно  одбацити.

И последње за данас. Ми често подцењујемо улогу пијанства у породици. Још више – алкохолизма. Привешћу пример из праксе.Код ње – добра породица. У дечка, којег је она заволела – пио је отац, и мати је „истресала“ нерве на детету. И он је одрастао с комплексом ниже вредности (неполноцености), пун разних увреда. Код њега је повишена рањивост, и он је апсолутно неспособан да прихвати и најмању критику – одмах се „надима“. Но до брака, због заљубљености, она просто није примећивала те црте његовог карактера, она је била истерик већи од њега. Но када су се поженили, а емоције које су их везиваел охледнеле – код њих је „кренуло“. И најмања примедба с њене стране – и одмах скандал, „лупање вратима“, претње „ја ћу се развости“ – и то практично сваки дан… Дали је потребно говорити како се она осећала после неколико година брака! Њој је веома лоше, нема с ким да се подели (поразговара) – ћорсокак… Где се могу излити накупљене негативне емоције? Наравно, на своје дете. И питамо се, где је тај алкохолизам? Гле негде тамо код деде по очевој линији, који је сад већ на другом свету, нико не пије у породици. Сада је она сама заражена породичном болешћу алкохолизма, тј. сазависношћу – преко мужа. А дете – носи на себи последице заборављеног у породици алкохолизма, он је унук алкохоличара, и код њега је велики ризик – да понови судбину – оца, или чак и деде…

 

Аутор: Татјана5  21.9.2014, 23:30

Добра вечер баћушка.

Да све је тако како сте написали. Погледала сам линкове о ОДА, то је све за мене. Муж и ја смо – унуци алкохоличара.

Да, с вером је код мене сложно и нејасно, трудим се, много тога радим без разумевања, само зато што «тако треба».

Немам куда, требам да радим на себи… У психболницу не желим…

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 0:07

Осећам да ми предстији не мали посао, и тежак… Како ми је само потребна подршка!

У свом граду сам нашла адресу групе… http://www.mne-ploho.net/

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 11:27

Драга Татјана, молим те, немој се бојати предстојећег труда! Како се каже – очи се боје, а руке делају J. Ја сам уверена да ћете ви мало помало да нађете одговоре на своја питања, и да ће код вас све бити добро. А ми овде на фориму ћемо да вас подржимо свим силама.

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 11:41

Судећи по сајту – то је протестанстка организација. Само по себи то можда и није лоше, протестанства су разна. Постоји такав појам – религиозна зависност. И она се формира у таквим центрима. Они узимају програм 12 Корака – но исецају «из контекста» и попуњавају сопственим садржајем. Ако група носи изражени религиозни печат – треба добро размислити дали тамо да се иде. Татјана, пишите ми на личну адресу где Ви живите – могуће је да у Вашем крају постоји «чистокрвно» анонимно удружење, где неће да вам намећу религиозна убеђења. А до тада можете да поченте да радите на тим ресурсима што сам вам предложио. Постоји мој омиљени Форрест Гамп http://www.fgump.ru/, где је веома активна и другарска атмосфера, можете да одрадите задаткуе по Мосакаленко – и поделити се тамо са својим радовима.

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:26

Онда нећу ићи тамо.

Мало сам се заплела, одакле да почнем. Почела с Москаленко и открила да сам ја «жена –девојчица».

На Форрест Гамп онда…

Нека паника ме је синоћ ухватила, жеља да кажем све онима који на мене даве и не видети се са њима, но то није решење.

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:34

Хвала за подршку и наду.

 

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 14:36

 

Драга Татјана, отац Евномије је веома одбро рекао на једној од тема:

„На крају крајева постоје три главна питања на која Вам предстоји да одговорите сами себи:

 

Желим ли ја да будем срећна?

Верујем ли да је то могуће?

Дали сам спремна да се ради тога потрудим?

 

Ако сва три буду „да“ – успећете у свему“.

 

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 14:22

Не „изчезавајте“ одавде на сасвим. Ви ни сами не знате како је важен Ваш пост – Јер кроз ваш опит многи могу да добију помоћ. А пружајући помоћ другима – ми сами примамо још више. Што више дајем – то више примам.

 

Аутор: Татјана5  23.9.2014, 17:15

Код мене нешто као ступор, неко униније, као изгубљена. Увидела сам да многи људи на мене даве, (колега нарушава границе, прекида ме и говори за мене) и љута сам на њих и повишавам глас, а негде ништа не говорим, мада сам раније у таквим ситуацијама била спокојна. Препунило се, изгубила сам апетит, све ми је неукусно, плакати не могу, к својим родителјима ми се не иде, ни с ким не желим да разговорам, не знам шта хоћу и чиме уопште да себе порадујем. Треба да поставим свекрви границе делања, за сада ми је тешко да представим себи, како. Имам осећај да је код мене веома много проблема. И да сам много што-шта себе терала да радим. И да у мени нема љубави.

Сетила сам се како је отац на мене давио, сестру само што није тукао, погрдно ју је називао. Страх ме је шта ће бити ако се будем супротстављала њиховом дављењу, почела сам да се бојим оца. Уопште, мења се мој однос према оцу, пролази идеализација…С мужем успевам да говорим више мање спокојно, рекла сам, зашто моје мишљење не уважава него мамино, и он је обећао да ће одложити посету својих родитеља на још недељу дана, тако што је већ време к моима да идемо. Но то ме због нечега не радије. Неповерење према мужу је присутно. И с началницом сам се данас осмелила да поговорим, без страха.

А како то бити срећна…? До сада сам по другим орентирима живела, а сада уопше не разумијем како, немам осећај шта је правилно, а шта не.

За сада тако…

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2579