Архиве категорија: брак

Несрећна у браку – други део

Несрећна у браку – први део


Аутор: клава 29.5.2015, 17:56


 

Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.

– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и  да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.

– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.

Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.

И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?

Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.

Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.

Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.

Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.

Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.

Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.

О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.

Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.

О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.

Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.

Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…

Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.

Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.

Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.


Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20


Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.

Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).

Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.


Аутор: клава 30.5.2015, 21:29


 

Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.

1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.

Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.

Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.

Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.

2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.

Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3)  Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.

Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.

4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.

Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.

Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.


Аутор: клава 30.5.2015, 22:22


 

Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.


Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52


 

Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).

Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).

Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00

Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.


  Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16


 

Здраво Клава!

Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.

С уважењем, Елена.


Аутор: клава 1.6.2015, 0:13


 

Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.

Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.

Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.

Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.

Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.

Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.

Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.

Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.

И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.

Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.

Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?


Аутор: клава 1.6.2015, 0:22


 

Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.

Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02


 

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.

(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица  по програму 12 Корака – Аca-srbija.)

Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.


Аутор: клава 1.6.2015, 13:55


 

Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?

На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13


 

Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.

Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.


Аутор: клава 2.6.2015, 11:55


 

Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.

У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.


  Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03


 

Здраво Клава!

Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!

Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.

Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.


Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10


 

Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.

 

[1] Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM)  и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском

[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.

[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

«Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу

свештеник Евномије – Белорусија

Када ми прилази нова породица и обраћа ми се речима: «Можемо ли да поразговарамо са вама?» – Скоро увек знам о чему ће поћи реч. Ретко се преварим. При чему, неважно је колоко су ти људи религиозни. Животни проблеми су код свих једни те исти. И ни социјално стање, ни ниво образовања, ни степен религиозности не игра велику улогу. Главна питања су – болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслагања у породици. Често су те теме међусобно повезане. Но та питања се не задавају директно. На почетку се може чути фраза: «на нас су бачене врачке или урок». И, наравно, траже да се обави «отчитка»[1], молебан, да се прочита Јеванђеље над главом, да им се препоручи нека «светиња», занимају се какве молитве да читају они сами. Када је питање постављено и моја претпоставка се потврдила – ја их позовем у просторију за разговор, и молим их да ми испричају подробније.

Историја бр. 1. Жена, два пута разведена, од недавно почела да иде у Цркву, довела је са собом 11-годишњег сина из првог брака. Сматрала је да су на њему чарке. Изненадне пројаве агресије и хистерије за време којих је подсећа на ђавоиману девојку из филна Лунгина „Острво“. А када маму доведе до суза – самом му је јако жао, не може да објасни зашто се тако понашао. Због страхова није могао да се учи у школи тако да је образовање стицао код куће приватно. Психијатри нису поставили дијагнозу, препотучили су јој да се обрати  психотерапеуту. Но она се према психотерапеутима односила с подозрењем, ту је и онако све очигледно  син је – „опседнут“[2].  Потребна је отчитка. После беседе с матером и сином, замолио сам га да ми нацрта на листу папира, с једне стране своју породицу, а са друге – шта хоће. Он је брзо завршио задатак. Цртежи су прекрасно допунили наш разговор. Преда мном је лежала дијагностика породице. Дечак није могао да схвати и да прихвати, да поред њега више неће бити рођеног оца. Он се повукао у себе, преживљавајући усамљеност. Мати такођер нашавши се у усамљености, сву је своју енергију управила на сина. То није била просто презаштићеност, преда мном је стајала јарко изражена обострана сазависност.

Нећу подробно да описујем у чему се она пројављивала. Може се рећи да је дечак за њу, негде на несвесном нивоу, постао главно и јединствено «благо», и она га је к себи жестоко привезала подављујући га као личност, лишавајући га елементарне адаптације к социуму. Но дечак, како се видело, по природи није био слабог карактера, и када је притисак «на опругу» достигао критичан  ниво, «опруга» је снажно избацивала своју накупљену енергију на «увредиоца». И тако су се они једно друго «завлачили» не мало времена. На срећу за дечака, његов кум на крштењу, мада је и био у то време нецрквен човек, но зато се показао као добар психолог. Мајка му испочетка није дозвољавала да поради са сином. Као неофитка, примајући Православље са не сасвим здравим погледом, она је сматрала да је психологија, као и психотерапија, проникнута антихришћанским духом, и да православним људима не пристоји да се обраћају  таквим специјалистима за помоћ. Но зато је она имала велико поверење према „баћушкама“[3], понегде чак и хипертрофирано. Користећи се тим поверењем ја сам, не одбацујући потпуно деловање на дечака демонских сила, за време првог и другог доласка матере и сина предлагао да дозволи да са њим поради кум са крштења, који ј е психолог, а такођер сам је упознао са књигама московског православног лекара- психотерапеута Авдеева. И на крају се сагласила.

Убрзо после тог договора она ме је назвала с радосном вешћу да на јесен (тада је било лето),  син може да се учи у школи. Они и сада долазе с времена на време к нама у манастир. После корекције, проведене психологом, син је – потпуно здрав дечак, с прекрасним умом, нормално развијен. Показало се, по признању кума, да је теже било помоћи матери. У време последњег сусрета она је и даље била сазависан човек који није спреман да ради над собом. Но у крајњем случају питање «врачки и опседнутости» је давно скинуто са дневног реда и, у поређењу са њиховим првим доласком, то је сасвим друга породица.

Историја бр.2.  Породица из суседног града. Код ње је озбиљно растројство нервног система. Локални свештеник је саветовао да оде на отчитку. Код нас је због тога и дошла. На почетку смо поразговарали о смислу отчитке и исказао сам сумњу у њену неопходност. За време беседе сам обратио пажњу на лице супруга. На њему су биле видни трагови злоупотребе алкохола. Доректно сам им рекао, шта ако изчезне тај проблем (алкохола), тада неће бити потребна ни отчитка, ни таблете. Судећи по реакцији жене, погодио сам у тачку.

Историја бр.3. – Брачни пар. У Бога наравно «верују». На исповеди и причешћу нису били никада. Дошли су на конак, на службу, беседу, исповест и  још «понешто». Суштина проблем је такав. Пре неког времена су били на свадби код рођака, после које су се код жене почели појављивати страхови да је неко прогони и присилне мисли. Око ње су све – непријатељи и врачари, који хоће да нашкоде њеној ћерки (која спокојно учи на универзитету у другом граду). Било какви докази од стране ћерке и мужа се не прихватају. За време «полупросвећења» сматра да су јој тада, на свадби, родитељи будућег зета (који је такођер био тамо) нешто «сипали у пиће» и «ставили чини». У то време сам већ имао одређено искуство. И интуиција ми је напоменула два основна питања. Прво: – Ваша ћерка је ваше једино дете? – Да. – Дали сте имали абортусе? И ту се очи жене мењају. До тада је она гледала отсутним погледом, разговарајући са мном, највероватније, на полусвесном нивоу. А сада се «пробудила», и ја сам истински упао у њен видокруг.  – Да, један. Одатле се рађа отприлике следећи разговор. – Схватате ли Ви да је абортус – тежак грех убиства сопствене деце? – Да. – Дали би сада то поновили? – Вероватно. Била је тешка материјална ситуација, и другог изласка није било. Видим да је до покајања још далеко. Зато покушавам да «пробијем» заштиту. – А ако би се на месту тог нерођеног детета нашла Ваша ћерка? Одговор је за мене био не сасвим очекивајући. – Зашто се у вашем крају не боре са колдунима (врачарима)? И даље – о врачарима, и како се од њих избавити. И опет сам је «изгубио».

Шта ту рећи. Ја нисам психијатар, но овде је јасно видљиво психичко растројство. Могу само да претпоставим како се оно појавио. Преда мном  је случај постабортне психозе. Душу мучи савест, но разум је тера да ћути. Уместо покајања – покушаји да се бол заглуши. Као разултат, бол због учињеног дела је прешао некуд у подсазнање – но није исчезао, а тамо изнутра руши психу. Подлога за настанак психичке болести је спремна. С друге стране пошто је она човек нерелигиозан, и негде у дубини душе усамљена, она је једини смисао живота видела у ћерки. Фактички, она није умела да гледа у Вечност, него само на прошло. Њој је поребно дете, којим ће она живети. Без тог детета остаје «разбијено корито»[4]. А «дете» није остајало на трогодињем узрасту, него је расло. Чак је и на факултет кренула, вероватно је кући долазила само на распусте. А тамо се још и дечко појавио… Постепено јој је приходило сазнање да «смисао њеног живота» одраста, постаје самостална. Доћи ће време – када ће се она као мајка наћи у позицији оне која је већ одиграла своју улогу. Но прихватити ту мисао – значило би прихватити да је испред само бесмислено, сасвим празно постојање. ОНА ВИШЕ НИКОМ НЕЋЕ БИТИ ПОТРЕБНА!!! Постојаним садржајем живота остаће празнина и усамљеност… Лако ли је са тим живети? А променити јерархију вредности – она не жели. За то је потребан не мали труд – а такођер и признање, да је и проживели, ваћ не тако мали, дио живота био са неправилним системама координата, и много тога је потребно почимати од самог почетка… Кризис је сазрео и потребан је био само «покретни механизам« да би се пројавио. Тим «механизмом» је и била свадба, где су били и ћерка, и њен дечко са својим родитељима.

Вероватно је овде дошло до јарког сазнања да ће и ћерка, такођер, ускоро одиграти своју свадбу – и «одлеети из гнезда». Прихватити ту рушилачку за њу мисао она није могла – то би је могло просто убити. Кризис треба некако преживети. Најбоље лекарство би било искрено раскајање за грехе из прошлости, и испунити живот новим садржајем, које нам даје Јеванђеље. Но само ако је муж, како нам се чини, спреман да призна тежину греха абортуса, добрачних веза, чега код супруге, како смо већ напоменули, још нема. Као разултат – болест, која помаже да се изађе из, за њу тешког сазнања реалности. Психичко растројство је у даном случају «бегство од болести», заштитна реакција отрганизма од унутарњих неразрешених противречења.

Од тог момента она се погружава у свет «врачара и непријатеља», који хоће да збришу «са овог света» њихову породицу. Потребно је под хитно заштити ћерку и себе. Требало би да се ћерка постојано налази уз њу – само тада би она могла да буде релативно спокојна. Само што она оде до факултета – страх, да су је «поново украли», хистерично требовање од мужа да «спасе» ћерку, и да се врати кући… Фактички, помоћи своје болести она покушава да привеже ћерку уз себе «намртво». Када се мајци десио први тежи напад девојка је на самом делу требала да тражи дозволу од факултета да оде кући – само тако је мати могла да се увери да је ћерка жива, и да је «врачи» нису украли, и бар некако, на неко време да опет оде…

На жалост, ја јој ничим не могу помоћи. Ја не могу да јој вратим здравомислије и да јој помогнем да пронађе истински смисао живота. Она је била савршено неадекватна, и сада јој више треба психијатрија, а она је могла помоћи само делимично, јер корен проблема је – далеко дубље. Но, радити над тим ће бити могуће тек када је врате «себи». Све сам то и објаснио мужу те жене. Са горчином ме је саслушао, сагласио се са мојом претпоставком, и са тим да се, на самом делу, требају обратити лекару. Питање о спремности за исповест и причешће сам оставио на разматрање чредном свештенику. Више ништа нисам могао да им дам. Више их нисам сратао.

Историја бр.4. Жена из … питала о могућности  «отчитки над бесомучном ћеркеом», њој је 19 год, која се дрско понаша према матери, а јуче само што се нису потукле. При том ћерка завршава факултет. Излази са дечком, са којим је у вези. После «заобилазних маневра» открила се сушина. Отац се од детињства према ћерки односио жестоко, кажњавао је, а у последње године је почео много да пије, за један месец је «страјбао» поприлично озбиљне паре зарађене на северу. Мајка човек верујући, но без трезвеног опита. Занела се литературом о «жигу звери», књигама  типа «Русија пред другим доласком христовим», потрагом за «старцима». Та литература већ на религиозном нивоу учвршћује неуротички поглед на живот жене, страдајуће од алкохолизма мужа. То не може а да се не одрази на породицу. Када сам све те информације извео «на светлост», – одговорио сам јој да је она сама раскрила разлоге таквог понашања код ћерке (у крајњем случају, то што се види «на површини»), и да овде није потребна отчитка већ нормализација породичних односа. Предложио сам јој да дође са ћерком. Више је нисам видео.

Историја бр.5.  Жена из града Пинска, – с оваквим питањем. Унуку је скоро 3 гдине. Отац – војно лице, често на терену но, уопште, породица долази на причешће редовно. До две године дете је примало причешће спокојно, у последње време неће, опире се, плаче. Скида се себе крстић, дома прави хистерије. Задао сам два питања – допуштају ли му да погледа телевизор (или ДВД) и, ако да, дали су му пуштали филм «Маша и Медвед». Одговор: за екраном седи често – мама је мирнија, може да одмори и да се позабави домаћим обавезама, а «Машу и медведа» гледа стално. Објаснио сам јој да је на 30% већ сама одговорила на своје питање, а овде још да добавимо често отсуство оца, и то што је он у породици, за сада, једино дете, матери је лако да ида на поводу његових каприца (на срећу родитељи сами хоће друго дете). Да би вам рекао још понешто, наравно, неопходан је разговор са самом породицом.

Историја бр.6.  Релативно млад брачни пар. Мужа су урекли[5]. Зашто мислите да је тако? Од пре неког времена код њега су се појавиле мисли о суициду. Он је јасно схватао да мисли – нису његове. Но покушаји да их загуши нису давале разултата – оне су се појављивал са новом силом. Он је већ почео да се боји конопаца или да се приближи прозпру. И због јасно видењивог потпуног неслкада присилног стања с његовим унуртарњим настројењем, супруга је и дошла на идеју да је то урок. После дугог разговора са њима пројавила се следећа слика породице. Они су један период живели у нерегистрованом браку. Он је с времена на врееме одлазио на дужа пословна путовања у Русију, а пошто брак није био регистрован, неколико пута је допуштао себи да је превари са другом, што је, наравно, код ње изазвало одговарајућа осећања – неповерење, забринутост итд. Желећи да истински учврсти односе са њим, она га је наговорила да се њихов брак региструје, да се венчају. Он се сагласио но после потписивања он је схватио, као, да су га лишили «слободе».   Романтика у односима је брзо исчезла, и пошли су чести узајамни прекори, осуђивања и остало. Чак овде, преда мном, када се повела реч о њиховим породичним односима, кроз неколико минута они су већ «ступили у окршај», тако да сам их морао заустављати. Фактички они уопште нису слушали једно другог, живећи у «страни глувих», погружени свако у своју сопствену «правоту» и бол. Као разултат породица није постала место за одмора, извор живота, него место постојаних стресова. С друге стране, он је, како сам ја разумео, зарађивао сасвим довољно за живот, још више зато што нису имали деце. Но свеједно количина зарађеног новца није их удовољавала, и он се ислно «упирао» желећи да заради још више, на штету сопственог здравља, душевног мира, породице. А сума свеједно није одговарала жељеном. На послу «проблеми», кући – такођер… Шта радити, како «полечити» нерве? Јасна ствар, узети се за алкохол – и одмах је «лакнуло». Само је у породици због тога постало још горе. Успут, како је и познато, алкохол, као прво и разрушава нервни систем, рађајући још више раздражљивости, агресије, нетрпљења. Шта даље – пити још више…

Као разултат, он је довео свој нервни систем до таквог степена изнемоглости, да је организанм, да би се спасао од даљњег разрушавања, сам изабрао нервозу присилних стања. Зашто је управо тако произашло – објаснио ми је познати психијатар-психотерапеут, којему сам ја упутио тај пар, а који је потврдио и допунио моје претпоставке. Захваљујући тој нервози, која се пројавила у виду присилних (неметљивих) мисли о суициду, он се почео чувати од алкохола (схватајући да у пијаном стању он може да уради нешто непоправљиво) – и организам је могао да одмори од алкохолних удара. Њега више није у таквој мери бринула висина зараде, по принципу – само да се преживи. Донекле су се смањила и нервничења у породици – болест, како је познато, може да игра и обједињавајући фактор. Тако да је та неуроза, у једну руку, имала и позитиван ефекат, док човек није могао да реши своја кардинална питања – јерархију цености, док није могао да ради над својом душом. Беда је у томе – што су неурозе – област психијатрије, а у нашој страни препорука да се неко обрати психијатру звучи као оптужба «ниси нормалан». А признати «урок», и да је крив неко други – то је већ прихватљивије.

Историја бр.7.  На прагу собе за разговор – родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Видљиви су јавни симптоми поремећаја физичког здравља, но – доктори «нису нашли ништа». Значи – «враџбине». То да су људи номинално православни, одмах је видљиво. Старам се да сазнам породичну ситуацију, да се нису обраћали к «нетрадиционалним целитељима» итд. Одговор – «целитељима» се нисмо обраћали, нико не пије, дома је све у реду (благополучно)[6]. Тако да нисам имао за што да се закачим. Тада сам замолио девојчицу да ми нацрта своју породицу и нешто по жељи. Када су цртежи били завршени, замолио сам је да сачека на клупи испред врата, а сам сам почео дијагностику на основу цртежа. Укратко она је изгледала отприлике тако: – Мада је Ваша породица споља благополучна, но међу вама постоји хладноћа, «пукотине».Чак ако то и не прелази у жестоке конфликте, но на породичну атмосферу се свакако одражава. Како ће она да прихвати ситуацију, узимајући у обзир да у ње, као и у било ком другом детету доминирају емоције, и присутствује дечији егоцентризам (прихватање света кроз призму «ја»)? Код ње ће бити збуњеност и бол: како тата и мама могу да не воле једно другог, када сам ја плод њихове љубави?! А када свеједно почнемо да се свађамо, а дете је у кући, шта му говоримо? – «Ми тебе волимо, – а сада иди прошетај». Две поруке у једној фрази. Којој веровати? Ако ме волите онда хајде заједно да се дружимо! А ако је – «иди прошетај» – значи, не волите ме! Но друго је – конкретније, зачи је и истинитије… На њене очи се руши цео свет, губи своје најдраже људе. Но о томе није прихваћено да се говори јавно, и преживљавања остају унутра, неисказана и нераскривена. А могуће је да она још ни сама није способна да вербално изражава своја осећања. А подављена осећања су директан пут ка психосоматици. С друге стране судећи по цртежу, ви «висите» на послу, дома долазите уморни, плус неопходност домаћих послева (и ето свађе).

Као разултат, односи са ћерком се граде по принципу: ево ти компјутер и ДВД, немој да нам сметаш да одмарамо и да се бавимо својим послом. Само, њој су потребни отац и мајка, а не компјутер или нове бојице… Видим да код вас често долазе деда и бака (њих деца ретко цртају, а овде су нацртани), делимично замењујући отсуство родитеља. Само, они ће мало да буду – па да оду, а да Вас замене, не могу. Да не говорим о томе да она нема брата или сестрицу. Као разултат – она се од дечјег вртића налази у унутарњој изолацији, усамљености, са латентним (скривеним) осећањем да је издају, и да она ником није потребна… Какав организам може да издржи таква психотраумирајућа оптерећења?! Њој је просто Л О Ш Е ![7]  Та осећања, то стање и прелази у физичке симптоме, зато што нема адекватног излаза из њега. Она се разболева, и сада, као прво, у породици је примирје на неко време – болест обједињује, – а као друго, и посао се не мало помера у страну. Јер Ви сте чак и с посла данас отишли, да би са њим дошли овамо. Фактички, својом болешћу дете (несвесно, наравно) говори о томе да нешто није у реду у породици, она чак можда на такав начин покушава да  с п а с и  породицу».Видљиво је било, како су ме родитељи с тугом слушали – и у потпуности све потврђивали, што се тиче породичне реалности. Нису имали ништа да приговоре. Само ситна допунска објашњења опште слике. Мој недостатак је био тај што сам у то време недовољно осећао границе своје компетентности, а сам сам у даној ситуацији могао да дам само општи правац, где да се траже путеви решења проблема. Но то је још потребно – тражити! Да, а затим и «у себи копати» – мукотрпно и дуго! Због тога и питање о «враџбини» ипак није сасвим отпало, после тога их више нисам сретао…

Мислим да није тешко увидети шта обједињује све те историје које су приведене као примери. Јасно видљиви – признаци психосоматике. Проблеми који су настали, одраз су личносних нерешених питања која су важна за живот човека. Нећу да приводим историје када на исповести или у беседи жена подозрева код себе поседнутост или „урок“: „и здравље ми је слабо, и нервни систем изнемогао, и с мужем се често свађам, и на дете нападам без икаквог разлога, затим сама жалим због тога…“ Овде се одговор и открива – она је дубоко траумирана животом, проведеним поред оца-алкохоличара и страдајућом од тога матером, која се истреса на ћерку (када је због пијанства мужа у посебно лошем стању). А сада је она сама удата за алкохоличара и понавља модел понашања мајке. Њој је неопходна озбиљна духовно-психолошка рехабилитација и, у идеалном случају, помоћ духовника, који је упознат са концепцијом сазависности. Често у основи психосоматике лежи неуроза. А у основи неурозе – грех. Грех – као стање извраћености човечије природе, њене палости, одсечености од Извора живота – Бога, чији је човек и обрз. На ту тему постоје добре речи код Д.А.Авдеева: Познати домаћи психијатар професор Дмитриј Евгеневич Мелихов, ученик Петра Борисовича Ганнушкина, говорио је да у основи многих психичких растројстава лежи несмирење. Ни нервоза у том смислу није изузетак. Општепризнато је да се та болест развија у виду конфликта личности са самим собом или с другим људима. Нервоза – то је неки сукоб између жељеног и реалног.  Што је снажнији тај сукоб, то оштрије протиче болест… У дубинској основи многообразне неуротичке симптоматике лежи недостатак љубави у срцу човека, а тамо где нема љубави, сазрева равнодушност, гневљивост, завист, страх. Грех као корен сваког зла, вуче за собом неуротичка растројства. Савршивши се у дубини човечијег духа, он побуђује страсти, дезорганизује вољу, изводи испод контроле сазнања емоције и уобразиљу (машту).

Но овде је проблем што су у више од половине случајева који се обраћају за помоћ – људи или нерелигиозни, или који су примили Православље на спољашњем обредном нивоу. Ми живимо у свету техниологије. Људи су навикли да треба само стиснути дугме и – програм ће да ради. Није важно како је програм устројен – за то постоје програмисти. Важно је да ради. Тако и у храму – дошао, запалио свећу, дао «списак» за помињање, позвао свештеника да освешта стан – требало би да «дјелује». Није важно како – за то постоје «попи» – професионалци. Важно је да «помогне» А мењати систему животних координата, учити се откривати се Богу, учити се живети по његовим заповестима, и све то при отсуству «технологије» и «гаранције квалитета» – то је већ теже. Наше «ја» нам смета – још од времена Адама. «Грех разбија јединство људи са Богом, са светом, са ближњима и са самим собом…Адам посматра бога као нешто страно, далеко и чак непријатељски настројено. Њега, чији је глас први човек слушао срцем, сада му се чини нечи као нешто спожашње, као неко ко хода негде далеко у даљини… Равна река у низини и сама може да неправи брану на кривини: најпре на тој кривини се потопе неколико брвна, на њих се почну наслањати муљ и песак… Појави се плићак, затим насип. А затим је могуће да се појави и брана. И биће потребно да се пробија други правац. Тако и река историје. Покољење за покољењем оставља све више прљавштине на њеном правцу кретања. И небо постаје све даље. Све је теже чути одговор на питање: «Господе, шта да радим, да наследим Живот вечни?» (Мк. 10,17). А још је теже, одговор који чујемо, испунити…»[8]

Ми живимо у свету, у којем су свет фантастике Хексли, Бредбери, Оруелла постали реалност. Окренут самом себи и својој индивидуалности, но губећи себе као личност, као образ Божији, човек се замара од тог истог што сам и производи – у духовном и психолошком плану. А када се заморим – мени је лоше. А када ми је лоше – дође ми да ближњега свог за врат стиснем. И тада још мање могу да осетим његов бол, како је њему лоше… Тако и живимо у «земљи глувих». А преодолети (победити) себе, изаћи из хипертрофираног егоцентризма, прихватити оног ко ме може спасити од мене самог – не, то нећу. Када чуку како се треба трудити. Ту одмах почиње – «нема се времена, нас томе нису учили, Бог је и тако у мојој души» – гомила оправдања. Дајте, баћушка[9], боље да прочитате неку молитву, освештати кола, примите «записку»[10], проведите «отчитку» – решиче се… Но признати да проблем није у неком или нечем, негу унутра у мени – такођер се неће. Хоће се бити «бео и чист».

Понекад када видим да се цитати и примери из светотачког опита не прихватају, често не издржим и одговарим: ако вам све то није ауторитет, онда се сетите препоруке Антибиотика (лик из «Бандитског Петербурга») – тражи проблеме у себи, и биће мање проблема. Бивају, наравно, случајеви када у даној ситуацији заиста, у овом или оном степену, дејствује јавна демонска сила. Неколико пута сам долазио у ситуацију када сам се, тешка срца, саглашавао на отчитку (добро је што постоје свештеници који имају благослов да их врше). Но свеједно. У Пајсија Светогорца постоји веома добра мисао, да и у таквом слућчају, повод «права над собом» тој сили човек сам даје – својим гресима, гордошћу, нераскајаношћу, одсеченошћу од живота у Христу.  А пошто је породица – једно цело, кроз једног из његових чланова, а посебно кроз највише одговорне. Тј. родитеље, се може дејствовати и на друге – или Божија благодат или оно што јој је супротно.[11] Посебно хоћу да кажем по поводу деце. Постоји такав појам – дисфункционална породица. Овде се нећу упуштати у подробности – довољно је укуцати ту реч у „претраживач“ на Интернету. Дисфункционална породица – то је породица у којој су нарушене функције, она не испуњава своје задатке. Управо такве породице постају главни  достављачи жалби, да „им је учињено“. И најчешће су њихова обраћања повезана с децом. Деца су – прекрасан показатељ атмосфере у породици. Не увек, но често се њихов духовни ниво може одредити по томе како им се понашају деца од једне до три године, када их воде на причешће. Било који свештеник/црквенослужитељ ће схватити о чему говорим. Понекад, видећи хистерију детета, ја се просто бојим да он не испљуне таинства или да не одгурне кашику наглим трзајем главе. Тада говорим родитељима, да га не могу причестити, него их молим да се задрже на беседи после богослужења (истина, ретко остају). Успут, препоручујем пажњи родитеља филм Бориса Грачевского «Крыша». Не знам зашто је он на интернету добио ниску оцену. Мени је тешко оценити саму игру глумаца – нисам филмски критичар, нисам професионалац у области филмске уметности. Но ја радим с људима. И у том сам филму увидео «есенцију» стотину животних породичних катастрофа. У филму су приказане те ситуације – са којима се ја сусрећем сваки дан. И на крају филма, већ пун одзива препознатих на реалним животним драмама, сузе само што нису кренуле. На филмским фестивалима би му дао главну награду. Тај филм може да послужи за провођење самодијагностике у породици. Могуће је да ће многи од Вас да погледају и да вид ко је главни кривац «урока» код деце. Мислим да је то и хтео Грачевски – помоћи филмом да се свако од нас загледа у своју душу. Међу оним који су се обраћали по поводу «опседнутости и урока» сусрећу се и потпуно верујући људи. Но свеједно, у мојој пракси, иза описиваних симптома стајали су, у оквирима медицине и психологије, потпуно објашњиве ствари.

Привешћемо јасно видљив пример. Жена, суперинтелигентна, са нормалном породицом, пронашла веру и почела своје уцрковљење. Опита у раду над собом и духовника нема, и она се занела «спољашњим» делањем. Поклони, молитвена правила, постови, поклоничка путовања… Као разултат породица реално губи жену и мајку. Недељни празници – без ње, пост (а посни дани заузимају мало мање од пола године) – и супруг остаје без супружничке блискости. Сваки нерадни дан – одлази у манастир. Позната прича? Муж и деца почињу да гледају на Цркву, скоро, као на секту – они сматрају да је управо Црква та која отела од њих вољеног човека. Наравно они би хтели да је врате у породицу, но како – не знају. Као разултат почињу конфликти и препирања, коих раније није било. С друге стране – само спољашње усвојене заповести, и на сваком кораку страх да се не погреши, да се допусти грех, приморава на сужавање круга интереса, ограђивање од савремене културе, гушење сопствених креативних потенцијала (то се посебно односи на оне који раде у сфери уметности). Бојазан од «преједања» доводи до скрупулозном пребирању намирница за употребу. Рођендани и остали сусрети с друговима се значајно скраћују – престају бити интересантни и, на самом делу, савршено празна прича. С друге стране – неретко они падају у посне дане…Списак можете сами да продужите. И, као разултат свега набројаног – честа унутарња напетост и осећање, да тебе нико, чак и из твог најближег, но нерелигиозног, окружења не разуме и, највероватније, не воли. Одатле – усамљеност и жеља да се побегне. Куда – на ново поклоничко путовање… Шта Ви мислите како ће организам да одреагује на такво стање? Наравно, почиње да се исцрпљује нервни систем. Жена осећа да нешто није у реду, но да схвати шта заправо – не може. А сретне ли се на путу који «узнапредовали» хришћанин, рећи ће – то су се беси на тебе устремили зато што си пришла у Православље…

Сећам се како сам беседовао са једном таквом «неофитком». Када се код ње по описаној шеми појавио кризис у породици, и ослабио нервни систем, она је пошла у један познати манастир. А тамо јој је један од свештеника рекао: «ти си ђавоимана, тебе треба на отчитку». Та дијагноза је жену шокирала и коначно привела у неурозу. Ја сам, онако како сам могао, објаснио суштину онога што се догодило, и то да се тај баћушка просто преварио. А затим је опрезно убедио на неопходост медицинске помочи, а затим – да преосмисли свој доживљај Православља.

У другом сличном случају (не сећам се, дали је она себе сматрала «бесомучном», или да су код ње «враџбине»), где још није било све тако далеко зашло. Препоручио сам јој да смањи ревност и да научи да одмара, у том реду, ако треба – и са другарицама пре обраћења с тортом и бокалом сувог вина. И да је ради породичног мира боље кадикад не ићи у храм, него остати са породицом и заједнички организовати одморе. Такав приступ она уопште није очекивала. Требало је да видите, како се на измученом лицу одједном појавио живи осмех, и нека радост: «Баћушка, мени такво нешто још нико није саветовао!».

Понављам – не могу рећи да поседнутост и «враџбине» уопште не постоје. Но у мојој пракси ми је долазило да се  сагласим са том могућношћу само у оним случајевима – када је код људи постојало тужно искуство у занимању са «нетрадиционалним лечењем» и другим видовима окултизма, или у случајевима обраћања к сличним делатељима. Веома поучан пример приводи Пајсије Светогорац: «- Геронда, а ако је неко урадио неку прекрасну ствар, па је други похвали, први прими похвалу с гордом помишљу и затим се та ствар на неки начин оштети, дали је то урок? – Не, то није урок. У том случају ступају на закон духовни закони. Бог узима до човека Своју Благодат, и зато настаје штета.

Урок има место у ретким случајевима. Посебно људи који имају завист са злобом, – а таквих нема много, – могу да урекну других. Нпр. Зависна жена види маму с очаравајућим малишаном и са злобом говори, «А зашто ја немам такво дете? Зашто га је Бог дао њој?» У том случају малиша може да пострада: неће моћи да спава, почеће да плаче, да се мучи, зато што је она то казала са злобом. И ако би се то дете разболело и умрло, тада би се таква злобна и завистна жена радовала… Свеједно , често је сама мати крива у томе што се њено дете мучи. Нпр. Мати види туђе мршаво дете и говори: «ма гле жгоље! Сама кост и кожа!». Своим дететом се поноси, а на туђег гледа с висока. Но речи казана о туђем детету, бију по њеном сопственом детету. И дете неће да буде криво, страда због сопствене матере. Несрећни малиша копни на очиглед – за казну мајци, да би она схватила своју кривицу. Но, наравно сам дечак се у том случају прибраја у мученике. Судови су Божији – бездан“.

Из приведених записки се може схватити мој однос према психологији и психијатрији, које су основане на хришћанском опиту или, у крајњем случају, не противречећи му. Идеално би било када би при развијеној парохији постојао државни или недржавни психотерапеут или психолог – у сваком случају у задатке свештеника на улази да се занима са теко различитим проблемима. Пастирска практика ме је привела к следећем закључку. Не треба тражити неке посебне «духовне» узроке тамо где дејствуеју потпуно изучени и познати медицински и психолошки закони.[12]

[1] Молитва за истеривање демона.

[2] Ђавоиман, бесновати, опседнут демоном.

[3] Свештеницима – рус.

[4] Празних шака, или сл. – пренесено значење.

[5] Одавно сам заметио да – разлог доласак обично расказују мати или жена, а не син или супруг, не ретко оне су и и иницијатори доласка.

[6] Благополучно – срећа, успех,  благо=добро, получити= примити

[7] Уосталом, неретко таква породична атмосфера и постаје благопријатно (погодно) земљиште за развој адиктивног понашања и приводи к зависностима.

[8] Диакон Андрей Кураев. Христианство на пределе истории. М.: «Паломник», 2003, сс. 15 – 22

[9] Баћушка рус.- свештеник умиљато, нема адекватан превод.

[10] Записка – списак имема за помињање у молитви.

[11]  Добар пример се налази у чланку – Како сам постала православни психолог  – прича бр.2

[12] Посебно бих желео да, у својству допунске литературе на покренуту тему препоручим књигу православних психолога С. Бочарова и А. В. Чернышева «Очерки современной церковной психологии». Ја бих је увео у богословије у својству једног од наставних планова из Етичког богословља (док не буде организован одељен курс из психолигије).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1938

Односи с мужем и свекрвом – Форум православних психолога

Форум православних психолога – Односи с мужем и свекрвом 

 

Аутор Татјана5 14.9.2014, 20:32

Здаво. Помозите, молим вас, да се разаберем. Мене веома узнемирава мешање свекрве у наш лични живот.

Ми смо 4 године у браку, венчали смо се не одмах, имамо по 30 годима. Моји родитељи живе на пола сата возом, његови дупло ближе. Ми живимо одељено у својој кућу. У току те четри годиме ми смо наизменице ишли заједно да помогнемо родитељима, мојима на село, а мужевима на летњиковац. Сада се у нас појавила могућност да обрађујемо свој летниковац, ја сам одавно о томе машатла, како ћемо ја и муж удвоје тамо све садити, удвоје рашавати спокојно, без постојаних савета и питања свекрве по сваком поводу. Ми смо тамо били свега два пута. А оно свекрва говори – на викенд долазимо код вас да погледамо ледњиковац и да помогнемо. Муж говори – ја нисам против. А ја – против! Ја не знам дали је то правилно или није. Рекла сам мужу да ми сами тамо још нисмо били, шта ће нам родитељи, к њима смо већ два пута овог месеца ишли, уделили смо им пажњу на њиховом летњиковцу. А к мојима, међутим, он овог месеца не планира, мада смо се договорили да ћемо доћи и помоћи им, без обзира на летниковац. Он је, као, спокојно одреагирао, замолио их је да дођу касније, на следећу недељу. Но сада разумем да не желим да их видим на нашем летниковцу, уопште! Хоћу да будем тамо удвоје, с мужем! Да би он са мном све договарао, а не са мамом! Њој се баш хоће да учествује у нашем животу, да би ми слушали њене савете, да би јој све-све говорили, ако јој се нешто не свиди – дављење, ако нешто није по њеном – хистерија с увредама, с речима како је он инвалид и све томе слично. Старам се да при одласку код њих у госте спокојно говорим, да им се додворим, покушавам се да их разумем, да побољшам односе, одавно није било конфликта. Но к нама на летниковац – то је већ много за мене! Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања. Узнемирава ме такво понашање мужа. Бојим се да кажем сувишну реч, да неби изазвала неки конфликт, да не почне да ме окривљује, после чега ми буде све време лоше, па и муж почне да ме окривљује. Када дођу код нас у госте – она диктира – «кухињу вам треба урадити», даје новац, при чему муж узима, и сваки пут дави, пита, пожурује, дали смо урадили или нисмо. Мени је и без кухиње било прекрасно, само да не улази нико! Наравно да, нисам само једном благодарила за кухињу, но то је све било са таквим дављењем… Сада даве по поводу плочица, поставили су нас пред фактом –«сутра отац долази да ради». Покушала сам да све то прихватим, одговорила – ајде, нека дођу. Мужу се није баш хтело, но она некако надавила! И то ме узнемирује! Како да се поставим у такквој ситуацији? Тако ме све то напреже, све више губим уважење према мужу, не могу ништа да радим, нећу да њему говорим, ни да га видим нећу, када покушам са њим да обсудимо питање он ћути. Не успевам да се спокојно понашам, постојано устројава хистерије, додјало већ. Ну, како да се поставим? Разуме се да ми није просто тек тако дано то искушење, но шта треба да трпим, а шта  – не? Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући? Бојим се шта ће бити кад дође и дете, како ће тек онда да долазе! Ну, како да их такве волим? Схватам да је то мој проблем – што се ја љутим, ја се раздражујем, ја нетрпељива, сувише затворена, ја уопште не умем да волим, ја сам веома  неуверен у себе човек, недружељубива. Неправилно сам се поставила до брака с мужем, наметала му се силно. Наравно ја сам много разумела кроз свекрву, почела да идем у цркву, променила поглед на живот. Но како даље са њеним уплитањем? Опростите што је тако замршено, тешко је формулисати! Много је у мене још питања? Потребна ми је подршка, немам с ким да поделим…

 

Аутор: Ирина Александровна 15.9.2014, 1:50

Татјана, здраво!

Ваша свекрва, заиста, нарушава ваше границе и хоће да живи вашим животом. И ваша осећања по поводу тога, што се она упорно уплиће у ваш живот, су потпуно опрвдана.

Но проблем овде није толико у свекрви колико у вашем мужу – у томе, што он дозвољава својој матери да се понаша на такав начин и не сматра потребним да вас заштити од њеног мешања.

Када мушкарац саздаје своју породицу, он треба да је спреман да се морално одели од матере. Њему је потребно да добро схвати да ради добра своје сопствене породице, он не сме да допушта родитељима да се  мешају у његов живот, волети и уважавати своју матер – то је једна ствар, а дозвољавати матери да се меша у његов живот и живети тим животом – то је сасвим друго дело.

Но, на жалост, одрасли ожењени мушкарци, далеко од тога да то свагда разумеју, зато што они по старом остају у огромној моралној зависности од својих родитеља. У суштини, у таквих мушкараца су две жене – жена и матер, и матер у ствари дође као „главна“ жена.Ви говорите: Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања».

Татјана, ваш муж не треба да се боји да «огорчи» своју матер тиме што ће јој поставити одређене границе и што неће да јој дозволи да живи животом ваше породице. Ако ваш муж сам то зажели и уради то спокојно, тврдо и с убеђеношћу у своју исправност, тада његовој матери неће остати ништа него да прихвати и уважава решење сина.   Но ствар је, највероватније, у томе што ваш муж сам није спреман да реши то питање. Вашему мужу је на неки начин удобно да се налази у зависности од својих родитеља, и он не жели да излази из те зависности. Њему би било удобно да остави све тако, како и јесте. Он би хтео да буде „дете“ које има „жену“.

Татјана, безусловно, таква ситуација не може да вас успокоји, зато што је она противприродна и не дозвољава да се гради нормалан породични живот. Нажалост, слични проблеми се не решавају на тај начин да се ви „настројите“ на то да би је „трпели“. Трпети такве ствари – то је неправилан приступ, који ништа не решава, него само нагомилава проблеме и противречења, који ће пре или касније да разруше ситуацију.Ви питате: „Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући?“ –

Татјана, гледајте: „уступати“ и „поставити ултиматум“ – то су две неправилне крајности. Ако ви будете „уступали“ и „трпели“, то ништа неће да реши. Ако ви будете правили скандале, хистерисали и стављали ултиматуме, то такођер ништа неће да реши. Суштина проблема и цело питање овде се састоји у вашем односу с мужем – колико су они нормални, да би ви могли заједно да решите тај проблем. Ако ваш муж не буде вас подржавао, тада ви сами нећете моћи да решите тај проблем.Покушајте фино да поразговарате са вашим мужем, донесите до њега ваше мисли и осећања и замолите га за помоћ и подршку. Може бити да ће вас муж саслушати и сагласити се са вама.  Тако или иначе, ратовати са мамом, не решивши то питање с мужем, просто нема смисла. А ако ви заједно решите то питање, тада вам неће требати никакав рат с мамом J. Она ће, највероватније, бити незадовољна, но то ће већ бити њени проблеми, а не ваши.

(….

Овде није преведен дио текста због дужине чланка

…)

 

Аутор Татјана5 19.9.2014, 21: 39

Може бити важно ради потпуиније „слике“ – отац мужа је пио, и сада понекад. Мој отац пије сада.

 

Аутор Татјана5 20.9.2014, 15:38

А муж не пије принципијално, ни капље. Он осуђује свога оца, који је пио, подржавајући маму. Отац је код њих све време са стране, једемо без њега. «Деца – су најважнија», Вероватно је свима јасно да је «под папучом» свекар.
А код мене су такве мисли, што ја не могу бити самостална и да ми је све време потребно од некога да зависим. Ако представим себи да се разведем од мужа – уопште паника, привикла на кућу и на комфорт, и плата ми је малецка. Чак су ми долазиле мисли и о смрти мужа и свекрве, и осећала сам ослобођење, с једне стране. Ишла би тако спокојно к родитељима… А с друге стране, усамљеност.Шта да се ради, зар је све тако безнадежно… Бива некад и добро с мужом… Себе треба мењати, како, још нисам до краја разумела, још се «исказујем», на вашем сајту има много литературе, подробно ћу да је изучавам, а сада још сећања навиру, навиру…Када ми је после завршетка универзитета мама дала до знања, да сам сада самостална, „ако чиме можемо, наравно, помоћи ћемо“, ја сам се осетила одбачена.

Мени је свагда било тешко да комуницирам с вршњацима. У општежићу сам се бојала да одем у госте, бојала се подсмеха, и сада се бојим, мада и ситуације када их може бити, не појављују се. Потом сам прошла један тренинг, и успела сам да слободно комуницирам. Но на неким местима превише слободно и превише близо с једним дечком, због хиперповерења и губљења контроле, који је настао у процесу тренинга.  То није смело да се ради по правилима тренинга, но како то, или ја нисам чула или су заборавили да кажу, нису испратили, уопште веома ми је жао. Но без тренинга не знам шта би било, била сам веома стиснута, по улици нисам могла слободно да ходам.Одмах сам нашла студентски посао, један, други, трећи.

Затим сам почела да се виђам са дечком, који је на први састанак са мном дошао пијан. И опет, због зависности, жеље за људском топлином 3 године продужавала сам неразумне односе, и одбијала га и не отпуштала, затим га је другарица себи „забрала“ (вероватно није добро да се тако изражавам, но ето данас таква сам), (притом сам се ја „противила“ не знам зашто, мада сам и знала, да ја нећу да будем с тим младим ретко пијућим човеком, мада и добрим), са њом као све је добро, као да је престао да пије. Уопште, удала сам се за «супротност», а у суштини – једно те исто?…

Почела сам да радим, све је било нејасно, око мене старији, бојала сам се да питам, бојала сам се да покажем да нешто не знам, да ме глупом не буду сматрали. А ту будући муж, спокојан, све свима показује, свагда спреман да помогне, можеш да питаш, било које глупо питање можеш да поставиш, све ће веома разумљиво да објасни (он је веома, веома способан у својој радној сфери), никада се о мени нико тако није бринуо! Он, истина, о свима се тако бринуо, девојкама. У глави ми је постало јасније, почела сам да се мање бојим, схватила сам, да се на сваком задатку могу сконцентрисати намного боље, повисила се радна способност, такођер и самоувереност, појавила се зависност од дошаптавања и подршке, у «спаситеља» сам се заљубила до небеса и стала да чекам одговор. Како је могуће тако радити заједно, саздати поверљиве другарске, блиске односе с таквом помоћи , како се ту не заљубити… Одговора није било, дошло време да све узмем у своје руке. «Пробудила се – гипс». И сада на послу без њега – никуда. И друге колеге постојано прибегавају к његовој помоћи (тамо су све жене).Питања, која требају дипломатског објашњења – преко њега, свима је тешко да се једно са другим договоре, а он све јасно, прецизно и спокојно објашњава, ни на кога никад не повишава глас. Веома се брзо орентише у ситуацији. Добро му је на послу, без маминих указа, некако је успео. Он тамо свима помаже, даје веома корисне сваете, све се развија, он брзо напредује на служби, на неколико места ради, зарађује, ја сматрам, чак веома нормално.

Сама себи изгледам веома инфантилна… А понекад и превише активна и свугда се петљам. (Сама не разумем, шта сам написала). Можда је, инфатилност – прихватање и попустљивост.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 21:44

Молим свештеника Евномија да се прикључи и прокоментарише ситуацију.

Аутор: свештеник Евномије 20.09.2014, 23:14
Здраво Татјана.

Судећи по томе што сте рекли о својој породици – ви и муж сте – «пузле». Његово осуђивање оца и принципијално неупотребљавање алкохола – говори о томе да он у себи носи неизживљене дечје психотрауме. Постоји такав појам Одрасла Деца Алкохоличара (ОДА). Шта то значи – можете сазнати нпр. на веб адресама

http://www.detki-v-setke.ru/ (на руском)

(прим. прев.

https://odaanon.wordpress.com/ (на српском)

www.adultchildren.org (на енглеском))
ОДА – то су људи који су одрасли по пасошу, физички, по образовању, по социјалном положају. Но емоционално – они су остали тамо, у дечјем-предшколском узрасту. Увреде, неспособност да граде здраве међуличне односе, лако упадају у зависност од других (маме, началника, лидерау колективу), низак осећај личне вредности који је обично подиже на рачун оних који су слабији… А када се накупи – бунт против свих, ко се нађе у близини… И томе слично, Ви сте исто такви. И идеално пристајете мужу. Ви постојано смењујете улоге „жртве“ и „прогонитеља“ – То вам омогућује да сматрате да живите прави живот. А ту су још и емоције горе-доле такве да вам Санта-Барбара није ни близу… никад није досадно. И заједно с тим, ти породични проблеми играју заштитну улогу: има се ко оптужвати за своје проблеме, а с друге стране – док се ти проблеми продужују – успева се избећи сусрет са собом, сусрет са својим унутарњим светом, са својим – унутарњим Дететом. Јер ником није пријатно да призна, да није одрастао, да не уме за себе да одговара… Питање је у томе, ко ће први у даној ситуаци да узме на себе одговорност за своје сопствено одрастање (узрастање).  Верујте чак ако би свекрва «изчезла са хоризонта» – нашле би се друге околности које би сметале породичном животу. Зато што проблем није у свекрви него у нама.

Хтео би да се дотакнем и духовног аспекта. ОДА – могу да буду религиозни људи, но открити се Богу истински, поверити се Њему и препустити ситуацију у Његове руке – за њих је веома компликовано. Као прво – они су често из детињства, да би преживели, били дужни да држе контролу над ситуацјијом, код њих је ван норме развијен осећај да су они «за све одговорни». Као друго – постоји још један веома важан моменат. У представама мноштва људи, Бог – је Отац. Такво поимање и прихватање Бога се формира, као правило још у детињству. Но у многих до оних који су одрасли у дисфункционалним породицама, реч «отац» је повезано с негативном смислом. Алкохолизам, деспотизам, насиље, равнодушност, издаја породице – ето то су, неретко, асоцијасије повезане с тим појмом. И те се асоцојасоје касније транслирају на појам Бога. У представама таквих људи, Бог – је судија, јавни тужилац, који награђује или кажњава. Или – Он постоји, но Он је далеко и не чује нас.

Много је случајева када деца из неблагопријатних породица усвајају да њих воле „док су они добри“, да је љубав и пажњу родитеља потребно „заслужити“. И, значи, да би их Бог услишио и волео – потребно је пред њим бити крајње „добар“. А пошто се без грешки не успева живети – формира се постојани осећај кривице пред Њим, да су они „недостојни“ Његове помоћи, опроштаја. Таквог Бога – мегуће је, бојати се, понекад тај страх прелази у мржњу, у одрицање Бога. Могуће је покушавати да Му се угодити – да би заслужили милост. Но Њему се не може веровати, Он се не може заволети.

И тек када се схвати одакле шта долази – појављује се и спремност, никога не окривљујући, узети одговорност за свој развој, за рехабилитацију, духовно-личносни раст – живот тих људи почиње кардинално да се мења. А пошто је породица – једно цело, захваљујући променама код њих, много се тога мења и у узајамним односима у породици.Какви су правци за рехабилитацију?Рад сличан овом на форуму. Но треба схватити да је то само почетак, тек се прави вектор делања. А затим – лични рад с психологом, учествовање у терапеутским групама, Анонимна Удружења. Добро би било ако би се на путу нашао свештеник, који би успео да приведе к Христу. Знате ли каква чудеса происходе на тајни исповести после рада на Корацима у Аннимним Удружењима, или после опита, и рада са психотерапеутом, где се човек обучио да марљиво ради на свом стању, осећањима и емоцијама, у њега се развија богати опит пажње над собом, он је научио (8 и 9 Корак Удружења) да враћа учињену штету, коју је нанео себи и другима – и сада сав тај опит се управља у правци уцрковљења?! Исповест таквог човека – заиста је као друго крштење, човек се потпуно преображава, одухотворава се дејством Божије благодати, за коју је он сада отворен потпуно, а не маленим делићем срца, као раније…Не знам колико ћу успети да кажем то што је Вама потребно, колико сам адекватно увидео Вашу ситуацију. Узмите за рад то што је на вас оставило утисак, а над осталим – просто поразмислите, и затим можете разумно  одбацити.

И последње за данас. Ми често подцењујемо улогу пијанства у породици. Још више – алкохолизма. Привешћу пример из праксе.Код ње – добра породица. У дечка, којег је она заволела – пио је отац, и мати је „истресала“ нерве на детету. И он је одрастао с комплексом ниже вредности (неполноцености), пун разних увреда. Код њега је повишена рањивост, и он је апсолутно неспособан да прихвати и најмању критику – одмах се „надима“. Но до брака, због заљубљености, она просто није примећивала те црте његовог карактера, она је била истерик већи од њега. Но када су се поженили, а емоције које су их везиваел охледнеле – код њих је „кренуло“. И најмања примедба с њене стране – и одмах скандал, „лупање вратима“, претње „ја ћу се развости“ – и то практично сваки дан… Дали је потребно говорити како се она осећала после неколико година брака! Њој је веома лоше, нема с ким да се подели (поразговара) – ћорсокак… Где се могу излити накупљене негативне емоције? Наравно, на своје дете. И питамо се, где је тај алкохолизам? Гле негде тамо код деде по очевој линији, који је сад већ на другом свету, нико не пије у породици. Сада је она сама заражена породичном болешћу алкохолизма, тј. сазависношћу – преко мужа. А дете – носи на себи последице заборављеног у породици алкохолизма, он је унук алкохоличара, и код њега је велики ризик – да понови судбину – оца, или чак и деде…

 

Аутор: Татјана5  21.9.2014, 23:30

Добра вечер баћушка.

Да све је тако како сте написали. Погледала сам линкове о ОДА, то је све за мене. Муж и ја смо – унуци алкохоличара.

Да, с вером је код мене сложно и нејасно, трудим се, много тога радим без разумевања, само зато што «тако треба».

Немам куда, требам да радим на себи… У психболницу не желим…

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 0:07

Осећам да ми предстији не мали посао, и тежак… Како ми је само потребна подршка!

У свом граду сам нашла адресу групе… http://www.mne-ploho.net/

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 11:27

Драга Татјана, молим те, немој се бојати предстојећег труда! Како се каже – очи се боје, а руке делају J. Ја сам уверена да ћете ви мало помало да нађете одговоре на своја питања, и да ће код вас све бити добро. А ми овде на фориму ћемо да вас подржимо свим силама.

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 11:41

Судећи по сајту – то је протестанстка организација. Само по себи то можда и није лоше, протестанства су разна. Постоји такав појам – религиозна зависност. И она се формира у таквим центрима. Они узимају програм 12 Корака – но исецају «из контекста» и попуњавају сопственим садржајем. Ако група носи изражени религиозни печат – треба добро размислити дали тамо да се иде. Татјана, пишите ми на личну адресу где Ви живите – могуће је да у Вашем крају постоји «чистокрвно» анонимно удружење, где неће да вам намећу религиозна убеђења. А до тада можете да поченте да радите на тим ресурсима што сам вам предложио. Постоји мој омиљени Форрест Гамп http://www.fgump.ru/, где је веома активна и другарска атмосфера, можете да одрадите задаткуе по Мосакаленко – и поделити се тамо са својим радовима.

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:26

Онда нећу ићи тамо.

Мало сам се заплела, одакле да почнем. Почела с Москаленко и открила да сам ја «жена –девојчица».

На Форрест Гамп онда…

Нека паника ме је синоћ ухватила, жеља да кажем све онима који на мене даве и не видети се са њима, но то није решење.

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:34

Хвала за подршку и наду.

 

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 14:36

 

Драга Татјана, отац Евномије је веома одбро рекао на једној од тема:

„На крају крајева постоје три главна питања на која Вам предстоји да одговорите сами себи:

 

Желим ли ја да будем срећна?

Верујем ли да је то могуће?

Дали сам спремна да се ради тога потрудим?

 

Ако сва три буду „да“ – успећете у свему“.

 

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 14:22

Не „изчезавајте“ одавде на сасвим. Ви ни сами не знате како је важен Ваш пост – Јер кроз ваш опит многи могу да добију помоћ. А пружајући помоћ другима – ми сами примамо још више. Што више дајем – то више примам.

 

Аутор: Татјана5  23.9.2014, 17:15

Код мене нешто као ступор, неко униније, као изгубљена. Увидела сам да многи људи на мене даве, (колега нарушава границе, прекида ме и говори за мене) и љута сам на њих и повишавам глас, а негде ништа не говорим, мада сам раније у таквим ситуацијама била спокојна. Препунило се, изгубила сам апетит, све ми је неукусно, плакати не могу, к својим родителјима ми се не иде, ни с ким не желим да разговорам, не знам шта хоћу и чиме уопште да себе порадујем. Треба да поставим свекрви границе делања, за сада ми је тешко да представим себи, како. Имам осећај да је код мене веома много проблема. И да сам много што-шта себе терала да радим. И да у мени нема љубави.

Сетила сам се како је отац на мене давио, сестру само што није тукао, погрдно ју је називао. Страх ме је шта ће бити ако се будем супротстављала њиховом дављењу, почела сам да се бојим оца. Уопште, мења се мој однос према оцу, пролази идеализација…С мужем успевам да говорим више мање спокојно, рекла сам, зашто моје мишљење не уважава него мамино, и он је обећао да ће одложити посету својих родитеља на још недељу дана, тако што је већ време к моима да идемо. Но то ме због нечега не радије. Неповерење према мужу је присутно. И с началницом сам се данас осмелила да поговорим, без страха.

А како то бити срећна…? До сада сам по другим орентирима живела, а сада уопше не разумијем како, немам осећај шта је правилно, а шта не.

За сада тако…

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2579

Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Делови из књиге – Када је љубави сувише много

ПРОФИЛАКТИКА ЉУБАВНЕ ЗАВИСНОСТИ 2006 („породична психологија“)

Валентина Дмитриевна Москаленко

Ако никад нисте имали тешкоћа у односима с блиским људима, одложите ту књигу. Она није за вас. Ја пишем ради тих који воле и страдају, којима једноставно не полази за руком. Посебно симпатизирам и хоћу да помогнем женама, и младима, и онима који већ имају опит породичног живота, који, рекло би се, све раде ради својих љубљених, но због чега-то нису баш много срећне. Можда те жене превоше воле.

Када је љубави сувише много – велика опасност љубавне зависности.

Основа срећне љуабави – здрави интимни односи,  који се не своде к физичкој блискости. Интимност  – раздељена љубав, радост узајамних односа, сарадња, поверење, нада, духовни раст.

Интими односи се не стварају за један дан. Може да смета прошли опит, траумирајући догађаји из детињства, нестабилан осећај личне вредности, психолошке заблуде.

Избавити се од лажних представа, непотребних страхова, наћи истинске орјентире у тражењу љубави, помоћи ће вам та књига.

Ништа тако не смета људима да буду у слози једно са другим, као незнано одакле накалемљени страхови, предубеђења, страховања које ја називам митовима. Мит – то је удаљавање од реалности, нешто супротно истини живота, заблуда. Мој задатак је – показати нејчешће заблуде људи који устројавају блиске односе. Како је већ добро познато, сваки поремећај се зачиње у главама. Излаз из вашег проблема ви ћете наћи сами. Митови и реалности интимности су у сваког човека своји. Поговоримо о некима од њих, који се сусрећу довољно често, у сваком случју, у мојој пракси психотерапеута.

Блиски односи су толико важна област људског живота, да сам убеђена да – о том вреди говорити. Један мој друг воли да понавља: „Пожели некоме, да му пође за руком да сретне Вас, тада ће и вама поћи за руком да сретнете њега“. Мени се такођер свиђа тај афориизам.

ИСТИНА ИЛИ ЗАБЛУДА?

Од заљубљених се често могу чути тврдње отприлике сличне приведеним ниже. А шта ви мислите које су из њих истините, а које не. Одговорите на сваки од нижеприведених питања: „истина„ или „заблуда“.

1. Ако ја себи дозволим блиске односе са тобом, тада ћу да изгубим себе/тебе.
2. Ако сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити.
3. Ми – једно цело.
4. Быть уязвимым и ранимым человеком всегда плохо. Бити рањив, је свагда 5. лоше.
6. Ми никада нећемо да се свађамо или критикујемо једно друго.
7. Ако нешто не иде добро – то је моја кривица. Ја сам лош човек.
8. Да би био/ла вољен/а, ја сам дужан/на да изгледам сретан/на, весео/ла, безбрижан/на.
9. Ми ћемо да потпуно верујемо једно другом – одмах и на свагда.
10. Ми ћемо све да радимо заједно.
11. Ти ћеш да инстиктивно хваташ све моје жеље и потребе.
12. Ако ја себе не будем потпуно контролисала, живот ће се превратити у хаос и срећа ће да пропадне.
13. Ако ми заиста волимо једно друго ми ћемо да будемо неразлучни.
14. Да ја те разумем…
  1. Ако ти сазнаш моје недостатке, ти ћеш мене оставити

Мени се чини да у сваког човека постоје недостатци. Нико није савршен. Немаш шта да се бојиш да ћеш бити разобличена, зато што ти ниси тако добра глумица, да би могла да сакријеш све своје слабе стране. Твој вољени тебе већ одавно зна такву каква си. И свеједно се ваши односи нису разрушили. Значи ваше несавршенство њега не узнемирава.

Кажи , није ли код тебе у детињству било таква ситуација, када су ти родитељи директно, или само успут, дали до знања: „Када би ти била добра девојчица, мама се неби тако нервирала, и оца неби болело срце?“ Можда си ти управо после тога почела да се стараш да, својим строгим родитељима покажеш само своје добре стране, на сваки начин скривајући недостатке? Ти си се бојала да плачеш у присутству маме. Ти се вероватно више не сећаш како ти је у раном детињству мама рекла да ће да те остави ако не престанеш да плачеш. И од тада страх бити одбалченом је и постао главни разлог твог пробијања – ка савршенству. Но савршенство уопште не постоји.

А пошто твоји родитељи нису увек били емоционално доступни за тебе, ти од детињства осећаш глад за признањем, људском топлотом, поверењем, сигурним брдом (пристаништем) ка којем би могла да пристанеш без икакве бојазни.

Кажи, јеси ли у процесу свога одрастања увек била уверена, да се налазиш у безопасности? Дали си била уверена, да у случају неке невоље можеш да рачунаш на то да ћеш бити заштићена? Безопасност и заштићеност су основа за преживљавања. Када се у том крајеугаоном камењу појаве пукотине, тада људима постаје теже да верују свету. Отуда је твоја неувереност у себе.

Таква је била и Тања, о којој сам говорила на почетку књиге. Њен отац је често одлазио од куће или на такмичења, или по команди, био је не само емоционално, него и физички недоступан. Исто тако је и мама била за њу недоступна, заузета на послу, а после посла својим мислима и обавезама.

Код Тање се накупила неутолима глад за љубављу, страсна жеља емоционалне блискости, њој се због тога чак није хтело ни да одрасте, она као да је чекала, да ево још мало – још мало и та ће глад бити утољена. Она сама низашта неби признала, зашто је пожурила да се уда за човека 13 година старијег од ње. Подсвесно, њој се хтело да што више одужи свој пут преласка из девојчице у жену, да се докопа родитељске љубави, њој се чинило да ће муж да задовољи ту њену потребу. Подсвест је тражила фигуру оца.

Желети да имаш чврсто емоционално пристанишет – то је нормано и природно. Данас ти имаш човека кога волиш, но ти се бојиш дали ћеш га имати сутра. У покушају да сачуваш ту подршку ти идеализујеш ваше односе, а уједно идеализујеш и своју улогу у тим односима.

Да би утврдила своју љубав, да би победила страх бити одбаченом, ти напрежеш све своје силе, стремећи се  да достигнеш савршенство. Треба признати, ти си у многом преуспела, и ја ти на томе честитам!

Што радити даље?

Сећај се, моја девојчице, да ти ниси обавезна да удовољаваш све потребе и прохтеве свог љубљеног, и других блиских људи. Слушај шта ти говори срце, буди пажљива к своим унутарњим импулсима. Узгред речено, а како се према теби односи твој љубљени? Сматра ли он да теби треба подршка, цени ли он твоје стремљење к самопожртвовању, примећује ли он како ти растеш духовно, даје ли он теби слободу да растеш?

Ти се бојиш бити одбаченом, но чешће бива да прво жена одбацује и предаје сабе, а потом исто то ц њом раде и други. У удатих жена то се лако примећује по томе, како оне говоре о својим мужевима. „Мој муж“ – с таквим речима често почињу било који разговори.

Када проводим групну терапију са женама, у кијих је брак усложњен (искомпликован) алкохолизмом мужа, веома ми је тешко управити разговор тако што би жена говорила о себи: о својим осећањима, о својим преживљавањима. Све оне говоре само о мужевима. Жене као да немају свој живот, одељено од мужа.

Оне су се све тако бојале бити одбаченим, да су престале да живе својим животом и живеле само животом мужева. Како сам се убедила, у свих тих жена у детињству није био удовољен осећај безопасности, наде, није било тврдог „емоционалног брега“ уз који би се могло пристати. А њихов тежак брак за време многих година као да се цементирао страхом бити одбаченом.

Добро је када је духовни раст човека природан и слободан од страхова. А када он служи једном јединственом циљу – задржарти љубљеног човека, тада се најчешће дешава то, чега се плашиш. Изгубивши себе, губе и љубљеног.

У једне моје познанице муж је био научник. Она је њега тако волела, тако волела, да се од свих својих интереса одрекла, радила његов посао у лабараторији, ишла за њим до самозаборава, ограђијући га од свега, а фактички од било какве одговорности за породицу. Сећам се како је патетички узвикивала: „Ја сматрам за вишу срећу пећи шницле за Игора!“ Тада ми се то чинило као самопожртвованост. Каква дивна љубав! После су се они разишли без обзира што је су имали троје деце.

Сада схватам да је та љубећа и страдајућа жена, бојећи се да изгуби Игора, изгубила себе. Може бити да је њено изчезнуће као личности и привело к разводу? Може бити да жена постаје неинтересантна за мушлкарце када губи нешто тако важно у себи, своју индивидуалност? Само немој да помислиш да сам ја против тога да жена пече шницле! Нека пече, но ради самих котлета, да би котлета просто било у кући. А виша срећа – то је нешто сасвим друго.

Буди сама своја са свим својим недостатцима и достојанством. Ако се боло-чега бојиш, престани да скриваш своје страхове од љубљеног, – узгред речено, и од себе такођер. Не претварај се као да се ти ничега не бојиш. Твој изабраник може да ти помогне да преодолиш страх, да ти да осећање наде.

Ако он ни на почетку ваших односа не може да расеје твоје испразне забринутости (тачније, твоји су страхови велики, но повод за њих може да буде ништаван), тада ја сумњам да ће он бити тврда подршка у још озбиљнијим ситуацијама. Тада, можда он није тај човек, којега ти тражиш.

Ти сама (или с помоћу психолога или добре другарице) требаш да се докопаш до источника твојих садашњих страхова. Довољно често су они, као и много тога у људској природи, повезани с детињстовом. Могуће је да ти се није дало да радујеш своје родитеље просто фактом свог постојања. Од тебе су очекивали неко посебно добро, какво-то идеално понашање, посебних успеха у школи, у музици, победе на такмичењима и олимпијиадама. И хтела-нехтела морала си да трошиш много снаге на достизање тих успеха, „његовање“ својих позитивних црта, и да трошиш много енергије, како би друге, како си ти мислила неприличне стране држала у сенци.

Та нит из детињства провлачи се кроз цео живот. Када ти то схватиш, када будеш разумела, да у имнтимним односима људи цене једно друго у целини, не раздељујући позитивне и негативне карактеристике (имати слабости – то је тако по-људски!), ти ћеш да стекнеш више уверености у себе. Познато је да ми код људи ценимо јаке стране, а волимо их за слабости.

Како је добро бити тај човек, који и јеси на самом делу! Тада „бити“ и „изгледати“ не противрече једно другом. Тада осећаш себе оригиналном, истинском, природном, способном да осети сва осећања. Такве људе психлози назиавају аутентичним, што значи „равни самим себи“.

Непотребна жртва – Прича од Елфике

Сказка о Ненужной Жертве

  • Дали је овде ред за жртвоприношење?
  • Овде, овде! Бићете иза мене. Ја сам 852. ви сте 853.
  • А зашто је тако много народа?
  • А шта сте ви мислили??? Једино сте ви тако паметни, шта ли? Ено, сви који су испред – исто чекају.
  • Ој, мајко моја… Па када ћу стићи на ред?
  • Не узбуђујте се, брзо ће. А ви у име чега приносите жртву?
  • Ја – у име љубави. А ви?
  • А ја у име деце. Деца су моје све?
  • А шта сте ви донели као жртву?
  • Свој лични живот. Само да би деца била здрава и срећна. Све, све ћу им дати. Звао ме је добар човек да се удам, нисам пошла за њега. Како да им очуха у кућу доведем? Омиљени посао сам напустила, јер је требало путовати далеко. Запослила сам се као васпитачица у дечијем вртићу, преко пута, да би били под надзором, неговани, нахрањени.

Све, све деци! Себи – ништа.

  • Јао, ја вас потпуно разумем. А ја желим да жртвујем мојој вези… Разумете, између мене и мужа одавно нема ништа… Он већ има другу жену… Код мене се такођер неки тамо мушкарац појавио, али… Ето, ако би муж први отишао! Али он код ње не одлази. Плаче… Каже да је навикао на мене… А мени га је тако жао! Плаче! И Тако живимо…
  • А ви?
  • Ја такођер плачем… Мучим се, одавно већ… Само што с ума нисам сишла!
  • Да, живот је тако сурова ствар… Увек се мора нешто попуштати. Приносити нешто на жртву…

Широм се отварају врата, чује се глас: “Ко је под бр.852? Улазите !“

  • Јао, пошла сам. тако сам узбуђена!!! А шта ако не приме жртву? Немојте заборавити – ви сте следећа.

Број 853 се склупчала и чека позив. Време пролази споро, но ето из кабинета излази бр.852. Она је сва узнемирена.

  • Шта? Шта? Шта су вам рекли? Да ли су примили жртву?
  • Не… Ту, испоставило се, има пробни рок. Послали су ме да још поразмислим.
  • А како? Зашто? Зашто не одмах?
  • Ох, драга моја, они су ми нешта страшно показали! Ја њима тако одмах на сто жртву. Свој лични живот. Они ме питају: “Јесте ли добро размислили? То је знате заувек!“ Ја њима кажем: «Нема везе! Деца ће порасти, знаће да цене, шта је мама за њих жртвовала.“ А они ће мени: “Седите мало и гледајте у екран.“ А тамо тако чудан филм! О мени. Као да су деца већ одрасла. Кћи се удала негде на крај света, а син зове једном месечно, као испод штапа, снаја кроз зубе разговара… Ја му кажем: “Што ти тако сине са мном, зашто?“ А он ће мени : “не мешај се мама у наш живот за име Бога. Шта ти је, немаш се чим другим бавити?“ А чиме ја да се бавим, ја се сем деце ничим нисам ни бавила??? Шта је то онда, деца не цене моју жртву? Да ли сам се узалуд трудила, шта ли?

Са врата кабинета се чује: “Следећи! Бр.853!“.

  • Ој, сада ја… Господе, па ви сте ме потпуно избацили из колосека… Како то??? Ај, у реду!
  • Дођите, приступите. Шта сте донели за жртву?
  • Везе…
  • Разумем… Па, покажите.
  • Ето… Видите, оне су, углавном мале, али веома симпатичне. И нове још неразглашене, упознали смо се пре свега пола године…
  • Због чега их жртвујете?
  • Ради чувања породице…
  • Чије, ваше? А зашто, јели неопходно да се чува?
  • Па да! Муж има љубавницу, већ одавно, трчи код ње, лаже све време, искрено да вам кажем, немам више снаге.
  • А ви шта?
  • Шта, шта ја? Зар мене неко пита??? У мом животу се појавио други човек, као, нека веза постоји између нас, могло би се рећи.
  • Значи ви те нове везе – на жртву?
  • Да… Да бих сачувала породицу.
  • Чију? Ви сами кажете да муж има другу жену. Ви имате другог мушкарца. Где је ту породица?
  • Па шта? По пасошу – ми смо још муж и жена. Значи, породица.
  • То јест, вама то одговара?
  • Не! Не! Па како ми то може одговарати? Ја све време плачем, једва преживљавам!
  • Али да почнете са неком новом везом, то не бисте низашта, јел да?
  • Па, оне и нису тако дубоке, тако само неки проводи… Углавном, није ми жао!
  • Па, ако вам није жао, нама – још мање. Дајте вашу жртву.
  • А мени су говорили, да ту код вас приказују неки филм. О будућности! Зашто мени не покажете?
  • Овде се разни филмови приказују. Некоме о будућем, некоме о прошлом. Ми ћемо вама показати о садашњости, хоћете ли?
  • Наравно да хоћу. А то ми је све некако брзо. Нисам стигла ни да се морално припремим!
  • Укључујемо, гледајте.
  • Ој, ој! Па то сам ја. Боже мој, шта, зар ја тако изгледам??? Ма измишљотина! Ја бринем о себи.
  • Па знате, код нас овде није социјалреализам. То се ваша душа на тај начин у спољашњем облику одражава.
  • Шта, тако се одражава??? Рамена повијена, усне као црта, очи без сјаја, коса виси…
  • Тако увек изгледају људи, ако душа плаче…
  • А какав је то дечак? Зашто ми га је тако жао? Неко познат… Гледајте, гледајте само, како се он привија уз мој стомак!
  • Нисте га препознали, зар не? То је ваш муж. У пројекцији душе.
  • Муж? Каква глупост! Он је одрастао човек!
  • А у души је дете. И привија се као уз маму…
  • Па он и у животу тако! Увек се привија к мени. Ослања се на ме. Вуче се за мном!
  • Значи, он к вама, а не ви ка њему.
  • Па, ја сам још од детињства научила да – жена треба да буде јача, мудрија, одлучнија. Она треба и породицом да руководи, и мужа да усмерава!
  • Па тако и јесте. Снажна, мудра, одлучна мамица руководи својим дечаком-мужем . И изгрди, и сажали се и опрости. А шта сте ви хтели?
  • Веома занимљиво! Само ја њему нисам мама, него жена! А тамо на екрану… Он је тако као неки кривац, побегне па се опет враћа својој мами, а ја њега свеједно волим!
  • Наравно, разуме се, оно тако и јесте: дечак се поигра у песку и враћа се кући. Код рођене мамице. Исплаче се мало у кецељу, извине се… У реду, крај филма. Хајде да завршавамо овај наш сусрет. Хоћете ли да приносите љубав на жртву? Нисте се предомислили?
  • А будућност? Зашто ми нисте показали будућност?
  • А ви је и немате. При таквој садашњости – побећи ће ваш одрасли “малишан“, не код друге жене, него у болест, или у – никуда. Уопште, наћи ће начин да се истргне испод мамине сукње. Он би такођер да одрасте.
  • Па, шта ја да радим??? Због чега онда да ја себе на жртву приносим???
  • Ви то боље знате. Можда се вама безумно свиђа да будете мамица! Више него жена.
  • Не! Мени се свиђа да будем вољена жена!
  • Па, бива да и мамице такођер буду, вољене жене, чак и често. Шта онда? Спремни сте да принесете себе на жртву? Ради очувања тога што имате, и да би муж тако и остао дечак?
  • Не… Нисам спремна. Треба да размислим.
  • Наравно, наравно. Ми увек дајемо времена за размишљање.
  • А савете, дали дајете?
  • Радо, и са задовољством.
  • Реците, а шта би требало урадити како би мој муж… па, одрастао, шта ли?
  • Вероватно, да престанете бити мамица. Да се обратите себи и да научите да будете Жена. Привлачна, узбудљива, загонетна, жељена. Таквој жени цвеће желе да поклањају, и серенаде да певају, а не да плачу на њеним топлим, меким грудима.
  • Да? Ви мислите да ће помоћи?
  • Обично помаже. Али, само у том случају ако ви, ипак, изаберете да бидете Жена. Но ако нешто буде – ви дођите! Ваше везе су просто инзванредне, узећемо их са задовољством. Знате ли само, колико људи у свету машта о таквим везама? Тако дакле, ако одлућите да их жртвујете у корист оних којима су потребне – молим лепо!
  • Размислићу…

Број 853 конфузно излази из кабинета, грчевито притискујући везе грудима. Бр.854 замирући од узбуђења, улази у кабинет.

  • Спремна сам да жртвујем своја интересовања само да се мама не би ражалостила.

Врата се затварају, даље се ништа не чује. Ходником се шетају људи, притискујућу грудима жеље, способности, каријере, таленте, могућности, љубав – све то што су они спремни несебично да примесу на жртву…

Аутор : Елфика

Превод Драгана Ваљевић

http://www.elfikarussian.ru/zhertva-skazka-ot-ehlfiki

Кратка упутства у понашању са зависником

Аутор: Свештеник Евномије, Белорусија

И тако шта да се ради када је за рођаке јасно видљиво наличје алкохолизма, но зависник неће ни да чује о неопходности да мења свој начин живота.

Можемо да утичемо на друге људе индитректно, мењајући наш однос према њима. Шанса за успех је утолико већа што више чланова породице (и окружења) буде радило на том плану.

  1. Не заборављај да је алкохолизам дуготрајна болест. Ако хоћеш да помогнеш оздрављењу неопходно је ту чињеницу прихватити и престати се ње стидети.
  2. Не сматрај болест као срамоту породице. Од алкохолизма је могуће оздравити као и у случају многих других болести.
  3. Не поступај с алкохоличаром као са непослушном дететом, исто као што то не би радила ако би он боловао од неке друге болести.
  4. Не гунђај и не држи му моралне лекције. Највероватније да алкохоличар зна све то што ти хоћеш да му кажеш. Једино што ћеш са тим постићи је да ћеш га натерати да настави да виче или да даје пуста обећања.
  5. Не прихватај обећања која он нема снаге да испуни. Не дозвољавај да обмањујеш себе и не прави се да му верујеш. Алкохоличар је одличан манипулатор који је способан да шпекулише на рачун наше љубави и жалости.
  6. Не уцењуј га речима типа: „ када би ме ти стварно волео…“ . Количина попијеног сам алкохоличар не може да контролише „снагом воље“. Такав начин призива к савести само ће да повећа његов осећај кривице и ништа неће да измени.
  7. Не прети нпр., разводом, ако не можеш или се не спремаш да испуниш обећано. Празна обећања дозвољавају алкохоличару да не узима за озбиљно то што говориш.
  8. Не проверавај колико алкохоличар пије зато што свеједно нема шансе да за све дознаш.
  9. Не сакривај и не пролевај алкохол. То алкохоличара само тера да се са још већим очајањем домогне пића. На крају крајева он ће свеједно да нађе начин да попије.  
  10. Не укоревај, не свађај се, поготово када се он налази под дејством алкохола.
  11. Не покушавај да убедиш себе да пијете заједно, надајући се да ће тако њему да остане мање. То не помаже. Тиме што пијеш са алкохоличарем само одлажеш моменат када ће да одлучи да затражи помоћ
  12. Не очекуј брзо излечење. Као и код сваке дуготрајне болести, пориод лечењеа и оздрављења траје веома дуго.  Могући су такође и рецидиви.
  13. Не уцењуј га речима типа: „ када би ме ти стварно волео…“ . Количину попијеног сам алкохоличар не може да контролише „снагом воље“. Такав начин призива к савести само ће да повећа његов осећај кривице и ништа неће да измени.
  14. Не заштићуј алкохоличара од ситуација, где пију. Он је дужан да сам научи да каже „не“. Предупређујући остале да му не нуде алкохол, показијеш да му не верујеш.
  15. Дај му љубав, подршку и разумевање у врема покушаја да се уздржи од пића и чувања трезвенсти. Не надајте се на моментални ефект. Тренутна ситуација у твом дому – то је разултат свега што се годинама издешавало, и сада, да би се ситуација изменила, потребни су такођер месеци, а може бити и године.

Само стрпљиве жене и које доследно испуњавају горе речено могу да се надају на успех, који је дужан да дође на крају.

Породица се често труди да га огради од непријатних последица пијанства, у то време када је алкохоличар дужан да осети на себи разултат свога понашања. С тим у вези је неопходно на најозбиљнији начин да се напомнене:

Драге жене и матере!Не ходите за њим као за малим дететом, не сакупљајте за њим комаде неговог и вашег разбијеног живота. Ако је он оставио за собем неред у кући, нека неред стоји до тог момента док га он сам не почисти. Ако се не сећа на који је начин изгубио капу, или како је „дошао кући“, спокојно, без емоција му објасните шта се догађало (овде може да помогне видеоснимак његовог понашања у пијаном стању. Велика несагласност између тога чега се он сећа и тога што види на камери га стварно може подстакнути да се озбиљно замисли). Будите притом озбиљни и одлични, покажите сву неприличност његовог јучерашњег понашања. Не зовите телефоном началника  и не објашњавајте му, како се ваш муж разблио и да неће доћи на посао. Не чупајте га из установа за отрезвљење, из милиције или приликом других сличних ситуација. Нека се он сам објашњава, извињава, отплаћује дугове. Не покушавајте да контролишете пијанство, то вам свакако неће успети, ту сте немоћни као и он сам. Уместо тога, постарајте се, напокон, да часно оцените ситуацију. Сложићете се да до овог часа нисте узимали за озбиљно његово понашање, нисте размишљали о страшним последицана и нисте хтели да признате катастрофалност ситуације.

Немојте да приспособљавате сав породични живот према њему и његовом пијанству. Ако сте разашили кушуљу, дошите је независно од тога какав ће он да дође кући – трезан или пијан. Престаните да се са њим тетошите као са дететом, ви сте га и тако већ превише размазили.

Признајте у њему одраслог човека који је способан да одговара за своје поступке и да самостално гради своју судбинну. Све што сте дао сада радили су били само покушаји манипулације са њим, тако је могуће понашати се само са неодушевљеним предметима, но никако са живим људимна. Дозволите му да сам буде одговоран за своје понашање. Не поучавајте га и немојте му звоцати – то не помаже. Не губите наду. Многи болесни од алкохолизма су полетели духом и почели да живе трезно, како с помоћу лечења тако и без њега.

Ослободите свој разум и срце од постојане учауренсти (загледаности) на болест супруга (оца, сина итд.). Живите свој, а не његов живот. То није призив к егоизму него разуман предлог који се може показати као користан и за самог болесника. Неопходно је да му се да до знања да ви нећете дозволити да занемарите себе. Када ви прекључите своју енергију са мужа на децу, када почнете да доводите до краја све што сте замислили, и научите да се радујете животу независно од његовог стања, Ви ћете да порастете у сопственим очима и у очима Вашега мужа. А то ће му несумњиво бити од користи, између осталог и у погледу лечења.

Та су правила веома важна, јер као што алкохоличар зависи од алкохола тако и породица, живећи са њим, почиње да зависи од алкохолизма. Заборављајући свој лични живот и здравље ближњи узимају на себе његове породичне функције (јер он престаје да их испуњава), живе бригом о њему, покушавају да га извуку средствима доступним њиховом разуму и без његовог особног учешћа (тако га приучавају неодговорности за сопствени живот) – и као разултат још више доприносе развоју његове болести. Тако се саздаје затворени круг: Болест  -неадекватна реакција – појачавање болести. Разултат је – растројство нервног система и психосоматске болести, скраћење живота чланова породице. Постепено, то што је било реакција на болест постаје начин живота породице. Сазависност – је такођер болест која може да се настави, чак и ако алкохолићчар престане да пије или се се разиђу због развода. А да би се са том болешћу изборили потебна је помоћ извана. Постоји прекрасан опит оздрављења од сазависимости – групе Ал-Анон.

Чланови удружења породица алкохоличара (Ал-Анон) су спремни да поделе са вама свој опит, храброст и наду. Чланство у њему је анонимно. Контакт меил bgirena@ikomline.net) . На адресама www.aasrbija.com можете да добијете информације о постојећим групама у Београду и другим градовима Србије.

Ако живите у месту где нема удружења Ал-Анон, обратите са већ постојећим групама у блежем већем месту, и у крајној мери изучивши програм који вам предложе, и проучивши неопходну литературу, нашавши материјал на Интернету, Ви ћете сами мочи да организујете месно оделење Ал-Анон и пружити руку помоћи таквим људима каи и ви сами. Не чекајте да неко други почне да ради уместо вас!

Учите, трудите се над собом, делите ваш опит оздрављења с другима, и убедићете се, да тај дуг но радостан пут није узалудан!

Аспекти сазависности

  

Паралеле пројављивања зависности и сазависности. 1

Примери пројаве сазависног понашања. 4

Додатни узроци развоја сазависности. 5

Тест на сазависност. 6

Критериј за оцену сазависности. Оцена сазависности. 7

 

 

Аутор: Свештеник Евномије 8.8.2014,

 
У чланку «Ако он пије» упознали сте са са неколико опредељења сазависности, и описом неколико узроке њеног појављивања и начина на који се пројављује.

При мотивацији а затим и рехабилитацји наркозависника (исто важи и за зависника од алкохола, коцке …) главну улогу имају три фактора:

А) Рођацима и блиским људима зависника је веома тешко да прихвате идеју да су и они сами носиоци и помагачи породичне болести сазависности;

Б) Само при узајамној помоћи и осталих чланова породице можемо се надати на успешну рехабилитацију и самог зависника и на оздрављење породичне атмосфере;

В) Из тога следи да породица има потребу за озбиљном мотивацијом на прихватање породичног програма оздрављења.

Одатле произниче неопходност да се посебна пажња обрати на појам сазависности.

Паралеле пројављивања зависности и сазависности

Сазависност и зависност су као лик и његов образ у огледалу. Основни психолошки признаци било које зависности је триада:

  • Опсесивно-компулсивно мишљење, када реч иде о предмету зависности (алкохолизам, наркоманија)
  • Одрицање као форма психолошке заштите;
  • Губитак контроле.

Зависност од хемијских средстава погађа како појединца тако и његову породицу:

  • Физички;
  • Психолошки;
  • Емоционално.

Горе указани признаци се односе и на сазависност. Сходство зависности и сазависности се види и у томе што оба стања:

  • су упарво болести а не симптоми неког другог оболења;
  • приводе ка постепеној физичкој, психичкој, емоционалној и духовној деградацији;
  • ако се нешто не предузме могу да доведу и до превремене смрти;
  • при процесу оздрављења (опоравка) потребан је системски двиг (помак) како на физичком, тако и на психолошком плану.

Пристрашће ка алкохолу или наркотицима и сазависност, у истој мери и у болесника и у његових блиских, који заједно са њим све то проживљују, одузимају енергију, здравље, емоције и подчињавају себи њихове мисли. У то време док болесник не може да престане да размишља о прошлој или будућој пијанки (употреби хемијских средстава), мисли његове жене (матере) су исто тако наметљиво управљене на све могуће начине контролисања његовог понашања. Ради боље прегледности представићемо вам паралелизам пројављивања оба та стања у виду таблице.

Таблица. Паралелизам пројављивања зависности и сазависности.

Москаленко  http://www.radikal.ru

Признаци Зависности Сазависности
Сазнаљем је овладао предмет пристрашћа Мисли о алкохолу или другој супстанци доминирају у сазнању Мисли о блиском који је болестан од хемијске зависности доминирају у сазнању
Губљење контроле Над количином алкохола или  друге супстанце, над ситуацијом, над својим животом Над понашањем болесника и над сопственим осећањима, над својим животом
Одрицање, минимализација, пројекција «Ја нисам аклохоличар», «ја не пијем много», «друг ме је позвао на рођендан» «Ја немам проблема, проблеми су код мога мужа»
Агресија Речима, физичка Речима, физичка
Преовладавајућа осећања Душевни бол, кривица, стид, страх Душевни бол, кривица, стид, мржња, негодовање
Раст толерантности Може да се поднесе све већа количина супстанци (алкохола, наркотика) Може да се поднесе све већи емоционални бол
Синдром мамурлука Да би се лакше поднео синдром потребна је нова доза супстанци ка којима се има пристрашће Ако прекине односе са зависним човеком, сазависник упада у нове деструктивне односе
Опијеност Често понављајуће стање као разултат употребе хемијских супстанци Немогућност да се спокојно, са расуђивањем тј. трезвено мисли
Осећање личне вредности Ниско, које допушта саморазрушавајуће понашање Ниско, које допушта саморазрушавајуће понашање
Физичко здраље Болести бубрега, срца, желудца, нервног система Хипертензија (високи крвни притисак, бол у глави, неуроза срца, чир на желудцу, онкологија (рак, тумор)
Успутни психолошки поремећаји Депресија Депресија
Унакрсна зависност од других супстанци Зависност од алкохола, наркотика, смирујућих средстава се може спојити све код једне особе Поред зависности од живота болесног, могућа је зависност од средстава за смирење, алкохола и др.
Однос к лечењу Отказ од помоћи Отказ од помоћи
Услови за оздрављење Уздржање од хемијских супстанци, знање концепције болести, дуговремена рехабилитација Одстрањење од човека с којим су дуго времена постојали блиски односи, знање концепције сазависности, дуговремена рехабилитација
Эфективнипрограмиоздрављења Програм 12 корака, психотерапија, групе самопомоћи типа АА Програм 12 корака, психотерапија, групе самопомоћи типа Ал-Анон
     

Списак сличних карактеристика, представљених у таблици није коначан. Као зависност тако је и сазависност једно хронично стање које траје доста дуго и приводи страдањима и деформацији духовне сфере. У сазависних се та деформација изражава у томе да они уместо љубави према ближњим осећају истовремено мржњу и жалост, губе веру у све, осим у себе, мада и својим здравим импулсима такођер не верују, неретко осећају јарку љубомору, завист, и безнадежност. Живот у болесних зависника и њихових ближњих сазависника проходи у соцојалној изолацији (општење са пијаницама се не сматра као пуноцено).

Хемијску зависност често називају болешћу неодговорности. Болесник не одговара ни за последице употребљавања хемијских супстанци, ни за разрушење сопственог здравља, он се такођер понаша неодговорно у односу према другим члановима породице, не испуњава родитељске обавезе. Сазависници само спољашње одају утисак суперодговорних људи, свеједно су и они у истој мери неодговорни према свом стању, према својим потребама, према свом здрављу и такођер нису у стању да испуњавају родитељске обавезе. А деца која расту у породици оца-алкохоличара и сазависне мајке – обично постају деца лишена родитељске љубави и пажње. Често се од супруге зависника може чути признање да када њом овладају агресивне емоције везане за пијанство мужа, она се «истреса» на децу, од чега они понекад страдају више него од пијанства мужа.
Питање мајци: Када сте Ви последњи пут били у гостима код друге ћерке и зета, и уопште са њом се блиско односили.

Одговор: А због чега? Њена је породица добро, оне немају потребу за помоћи.

Питање: Значи, да би се сетили своје друге ћерке, која такођер има потребу за Вашом љубављу, она исто треба да почне да пије?

Ћерка: Мама, то је стварно тако!

Показало се да је за маму одговор био право откровење.
Сазависност се може развијати као психолошка заштита од реалности, но та је заштита лажна. Вађжно је приметити да се сазависност пројављује не само у односу према зависнику него и према другим члановима породице, који су упали у исту замку. Међутим то је већ тема дисфункцијалности породице, и не улази у оквире овог чланка (као пример, погледајте тачке 3 и 4 у поглављу Допунски узроци развоја сазависности).

Примери пројаве сазависног понашања.

  1. Одрицање наличја постојања зависности у блиског човека. Употребљавање психоактивнох супстанци оправдава се од стране зависника и његово оправдавање подржавају сазависници (погледај у таблици «одрицање»). То је карактеристично за прву стадију зависности и сазависности. Употребљавање наркотика се може упорно не примећивати без обзира на јавне признаке.
  2. Преумањивање (потценивање) тежине проблема.
  3. Заједничке пијанке/употребљавања. То носи у себи идеју да ће тако: алкохоличар/наркоман попити/употребити мање; да ће тако са стране увидети коко то изгледа; да ће тако разумети нашу бол за њега; ако не могу да га победима онда ћу му се присајединити да бар не осећам бол; итд.
  4. Суздржавање (подављење) својих осећања
  5. Тражење кривца
  6. Прихватање његових оптужби на своју адресу («ја пијем зато што ти…»)
  7. Узимање на себе улога спасиоца, прогонитеља, жртве (види троугао Карпмана)
  8. Престројавање све или скоро све своје пажње на њега, на штету сопствених интереса и на штету интереса других чланова породице.
  9. Наличје сазависност је јарко изражено тиме што у души постоје спектри међусобно супротних осећања према зависнику: жалост и агресија; љубав и мржња; састрадавање – и исто ту потпуна хладнокрвност као реакција на нервну пренапрегнутост; жеља да га натерамо да схвати наш бол – и осећај немоћи који прераста у злобу и спремност да га задавимо. Такво клупко (збрка) осећања ће да разруши нервно здравље било којег човека, а неуроза која се развија, приводи губљењу контроле над осећањима, и нас сваки пут «носи» све даље ако не почнемо да оздрављујемо.
  10. Анозогнозија, тј. одрицање болести. Проблем познат специјалистима код чланова породица које стрдају од сазависног понашања, рецимо мајке зависника. Но она ако и види пројаве сазависности код других то само не код себе, или окривљује провоцирајући фактор других. Срећу се случајеви када, упознавши се са концепцијом сазависности, човек почиње да је види у својих ближњих и може чак да им почне указивати на то, призивајући их да раде над собом, но отказују се да «проскенирају» у светлости примљеног знања, свој сопствени живот. Понекад се у беседи са таквим људима осећа да они у дубини душе подозревју истину о себи, али се свим силама старају да је не пропусте до сазнања. Пример: у процесу породичне консултације отац сина који пије је «открио» зависност своје супруге од сина, но упорно неће да самом себи призна да његово сопствено понашање и емопционални тонус зависе од жене чак више него од алкохолно-зависног сина. А мати, је заузврат «открила» сазависност код невесте.

Додатак 10-ој тачки. Одрицање чешће не бива директно, већ индиректно. Човек који се консултује призна наличје дане болести, но отказује да предузима мере које му се предлажу, у дубини душе продужује да се нада да ће ипак некако успети да заустави пијанство блиског човека, без личног учешћа у породичном програму оздрављења, и тада ће «све стати на своје место». Признати и прихватити – су две различите ствари.

Примери индиректног одрицања:

  • Нема у близини групе Ал-Анон, потребно је ићи у други град, радови у домаћинству и посао у фирми ми не дозвољавају да на то траћим време (само што ће се то време у процесу оздрављења са каматама исплатити);
  • Потребно ми је да би одржавала породицу да радим на два радна места, а још и код куће много посла (само што су то и једно и друго разултат пијанства мужа и тога што је узела на себе његов дио одговорности за породицу – а то и јест запечаћење (утврђење) положаја, то и јест пројава сазависности);
  • Често болујем, Немам снаге да посећујем сабрања (састанке) на другом крај града (само што болести и јесу на половину – психосоматика, разултат сазависности, и лечење би било успешније у процесу ослобођења од сазависности);
  • Бојим се да оставим стан, кућу без надзора. И самим тим се у алкохоличара васпитава илузија да ће жена или мати свагда да буду поред и да ће свагда успети да га спасу од беде – према томе расте неодговоран однос према сопственом здрављу, безопасности, животу. А то ће једног дана да приведе к последицама потпуно супротним мотивима жене или матере – јер оне нису богиње да би свагда успеле да га спасу. Нешто страшно се већ догодило, а не да ће се догодити у будућности – човек деградира и скраћује му се живот за петнаестак а можда и више година. Зар ће тај надзор да заустави процес разрушавања организма? Итд. итд. Детаљи различити али је суштина иста.

Показатељ прогреса сазависности је раст толерантности (подносимости) емоционалног бола. Нпр. На првом стадију жена (мати, ћерка) трпела је увреде, прекоре, претње. Са временом је почела да трпи његово замахивање руку («но он не туче» – још не…). Још кроз неко кратко време, она ће да дозволи да јој нанесе ударце, ране (« само да децу не туче») … Своје модрице показује мами, другарицама, но неће ништа да мења у одностима (да неби било још горе; ако позовем полицију може после да ме прободе ножем или да кућу запали). На каснијим стадијима сазависност, ако још није дошло до развода или га нису ухапсили (можда због смрти кога из породице) она се већ може показати неспособна да реагује чак и када он почне да туче децу. Такву жену није тешко препознати на пријему – отсутан поглед, потпуно охлађење осећања и савршена неспособност да разуме речи консултанта које се на њу саму односе.

Додатни узроци развоја сазависности

Неретко дубоки узроци сазависности са крију у нашем детињству и младости. Размотримо неке од њих.

  1. Чести конфликти у породици. У тим условима се неретко развија осећај усамљености, униније, склоност ка деструктивним формама понашања. То клупко осећања и емоција о којим је горе ишла реч, у тој или другој мери се и овде пројављује. Унутарњу кризу може да удвостручи негативан одзив маме о оцу (и супротно): «Погледај какав ти је отац!»
  2. Претерано мала брига. Сликовито говорећи родитељи се брину да би дете било сито, одевено, обувено, да би имало прибор за школу, но његов унутарњи свет остаје ван сфере њихових интереса. «Ево ти DVD и компјутер, а нама не сметај да одмарамо“.
  3. Наличје у породици ауторитетне личности (или више њих). Неретко је то мати, ређе отац или оба родитеља. То може бити и свекрва (ташта). Своје схватање живота, породичне цености, чак и каква је дужна да буде срећа – та личност константно насилно намеће другима. Фактички та личност је сама болесна сазависношћу. Своју унутарњу пустоту она стреми да испуни на рачун других.
  4. Претерано велика брига (Хиперзаштита). «Немој се прехладити, немој се повредити, а на вече нећеш ићи никуда – около су хулигани, ја сама ћу ти наћи мужа…». Уопште: «буди ту уз ноге!» и тада је мати уверена да ће дете бити у безопасности. Хиперзаштита може бити повезана са признацима у особе ауторитетних особина. Само, независно од побуда, опругу ћеш или скроз поломити, или покварити. У било ком случају зависност од матере може да пређе у зависност од друштва ништа бољег владања, од секти, од наркотика – или од будућег мужа или жене. Протествујући против тоталитарне контроле, деца траже слободу и упадају под другу контролу а да то сами и не схватају. При том сматрају да је то њихов слободни избор. У томе и јесте ствар што они нису ни били слибодни и не умеју да се користе слободом.
  5. Развод и као последица тога одсутство једног од родитеља, обично оца. Као разултат у деце нема примера какав треба да буде истински прави муж и отац, и не умеју правилно да граде породичне односе. То лако приводи к сазависним односима.
  6. Васпитавање у дечјем дому и интернату.
  7. Једно дете у породици. Зашто то приводи ка сазависности – вероватно не треба да се објашњава.
  8. Алкохолна или нека друга зависност једног од родитеља или обоје.

Тест на сазависност.

  1. Узнемирава ли Вас то што Вама близак човек (муж, син, сестра, отац) превише пије (употребљава наркотике)?
  2. Дали то што он пије отежава Вашу финансијску ситуацију?
  3. Јесте ли приморани да лажете да бисте прикрили његово пијанство?
  4. Имате ли осећај да њему више значи пиће него Ви сами?
  5. Мислите ли да је његово понашање разултат утицаја другова на њега?
  6. Окривљујете ли његове рођаке (нпр. његове родитеље, «лошу невесту») за то што он пије?
  7. Дали се често због оног који пије ремете (касне или се сасвим одгађају) Ваши планови да се заједно проведе породични ручак или вечера?
  8. Јесте ли изговарали претње оваквог садржаја нпр: «Ако не оставиш пиће ја ћу отићи од тебе»?
  9. Покушавате ли да, љубећи мужа који се враћа са посла, тајно ухватите запах алкохола?
  10. Бојите ли се да га узнемирите због појанчења које би затим уследило?
  11. Осећате ли се неугодно, сметено, дали вам се дешавало да страдате или се стидите због понашања тог човека?
  12. Чини ли Вам се да Вам његово пијанство сваки пут квари празник или одмор?
  13. Не дође ли Вам да због његовог пијаног понашања размишљате да позовете полицију?
  14. Дали сте тражили његове сакривене флаше пића?
  15. Имате ли такав осећај да када би вас он волео, оставио би пиће?
  16. Дали Вам се дешава да отказујете да идете у госте и да учествујете у било каквим друштвеним активностима због страха, да ће се он тамо напити?
  17. Осећате ли кривицу размишљајући о томе колико се времена продужава његово пијанство?
  18. Сматрате ли да ће се све Ваше тешкоће разрешити, када се муж остави пића?
  19. Дали сте некад били неправедни према деци, родитељима, колегама на послу само због тога што сте били раздражени и озлобљени на мужа који пијанчи (нпр. «истресали» се на децу)?
  20. Јесте ли претили самоубиством, или нпр. инфарктом и томе слично, с циљем да уплашите онога ко пије, да би он рекао: «Извињавам се» или «ја те волим», или да га натерате да да обећање да ће престати да пије (да ће да се лечи)?

За сваки одговор:

Да – 2 бода, Понекад – 1 бод, Не – 0 бодова.

0-5 бодова – код вас нема сазависности. 5-10 бодова – имате склоност ка сазависности. 10-20 бодова – изражена склоност к сазависности. 20 и више бодова – Ваше понашање је сазависничко и Вама је потребна помоћ.

Или простије речено: ако сте бар на три питања одговорили са «да», највероватније је да се сазависност већ почела развијати. Ако имате више од три одговора са «да» сазависност је несумњива.

Критериј за оцену сазависности. Оцена сазависности

Сазависност се распознаје када се човек дуго времена налази у високостресном породичном окружењу, укључујући алкохолизам једног из чланова.

Појединац саопћава или се у њега примећују не мање од 5 из следећих 8 карактеристика.

Страх. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојана концентрација на проблемима других.
  2. Дуготрајна забринутост, бојазан, страх.
  3. Избегавање ризика у међуличносним односима, укључујући и неповерење к људима.
  4. Контролирајуће понашање – које се понавља, навикнуто.
  5. Хиперодговорност.
  6. Покушаји да се манипуише другима, да се измени њихово понашање.

Стид, кривица. Распознају се по наличју следећих признака.

  1. Постојан осећај стида како према сопственом понашању тако и према понашању других.
  2. Постојан осећај кривице у вези са проблемима других.
  3. Изолација од окружења, да би скрили свој стид за себе или за породицу.
  4. Мржња према себи.
  5. Пројава надмености и превасходатва, што је повезано са ниским осећањем личне вредности.

Дуготрајно очајање. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Очајање и безнадежност у односу према постојећој ситуацији.
  2. Песимистички поглед на свет.
  3. Низак осећај личне вредности и осећај поражености (ја сам –губитник), што не одговара реалним достигнућима.

Гнев. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојани гнев, управљен на зависника, породицу или на себе.
  2. Страх да се изгуби контрла у гневу.
  3. Гнев, који се тиче духовне сфере, у том реду и на Бога.
  4. Пасивно-агресивно понашање, посебно у односу на зависника.

Одрицање. Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Постојано одрицање извора породичен беде.
  2. Постојано умањивање тежине проблема.
  3. Кориштење оправдања да би се зависник заштитио од негативних последица.

Ригидност (крутост). Распознаје се по наличју следећих признака.

  1. Когнитивна негипкост.
  2. Ригидно (круто) понашање, укључујући и крутост улога.
  3. Морална и духовна негипкост, окошталост.
  4. Афективна негипкост – Преоблавдавање једног те истог осећања – кривице, жалости, гнева.

Нарушење индентификације свога «Ја», распознаје се по следећим признацима.

  1. Неумеће да се поставе своја требовања или да се брине о својим потребама.
  2. Тешкоћа определења граница свог «Ја» (граница личности), тешко је оделити своју бол од боли других.
  3. Зависност од другх личности – потреба да се од других добије потврда своје личне вредности, наметљиво неспокојство о томе како ћеш изгледати у очима других.

Смућење, збуњеност. Распознају се по следећим признацима.

  1. Постојана неувереност у том шта је норма.
  2. Постојана неувереност у том шта је реално.
  3. Постојана неувереност у своја осећања, укључујући и тенденцију да се сва осећања одреде са једним знаком.
  4. Лаковерност.
  5. Неодлучност.

Ако налазите у себи признаке у 5 и више од 8 набројаних области, онда се ви односите к сазависним личностима.

У тексту је кориштен материјал Др. Москаленко В.

Тестови су условни и не могу да претендују на универзалност.  

 

Ако решите да вам стоји порадити над собом по оздрављењу од замке сазависности – Ви се можете обратити к специјалистима у тој области, или укључити се на рад по Програму 12 корака Анонимних Удружења (погледај https://poznajsebe.wordpress.com/2014/08/10/lecenje_zavisnosti_po_programu_12_koraka/  www.aasrbija.com Контакт bgirena@ikomline.net)

Преведено са http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2561

Kако они налазе једно друго?

— До удаје сам била уверена да никада нећу бити жена алкохоличара. Али, ево, пред вама сам. Ја сам жена алкохоличара, говори лепа тридесетдвогодишња жена. Назовимо је Света.

— А због чега сте ви тако чврсто обећали себи да се нећете удавати за алкохоличара? – питам је ја.

— Управо због тога што је мој отац  алкохоличар. Нагледала сам се ја свога татице. Не бих желела да се тако „усрећим“.

—    Како сте се упознали са својим будућим мужем?

Света се са задовољством отвара за разговор:

– Била сам у гостима. Пред крај вечере гледам, кад тамо у углу седи ”оно“ –  у пијаном и јадном стању. Одмах сам пожелела да га спасим.

Више пута сам чула овакав (или сличан) израз –  ”оно” у односу на мужа управо од жена чији су мужеви болесни алкохоличари. Зашто те жене воле овакве изразе, не знам. Да ли зато што одбијају да мужа признају за мушкарца, или пак негде у дубини своје свести он за њих уопште и није брачни партнер већ објекат за спасавање?

— И шта сте тада ви предузели у гостима? – настављам разговор.

— Позвала сам такси, буквално га унела у ауто и послала кући.

— И ви мислите да сте га тиме спасли?

— У сваком случају била сам спокојна и уверена да “то чудо” те вечери више неће упасти ни у какву „ситуацију“.

Размишљам о Светиним речима: „спокојна и уверена”. Могуће је да се у њима крије одгонетка њеног брака.

Могуће је да се код Свете из било ког разлога лако појављује узнемиреност. Да би некако изашла на крај са својим унутрашњим немиром, потребно јој је да сместа нешто учини.  Узгред, Света и није нешто нарочито уверена у сопствену вредност. Она не верује да је вредна пажње и вредна као особа. За потпору сопствене вредности потребни су јој подстицаји споља. Потребно је да те други људи похвале, да те вреднују као добру особу. И ево, она спасава мушкарца кога види први пут, а награда је — веће самоцењење. Могуће је и да се јавила неисказана помисао: „Ето какав сам ја мајстор свог заната! Други људи би га можда заобишли а ја сам га спасила. Ја сам  херој”.

Но, наш разговор се наставља.

— Колико је мушкараца било на тој вечери?

— Десетак људи.

— Да ли је неко покушавао да вам се удвара?

— Да, али су ми се учинили досадни, незанимљиви.

Света даље прича како ју је будући муж док је био трезан привукао тако сјајним странама своје личности.

Међутим, ја размишљам о нечему другом. Ако је, дакле, жени суђено да се уда за алкохоличара, онда ће од њих десеторице, чак и између двадесеторице мушкараца она изабрати управо њега.

Шта се заправо догодило на тој седељци? Он је дозволио себи да испадне слабић, да буде беспомоћан, чак и неспособан да се држи на ногама, њега су „унели” у кола. Она је показала своју бољу страну — спасавала је, саосећавала, одлучно деловала. Супротности су се среле.

Прича о њеном животу

Још у најранијем добу, Света је сопственим очима гледала како је њена мајка поступала управо у таквим приликама. На седељци је учинила управо то што је радила и њена мама. Лекције научене у детињству претварају се у аутоматске реакције. Мушкарац не може да се побрине о себи — то таквим женама какве су Света и њена мама представља сигнал да се побрину за њега како би му осигурале безбедност. Најважније у свему томе је што су жене задовољиле своју потребу да некога спасавају, да некоме послуже, да преузму туђу одговорност на себе. Суштински, то је спадало у домен његове одговорности — да одговара за последице опијања чак и да се уплео у неку типичну неприличну ситуацију. Он заправо ту одговорност скида са себе, док је она прихвата. Крпа је пронашла своју закрпу.

Установљено је да се око 60% ћерки алкохоличара удају за мушкарце који су већ оболели, или пак за оне који ће тек оболети од алкохолизма. Тенденција се не нарушава чак ни ако се мајка развела од ћеркиног оца (Seattle M., 1987). По становишту психолога, тај животни сценарио се записује у подсвести девојчице веома рано — до шесте године (Берн Э., 1992).

Света је деловала у сагласности са својим животним сценаријем. Слика коју је видела у гостима била јој је болесно позната још из детињства: пијани беспомоћни мушкарац. Кроз читав живот, њена мама се малтретирала са њеним оцем. Неговала га је, спасавала, дајући ћерци скривену поруку да се управо у томе садржи предназначење жене. Да ли је мама успела да спаси мужа? Не, али је сценарио већ био формиран. Преправити тај животни сценарио је прилично тешко, мада је у принципу могуће.

Сви се ми осећамо лакше у познатој ситуацији, сигурније него у непознатој. А Света се нашла у добро познатој ситуацији – она се са мамом заједно борила за да отац буде трезан. То јој није успело у детињству. Тиме се код ње јавила још јача жеља да поново одигра сличан животни сценарио, само овог пута са срећним расплетом.

Илузије

Жене алкохоличара силно верују у снагу љубави, као и у то да ће оне сигурно успети да „преваспитају” своје мужеве. На примеру сопствене породице, па чак и из примера историје човечанства може се видети да је немогуће променити и преправити човека Једино сâм човек може променити себе, а не неко други. Међутим, све жене верују у своју моћ, све мисле да оне могу да „обликују ” мужеве. „Ја сам те обликовала из онога што си био…” Такве жене су у власти илузија.

Илузије се појављују онда када се човек судари са непремостивим препрекама. Саме илузије доводе до још већих проблема. Пре или касније, неопходно је прихватити реалност. То бива болно, али другог пута нема.

Глад за љубављу и самовредновање

Без обзира на сјајна постигнућа у спољем свету и успешност на послу, Света има веома ниско вредновање себе, ниско самопоштовање. У дубини душе она себе није сматрала ни способном, ни талентованом, нити вредном љубави. Она себе као од шале уме да назове „идиотом“ (тако лоше изражавање о самоме себи није добро чак ни у шали). Света није умела да прима поклоне и комплименте. Снебивала се, чак ју је било и срамота, као да је она недостојна пажње или комплимената.

Међутим, да бисмо боље разумели зашто се Света тако понаша сада када је одрасла, потребно је да се осврнемо на њено детињство. Болест од које болује Светин отац спречава га да испољи своју родитељску љубав. У стварности, и мама и тата јесу волели своју ћерку али су били толико окупирани проблемима које алкохол доноси у породицу, да им није било до ње. А Света није доносила проблеме у кућу (дете као да је осећало да тих „лепих“ ствари у њиховој породици има и превише) — добро је учила и била је више него одговорна за своје године. Изгледало је као да такво дете и нема потребе за посебном пажњом и доказима да је вољено. Међутим, истина је у томе да свако дете има потребу за тим. Тако је код Свете настао недостатак љубави у родитељском дому. У тренутку одрастања, она је била гладна љубави.

Несвесно, такве девојке бирају себи за мужеве проблематичне, а често и лакомислене мушкарце — алкохоличаре, промашене, који су повремено завршавали у затвору, непризнате геније, разведене, удовце са децом… Такав ме неће оставити, заваравају се оне. Типична несрећна удаја од првога дана. Недостатке мужева оне виде, али понекад им то иде на руку. Из њихових недостатака могу се извлачити потврде своје вредности: „Ја сам боља од њега, ја се не опијам”.

Ниско самовредновање, недостатак самопоштовања, недостатак уверења да оне као жене могу бити вољене или обдарене талентима —то су психолошке особине жена којима прети несрећна удаја.

Било би добро да се почне са бригом о себи

           

Пре но што се учини било шта уместо другог, а не за другог, упитајте себе: Чији је то проблем? Ако је то његов проблем тада немојте журити да га натоварите на своја крхка плећа.

Размислите о својим ограничењима, о границама своје личности. Потребно је сагледати јасно где престајете Ви, а где почиње други човек.

Обично, када односи нису складни корисно је преиспитати границе. Границе — то су дефинисане тачке које гласе: „Ето, дотле ја могу да идем. Ето то је то што ћу ја да урадим за тебе, а ово је оно што ја нећу никада чинити, а ево ово нећу нипошто да трпим од тебе”.

Шта чинити са самовредновањем? Здраво самопоштовање је једноставно поверење у сопствену вредност. Оно зависи од тога какво је било Ваше детињство, од тог склопа околности. Али сада када сте Ви одрасла особа, ви не морате да живите по сценарију написаном још у детињству. Једноставно реците себи: „Ја нисам гора од других”. А да се не бисте уобразили и постали горди придодајте: „Али нисам ни боља од других. Ја сам просто особа која има своје људско достојанство”.

Свакако је потребно да се изборите са неким својим страховима.  Сопственим снагама је то тешко. Постоје групе самопомоћи попут Ал-Анон-а, постоје и познанице које су у сличној ситуацији као и ви. Не устручавајте се, упитајте пријатељицу: „Да ли и ти такође полудиш попут мене када се твој муж негде задржи?” Причајте са људима којима верујете. Најзад, постоји и психолошка помоћ.

Добро би било и да научите како да без агресивности заступате своје ставове.

Не постоје никаква правила о томе кога смо дужни да волимо, а кога нисмо, нити правило са ким морамо да градимо узајамне односе, а кога да избегавамо. Управо су нас сопствене грешке на том путу и начиниле онаквима какви смо данас. Дакле, није све било узалуд. Превладавали смо тешкоће и духовно напредовали.

Седите са својим вољеним у погодном тренутку и расправите с њим шта вам је од њега потребно. Само немојте говорити: „Мени је потребно да ти престанеш да пијеш”. Потребна вам је његова љубав? Тако му и реците. Ако ви сами не можете да га волите а да знате да ваши захтеви неће бити испуњени, у том случају на вашем месту ја бих рекла следеће: „Ако ти не престанеш да пијеш, ја нећу више моћи да те волим”.

То је практична формула: „Ако ти радиш тако, ја сам принуђена да урадим овако”. Само немојте обећавати оно што нећете урадити, не претите му разводом. Јер, ко ће вас после тога схватати озбиљно?

Научите се да задовољавате своје потребе. На крају крајева, у животу је веома мало таквих ситуација које је могуће побољшати а да се при том не позабавимо самима собом и ако не будемо давали себи оно што нам је потребно.

Аутор: Валентина Москаленко, психотерапеут, доктор медицинских наука.

Превод: Миодраг Рођенков

Извор: Перејит.ру

http://www.imanade.org/zivot-sa-alkoholicarem-kako-oni-nalaze-jedno-drugo/ 

ОСЕЋАЊА КОД ДЕЦЕ РОЂЕНЕ У ПОРОДИЦАМА АЛКОХОЛИЧАРА

Садржај: Увод, Низак осећај сопствене вредности.  Грешке.  Завршавање послова.  Негирање (одрицање).  Гнев.   Потиштеност.   Страх.   Кривица.  Стид и изолација.  Жалост, губитак.  Горке поруке из детињства.  Почетак оздрављења.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство».

УВОД

Породице алкохоличара, дисфункционалне породице, представљају основу за развој зависности, као и других проблема за чију појаву су доста заслужне трауме из детињства. Због тога се дисфункционалне породице зову нездраве породице, а функционалне – здраве. Упоређивање здравих и нездравих породица извршили смо раније (1). Чест случај дисфункционалне породице јесте породица у којој један родитељ болује од алкохолизма, а други пати од сазависности.

На примеру таквих породица разматраћемо специфичности емоционалног развоја деце.

СИСТЕМА ЕМОЦИОНАЛНИХ КООРДИНАТА ДИСФУНКЦИОНАЛНЕ ПОРОДИЦЕ

Расти и одрастати јесте тешко, а расти у кући алкохоличара, може да буде неподношљиво тешко. Милиони одраслих мушкараца и жена одрасли су у породицама где је живот био подређен алкохолу.  Милиони деце и данас живе у таквим породицама, ако то може да се назове животом. Моје искуство у раду са децом од родитеља оболелих од алкохолизма приморава ме да се сложим са мишљењем Цермак Т.Л (5),који је психолошке трауме деце у тим породицама упоредио са трауматским искуством ратних ветерана, познатим под називом пострауматски стресни поремећај(ПТСР). Овај синдром се јавља код ратних ветерана када почињу да се прилагођавају животу у миру, дакле, после завршетка рата. Деца од родитеља оболелих од алкохола доживљавају стрес који може да се упореди са губитком блиске особе

В.Е.Робинсон (4) је породицу алкохоличара упоређивао са пољем психолошке борбе. Деца су често принуђена да бирају на чијој страни да се боре – «да ли на страни маме или тате». Понекад линија фронта пролази између родитеља и деце.

Често се догађа да је детету лакше да се сложи са родитељем који пије, а теже са другим, трезним родитељем који пати од сазависности. Сазависни родитељи су често нервозни, јер су од те борбе уморни. Они су уплашени, нервозни и осећају напетост због понашања супруга. Ова осећања родитељи несвесно транслирају на децу. Најмања кривица деце довољна је да се сазависни родитељ раздражи, унервози, ожалости.

Неки родитељи покушавају да гуше своја истинска осећања и да их сакрију од деце. Ово неизбежно доводи до експлозије негативних осећања. Те пројаве емоција деци нису јасне. Осмогодишњи Тољик збуњено је рекао: «А наша мама се стално свађа».

Сазависни родитељи се очајно боре да у породици све изгледа нормално. Толико су обузети спремањем куће да то исцрпљује сву њихову психичку енергију и довољна је само једна искрица да дође до експлозије. Тада могу да према деци демонстрирају такав равнодушан однос: «Ради шта хоћеш, само ме остави на миру». Болесни алкохолизам окупира сву пажњу тако да се цео живот у кући врти око њега и његових проблема. Деца се осећају одбачена, нежељена, невољена.

ФОРМИРАЊЕ ЕМОЦИОНАЛНЕ СФЕРЕ ДЕТЕТА

Низак осећај сопствене вредности

Свест о личном достојанству, сопственој вредности, надарености и уникалности код детета се развија само ако му родитељи поклањају онолико пажње колико је потребно једном детету. Пажња, коју су синови и ћерке од родитеља оболелих од алкохолизма добијали, помешана је са отровним (токсичним) емоцијама. Они дете мало хвале, а много критикују. Речи и алузије дете интерпретира као негативне представе о себи (3)

  • Ја нисам много битан човек.
  • Ја се стално саплићем.
  • Ја другима стварам проблеме и тешкоће.
  • Ја нисам привлачна (привлачан).
  • Ја  сам веома бучан или тих, или незграпан (или било што друго)
  • Ја нисам бистар – ја сам глуп
  • Ја ништа не могу да урадим како треба.
  • Мени ништа не може да се повери.
  • Ја сам егоиста и тражим превише.
  • Мене не воле.
  • Ја сам непожељан, непотребан.

Чак и једно, или два слична убеђења довољна су да се код детета формира низак осећај сопствене вредности,  пошто ове поруке  долазе од њему најзначајнијих особа – родитеља или особа које их замењују.

Грешке

У здравим, функционалним породицама родитељи дозвољавају деци да праве грешке, јер, преодолење грешака помаже у расту и развоју детета. Чланови такве породице подстичу како одрасле, тако и децу да интензивније испитају непознате стране живота, и сви чланови породице сносе одговорност за своја дела.

У здравим породицама код деце се развија свест да припадају тој породици, јер они осећају позитивну повезаност и тесну везаност чланова породице једних за друге. У исто време се у здравој породици уважавају и цени индивидуалне различитости.

Деца из болесних породица, породица алкохоличара, себе виде кроз замагљено стакло погледа на свет својих родитеља. Грешке у породицама алкохоличара једноставно су – забрањене. Алкохол подрива  и раствара самопоштовање човека и свих чланова породице. Деца не знају да ли имају подлогу под ногама. Они не могу чврсто да стоје на својим ногама јер су њихови корени, односно родитељска породица, болесни и слаби.

Неувереност у то шта ће бити не само сутра, већ ни у то шта ће се вечерас да се догоди, од деце прави мале војнике-стражаре. Деци је неопходно да стоје на стражи како би били спремни да се суоче са проблемом, и да се заштите. Они се храбро боре како би победили, у принципу, несавладиви проблем. Непредвидивост догађаја у породици – јесте једина постојана и предвидива карактеристика таквих породица.

Ако се у породицама алкохоличара и назире нека слога, то је негативна слога постројена на критицизму, насиљу, непостојаности(несигурности), одрицању и прекомерном стресу. Ту је преживљавање могуће, али, по којој цени? Преживљавање ту замењује живот, раст и развој. Преживљавање није живот. Личностни развој детета се зауставља. Долази до фиксације на свом осећању неадекватности, понизности.

Завршавање послова

У здравим породицама родитељи постојано удељују пажњу послу који дете обавља и завршава. При томе, очекивања родитеља су реална, а похвале и подршка – постојане. Родитељи давају детету осећање да они руководе његовим животом и у исто време му дозвољавају да се осећа као самосталан човек.

У породицама алкохоличара признање и похвалу за завршене послове дете добија у зависности од расположења родитеља и од стања родитеља-алкохоличара.  Ту се углавном чују критика, а не охрабрење. Заједно са задахом алкохола у ваздуху се осећају могућа понижења, насиље – физичко, емоционално, сексуално. Ова очекивања зависе од нивоа алкохола у крви болесног члана породице.

Негирање (одрицање)

Породица игнорише алкохолизам и сматра да је управо такво неодговорно понашање алкохоличара допустиво. Негирање као форма психолошке заштите, помаже да се савлада бол. «Тајна породице» заштићена је маскама и пажљиво бираним речима у току разговора. И мада то помаже да породица преживи, у исто време негирање болести подржава дуготрајно присуство алкохолизма.

Сазависник, тј. родитељ који је живи трезно, пред децом  се претвара да се ништа посебно не догађа и инсистира како би деца управо тако и прихватали стварност. «О, твој отац није алкохоличар. Он просто много ради и дозвољава себи да се понекад опусти».

Родитељ негира оно што дете види својим очима. Дете је збуњено, оно почиње да не верује реалности. Деца су принуђена да своје слутње(подозрења) гуше и да минимизирају своја осећања у односу на родитеља који пије: « Кад је мама тако рекла, значи, није баш све тако лоше како се мени учинило». До деветогодишњег узраста деца на свет гледају првенствено очима родитеља. Они сумњају у сопствена запажања и негирају их. Зтим стичу навику да лажу вршњаке и да негирају то што се дешава у породици.

Споља гледано, деца делују као потпуно нормална. Дечаци и девојчице настоје да буду онакви какви треба да буду по мишљењу родитеља – натпис, визит карта непостојећег благостања породице. Тaкве породице се зову фасадне породице. Споља је све нормално, а унутра кошмар. Прави(најдубљи) пакао постаје уобичајено стање.

Гнев

Гнев је најраспрострањенија емоција код деце који се јавља као реакција на алкохолизам родитеља. Иако одрасли себи дозвољавају да се гневе, испољавање гнева деци је обично забрањено. Истина, одрасли ретко служе као здрав модел како треба изражавати гнев. Дете, дакле, нема од кога томе да се научи. Дете зна да несме да се љути и да то није исправно. Свој гнев оно често скрива под маском привидног осмеха. Касније то може да доведе до сиромаштва осећања. Како је писао Е. Фром: «На почетку дете одриче се да испољава своја осећања, а на крају се отказује и од самих осећања». (стр. 203) [2].

Гнев код детета може да се јавља због низа узрока. На пример – одбијање родитеља да подржи дете за време спора, издаја, двојне поруке («Ја тебе волим. Иди одавде и не мотај ми се око ногу»). Родитељи често не испуњавају своја обећања. Ако један родитељ пројављује грубост према детету, а други то види и не штити га, ту ситуацију дете доживљава као издају. Пијани родитељ детету може  да ломи играчке и друге ствари драге детету да поквари.  На уништавање његове својине дете може да реагује гневом, па чак и бесом. Испод тих осећања лежи бол, туга и горчина постојања.

Потиштеност

У односу на децу чији родитељи нису болесни од алкохолизма, деца родитеља алкохоличара веродостојно(истински) описују своје детињство као несрећно. У зрелим годинама они дупло чешће оболевају од депресије од деце која нису из породице која болује од алкохолизма. Депресија је доживотно наслеђе иако се често јавља само периодично. Добра вест је да од депресије ипак не пате сва одрасла деца. Очигледно је да се боље осећају деца чији се родитељи лече од алкохолизма и постижу дужи период уздржања од употребе алкохола.

Страх

Страх и лоша предосећања такође постају уобичајена осећања. Непредвиђеност родитељских очекивања и њихова реакција, рађа осетан страх од неизвесности. «Да ли ће отац данас доћи трезан? Да ли ће мама да виче на оца? За што ће данас да ме грде?»

Страх од родитељског гнева код деце скоро да не пролази. Гнев у породицама алкохоличара уопште не може да се разуме, он је бесмислен и сталан. Све време неко на некога виче, и неко некога оптужује. Понекад пак чланови породице једни друге туку.

Гледајући све то, дете се учи да избегава конфронтацију да неби још додавао у стално кипући котао.

Кривица

Деца у породицама алкохоличара често осећају кривицу и одговорност за пијанство родитеља. Неки чак сматрају да због њега, детета, родитељ и пије. «Да сам ја добра девојчица, тата не би пио», – рекла је петогодишња Ања. Она је мислила да ће, ако се веома потруди и постане «добра девојчица», доћи крај пијанству. Тако је она гајила своју наду и то ју је спасило од очајања. Деца често мисле да су у стању да зауставе пијанство родитеља.

И кад порасту деца продужују да имају непрестани осећај кривице. Ово осећање лако се пројави у најразличитијим околностима. Ако их неко криви, они са задовољством прихватају кривицу на свој рачун. Одрасла деца алкохоличара улазе у ординацију лекара или канцеларију шефа са већ спремном фразом: «Извините».

Неки од одраслих осећају кривицу због тога што су у детињству помислили: «Боље би било да мој отац умре, онда би одмах све ово престало». Неки осећају кривицу зато што су нешто учинили, можда ударили родитеља. Осећање кривице може да замени осећање гнева. А да ли је кривица лакша од гнева?

У хаотичној кући алкохоличара мало шта може да буде сигурно, безопасно и под контролом. Мајци и оцу се не може веровати. Свакодневни живот је непредвидив, болесна осећања се потискују и пригушују. Деца из породица алкохоличара веома много енергије троше  да би  једноставно егзистирали, постојали, преживљавали.

Стид и изолација

Десетогодишњи Миша често се жалио школском психологу да се деца  ругају његовом оцу када га виде пијаног. То је много смућивало Мишу. Он се због тога са децом није играо, а од вршњака се изоловао баш у време када су постали јак другарски тим. Могућност да код себе доведе другаре Миши је била ограничена. Једино га је Петја разумео, јер је Петја такође имао оца алкохоличара.

Обична прича о деци родитеља болесних од алкохола. Пијанство оца или мајке деца крију и зато избегавају да код себе кући зову другове. Наташин отац је једном у школу дошао пијан. Пао је наочиглед целог разреда. Деца су се кикотала и знатижељно гледала на њега. Наташа се много смутила и постала тако стидљива(повучена) да је говорила шапатом. Она се много стидела свога оца, затворила се и ни са ким се није дружила.

Многа деца из таквих породица око себе праве невидљиви зид, више живе у маштама и фантазијама него у реалном свету. Они као да инкапсулирају своја осећања и ту капсулу не отварају је до тридесет или четрдесет година.

Жалост, губитак

Поставља се питање: „Да ли деца од родитеља болесних од алкохолизма са таквим тешким емоционалним искуством могу да постану потпуна противречност својим родитељима? Да ли они могу да изграде функционалну породицу?“

Антон Петрович, 34 године, рекао је: „Ако сам ја одрастао у породици алкохоличара, желео бих да апсолутно не личим на своје родитеље. Жарко сам желео да имам своју здраву породицу, можда због тога што такву никада нисам имао. Никада нисам осећао да сам део своје породице, а више од свега сам баш то желео. Када бих ја живео у нармалној породици, вероватно ми то не би било тако важно“.

Туга код деце од родитеља који су болесни од алкохолизма може да се  испољава на разним нивоима. Одсуство нормалне породице код детета може да одаје осећање губитка, туге, изгубљеног детињства. То осећање у будућности човека с времена на време може да посећује. Сетите се речи Антона Павловича Чехова: «У детињству ја нисам имао детињства»? Губитак безбрижног, радосног детињства може да буде узрок туговања – психолошког процеса од 5 стадијума, које је описао Е. Кублер-Рос.

До ступања у пубертет дете није потпуно свесно свог процеса туговања због губитка родитеља, губитка физичког или психолошког («отац се утопио у вину»). Ово осећање спречава даљи развој идентитета детета, спречава да види себе као уникалну личност са осећањем сопственог достојанства и вредности. Неразрешено осећање туге и губитка може да помрачи живот и да спречи дете да изгради своју породицу.

 Горке поруке из детињства

Са каквом представом о себи деца родитеља болесних од алкохолизма ступају у зрели живот?

Таква деца су у најмању руку усвојила четири отровне поруке:

1.   Ништа не могу да урадим како треба;

2.   Не могу исправно да мислим;

3.   Никоме не могу да верујем осим самом себи;

4.   Ништа не морам да осећам, нити да испољавам своја осећања.

 Почетак оздрављења

Психотерапија одрасле деце од родитеља болесних од алкохолизма може да почне од анализе осећања које је човек искусио у детињству, а која осећа сада. Раније је ретко коме могао да у поверењу и тајности каже оно што  осећа. Одраслој деци од родитеља болесних од алкохолизма на једној од првих терапија треба предложити наведене вежбе. Ово је тек почетак.Терапија је дуга. Резултати могу да буду позитивни и значајни.

Вежба «Преиспитујемо протекло искуство»

Прочитајте доле наведени списак.

Почињете да оздрављате онда када почнете да цените читав свој протекли опит. Могуће је да сте у прошлости имали емоционалних недостатака – да су преовладавала једна осећања која нису дозвољавала другим да се пробију. Емоционално сиромаштво задржава раст личности.

Опустите се. Заузмите комфортан, удобан положај.  Читајте наведени списак и по свакој тачки постављајте себи питање: «Да ли сам преживљавао страх од одбачености?» «Да ли сам осећао тешкоће у успостављању блиских узајамних односа?»

Означите квачицом осећања која се односе на ваш протекли живот.

Открићете да се понешто од наведеног односи на вас, а понешто не. Не треба да осећамо само кривицу. Ако нека осећања важна за вас, (преживљавања, проблеми) нису укључени у овај списак, једноставно их додајте.

– Страх одбачености

– Тешкоће у успостављању блиских узајамних односа (интимности)

– Неповерење

– Напетост

– Нагла промена расположења

– Ниска самооцена, недостатак самоуважавања

– Булимија (преједање), нервна анорексија (одбијање хране)

– Алкохолизам лични и код нама блиских људи

– Лаж

– Пристрашће к преживљавању усхићења, узбуђења

– Зависност

– Случајне сексуалне везе или други сексуални поремећаји

– Појава насиља са своје стране или запажање насиља од стране ближњих који су ти значајни

– Прекомерна одговорност или претерана неодговорност

– Претерана реакција на нешто или претерана равнодушност

– Импулсивност

– Склоност критиковању и осуђивању других

– Неспособност опустити се

– Потреба контролисања других

– Потреба да добијаш похвалу и подршку, одобравање

– Компулсивно (готово насилничко) понашање код себе или код блиских значајних особа (преједање, настојање да нешто изузетно постигне по сваку цену, пушење, злоупотреба психоактивних супстанци).

Сада јасније увиђате неке своје психолошке специфичности  које могу да праве проблеме у вашем животу.

Увиђати своје проблеме – јесте веома важан део излечења.

Могућност да се размотре неке од набројаних проблема у условима групне терапије, доноси олакшање и наду на исцељење.

Списак литературе

1. Москаљенко В.Д. Одрасла деца болесна од зависности – група високог ризика // Психичко здравље. – 2006, № 5(5). – С.61- 67.

2. Фром Е. Бекство от слободе. / М.: «Прогресс». – 1990. 271 с.

3. Black C. Children of alcoholics as Youngsters- Adolescents – Adults / New York : Ballantine Books. – 1981. – 203 p.

4 Robinson B.E. Working with Children of Alcoholics. D.C. Health and Company/Lexington, Massachusetts/Toronto: Lexington Books. – 1989. – 253 P.

5. Cermak T.L. A primer on adult children of alcoholics. Pompano Beach, Florida : Health Communications. – 1985.

Аутор: Москаљенко Валентина Дмитријевна

Превод: Танкосава Дамјановић

http://www.realisti.ru/main/vred_piva/alkogolnaya_semya_deti_bolnyh_alkogolizmom_roditeley.htm#ixzz35IzB7qCV

Жртвеност у сазависности

Аутор: свящ. Евномиј 11.2.2014, 21:53

Реч је о хришћанском поимању жртве и начину жртвености која се сусреће у сазависним односима с алкохоличаром (наркоманом итд.), или при љубавној зависности.

Многи људи,  који међу ближњима и пријатељима имају зависника од алкохола или  наркотика, сматрају да, најбољи начин да би се достигла срећа јесте да се у корист објекта, око кога се врти цео њихов живот,  жртвују они лично. Ипак, на дуже време, они установе да сва њихова снага коју су потрошили на овисника, не зауставља његову болест која чак постаје и прогресивнија, а да су они лично потпуно исцрпљени.  Тек тада они почињу да се обраћају стручњацима и схватају да такво њихово понашање уопште није врлина, већ симптом болести која има заједнички назив – сазависност, другим речима, потчињавање свог живота зависности блиског човека. У неким изворима примећује се да је зависност од алкохола (као и од осталих зависности: дроге, хране, игара…) – породична болест.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести зависности јесте – одстрањење (удаљавање). Управо оно омогућава рођацима зависника да престану да играју у драмском позоришту, „ да се охладе“, да сагледају ситуацију са дистанце, да крену да раде на сопственим грешкама, односно, да се лично и сами отрезне. Ипак, управо ова реч се најтеже прихвата код сазависника. Често, на почетку сусрета они кажу да су ради свог ближњег – зависника спремни „на све“ . Пракса је показала да израз „на све“  значи покушати „нешто са њим учинити“. „На све“- осим на оно што је стварно потребно – одстранити се и почети да оздрављаш свог дела болести. „Ако се ја уморим,  небо ће да се сруши“ – тако може да се изрази њихово унутрашње осећање.  (На ову тему постоји изузетна предвеликопосна публикација –  http://www.matrony.ru/ya-ustanu-i-nebo-upadet/).С друге стране, понекад и свештеници неискусни у овој области такође говоре о неопходности „да носиш крст“ живота са алкохоличаром, о трпљењу  и о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности да за њега чиниш још веће подвиге молитве, великих поклона (метанија), одлазака на ходочашћа. Не призива ли нас на то и Јеванђеље?

У складу с таквим убеђењем, препорука да се одстраниш, више звучи као утицај либералне психологије пропитане „индивидуалистичким егоизмом“. С тим у вези, наводим следеће напомене :

  1. Одстранити се – не значи устранити се.  Зависника не треба да одбацимо и да га препустимо на милост и немилост судбини, већ да направимо разумну дистанцу од њега, која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће омогућити да оделимо човек од његове болести, не дозвољавајући истој тој болести да нас саме разруши, притом да према њему сачувамо љубав и поштовање. Иначе, како је показала пракса, како време пролази љубав и поштовање исчезавају и пропадају, понекад заувек. Но, не одмах – већ након много година „жртвеног“ живота.

Колико је наша жртва била корисна,  може да се види какве је плодове донела. А ти плодови су, рецимо, од стране мајке или жене зависника, следећи:

  • Психосоматске болести;
    • Повишена раздражљивост;
    • Немарност за потребе осталих чланова породице; ретко испољавање љубави према њима;
  • Агресија на остале чланове породице, посебно на осталу децу, која се осети по многим ситницама од чега она осећају стални притисак од стране мајке[1]
  • Често окривљавање осталих чланова породице, како ништа не раде да би помогли, фактички – „анестезирали “ зависника;
  • Развој осећања искључивости ( „ако не ја, ко онда?“);
  • Тотално осећање неповерења;
    • Унутрашња усамљеност и празнина; осећање типа „мене нико не разуме и не чује, нити цени моју жртвеност(пожртвованост) ради свих њих“;
    • Развој прекомерне бриге о деци, која гуши њихов процес развоја као личности који заједно са горе наведеним плодовима, води ка томе да они сами израстају у малоспособне да изграде здраву породицу;
  • Честе депресије, очајање.

Чини се да је свима јасан одговор на питање: могу да буду такви плодови од јеванђељске жртвености? Након апсолутно не-кабинетских размишљања и осмишљавања искустава бројних сусрета са породицама зависника, управо анализа наведених плодова ме је и довела до открића духовне „подмене“(подвале).

Познато је да информацију коју добијемо споља прихватамо у светлу опита који већ имамо. И када речи Новог Завета или парохијског свештеника о жртвености доспевају у свест управо ове мајке или жене зависника – оне се преламају кроз призму мишљења, који је окупирано и заробљено болешћу сина (мужа). Другим речима, њих прихвата разум који је склон да неадекватно прихвата реалност, разум који је лишен хришћанске врлине трезвености (коју су, узгред, високо ценили свети оци- подвижници). И ово доводи до фине, често неухватљиве подмене (лажне замене) појмова. Чини се да је реч о хришћанској жртви, и споља гледано, трошење (жртвовање) свог времена, здравља и снаге да би спасили болесног зависника. Али, унутрашње устројство сазависнице је такво да сва та жртвеност само потхрањује њено сопствено „ја“. Или језиком психологије – подиже њену личну оцену сопствене вредности.

Набројаћу гране које сам истражио, а на којима се дешава ова опасна подмена:

  • Хришћанска жртва– свесна жртва. Жртва у сазависности –  то је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се не свесно не контролише. Човек живи по изграђеним рефлексима, сасвим као што је писао Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[2] .
  • Хришћанска жртва– слободна жртва, жртва која проистиче из слободне воље. Бити жртва у сазависности – то је стање које нам се наметнуло. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања како је њена улога лажна – њена дејства остају компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не враћа кући, она сама већ не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду ка прозору или на улицу неби ли га угледала… Тј. човек једноставно губи контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези са осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увреде, осуђивања;  често кроз њој пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). Овде праве љубави нема ни изблиза[3]. Због тога се такои појављује болесно „ја“, поза „мученичка“ (на језику психологије – покушај подизања (храњења) своје личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео светсвеједно, Он сваком оставља слободуда ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога се подноси. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот ја њему дајем, а он, нитков један… Ја желим да будем с њим!“ Ако се питање тиче зависности од дроге – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други загнани (измучени њеном бригом). Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Принцип – „На силу неком учинити добро, наметнути некоме срећу, примирити лупајући главом једно о друго“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко ту жртву подноси. Оваква жртва је спремна да „отпусти “ и да прихвати избор човека, а да се сама не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање од Себе Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Жртву на Голготи,  при чему је остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи у Својој Благости. „Ја не желим да вас ичим жалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва приводи до разрушења психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева,приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, се сматра као образ Божији. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси је – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нештоу човеку којим би се хтело овладати, но не сам човек у свој својој целовитости (пуноти) и с његовом личном слободом. Фактички, болест, или маштом створен образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, коначно,  и односи са Јединим Богом. И више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне улоге – спасавајући, контролишући и штитећи од штетних (са становиштва „жртве“)  поступака објекта; –  „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може да се каже да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Ипак, човек који носи ту „жртву“, потпуно је увучен породичном ситуацијом и не примећује шта он, у ствари, чини својом „жртвом“. Чак и када та жена види да њени дејства не само да немају позитиван ефекат, већ узрокују све нове и нове дисфункције ( типа горе наведених), она не може да схвати зашто тако происходи, јер, у својим очима она све исправно ради. Па, и свештеник је говорио, и у друштву је прихваћено да се према алкохоличару понаша управо на овакав начин – иначе, каква би она била добра мајка или жена… И док се она налази у овом координираном дисфункционалном систему, који утиче на све сфере њеног живота, „жртвеност“ ће наставити да руши породицу.

Зато, да би се та „вртешка“  зауставила, неопходна је помоћ споља. Због тога и постоје групе узајамне помоћи типа Ал-Анон (Анонимни Алкохоличари). Рад ових група је уређен тако што учесници добијају могућност да, напокон, увиде са стране шта происходи и да уз помоћ опита и подршке осталих чланова групе направе дистанцу од болести зависника – да се одстрани. А онда, захваљујући достигнутом одстрањењу, почиње обука како да се на другачији и здравији начин реагује. Сада се горе наведене пројаве њене болести постепено замењују здравијим односом према себи и према осталим члановима породице. Уместо срушеног идола, рађа се (не одмах, наравно) право поверење у Бога и спремност да се живи у складу са Његовом вољом.

[1] Ово су живи примери изнети од стране супруге алкохоличара, која се већ налази у програму оздрављења од сазависности, а који су типични за такве породице:

„*Отварам дечији ормар, видим невероватан хаос, згужвана одећа, прљав веш помешан са чистим… Одједном ме хвата бес, брзим покретом избацујем све из ормара и почињем да коментаришем, час бесно,час саркастично: „Све да се поспреми, сортира, сложи!“. Причам детету о комшиници – аљкавуши и упоређујем је са њом.

*Касним у школу, вртић, на посао… Ћеркица не слуша, када је чешљам цвили, љењо се облачи. У разговору губим много снаге, а резултат је – ја се нервирам, почињем сама да је облачим и у гневу, оштрим покретима натучем јој капу на главу. Ћерка чучне, обухвата главу рукама и од страха плаче. Ја мрзим саму себе.

*Упоређујем је са другом децом, указујем на грешке са другарицама… Уз све то и сама се добро сећам како је исто то чинила моја мама, и како сам се заклињала да се ја тако никада нећу понашати.

*Преувеличавала сам какве последице доносе обичне дечије грешке, за сваку измишљала надувану причу о моралу и причала, причала, причала.., док се год ћеркица није „откључаал“ – стајала је као неки стубић и гледала ме безосећајним очима.

* Дете се инати и неће да једе храну за чије кување сам тако много труда уложила. Врти виљушком и досађује се. Ја шизим, хватам тањир и бацам га у канту за ђубре. Дете вришти:  -„Не, немој!“,  а онда плаче, јер осећа кривицу.

*Гласно звала дете по имену када направи грешке од којих се и сам плаши. Догађало се још и да му придику држим не одлазећи од пулта, како би му добро усадила страх и осећај кривице.

*(Од мојих родитеља): догађало се да дођем из школе и на поду угледам избачене ствари из фиока мог писаћег стола. Тако ме мајка стимулисала да одржавам ред.

[2] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у станицу за трежњење. Одатле телефонирају мајци – она оставља све послове, вуче се на други крај града, узима га, плаћа казну (не гледа на то што ће, пре, да му нашкоди тиме, јер је скинула „симптоме“ болести, остављајући саму болест да напредује, и уопште, заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ћерки ципела за школу које су јој веома потребне). А код куће га „откачиње“, „храни“ – а окривљује за то што се догодило све и свја. И све то „аутоматски“, свест чак није ни способна да увиди „са стране“ шта се догодило, нити да процени ова дешавања.

[3] Примери утицаја на зависника од стране ближњих:

  1. Позивају га да се уразуми;
    2. Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
    3. Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
    4. Прете разводом или нечим другим;
    5. Туку га и пијаног поливају водом;
    6. Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
    7. Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
    8. Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;
  2. На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;
  3. Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);
  4. „Довлаче“гаи доводе кући из бара и других „места“ ;
    12. Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
    13. Закључавају га у стану;
    14. Позивају позорника или патролу милиције;
    15. Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „дај да духовник са тобом поразговара“;
  5. Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;
    17. Довозе на „кодирање“***;
    18. Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
    19. Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);
  6. 20. Кришом у храну сипају свету воду из храма, доносе воду од врачара, додају тетурам***;
  7. Покушавају да га „заокупирају“  реновирањем куће и другим пројектима;
    22. Мењајуместо становања (бар на неко време);
    23. Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током низа година у односу на зависника примењује се кружно 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како коме, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најчистијој води манипулација и контроле, које смутно подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто покушавају човека „да сломе“  и да га натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника уклапају са узвраћеним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњему“. То, што човек има слободу, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

Превела Танкосава Дамјановић

http://dusha-orthodox.ru/forum/lofiversion/index.php/t2346.html