Тврда љубав

За родитеље и ближње зависника

Принципи тврде љубави помажу да се сачува здрав разум у случајевима када Вама блиски човек активно конзумира алкохол или наркотике. Исто тако они помажу да не паднемо у „замке“ болести зависности у периоду оздрављења зависника. Пошто је болест зависности хронична и прогресивна болест, јасно је да ће се у вашим новим односима, чак и при условима стабилне ремисије, код вашег ближњег појављивати моменти који ће да провоцирају рецидив. По статистици 70% рецидива код зависника који оздрављају догађа се због неразумевања у кругу породице. Ближњи могу, по старој навици, да покушавају да контролишу наркомана или алкохоличара, да га ограђују, решавају његове проблеме, или насупрот томе, да му не дају апсолутно никакву подршку због старих увреда и накупљеног гнева, уопште не схватајући да таквим поступцима они провоцирају болест зависности. Потом зависник, који је био у фази оздрављења, пада и почиње опет све по старом: страх, брига, безизлазност, осећај кривице и стида, упропаштено здравље и психа. Поштовани родитељи и ближњи, ако бисте се замислили о томе да се можда проблем не крије у Вашем понашању и ако изучите принципе тврде љубави“, далеко мање енергије и живаца бисте трошили на све то, што би довело до колосалних рeзултата, те наркоман или алкохоличар који живи с вама и не жели ништа да мења не би могао да Вас искориштава.

Шта је то тврда љубав?

Ближњи, који живе са човеком зависним од наркотика, на промене у његовом понашању реагују углавном на исти начин: увређеност, гнев, осећање кривице, неурозе, осећање бескорисности и безнађа.

Осећање кривице

Цела породица наркомана је избачена из свог колосека и страда. Родитељи осећају одговорност за стање детета и питају се: „Где сам направио пропуст? У чему је наша грешка?“ Питања су на месту, али, и да дате одговор на њих, нећете наћи излаз из ситуације. Самом зависнику одговара да се ви осећате кривим, па се и он исто тако хвата за ту мисао: „То сте ви за све криви, никада ме нисте разумели! Увек сте само желели да ме потчините себи, да командујете, да ме понижавате (или вам је било свеједно за мене итд.)“ И све то још више појачава осећање кривице код родитеља (или супруге).

Гнев

Све у породици почиње да вас нервира. Нема ништа чудно у томе што иначе уравнотежени и здравомислећи одрасли људи, под утицајем нагле промене понашања свог детета, почињу да говоре и поступају на њима раније несвојствен начин.

У периоду психичке напетости, када су „ван себе“, људи могу да се понашају као прави лудаци. Родитељи могу да: укоревају, прете, изругују се, грде, умољавају, па чак и бију. Али ништа од свега тога, наравно, не иде на корист ситуацији. Наркоман после тога осећа опасност и неприхватање од стране ближњих; та осећања само још више погоршавају његово болесно стање.

Заштита која само штети Вашему сину

Многи родитељи, с циљем да зависника заштите и сачувају од сувишних непријатности, сами враћају његове дугове, оправдавају га у школи или на послу, измишљају разлоге његовог одсуства, ако њих позову, такође, лажу. Родитељи се боје да ће наркоман учинити себи нешто лоше, зато и покушавају да се умешају и исправе његове грешке, с најбољим побудама. Многи све то раде побуђивани осећањем кривице. Други не могу да издрже да гледају сина/кћер како страда, а многи у првом реду мисле о својој репутацији..

Награда за лоше понашање

Када наркомана спасавају и изглађују његове грешке, на тај начин родитељи заправо јачају његову склоност да и даље настави с истим таквим понашањем, што и јесте главни узрок невоље у којој се нашао. Испада да он за своје лоше понашање добија награду, најпре у виду уживања од наркотика, а касније и од тога што су последице нулиране, на послу сређено, дугови враћени, продане ствари замењене новима. На такав начин су „брижни“ родитељи учинили све могуће како се дете не би сусрело са последицама свог понашања и извело неки закључак. Дете коме постојано опраштају за то што он/она изостају са посла или из школе, а касније бивају и избачени, за то што у кући не узима на себе никакве обавезе, за то што губи (а касније и краде) новац или ствари – такво дете се у својој породици учи да буде неодговоран и бескористан и за цело друштво.

Ишчезава љубав

У породицама где се појавила пристрасност к наркотицима, осећа се смањење љубави. Ми смо, ипак, само људи и наша љубав је умногоме условљена. Ако се љубав не награђује према очекивањима, она се гаси. Љубав се храни и живи љубављу. Ако као одговор на нашу љубав не добијемо заузврат ништа добро, она постаје – горчина.

Потребна је тврда љубвав

Када наркотици (укључујући и алкохол) за оне који их конзумирају постану важнији од ближњих, осећање љубави пролази озбиљан испит и, нажалост, злоупотреба наркотика често убија ту љубав. Родитељи наркомана који су постали свесни свог погубног повлађујућег понашања открили су алтернативу таквом понашању, а то је „тврда љубав“. Волети своје дете тврдом или суровом љубављу значи бринути о њему толико да бисте му могли рећи „не!“ као одговор на његову злоупотребу, и бити спремни да узвратите на његове увреде.

Тврда љубав говори наркоману: „Готово је, доста је било. Више не желимо да те извлачимо из проблема у које сам себе увлачиш; ми те волимо и зато ти говоримо: ако хоћеш да страдаш – страдај. Ако нећеш – тражи себи пут спасења.“ Када родитељи нађу у себи снаге и трпљења да примене тврду љубав, као разултат тога, свако за себе почиње да носи своју одговорност и процес оздрављења је почео.

То је јединствена шанса да се победи болест зависности којом су у овом или оном степену погођени сви чланови породице.

 

Дванаест корака тврде љубави

 

  1. Немоћан(-на) сам да спречим сина / ћерку да се дрогира. Обраћам се за помоћ љубећем Богу.

Родитељи наркомана, придржавајући се програма „Дванаест корака“, признају да су немоћни у борби против наркоманије и да нису у стању да исправе живот другог човека. Признати своју немоћ, не на речима већ на делу, уопште није једноставно. Већину нас просто запањи та мисао – „Оставити дете да се суочи с проблемом један на један!“. Ми нисмо у стању да одвојимо проблем сина или ћерке од свог проблема. „Морам нешто да урадим с њим / њом. Ако се он / она и даље не мења, значи треба још више да се потрудим“, – сматра мајка наркомана. Родитељи су уверени у то да се ствар још увек налази у њиховим рукама, треба само више да грде, прете, да буду упорнији, да моле итд. И одједном, први корак им предлаже да „Пусте и признају своју немоћ“.

Убеђују нас: не треба ништа да радите, узалудно је да покушавате да заштитите наркомана од критичне ситуације у коју сам срља. А нама се чини да ствари стоје баш супротно, да управо ми морамо и можемо да решимо синовљев / ћеркин проблем. Зато, тек кад се добро намучимо и исцрпимо физичке и моралне снаге у потрази за средствима којима бисмо утицали на наркомана, можемо да се помиримо с чињеничним стањем и да признамо да „ми нисмо у стању да га променимо, његова болест је јача од нас“.

Само у својој немоћи ми признајемо да немамо снаге да променимо одлуке другог човека (чак ни свог детета). Покушаји да управљамо њиме / њоме не дају никакав резултат: дете се све више удаљава од нас. Све оно што пишемо овде нису само логички закључци – то је искуство других родитеља. Они су пре вас прошли тај пут и тврде – пут ка оздрављењу почиње од Првог корака: Треба признати своју немоћ и „Пустити“. Тај корак је лакше урадити када знамо да постоји „Виша сила“ (или Бог).

Ви, заправо, не напуштате болесно дете, ви њу / њега поверавате бризи љубећег и Свемогућег Бога. Наравно, ви сами не престајете да је / га волите и да се бринете за њих, већ само престајете да вршите притисак, да утичете, да покривате његове / њене грешке. Свакако, Ваше живо срце ће бити пуно страха, али ћете га савладавати уз помоћ Божију и других људи који имају исти проблем као Ви, али који су већ прекорачили црту очајања. Радећи на себи, јачајући дух и стичући знања о болести „наркоманије“ Ви ћете расти и постајати све здравији, а то ће се одразити и на самог болесника.

Признање сопствене немоћи је почетак пута ка оздрављењу.

  1. Мој син / ћерка има своје индивидуалне потребе и осећања; потрудићу се да се пажљиво односим према његовом / њеном унутрашњем свету.

Човек у сваком узрасту има одређене потребе. Беби су потребни нежност, дојење и чување. Деци су потребни заштита, учење, искрено и добро васпитање. Адолесцент треба да види и да упозна спољашњи свет, да осети да га цене слични њему. Одраслом човеку је потребно да има осећај сопствене вредности и животни циљ.

Човеку је у сваком узрасту потребно да задовољи основне потребе које су му неопходне за опстанак – храна, кров над главом и одећа.

Осим главних, постоје и друге, подједнако важне човекове потребе: жеља да буде цењен и жељен. Такође су нам потребни душевни мир у погледу нас самих и других људи. Нама је тешко да осетимо потребу другог човека ако је он равнодушан према нашим осећањима, а такође и својим.

Кад дете већ навикло на дрогу почиње да лаже, да буде грубо, превртљиво и покушава да нас примора на нешто, ми се љутимо, секирамо се, а понекад губимо присебност и чинимо неразумне ствари. Кад он / она потпуно занемарују своје здравље, свој живот и будућност, родитељима је врло тешко да воде бригу о таквом детету. И како човек да воли дете које лаже, превртљиво је, бежи из школе, добија „кечеве“, „лети“ из школе, које је код куће безобразно, не помаже, не жели ни о чему да разговара – како га / је волeти?

Кад дете улази у пубертет оно осећа снажну потребу за сопственим значајем, за самосталношћу, и зато се не повинује нашем свезнању и томе да ми доносимо одлуке уместо њега. У кршењу забрана он проналази задовољство, јер макар на тај начин постаје већи у својим очима и у очима својих другова.

Тешко нам је да поднесемо кад у потрази за тим да буде цењен дете скреће са правог пута и може да нанесе штету себи и другима. Али треба да схватимо да су потребе за сопственим развојем, за развојем без нашег руководства, толико дубоке и снажне да се дете удаљава од нас управо зато да не би слушало наше поуке, и тако доспева у невољу. Можда ћемо постати трпељивији према њему и са више састрадавања, ако схватимо ту његову очајничку борбу за своје место, за свој поглед на свет и за своја осећања.

  1. Свестан сам да и ја имам своје потребе и осећања и очекујем да моје дете такође поштује моја осећања и потребе.

Често се испоставља да је прихватање тога да и ми имамо сопствене потребе много теже него признавање потреба другог човека. Ближњи наркомана, људи који живе у његовом окружењу, заборављају на своје проблеме. У тој мери зависникова невоља потискује из њиховог живота све друге мисли и бриге. Ми трпимо и смиравамо се кад нашу потребу за одмором нарушавају какофонија касетофона или крици друштва нашег вољеног чеда. Бивамо растројени и губимо радни или стваралачки елан узнемиравани телефонским позивом из школе или полиције.

Чини нам се да у понашању самог наркомана нема нимало поштовања за потребе и осећања другог човека: он / она може да дозволи себи да каже најстрашније ствари, може да пробуди другог човека усред ноћи, може да нестане без икакве поруке и сл. Тако понекад и сами заборављамо на своје потребе и као да их се стидимо кад их се сетимо.

Многи од нас имају навику да се срдачно одазивају на сваки захтев ближњег (наше деце или других чланова породице), чинимо све да никога не увредимо и да свима угодимо и да им учинимо добро. Нажалост, због нечега нам то добро не полази за руком. Имајући навику да свима угађамо потпуно заборављамо на своје потребе и пре или касније изгоримо – падамо у стање потпуне физичке или моралне исцрпљености.

Заборавили смо на то да смо сви ми личности, и да бисмо били психички и физички здрави треба да задовољавамо своје личне потребе и да инсистирамо на томе уколико нас други ометају. Ако то не чинимо, алтернатива су болест, депресија и лагано умирање.

Али, они што живе с наркоманом знају да је очекивати и захтевати поштовање исто што и причати са зидом. Чак се ни не надамо да ће нас чути и зато једини пут да останемо здрави јесте да се сами побринемо за себе, да престанемо да будемо било чији робови. У овакво ропство падамо кад се одричемо својих људских права на живот и срећу.

Треба да научимо да кажемо „Не!“ или „Извини, али и ја имам своје потребе“. Треба да научимо да поставимо јасне границе у пружању наше помоћи и чињењу добрих дела у корист другог, да им дамо до знања да постоје и други људи са својим личним потребама, жељама и правима.

Треба да покажемо сину / ћерки свој нови уважавајући однос према сопственој личности. Али не треба да зависимо од његовог / њеног одобравања, треба да наставимо да корачамо путем усавршавања знања о себи и болести. Прихватајући себе онаквима какви смо, упознавајући своје чулне реакције на свет око себе, оздрављајући сами, ми постижемо душевну равнотежу и здрав начин размишљања.

  1. Потрудићу се да учиним све што зависи од мене, као од родитеља који одговара за своје дете.

Родитељска одговорност није једноставна ствар. Сносити одговорност за потпуно неодговорно дете је још теже, а понекад и сасвим немогуће. Врло често људи који живе поред наркомана губе живце и реакција на понашање болесника доводи до тога да се сами понашају као безумни!

Сви ми који живимо поред наркомана добро знамо како изгледају ти наши страшни рецидиви. У принципу, ми здрави и разборити људи понекад чинимо безумне кораке под утицајем страха или гнева због наркомана. Кад нас он доведе до моралног, физичког или финансијског краха откривамо да нам је све теже да одговарамо за саме себе.

Емоције врло често односе победу над здравим разумом и ми се претварамо у оваплоћење Самосажаљења, Гнева и Осветољубивости.

Није тешко схватити да смо се под снажним притиском таквих осећања понашали неодговорно. За такве рецидиве кажемо: „Била сам ван себе“. Када због наркомана почиње да се мења наше понашање, то значи да је његова / њена болест захватила и нас.

Невоља је почела од малог, од неодговорног односа према својим обавезама и претворила се у велики проблем за целу породицу. Чини нам се да су сви чланови породице изгубили здрав разум.

Дакле, наша тежња ка томе да себи и деци повратимо нормалан живот мора бити повезана с осећањем дуга и одговорности. Молим Вас да не мислите како вам сада није до тога. Сада и јесте најпотребније управо разумно, зрело и одмерено поступати.

Наравно, научити дете да сноси одговорност за своје поступке јесте дуготрајан процес који је тренутно неизводљив, имајући у виду стање у којем се он / она тренутно, вероватно, налазе.

Међутим, прво сами треба да се приберемо, да смиримо нерве, да одбацимо страхове за сутрашњи дан и да се усредсредимо на могућности и наде данашњег дана – у томе се састоји наша родитељска дужност.

Да, ми сами смо скренули са животног колосека, изгубили смо се, доспели смо у ћорсокак – време је да изађемо на чврсто тло и да се приберемо како бисмо могли да помогнемо болесном детету.

  1. Очекујем од сина / ћерке учешће у животу породице.

Ова тврдња ће вероватно изазвати озлојеђени смех или подсмех оних који живе с наркоманом. Просто је глупо очекивати да наркоман било шта ради у кући. Сваки родитељ ће рећи: „Не могу ни да замислим да он / она може да ради као нормалан човек. Њега / њу ни за шта није брига, хоће само да ужива. Чак и ако обећа нешто, не надам се да ће то урадити“.

Да, нажалост, све то је заиста тачно. Из горког искуства знамо колико је наркоман неодговоран и зато од њега / ње очекујемо само лоше, још душевних рана.

Међутим, став да се унапред одричемо могућности да наркоман буде одговоран, штетан је по нас саме, јер ми и даље одговарамо за послове у кући. Немоћни смо да утичемо на њену / његову пристрасност, и зато смо приморани да подносимо све што је повезано с понашањем наркомана.

Али ми можемо и треба да дозволимо да наркоман искуси плодове својих погрешних одлука. Јер ако он чини све да доспе у невољу, а ми се одмах хватамо и чинимо све да до те невоље ипак не дође, ми га на тај начин навикавамо на неодговорност.

Можемо и треба да одредимо границе дозвољеног. На пример, можемо унапред да поставимо услове у вези с крађама, буком, тучама, дрогираним друштвом у кући, као и многим другим ситуацијама. Ако ништа није договорено и ако нема никаквих захтева, кућа се претвара у бојно поље, где у сваком тренутку може доћи до експлозије.

Ако човеку који се навукао на дрогу његови ближњи дозвољавају да живи с њима, то значи да се од њега очекује да се према њима понаша нормално. Кад незахтевни родитељи, који дуго све праштају, постану свесни да сви њихови покушаји, све учињено за њега не доносе ништа добро, они постају увредљиви и претерано самосажаљиви.

Кад један човек ради нешто уместо другог, он доприноси да се код другог развије осећање депресије и противљења. „Добронамерник“ и сам пада у зависност – стиче потребу да стално нешто ради уместо другог и тако гура у невољу и самог себе и ближњег. Зато је врло важно да родитељи сачувају макар и слабу наду на то да је наркоман у стању да одговара за себе. Није реално очекивати много, јер то онда води будућем разочарењу. Али очекивати премало и ништа не захтевати практично представља позив човеку да седне другом за врат и доводи до жалосних последица по обе стране.

 

 

  1. Потрудићу се да не будем зао и раздражљив родитељ.

Добро знам да сваком човеку прија разумевање, одобравање и оданост, зато ћу  се постарати да приметим и похвалим сваки његов / њен покушај да одговара за своје поступке, речи и мисли. Сви смо се ми нашли у овом нашем удружењу зато што се наш ближњи „навукао“ на дрогу, зато што је његов начин живота у супротности са животом других чланова породице. Ужаснули смо се схвативши како су се нагло промениле личне особине сина / ћерке услед употребе дроге. Људи које смо знали као добре, саосећајне и паметне одједном су се претворили у монструме који стално лажу, краду и свему се изругују, а све то зарад жеље да добију оно што их задовољава.

Чини нам се да се цео свет преокренуо наглавачке. Није чудо што смо постали раздражљиви и озлојеђени. Како бисмо само желели да искоренимо зло које разједа наше вољене! Али нажалост, ми смо усмерили снаге на погрешну страну и уместо да искоренимо узрок ми смо се окомили на жртву. Сву снагу мржње према дроги усмеравамо на човека који пати од ове болести. Жалосно је, али је чињеница – почевши од нашег ближњег, болест је захватила и нас. У невољу је увучена цела породица наркомана.

Уколико смо још увек у стању да трезвено размишљамо морамо имати једно на уму: увређеност и гнев нису најбољи помоћници у потрази за излазом из проблема. Потребна нам је душевна равнотежа како бисмо могли размишљати и доносити исправне одлуке.

Налазити се у психички јадном стању значи наносити штету нашем болесном зависнику. Јер, показујући својим животом пример несрећне судбине, ми на известан начин као да оправдавамо жељу наркомана да побегне од таквог живота.

Кориснији и здравији приступ наркоману јесте да користимо могућности да га похвалимо, подстакнемо и  подржимо. Ово је нарочито важно уколико приметимо покушај наркомана да се извуче из погубне мреже и да поново постане нормалан човек. Многи од нас недовољно цене једноставне ствари као што су осмех, лепа реч и нежност.

Тренутно смо толико узнемирени и забринути да се просто плашимо да постанемо дружељубиви. Много пута смо се опекли покушавајући да покажемо љубав тако да смо сада уздржани. Ипак, још увек много тога зависи од нас и од тога да ли ћемо успети да превладамо у себи бол, страхове, увреде и очајање. Свом детету треба да пружимо пример одговорности за сопствени живот и за сопствену срећу, како би и сам постао човек који је у стању да прихвата помоћ од других, као и да је дарује. Зато, ако ваш позитиван пример ипак доведе до било каквих, чак и мањих промена, треба да уложите још више напора и да промените ранију тактику. Треба да престанете да будете прогонитељ и да постанете друг. У принципу, никоме неће сметати, ако престанете да будете зли, нестрпљиви и раздражљиви и постанете добри и стрпљиви и ако будете доносили разумне одлуке.

  1. Покушаћу да будем реалан у својим захтевима према болесном сину / болесној ћерки. Али сам такође свестан да сам дужан да му / јој одредим границе дозвољеног понашања у кући.

Да би наши захтеви према наркоману били реални потребно је да сами уложимо труд, јер би требало да постанемо дубоко свесни, да је човек који живи са нама болесник с побрканим појмовима и осећањима. Можемо да видимо како он „мења своја лица“ демонстрирајући час јадно и потиштено стање, час непријатељство, притисак, окрутност, а час неприродну друштвеност и причљивост. Све ове нагле промене понашања зависе од његовог биохемијског стања које је директно повезано с дозом дроге у њему. На такав начин живот породице такође почиње да зависи од промене у понашању наркомана.

Како успети у том да будемо реалистични у очекивањима и захтевима? Једноставно треба да сачувамо наду, треба да одредимо границе и правила и да захтевамо њихово поштовање. Иначе ћемо препустити наш дом да у њему завлада хаос повезан са злоупотребом дроге.

Програм „Дванаест корака“ нас позива да признамо своју немоћ у покушајима да управљамо или да исправљамо живот другог човека. Али нас програм надахњује тиме што ми сами имамо права и могућности да променимо набоље себе и свој живот.

Термин „тврда љубав“ нас подсећа на то да ми имамо право на лични живот, да имамо сопствене потребе које треба да задовољимо. Имамо право на миран и сигуран кров над главом. Имамо право на мирне ноћи без телефонских позива, без музике и повика, без лупања (списак може да се продужи). Имамо право да одредимо шта је то у понашању ближњег за нас неприхватљиво, и то не би требало да га вређа. Сви имамо право да кажемо „Не!“ сваком неразумном захтеву наркомана. Наша родитељска дужност је да утврдимо границе дозвољеног и да будемо чврсти у томе.

Врло често због психолошке потребе да будемо вољени ми постајемо благи повлађивачи и трпимо оно што нам у ствари штети.

Не треба да очекујемо немогуће, али је неопходно да себе поштујемо толико, да забранимо другом да нас пренебрегава, злоупотребљава и држи у ропству. Уколико не повратимо своја права и достојанство, уколико занемарујемо родитељску дужност и други ће занемаривати наша права, док на крају потпуно не изгубимо људско достојанство.

  1. Знам да човек не може бити савршен и зато нећу очекивати идеално добро ни од себе, ни од наркомана. Уложићу напор да часно анализирам своје мане и грешке и трудићу се да постанем боља особа.

Многи од нас су се већ поприлично намучили због општег људског несавршенства. И како бисмо само желели да се људи понашају као анђели! И док год нас понашање других људи не повређује лично, ми се трпељиво односимо према њиховим недостацима.

Али постоје и изузеци, и то кад покушавамо да оценимо себе и наше ближње с којима живимо. Понекад смо равнодушни према некој мани код већине људи, али ако сами имамо тај недостатак, он у нама изазива велику озлојеђеност.

Многи родитељи наркомана осећају снажну кривицу и личну неспособност због тога што је њихово дете постало неодговорно и несрећно. Срамота нас је, патимо и питамо се: где смо погрешили? Којим поступком или речју смо задали рану? Родитељима је својствено да преузимају на себе сву тежину ситуације.

Осуђивање и укоревање себе не помаже у овој ствари. Да, наравно, часно признавање својих грешака, навика и лошег понашања је добра ствар. Али сада, када се живот нашег детета налази у опасности, треба да постанемо свесни да је повраћај прибраности и личног достојанства ствар вашег спасења и спасења детета-наркомана.

Исти приступ треба да имамо и према наркоману. Разуме се, он је далеко од савршенства у погледу својих навика и поступака. Немојмо очекивати нереалне ствари. Али треба да будемо пажљиви и да не пропустимо те покушаје наркомана да уложи напор у позитивне промене. У тим случајевима треба да заборавимо на увреде и разочарења доносећи одлуке само о најнасушнијим проблемима тог дана или чак сата, не очекујући савршенство ни од себе, ни од другог члана породице, као ни од самог наркомана.

  1. Знам да је већина родитеља (или других чланова породице) склона да спасава децу из невоље у коју су деца сама упала. Схватам да преузимање одговорности за другог човека том човеку не помаже већ га, напротив, раслабљује. Трудићу се да дете на својим плећима носи последице свог понашања и свог погрешног избора.

Кад је наркоман у невољи потпуно је природно да чланови његове породице почињу да предузимају све могуће мере да би га спасли. Циљ људи који воле и јесте да човека заштите од патње и од тешкоћа. Да бисмо несрећника извукли из невоље потрошили смо много новца. Наравно, у сваком конкретном случају сам човек решава ту дилему – како помоћи ближњем у невољи. Он треба да научи да анализира неке своје грешке, да запажа како су настале и продужују се одређене нездраве реакције у комуникацији и како су узалудни наши покушаји да коригујемо друге, као и колико свима штети то наше „спасавање“ других.

Уколико не осети физичко или морално страдање, наркоман не види повода да било шта мења у свом животу. Дрога му доноси задовољство, олакшава му живот – зашто онда да бежи од ње?

Кад се повлачимо у страну и кад вршимо такозвано „дистанцирање“ од проблема, дозвољавамо да се у животу наркомана десе негативне последице његовог понашања. Само то може да га натера да почне да тражи пут ка спасењу. Неопходна је његова сопствена жеља.

Нама се чини да ми покушавамо да помогнемо, пошто нас покреће осећање љубави. Желимо да га оснажимо, да га ослободимо од те смртоносне зависности. Нажалост, резултат наше помоћи је супротан: спречавамо дете да развије самосталност и одговорност за своје одлуке, раслабљујемо га.

Наш програм нас подсећа на следеће: да бисмо наркоману пружили истинску помоћ треба да му дозволимо да страда. Само га страдање може подстаћи на развој.

  1. Свако треба да носи своје бреме. Уложићу све напоре како бих се одупро својој жељи да будем „у пару“, „у истој игри“ с наркоманом. Кад се упецам на његов мамац редовно се све завршава увредама, а њему то даје повод да још даље бежи од мене.

Многим људима је потребно да на неки начин учествују у животу других људи да би повисили оцену сопственог значаја. На тај начин постајемо зависни од људи из околине, од њихове оцене, и губимо самопоштовање.

По истој шеми се развија однос с наркоманом. Како се развија његова зависност од дроге, он све чешће почиње да злоупотребљава поверење ближњих, приморавајући их да чине оно што он сам треба да ради. Наркоман обично престаје да зарађује новац и почиње да живи о трошку родбине.

Није чудно то што прави сцене и негодује кад му родбина не да ствари које он жели. Прекорева их да га не воле, да су похлепни, да нису савремени и томе слично. И ми се најчешће предајемо, попуштамо и радимо оно због чега касније жалимо. Можда нас на то подстиче наш стални осећај кривице.

Прилично је тешко одупрети се жељи наркомана да буде завистан од нас. Наше добре намере, наш осећај кривице и жеља да угодимо, помажу наркоману да манипулише нама и да на тај начин још више појача нашу узајамну зависност. А заједно с његовом зависношћу од нас расте и његово незадовољство нама.

То се у први мах не види. Кад радимо нешто за њега, ми рачунамо да ће га то усрећити и да ће нам бити захвалан. Међутим, дете због нечега постаје све више непријатељски расположено. Кад редовно радимо нешто уместо њега, код наркомана све више расте презир према самом себи. Почиње да мрзи оне који су у њему изазвали осећај сопствене немоћи.

Дакле, све што ми можемо да му дамо, наркоману иде на штету. Од нас се захтева чврстина, одлучност и способност да кажемо: „Не!“ Треба да научимо да храбро одбијемо да учествујемо у „паду“ наркомана и у његовом непоштовању себе.

  1. Знам да једини човек за којег ја могу да носим одговорност – јесам ја сам/сама.То није лако, али ћу покушати да учиним све што је у мојој моћи како својим осећањима, поступцима и мислима не бих наносио штету себи и ближњима. У стању сам да савладам тај осећај самосажаљења и увређености.

Има ствари које не можемо да учинимо уместо другог човека, на пример, да дишемо или да се стидимо. Горко животно искуство нас је уверило у то да не можемо да спречимо другог човека да се дрогира или рђаво понаша. Разуме се, постоји мноштво момената када можемо и кад треба да подржимо ближњег и да му помогнемо. Али радити уместо човека оно што он сам треба да научи, значи – наносити му штету.

Тренутак „дистанцирања“ је од животне важности за човека који болује од наркоманије. Учимо се новом односу према проблему – да преместимо на себе средиште наше пажње које је до тада било усмерено на понашање и навике наркомана.

Када се прихватимо рада на себи појавиће се много тога што треба поправити. Задатак који пре свега треба да решимо јесте да повратимо психичко и морално здравље. У томе нам помаже „дистанцирање“.

Прихватили смо своју немоћ у односу на наркоманију и помирили смо се с тим да немамо снаге да променимо другог човека.

Сад све своје снаге усмеравамо на оно што је у нашој моћи – на саме себе. Тежимо томе да постанемо уравнотеженији и да стекнемо нове позитивне особине које су нам толико потребне у околностима у којима се налазимо. Престајемо да се свађамо, да претимо, да држимо придике – све оно што је наводило друге да избегавају општење с нама. Уколико се не избавимо од навике самосажаљења и увредљивости, само штетимо себи и другима. Трудимо се да изградимо нови однос према наркоману: „Ја не могу да га променим, побринућу се да побољшам свој живот.“ Овакав став ће бити од користи и мени, и породици, и наркоману.

  1. Мени су потребни људи и ја сам потребна њима.

Јасно нам је да су нам свима потребни други људи. Наше место у друштву зависи од других људи, чак и од оних које не познајемо: продавачице у пекари, оператера на телефонској централи и возача у градском саобраћају. У својој породици зависимо од својих ближњих, почевши од расположења па све до способности да преживимо.

Стекавши нова знања и способности, боље упознавши себе и научивши се да се правилно односимо према наркоману, иако нећемо бити савршени, али ћемо стећи извесно искуство, напредоваћемо у борби за себе и свој живот, и поделићемо та знања и искуство с људима којима ће то бити неопходно.

https://poznajsebe.wordpress.com/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.