„ПУСТИТИ“ (други део) – из књиге „Ја га волим…“

Постоји још једна метафора о помагању зависницима. Можда сте имали прилике да видите инструкцију за спасавање дављеника. Тамо стоји кључна фраза: када допливате до њега, ухватите га „с леђа“ и обавезно се пазите „њиховог захвата“, да вас он не би повукао са собом. Дављеник ће се у паници ухватати за вас, тако да нећете моћи да пливате и обоје ћете потонути. Понекад да бисте се ослободили захвата и да вас дављеник не би повукао са собом, морате да прибегнете ударцу, али то је једини начин да му се помогне. Спасиоци то уче на обали, а ми морамо да учимо на „бојном пољу“. Од нашег умећа да се „ослободимо захвата“ наркомана или алкохоличара, да нас не „повуче за собом“ и не увуче у своју болест, зависи заједничко оздрављење.

Дакле, шта ћемо да изаберемо? Волимо га и зато га не пуштамо да прихвати последице своје болести? Умрећемо заједно с њим? Добро. „У друштву је и смрт лакша“. Значи убићемо га нашом љубављу. Мислите да имате право на то?

Ако успемо да одвојимо себе од њега, а да притом сачувамо љубав, пружићемо и себи и њему шансу за оздрављење.

Како да га пустимо и од чега да одвојимо себе? Не од човека, наравно. Ми одвајамо себе од болести, од болесног начина живота наркомана или алкохоличара, али не од њега самог. Навешћемо неколико примера:

–     Мајци је драго кад види сина, прича с њим, саосећа са њим, помаже му да нађе себи помоћ, али никако не потпомаже његово дрогирање (не даје новац чак ни за „важне“ ствари, не спашава га од полиције, не враћа његове дугове, не скрива га од поверилаца).

–  Мајка је схватила да је син провоцира, намерно је вређајући, да би имао „морално право“ да залупи вратима и оде код другара по дозу наркотика. Она једноставно излази из собе након прве провокације сина, не желећи да учествује у тој манипулацији.

–     Мајка не зове синовљевог послодавца уместо њега да оправда синовљев нови изостанак, он сам мора о томе да брине и сам да чује да је због тог изостанка већ отпуштен!

–        Наркоман оздравља. Мајка не иде са њим на факултет да се договара о обнављању године, не штити га од бивших пријатеља, не гура му сендвиче у џепове. Не устеже се да му каже да немају много новца и да би било добро да размотри могућност свог запослења.

–    Наркоман је оздрављао у центру на почетној етапи лечења и десио му се рецидив. Каје се. Ми смо га одмах исписали из центра и биће му потребно много времена и труда да поново прође курс терапије. Да ли му је жао што је то урадио? Јесте. А да ли су се последице његових поступака због тога измениле? Још увек нису. Ето, он на основу те чињенице да је исписан из центра учи да не понавља исте грешке. Шта ви мислите, да га ми недовољно волимо? Ви мислите да га волите више? А да га нисмо исписали из центра и само се сажалили над њим „јадником“, знате шта би даље било? Нажалост, знате.

Да ли се сећате формуле Првог корака? „Признали смо своју немоћ пред зависношћу, признали смо да је наш живот постао неуправљив“. Примена Првог корака у животу практично значи – пустити оно што нисмо у стању да задржимо. И то ће ослободити пут ка Другом кораку, односно, прихватању помоћи, која и те како постоји – да знате само колико наркомана и алкохоличара оздравља!

Како се то ради?

–   Отворите свој ум за ову мисао: могуће је – пустити сина или мужа, престати да га „држите на рукама“.

–  Искрено се запитајте чиме су се до сада завршили ваши покушаји да зауставите испољавање болести.

–    Почните од малих ствари. Не питајте: „Где си пошао?“, „Не заборави да…“. Затим пређите на теже кораке: дозволите човеку да сам прихвати последице које изазива његова болест. Почните од најпростијих ствари: не будите га ујутру на посао/у центар…

–     Погледајте шта ће се догађати без вашег мешања. Појавиће се изненађујући осећај дистанцираности, као кад се дете не меша у ствари одраслих људи… То осећање је налик на ослобођење, али можда још нисте сасвим спремни да „склоните руке“.

–     Цените своје позитивно искуство. Не заборавите да када дете учи да плива и када га пусте, у првом тренутку оно обавезно крене на доле, да тоне. У томе и јесте смисао! Не покушавајте да га одмах придржите и не доживљавајте то као нешто негативно. То што је ваш ближњи најзад на својој кожи осетио цену зависности, уствари
је позитивно искуство.

–     Уверите се да ли тоне. „Јао, изгледа датоне! Сад га треба спашавати!“. ДА ЛИ СТЕ СИГУРНИ? Наравно, спашавајте га ако сте сигурни да нема другог излаза, али тада ћете морати да почнете све испочетка, корак по корак. Дакле, шта сте одлучили? Следите своју одлуку.

Чим будете чврсто одлучили да се одрекнете улоге спасиоца, видећете да ће други „спасиоци“ заузети ваше место. Биће вам страшно и болно. Поново ћете морати да истрајете. Видећете да ће и ти спасиоци „испасти из игре“ и то много брже него што мислите! Ви сад већ имате искуство и знате како да „пустите“, што такође, ако желите, можете да поделите с њима.

Када наркоман или алкохоличар остане сам, највероватније ће почети да стаје на ноге. Наравно да ћете му помоћи, али чим поново покуша да се „приљуби“ уз вас – знате шта треба да радите? Наравно, да га „пустите“. Он ће сигурно да тестира колико сте чврсти! А ви морате да издржите.

Ако он не буде хтео ни да мрдне, запитајте се да ли га још увек волите? Да ли он то зна? Да ли вам је свеједно? Да нисте отишли сувише далеко? Да ли он види да ви живите другим животом? Тада, наравно, можете да сачекате још мало… Ако не можете, под хитно обновите контакт зато што „пустити“ неког не значи сасвим га одбацити!

Јекатерина Савина

И последње, можда и најтеже, ма колико чудно звучало. Када он ипак научи да живи без ваше подршке, и то вероватно не онако или не сасвим онако како бисте ви хтели, испоставиће се да он и не живи тако лоше без вас… И шта ћете ви тада?! Онда ћете морати да научите да живите самостално, можда чак и без његове захвалности за тај пристојан живот који сада води… или чак са прекоревањем да му нисте помагали… „ето како су друге мајке“… Али, ако га заиста волите, ваша награда ће бити управо тај његов живот, његово благостање. Иако ретко, али ипак се дешава да наркоман или алкохоличар не схвата да је ваша храброст да га пустите њему спасила живот. Али његово признање и није најважније, зар не?

Тешко вам је да тако поступате? Наравно да јесте. Али искуство многих људи доказује да је то једини пут. Можда ваш избор да идете тим путем и јесте једини истински допринос његовом оздрављењу.


Хоћу поручити књигу

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.