Жена – жртва: Тешка ситуација или угодна позиција?

Постоје такве жене, код којих је стално све лоше. И муж није такав какав би требало да буде, не цени је, и деца неблагодарна, и колеге на послу све ко један – сплеткароши и тирани. Таква жена разговара углавном у стилу жалби. Одакле оне, жене – жртве? Може ли се изаћи из те не баш пријатне улоге? Ситуацију је коментарисао кандидат психолошких наука Регина Енакаева, началник одела «Шербинка» московске службе психолошке помоћи.

Специфична особина „жене – жртаве“ јесте њена постојана навика да жали (сажаљева) себе. При том она, као правило, није спремна да узме на себе одговорност за то шта се са њом догађа. Жртва свагда иште (тражи) спољашњег кривца својих несрећа: човека, догађај, околности, проналазећи у њима узрок свега шта се са њом дешава.

Када је кривац нађен у души «жене – Жртве» бива спокојније. Но с друге стране, она одлучује да и даље остане жртва, зато што предајући иницијативу у туђе руке она не утиче ни на ток дешавања, ни на узроке својих несрећа.

На пример, жену је пребио или извређао муж. Дешава се у породичном животу. Жена која се осећа жртвом ће плакати, љути се, жалити се, но ништа неће предузимати да би изменила ситуацију, да би дала отпор насилнику. Значи да је вероватноћа да ће муж опетна њу дигнути руку је веома велика. Својим бездејством, пасивним односом према оном што се догодило, жена-жртва «разрешује» мужу да са њом тако може поступати.

Или други пример, жену-жртву претпостављени често оставља да ради прековремено, да остаје на послу до касне вечери, у време док сви остали сарадници одлазе кући на време. Ако се жена на то сагласи, не позива се на своја права, не тражи конструктивну, дејствену подршку околине, него се само свима жали на своју «безизлазну ситуацију» , највероватније је да ће и даље добијати допунске задатке.

Само она жена која узме на себе одговорност за оно што се десило, а то значи, схвати да само она сама може нешто изменити у свом животу, само жена која се постара да разабере ситуацију, која покуша да схвати узрок због чега се управо њој то дешава, да изведе закључке и укључи их у свој животни опит, може успети да престане да се осећа као жртва и да не постане жртва по други пут.

Ако човек успе да прихвати и схвати то шта се са њим догодило, ма како ситуација била тешка, ма шта са њим да се десило, стечени опит ће свагда бити користан, помоћи ће да се грешка не понови. Но то је немогуће урадити налазећи се у позицији жртве, осећајући се жртвом.

На пример, жени коју редовно бије муж предлажу да му напише пријаву, како би се појавила могућност казнити га по свој строгости закона. Жена-жртва ће плакати, молити за помоћ, по ко зна који пут позивати полицију, но пријаву неће написати или ако и напише потом ће је поништити. Она се боји свог мужа, но још се више боји мењати нешто у свом животу.
Жена која одговоара за себе и своје поступке се неће бојати да напише пријаву и да је преда у полицију. Она је спрема на то да ће муж можда добити административну или затворску казну. То је тешко преживети, но то је њена свесна одлука којом штити свој живот и здравље, а веома често, живот и здравље своје деце.

Као пример овде се може навести следећа ситуација, када жена која има малолетну децу одлази од мужа због истих тих батина или због његовог учесталог пијанства. Неко ће рећи да је то – пут слабог човека. На самом делу – то је тешка одлука која захтева велику унутарњу снагу. Далеко је лакше све пустити на самоток. Она често размишља: «Свеједно какав-такав никакав, пргав, пијан, но – то је мој муж, каква-таква помоћ и подршка у животу», – мада фактички – она већ одавно иде сама кроз живот. И тада жена одлучује да не пише пријаву. Но при том би требало да схвати, да ће највероватније и у будуће морати да трпи његове ударце. Но то је већ њен свестан избор, и зато се више не може жалити свима и сваком, нема право. У том случају она свесно узима на себе улогу жртве и требало би да схвата ради чега она то чини и каквој опасности себе подвргава.

Постоји још и трећи пут који такођер захтева од жене прихватање одговорности – ступити с мужем у преговоре, поразговарати с њим тако да се он више никад не осмели подићи на њу руку. То је најтежи пут, и није увек могућ. Да би се ишло по њему потребно је најпре престати осећати себе жртвом.

Када жена одлучи да напусти мужа-насилника она осећа да јој неће бити лако са светом који је окружује. Ради чега она то ради? Не само ради себе и осећања сопственог достојанаства и уважавања према себи као човеку. Она то ради и ради будућности своје деце. Деца која су навикла да живе у жестоким, замршеним односима међу родитељима, када на њихове очи происходи унижавање матере, често понављају њихову судбину. Девојчице понављају судбу матере – жртве, а дечаци – судбину насилника – оца. Психолози то називају животним сценаријем. Деца неретко играју улоге (сценарије) својих родитеља.

Бити жртва је – корисно (удобно)

Када говоримо да се човек осећа као жртва, ми разматрамо и психолошку страну тог положаја. Често жена–жртва извлачи корист из свог положаја. На пример, она добија пажњу од околине, психолошку подршку, саосећање, помоћ. И нико заузврат не тражи неких конкретних дејстава, одлуке и одговоре на сложена питања. Изаћи из стања жртве значи – лишити се те помоћи и подршке, њу ће тада престати да жале суседи и рођаци, људи који је окружују.

Човеку којег жале много тога се дозвољава и опрашта. «Жртва» нема потребу да ка нечему стреми у животу. Њена главна улога у животу јесте – улога жртве.

Жени-жртви често опраштају кашњење, лоше урађен посао, зато што у њеној кући није баш све најсређеније, а код куће јој се опрашта неспремљен ручак. То јест, она себи дозвољава да ради то што она хоће. Улога жртве дозвољава да са себе скинемо све обавезе према другим људима. То јест, позиција жртве – је егоистична. Уопште у улози «жртве» постоје велики «плусеви». Зато је тако тешко изаћи из те улоге, тог психолошког стања.