Не веруј, не бој се, не питај!

Анна Зарембо

…никада и ништа не питајте! Никада и ништа, а посебно не код оних који су јачи од вас. Сами ће да предложе и сами ће све да дају!

                                                     М.А. Булгаков

«А умете ли ви да питате?»

Зашто је нама тако тешко да тражимо помоћ? Питала сам познанике, клијенте, другове и колеге и добила седам разлога. Леп број.

  1. Најпростије и најразумљивије. Нас томе нису учили.

У детињству све добијаш сам од себе – топлоту, љубав, храну, комфорт, не успевајући ни да помислиш о томе, а камоли да питаш. И тако негде тамо у дубини остао је осећај да тако и треба да буде. «Они» су сами дужни да се сете, да је теби хладно и да напокон затворе тај ужасни прозорчић. Још је компликованије онима од нас, кога су несрећни родитељи покушавали да васпитају по саветима доктора Споку (да би му се на оном свету штуцало). Моја мама је причала да је у својој књизи, која се у њихово мамско време сматрала једином библијом за узнапредовале родитеље (а других и није било), доктор Бенџамин је препоручавао да се дете пусти да се исплаче, кажу, затим ће сам да заспе. Истина, ја сам по мајчиним причама могла да плачем док неби сва поплавила, тако да су са мном те експерименте брзо прекратили. А цела поколења деце а по природи не тако упорна као ја, од рођења су се обучавали томе да – тражио не тражио, никакве вајде нема.

Данас, слава новим теортијама, све је више мама које осетљиво реагују и на најмање «прозбе» својих малишана, мада им је понекад и веома тешко. И ту постоје своји бочни ефекти, често се пропушта нова етапа развоја. Пошто се било која потреба удовољава с првог писка или чак жалосног погледа, не остаје потреба да се пита. И навика се не стиче. Понекад таква деца приметно касније почињу да говоре. Код њих нема такве потребе. Као у старој енглеској анегдити «До тада је све било у реду».И тако, могуће да нам је тешко да питамо за помоћ зато што немамо навику да отворимо уста и да озвучимо речима то што хоћемо.

  1. Каква је била реакција на наше молбе?

Допустимо да смо некако научили да озвучимо и изговоримо своје потребе. Шта даље? Како су на то реаговали наши ближњи? «Остави ме на миру!» «Не сада!» «Сачекај!» «Није ми до тебе!» Ја као и свагда преувеличавам, сви ми можемо да одреагујемо на несвоевремену прозбу управо тако. Питање је у томе колико често и како ми то радимо. Било која крајност овде ће да нашкоди.

Ако на све моје прозбе само одмахују главом, наравно, ја ћу брзо да схватим да је питати бескорисно. Ако све моје прозбе испуњавају, и то одмах, ја ћу без даљњег да заборавим на то да фраза «Молим вас да…» претпоставља две реакције – сагласност и отказ. Код мене се појавила једна идеја о томе како треба казати човеку «Ја хоћу то», да, у крајњем сучају да се дода «молим вас», и он ће одмах то да уради. Мени се чак ни мисао није појавил да он може да ми откаже. Па замолио сам га!

Отиснувши се у живот с идејом да је «питати бескорисно», ми ћутећи пробијамо се сами, зато што знамо да од прозби нема никакве вајде. Ако нам се «молим вас» чини као чаробни штапић, тада ће околина или да поклекне пред нашом дечијом увереношћу да нам то припада , и тада ћемо да примимо од тог живота мноштво пустоте. Или ћемо брзо да схватимо да не трче сви да нам помогну, и затварамо се у гордо молчаније – свет је жесток и неправедан. Или ћемо ипак да одрастемо и да схватимо да; а) ако не питаш, највероватније је да нећеш ни добити, и б) прозба се разликује од наредбе у томе што је код прозбе могуће добити отказ.

  1. Не умем да говорим «не».

Из тачке два често следи да онима који не умеју да отказују, може бити веома тешко да питају. Ако ја нисам у стању да кажем човеку «не могу» као одговор на његову прозбу, мени самом је веома тешко да се обратим за помоћ. Јер за мене је «прозба» = «наредба», а замолити за нешто значи загнати човека у ћошак.

  1. Гордост велики грех.

Ти, што никада никога и ни за што не моле, обично сматрају себе као скромне људе, који се више од свега боје да узнемиравају ближњег. Када говорим о томе да је „не молити“ најобичнија гордост, клијенти се обично бурно узнемире. Но по суштини то и јесте тако. Ако ја никада не отказујем на прозбе ни ближњим ни даљњим, а сам се к њима не обраћам, значи да их ја сматрам за … Како да се мекше изразимо? Људима не сувише достојним. За разлику од нас самих, разуме се.

Најчешће тај процес происходи несвесно. Каква је то гордост? Ја сам скромнији од свих скромника заједно. То је онај исти случај када је (само)понижење веће од гордости.

На том су квасцу замешане «јеврејске маме» ма какве неционалности и пола оне биле. «Колико је људи потребно јеврејској мами, да би се вратила украдена лампа? Ни један. – Идите децо, шетајте, ја ћу и у мраку да седим». Њена главна гордост је – страдање и жртвеност. Но каква је ту, доврага, жртва ако замолиш да ти врате лампу и они ти је врате? Ствар готова за пет минута, светлост гори и нема никаквог емоционалног профита. А за ближње је најнепријатније то што ће рачун највероватније бити предјављен – «Ја сам теби сав живот свој дала».

  1. (За)молити – значи раскрити се.

Обратити се с молбом често означава скинути маску свемогућства и неиздрживе лакоће битија. Све док ја ни о чему не молим, и уопште, никако не казујем своје проблеме – ја сам вила, са којем је задовољство дружити се. Небеска чистота, красота и чаробна прашина. А ту одједном «пардон, а где је овде тоалет?» или «да немате 20 долара, треба ми за аутобус?» Не може сваки имиџ то да издржи, не говоримо о истинским мачо. Очит когнитивни дисонанс.

Прозба о помоћи код многих од нас се асоцира са слабошћу. Како, па то значи да је не могу СВЕ сам да урадим. А идеалан самодовољан човек у вакуму, наравно може. Он се сам рађа, сам себе доји грудима, обучава читању, писању и још многим премудростима, сам проналази себи посао и ради на њему без и најмање помоћи са стране, сам рађа себи децу (независно од пола), сам их васпитава, сам себе воли, грли (да не говоримо о осталом), сам решава све материјалне и емоционалне проблеме и затим тихо-тихо умире сам по себи, не обремењујући других.  А слабе нико не воли. Коме су они потребни – смеће еволуције? „Муж воли здраву жену, а богату сестру“. Истина, на сваку „народну мудрост“ нађе се и друга мудрост с спином. Како вам се ово чини: „ми волимо људе за оно добро, што смо ми за њих урадили“? Ви заправо не дозвољавате да вас људи воле.

  1. Страх отказа.

Боље је ништа не тражити и не зато што ће се сами сетити да нам све даду, него зато што се тада може живети у илузији, да ако би затражили, сигурно би нам дали. Нада остаје и ми њу претпостављамо реалности. Сетила сам се анегдоте. Муж изгубио новчаник. Жена га пита: «Јеси ли тражио у торби?» «Тражио сам». «А у џепу капута» «Тражио». «А у унутарњем џепу?» «Тражио» «А у колима, дали си тражио?» «Нисам. Јер кад га ни тамо неби нашао скренуо би с ума». Обична илузија могућег. Док нисам написала ни једног романа, ја сам генијални аутор, док немам деце ја сам генијална мајка. У ситуацији са прозбом меша се још један фактор. Ја се обраћам с реалном прозбом к реалном човеку, и он мени отказује. Зашто? Не може, неће, глава га боли, нема времена, просто није у његовој моћи. Мало ли је разлога. Но у мојој глави сви они се сливају у једно – отказао МИ је, зато што сам ЈА ЛОШ. Разбијена је још једна илузија. Ако човек има склоност ка негативном уопштавању ствари, а то је довољно стандардна замка мишљења, тада пар отказа и готова ствар. И теорема «не треба питати, зато што никоме није стало до мене» је доказана.

  1. Последња сламка.

За многе је прозба за помоћ крајња варијанта. До тада треба покушавати сам до последњег даха снаге, и док коначно не паднеш с ногу. Ако си ти наравно прави човек, а не нека сплачина (мекушац). Тек тада, када си већ на крају пропасти, можеш разрешити себи да затражиш помоћ. Тада то већ и није таква срамота, или у тој ситуацији стид више просто није из тих емоција које себи не можеш дозволити. Често се у таквом стању за помоћ обраћају мушкарци. У потпуној кризи, сломљени, разбацани по свим најдаљим угловима Васељене. Зато што «дечаци не плачу» и сами требају са свим да се изборе. А да је само дошао пре пола године…

Молим вас, не доводите себе до такве ситуације. Зовите за помоћ макар на три корака до пропасти. Из једног простог разлога. У прозби могу да откажу. Сетите се? И тада свет и ви заједно с њим летите у пропаст. Зато што су сви ресурси већ истрошени без остатка, то је последња могућност. Ствар је јасна, та могућност није последња, но ви више немате снаге да то схватите и да размотрите следећу варијанту.

Скоро у сваког од нас постоје периоди, када нам се чини да не можемо себи да дозволимо никакве слабости. Зато што је потребно развлачити, а више нема никог да развлачи тај воз. Но обично, чак и унутар те акције могуће је пронаћи неки часак ради слабости и одмора. Истина, ради тога је потребно добро мућнути главом и наћи, кога свеједно можемо да замолимо за помоћ. И, наравно, да научимо да изговарамо те речи.

 

P.S. Прочитала сам и размислила да има још не мало и других разлога. Шта ви мислите, шта нам још смета да се обраћамо другима за помоћ?

http://snob.ru/profile/25785/blog/83585#comment_755473

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.