Ситуације нарушавања лучних граница

 

Нарушити границе значи…

• Говорити другоме шта он осећа, хоће, мисли или шта је дужан да ради;
• Подводити, нарушити обећање, закаснити, не радити то што смо говори;
• Негирати истинитист нечијих осећања – принижавати, игнорисати, одрицати («Немаш се ту чега бојати! Ког се ђавола ту плашиш? Прекини сада да плачеш! Ја себи то никада не дозвољавам!»);
• Задиркивати, пецкати, (ако у тим односима нема другарства и поверења – тада је то напад);
• Снисходити, понашати се с човеком као са малим дететом – покровитељски или пан-братски;
• Игнорисати, не слушати, упадати у реч или нагло прекидати контакт – (мада нико није обавезан да некоме поклања пажњу ако неће, НО, ако је општење започето, човек има право очекивати да други присутствује у том општењу);
• Не поштовати туђе физичко пространство: узимати ствари без питања, не враћати оно што је узето на зајам; наметљиво грљење, тапшање по плећима и друга неуважавања к личној територији;
• Не уважавати реченог «Не»;
• Угрожавати казном – напустићу, ударићу, изгрдићу, бојкотовање, увреде итд.;
• Зајављивати требовања и давати упутства «ти си дужан», «ти си дужна»;
• Манипулисату уз помоћ осећања кривице, гнева, настројења, очекивања, болести, љубави и секса;
• Критиковати, давити, осуђивати, «давати тикет», принижавати;
• Давати нетражене савете;
• Остављати себи рећи последњу реч, бити свагда у праву.

 

Нарушавање граница изазива агресију (која се често подављује), зебњу, напуштање контакта.

 

Најтеже је – признати у себи не само жртву него и нарушитеља.

Зато што другачије не бива.

И из тога се често састоји сав наш живот.

 

 

Коментари (15)

ассорти # 6 октобар 2014 у 20:22 +1

Укратко, ту је све речено за мене. Ја сам много из тога себи дозвољавала у односу према блиским. Сада се старам да то не радим, но, бивају поклизнућа. Понекад ни сама то не примећујем, сматрајући себе правом. Мене сазнање сопствене исправности (нпр. у гневу) – ослепљује. Да заиста је боље усредоточити се на то како би била срећна, а не у праву.

Mashulya # 9 октобар 2014 у 11:27 0

Говорити другоме шта он осећа, хоће, мисли или шта је дужан да ради;   Не разумем ту тачку, објасните неко, молим вас!

 

Toby # 9 октобар 2014 у 11:30 0

Мој пример: ја говорим мужу да ја мислим то и то, или да осећам то и то, или да хоћи то и то, а он мени одговара: не, на самом делу ти осећаш ево шта, а то о чему ти говориш – то ти измишљаш… Ја сам кроз то пролазила  – глава хоће да прсне, престајеш уопште да схваташ, ко си ти и каква, и има ли у тебе бар мрвица правде. Страшно је и сетити се тога…

Mashulya # 9 октобар 2014 у 11:44 0

А-а…, разумела сам. Да, саосећам. Такођер су били такви моменти с бившим мужем. И на крају сам побегла од њега. Узгред речено, он није био алкохоличар, но како сада видим, његово сазнање и сав душевни поредак су били болеснији него у мога садашњег мужа-алкхоличара. Видите какав парадокс! И све ми то и даље лоше улази у главу.

 

ассорти # 9 октобар 2014 у 11:52 +1

О, ја сам се тиме раније често занимала (и сада понекад, када се свађамо). Нпр. говорим мужу „Ти свагда себе сматраш најпаметнијим, Ти шта, мислиш да су други људи глупљи од тебе?“ (тако ја говорим мужу о том шта ОН мисли , и како ОН сматра) или „Ти си дужан престати да се дружиш са тим или другим човеком, он ми се не свиђа, он стално пије, он нема других интересовања, зар ти то не схваташ! (А тако му говорим шта он треба да уради), ну много је код мене свакојаких примера…

http://www.fgump.ru/blogs/razvod/situacii-vtorzhenija-v-lichnostnye-grani.html