Односи с мужем и свекрвом – Форум православних психолога

Форум православних психолога – Односи с мужем и свекрвом 

 

Аутор Татјана5 14.9.2014, 20:32

Здаво. Помозите, молим вас, да се разаберем. Мене веома узнемирава мешање свекрве у наш лични живот.

Ми смо 4 године у браку, венчали смо се не одмах, имамо по 30 годима. Моји родитељи живе на пола сата возом, његови дупло ближе. Ми живимо одељено у својој кућу. У току те четри годиме ми смо наизменице ишли заједно да помогнемо родитељима, мојима на село, а мужевима на летњиковац. Сада се у нас појавила могућност да обрађујемо свој летниковац, ја сам одавно о томе машатла, како ћемо ја и муж удвоје тамо све садити, удвоје рашавати спокојно, без постојаних савета и питања свекрве по сваком поводу. Ми смо тамо били свега два пута. А оно свекрва говори – на викенд долазимо код вас да погледамо ледњиковац и да помогнемо. Муж говори – ја нисам против. А ја – против! Ја не знам дали је то правилно или није. Рекла сам мужу да ми сами тамо још нисмо били, шта ће нам родитељи, к њима смо већ два пута овог месеца ишли, уделили смо им пажњу на њиховом летњиковцу. А к мојима, међутим, он овог месеца не планира, мада смо се договорили да ћемо доћи и помоћи им, без обзира на летниковац. Он је, као, спокојно одреагирао, замолио их је да дођу касније, на следећу недељу. Но сада разумем да не желим да их видим на нашем летниковцу, уопште! Хоћу да будем тамо удвоје, с мужем! Да би он са мном све договарао, а не са мамом! Њој се баш хоће да учествује у нашем животу, да би ми слушали њене савете, да би јој све-све говорили, ако јој се нешто не свиди – дављење, ако нешто није по њеном – хистерија с увредама, с речима како је он инвалид и све томе слично. Старам се да при одласку код њих у госте спокојно говорим, да им се додворим, покушавам се да их разумем, да побољшам односе, одавно није било конфликта. Но к нама на летниковац – то је већ много за мене! Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања. Узнемирава ме такво понашање мужа. Бојим се да кажем сувишну реч, да неби изазвала неки конфликт, да не почне да ме окривљује, после чега ми буде све време лоше, па и муж почне да ме окривљује. Када дођу код нас у госте – она диктира – «кухињу вам треба урадити», даје новац, при чему муж узима, и сваки пут дави, пита, пожурује, дали смо урадили или нисмо. Мени је и без кухиње било прекрасно, само да не улази нико! Наравно да, нисам само једном благодарила за кухињу, но то је све било са таквим дављењем… Сада даве по поводу плочица, поставили су нас пред фактом –«сутра отац долази да ради». Покушала сам да све то прихватим, одговорила – ајде, нека дођу. Мужу се није баш хтело, но она некако надавила! И то ме узнемирује! Како да се поставим у такквој ситуацији? Тако ме све то напреже, све више губим уважење према мужу, не могу ништа да радим, нећу да њему говорим, ни да га видим нећу, када покушам са њим да обсудимо питање он ћути. Не успевам да се спокојно понашам, постојано устројава хистерије, додјало већ. Ну, како да се поставим? Разуме се да ми није просто тек тако дано то искушење, но шта треба да трпим, а шта  – не? Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући? Бојим се шта ће бити кад дође и дете, како ће тек онда да долазе! Ну, како да их такве волим? Схватам да је то мој проблем – што се ја љутим, ја се раздражујем, ја нетрпељива, сувише затворена, ја уопште не умем да волим, ја сам веома  неуверен у себе човек, недружељубива. Неправилно сам се поставила до брака с мужем, наметала му се силно. Наравно ја сам много разумела кроз свекрву, почела да идем у цркву, променила поглед на живот. Но како даље са њеним уплитањем? Опростите што је тако замршено, тешко је формулисати! Много је у мене још питања? Потребна ми је подршка, немам с ким да поделим…

 

Аутор: Ирина Александровна 15.9.2014, 1:50

Татјана, здраво!

Ваша свекрва, заиста, нарушава ваше границе и хоће да живи вашим животом. И ваша осећања по поводу тога, што се она упорно уплиће у ваш живот, су потпуно опрвдана.

Но проблем овде није толико у свекрви колико у вашем мужу – у томе, што он дозвољава својој матери да се понаша на такав начин и не сматра потребним да вас заштити од њеног мешања.

Када мушкарац саздаје своју породицу, он треба да је спреман да се морално одели од матере. Њему је потребно да добро схвати да ради добра своје сопствене породице, он не сме да допушта родитељима да се  мешају у његов живот, волети и уважавати своју матер – то је једна ствар, а дозвољавати матери да се меша у његов живот и живети тим животом – то је сасвим друго дело.

Но, на жалост, одрасли ожењени мушкарци, далеко од тога да то свагда разумеју, зато што они по старом остају у огромној моралној зависности од својих родитеља. У суштини, у таквих мушкараца су две жене – жена и матер, и матер у ствари дође као „главна“ жена.Ви говорите: Муж не може да постави границе, у ње би тада почеле хистерије, осуђивања».

Татјана, ваш муж не треба да се боји да «огорчи» своју матер тиме што ће јој поставити одређене границе и што неће да јој дозволи да живи животом ваше породице. Ако ваш муж сам то зажели и уради то спокојно, тврдо и с убеђеношћу у своју исправност, тада његовој матери неће остати ништа него да прихвати и уважава решење сина.   Но ствар је, највероватније, у томе што ваш муж сам није спреман да реши то питање. Вашему мужу је на неки начин удобно да се налази у зависности од својих родитеља, и он не жели да излази из те зависности. Њему би било удобно да остави све тако, како и јесте. Он би хтео да буде „дете“ које има „жену“.

Татјана, безусловно, таква ситуација не може да вас успокоји, зато што је она противприродна и не дозвољава да се гради нормалан породични живот. Нажалост, слични проблеми се не решавају на тај начин да се ви „настројите“ на то да би је „трпели“. Трпети такве ствари – то је неправилан приступ, који ништа не решава, него само нагомилава проблеме и противречења, који ће пре или касније да разруше ситуацију.Ви питате: „Уступати или поставити ултиматум и не ићи с њима на наш летњиковац, остати кући?“ –

Татјана, гледајте: „уступати“ и „поставити ултиматум“ – то су две неправилне крајности. Ако ви будете „уступали“ и „трпели“, то ништа неће да реши. Ако ви будете правили скандале, хистерисали и стављали ултиматуме, то такођер ништа неће да реши. Суштина проблема и цело питање овде се састоји у вашем односу с мужем – колико су они нормални, да би ви могли заједно да решите тај проблем. Ако ваш муж не буде вас подржавао, тада ви сами нећете моћи да решите тај проблем.Покушајте фино да поразговарате са вашим мужем, донесите до њега ваше мисли и осећања и замолите га за помоћ и подршку. Може бити да ће вас муж саслушати и сагласити се са вама.  Тако или иначе, ратовати са мамом, не решивши то питање с мужем, просто нема смисла. А ако ви заједно решите то питање, тада вам неће требати никакав рат с мамом J. Она ће, највероватније, бити незадовољна, но то ће већ бити њени проблеми, а не ваши.

(….

Овде није преведен дио текста због дужине чланка

…)

 

Аутор Татјана5 19.9.2014, 21: 39

Може бити важно ради потпуиније „слике“ – отац мужа је пио, и сада понекад. Мој отац пије сада.

 

Аутор Татјана5 20.9.2014, 15:38

А муж не пије принципијално, ни капље. Он осуђује свога оца, који је пио, подржавајући маму. Отац је код њих све време са стране, једемо без њега. «Деца – су најважнија», Вероватно је свима јасно да је «под папучом» свекар.
А код мене су такве мисли, што ја не могу бити самостална и да ми је све време потребно од некога да зависим. Ако представим себи да се разведем од мужа – уопште паника, привикла на кућу и на комфорт, и плата ми је малецка. Чак су ми долазиле мисли и о смрти мужа и свекрве, и осећала сам ослобођење, с једне стране. Ишла би тако спокојно к родитељима… А с друге стране, усамљеност.Шта да се ради, зар је све тако безнадежно… Бива некад и добро с мужом… Себе треба мењати, како, још нисам до краја разумела, још се «исказујем», на вашем сајту има много литературе, подробно ћу да је изучавам, а сада још сећања навиру, навиру…Када ми је после завршетка универзитета мама дала до знања, да сам сада самостална, „ако чиме можемо, наравно, помоћи ћемо“, ја сам се осетила одбачена.

Мени је свагда било тешко да комуницирам с вршњацима. У општежићу сам се бојала да одем у госте, бојала се подсмеха, и сада се бојим, мада и ситуације када их може бити, не појављују се. Потом сам прошла један тренинг, и успела сам да слободно комуницирам. Но на неким местима превише слободно и превише близо с једним дечком, због хиперповерења и губљења контроле, који је настао у процесу тренинга.  То није смело да се ради по правилима тренинга, но како то, или ја нисам чула или су заборавили да кажу, нису испратили, уопште веома ми је жао. Но без тренинга не знам шта би било, била сам веома стиснута, по улици нисам могла слободно да ходам.Одмах сам нашла студентски посао, један, други, трећи.

Затим сам почела да се виђам са дечком, који је на први састанак са мном дошао пијан. И опет, због зависности, жеље за људском топлином 3 године продужавала сам неразумне односе, и одбијала га и не отпуштала, затим га је другарица себи „забрала“ (вероватно није добро да се тако изражавам, но ето данас таква сам), (притом сам се ја „противила“ не знам зашто, мада сам и знала, да ја нећу да будем с тим младим ретко пијућим човеком, мада и добрим), са њом као све је добро, као да је престао да пије. Уопште, удала сам се за «супротност», а у суштини – једно те исто?…

Почела сам да радим, све је било нејасно, око мене старији, бојала сам се да питам, бојала сам се да покажем да нешто не знам, да ме глупом не буду сматрали. А ту будући муж, спокојан, све свима показује, свагда спреман да помогне, можеш да питаш, било које глупо питање можеш да поставиш, све ће веома разумљиво да објасни (он је веома, веома способан у својој радној сфери), никада се о мени нико тако није бринуо! Он, истина, о свима се тако бринуо, девојкама. У глави ми је постало јасније, почела сам да се мање бојим, схватила сам, да се на сваком задатку могу сконцентрисати намного боље, повисила се радна способност, такођер и самоувереност, појавила се зависност од дошаптавања и подршке, у «спаситеља» сам се заљубила до небеса и стала да чекам одговор. Како је могуће тако радити заједно, саздати поверљиве другарске, блиске односе с таквом помоћи , како се ту не заљубити… Одговора није било, дошло време да све узмем у своје руке. «Пробудила се – гипс». И сада на послу без њега – никуда. И друге колеге постојано прибегавају к његовој помоћи (тамо су све жене).Питања, која требају дипломатског објашњења – преко њега, свима је тешко да се једно са другим договоре, а он све јасно, прецизно и спокојно објашњава, ни на кога никад не повишава глас. Веома се брзо орентише у ситуацији. Добро му је на послу, без маминих указа, некако је успео. Он тамо свима помаже, даје веома корисне сваете, све се развија, он брзо напредује на служби, на неколико места ради, зарађује, ја сматрам, чак веома нормално.

Сама себи изгледам веома инфантилна… А понекад и превише активна и свугда се петљам. (Сама не разумем, шта сам написала). Можда је, инфатилност – прихватање и попустљивост.

Аутор: Ирина Александровна 20.9.2014, 21:44

Молим свештеника Евномија да се прикључи и прокоментарише ситуацију.

Аутор: свештеник Евномије 20.09.2014, 23:14
Здраво Татјана.

Судећи по томе што сте рекли о својој породици – ви и муж сте – «пузле». Његово осуђивање оца и принципијално неупотребљавање алкохола – говори о томе да он у себи носи неизживљене дечје психотрауме. Постоји такав појам Одрасла Деца Алкохоличара (ОДА). Шта то значи – можете сазнати нпр. на веб адресама

http://www.detki-v-setke.ru/ (на руском)

(прим. прев.

https://odaanon.wordpress.com/ (на српском)

www.adultchildren.org (на енглеском))
ОДА – то су људи који су одрасли по пасошу, физички, по образовању, по социјалном положају. Но емоционално – они су остали тамо, у дечјем-предшколском узрасту. Увреде, неспособност да граде здраве међуличне односе, лако упадају у зависност од других (маме, началника, лидерау колективу), низак осећај личне вредности који је обично подиже на рачун оних који су слабији… А када се накупи – бунт против свих, ко се нађе у близини… И томе слично, Ви сте исто такви. И идеално пристајете мужу. Ви постојано смењујете улоге „жртве“ и „прогонитеља“ – То вам омогућује да сматрате да живите прави живот. А ту су још и емоције горе-доле такве да вам Санта-Барбара није ни близу… никад није досадно. И заједно с тим, ти породични проблеми играју заштитну улогу: има се ко оптужвати за своје проблеме, а с друге стране – док се ти проблеми продужују – успева се избећи сусрет са собом, сусрет са својим унутарњим светом, са својим – унутарњим Дететом. Јер ником није пријатно да призна, да није одрастао, да не уме за себе да одговара… Питање је у томе, ко ће први у даној ситуаци да узме на себе одговорност за своје сопствено одрастање (узрастање).  Верујте чак ако би свекрва «изчезла са хоризонта» – нашле би се друге околности које би сметале породичном животу. Зато што проблем није у свекрви него у нама.

Хтео би да се дотакнем и духовног аспекта. ОДА – могу да буду религиозни људи, но открити се Богу истински, поверити се Њему и препустити ситуацију у Његове руке – за њих је веома компликовано. Као прво – они су често из детињства, да би преживели, били дужни да држе контролу над ситуацјијом, код њих је ван норме развијен осећај да су они «за све одговорни». Као друго – постоји још један веома важан моменат. У представама мноштва људи, Бог – је Отац. Такво поимање и прихватање Бога се формира, као правило још у детињству. Но у многих до оних који су одрасли у дисфункционалним породицама, реч «отац» је повезано с негативном смислом. Алкохолизам, деспотизам, насиље, равнодушност, издаја породице – ето то су, неретко, асоцијасије повезане с тим појмом. И те се асоцојасоје касније транслирају на појам Бога. У представама таквих људи, Бог – је судија, јавни тужилац, који награђује или кажњава. Или – Он постоји, но Он је далеко и не чује нас.

Много је случајева када деца из неблагопријатних породица усвајају да њих воле „док су они добри“, да је љубав и пажњу родитеља потребно „заслужити“. И, значи, да би их Бог услишио и волео – потребно је пред њим бити крајње „добар“. А пошто се без грешки не успева живети – формира се постојани осећај кривице пред Њим, да су они „недостојни“ Његове помоћи, опроштаја. Таквог Бога – мегуће је, бојати се, понекад тај страх прелази у мржњу, у одрицање Бога. Могуће је покушавати да Му се угодити – да би заслужили милост. Но Њему се не може веровати, Он се не може заволети.

И тек када се схвати одакле шта долази – појављује се и спремност, никога не окривљујући, узети одговорност за свој развој, за рехабилитацију, духовно-личносни раст – живот тих људи почиње кардинално да се мења. А пошто је породица – једно цело, захваљујући променама код њих, много се тога мења и у узајамним односима у породици.Какви су правци за рехабилитацију?Рад сличан овом на форуму. Но треба схватити да је то само почетак, тек се прави вектор делања. А затим – лични рад с психологом, учествовање у терапеутским групама, Анонимна Удружења. Добро би било ако би се на путу нашао свештеник, који би успео да приведе к Христу. Знате ли каква чудеса происходе на тајни исповести после рада на Корацима у Аннимним Удружењима, или после опита, и рада са психотерапеутом, где се човек обучио да марљиво ради на свом стању, осећањима и емоцијама, у њега се развија богати опит пажње над собом, он је научио (8 и 9 Корак Удружења) да враћа учињену штету, коју је нанео себи и другима – и сада сав тај опит се управља у правци уцрковљења?! Исповест таквог човека – заиста је као друго крштење, човек се потпуно преображава, одухотворава се дејством Божије благодати, за коју је он сада отворен потпуно, а не маленим делићем срца, као раније…Не знам колико ћу успети да кажем то што је Вама потребно, колико сам адекватно увидео Вашу ситуацију. Узмите за рад то што је на вас оставило утисак, а над осталим – просто поразмислите, и затим можете разумно  одбацити.

И последње за данас. Ми често подцењујемо улогу пијанства у породици. Још више – алкохолизма. Привешћу пример из праксе.Код ње – добра породица. У дечка, којег је она заволела – пио је отац, и мати је „истресала“ нерве на детету. И он је одрастао с комплексом ниже вредности (неполноцености), пун разних увреда. Код њега је повишена рањивост, и он је апсолутно неспособан да прихвати и најмању критику – одмах се „надима“. Но до брака, због заљубљености, она просто није примећивала те црте његовог карактера, она је била истерик већи од њега. Но када су се поженили, а емоције које су их везиваел охледнеле – код њих је „кренуло“. И најмања примедба с њене стране – и одмах скандал, „лупање вратима“, претње „ја ћу се развости“ – и то практично сваки дан… Дали је потребно говорити како се она осећала после неколико година брака! Њој је веома лоше, нема с ким да се подели (поразговара) – ћорсокак… Где се могу излити накупљене негативне емоције? Наравно, на своје дете. И питамо се, где је тај алкохолизам? Гле негде тамо код деде по очевој линији, који је сад већ на другом свету, нико не пије у породици. Сада је она сама заражена породичном болешћу алкохолизма, тј. сазависношћу – преко мужа. А дете – носи на себи последице заборављеног у породици алкохолизма, он је унук алкохоличара, и код њега је велики ризик – да понови судбину – оца, или чак и деде…

 

Аутор: Татјана5  21.9.2014, 23:30

Добра вечер баћушка.

Да све је тако како сте написали. Погледала сам линкове о ОДА, то је све за мене. Муж и ја смо – унуци алкохоличара.

Да, с вером је код мене сложно и нејасно, трудим се, много тога радим без разумевања, само зато што «тако треба».

Немам куда, требам да радим на себи… У психболницу не желим…

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 0:07

Осећам да ми предстији не мали посао, и тежак… Како ми је само потребна подршка!

У свом граду сам нашла адресу групе… http://www.mne-ploho.net/

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 11:27

Драга Татјана, молим те, немој се бојати предстојећег труда! Како се каже – очи се боје, а руке делају J. Ја сам уверена да ћете ви мало помало да нађете одговоре на своја питања, и да ће код вас све бити добро. А ми овде на фориму ћемо да вас подржимо свим силама.

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 11:41

Судећи по сајту – то је протестанстка организација. Само по себи то можда и није лоше, протестанства су разна. Постоји такав појам – религиозна зависност. И она се формира у таквим центрима. Они узимају програм 12 Корака – но исецају «из контекста» и попуњавају сопственим садржајем. Ако група носи изражени религиозни печат – треба добро размислити дали тамо да се иде. Татјана, пишите ми на личну адресу где Ви живите – могуће је да у Вашем крају постоји «чистокрвно» анонимно удружење, где неће да вам намећу религиозна убеђења. А до тада можете да поченте да радите на тим ресурсима што сам вам предложио. Постоји мој омиљени Форрест Гамп http://www.fgump.ru/, где је веома активна и другарска атмосфера, можете да одрадите задаткуе по Мосакаленко – и поделити се тамо са својим радовима.

 

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:26

Онда нећу ићи тамо.

Мало сам се заплела, одакле да почнем. Почела с Москаленко и открила да сам ја «жена –девојчица».

На Форрест Гамп онда…

Нека паника ме је синоћ ухватила, жеља да кажем све онима који на мене даве и не видети се са њима, но то није решење.

Аутор: Татјана5  22.9.2014, 13:34

Хвала за подршку и наду.

 

Аутор: Ирина Александровна 22.9.2014, 14:36

 

Драга Татјана, отац Евномије је веома одбро рекао на једној од тема:

„На крају крајева постоје три главна питања на која Вам предстоји да одговорите сами себи:

 

Желим ли ја да будем срећна?

Верујем ли да је то могуће?

Дали сам спремна да се ради тога потрудим?

 

Ако сва три буду „да“ – успећете у свему“.

 

Аутор: свештеник Евномије 22.9.2014, 14:22

Не „изчезавајте“ одавде на сасвим. Ви ни сами не знате како је важен Ваш пост – Јер кроз ваш опит многи могу да добију помоћ. А пружајући помоћ другима – ми сами примамо још више. Што више дајем – то више примам.

 

Аутор: Татјана5  23.9.2014, 17:15

Код мене нешто као ступор, неко униније, као изгубљена. Увидела сам да многи људи на мене даве, (колега нарушава границе, прекида ме и говори за мене) и љута сам на њих и повишавам глас, а негде ништа не говорим, мада сам раније у таквим ситуацијама била спокојна. Препунило се, изгубила сам апетит, све ми је неукусно, плакати не могу, к својим родителјима ми се не иде, ни с ким не желим да разговорам, не знам шта хоћу и чиме уопште да себе порадујем. Треба да поставим свекрви границе делања, за сада ми је тешко да представим себи, како. Имам осећај да је код мене веома много проблема. И да сам много што-шта себе терала да радим. И да у мени нема љубави.

Сетила сам се како је отац на мене давио, сестру само што није тукао, погрдно ју је називао. Страх ме је шта ће бити ако се будем супротстављала њиховом дављењу, почела сам да се бојим оца. Уопште, мења се мој однос према оцу, пролази идеализација…С мужем успевам да говорим више мање спокојно, рекла сам, зашто моје мишљење не уважава него мамино, и он је обећао да ће одложити посету својих родитеља на још недељу дана, тако што је већ време к моима да идемо. Но то ме због нечега не радије. Неповерење према мужу је присутно. И с началницом сам се данас осмелила да поговорим, без страха.

А како то бити срећна…? До сада сам по другим орентирима живела, а сада уопше не разумијем како, немам осећај шта је правилно, а шта не.

За сада тако…

 

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2579

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.