Этапа дугог пута моје сазависности

3 јуна 2010 – NATIK

article81.jpgПочело се то пројављивати још у раном детињству. Само се то тада називало «танка нервна организација».

Познаница моје маме, некако при сусрету на улици, казала је погледавши ме, «девијчица ће имати тешкоће у животу, има танку нервна организација». Већ се и не сећам по каквом признаку је она то увидела, но ја сам запамтила та слова зато што их је живот потврђивао. Недавно сам разумела да сам још тада била спремна к својој болести под назвом сазависност. Детињство је било углавном срећно. Мене, брата и млађу сестру у породици су волели и на крају размазили. Отац је радио на веома високој дужности  у комунистичкој партији Узбекстана, што се пратило гостопримством с пијанкама у дому и у гостима на бесконачним пријемима и банкетима. Тако су живели партиски босови тих времена.

А навече су почињале породичне сцене на тему «зар се тако примају гости», «како си то изгледала», «зар се тако разговара» итд. – све до подизања руку једно на другог. Било ми је страшно и увредљиво због моје веома добре маме. Још сам у детињству маштала како би било добро када би отац отишао од нас. Но у Фергану су почели Узбекски немири, русе су почели да угрожавају и претили су да ће да покољу сву породицу. Тако смо се нашли у Владивостоку. Очево расипање се смањило – потребно је било хранити повећу породицу и стројити живот са нуле. До 17 година сам повремено мрзела оца.  А потом је то прошло и почела сам да га разумем и волим. Он је нас волео и био тврђава наше породице. Док је мамино огорчење на њега остало сав живот. Умрла је од рака. Отац је имао излив крви на мозгу, после чега је постао сестрино и моје дете. Тада сам се веома везала за њега. Но он није дуго живио, рекао је да му је тешко да живи без маме и убрзо је умро. Још у детињству сам рекла себи да се никад нећу удати за алкохоличара. Ако су наилазили дечки који пију искључивала сам их из списка кандидата за мужеве. Свог мужа сам буквално измолила од Бога, предствивши њега у подробностима онаквим каквим га желим видети. Први син је био тих и није био проблематичан дечкић. Уопште и нисам имала потребе да га контролишем, управљам. Из раног детинства је пројавњивао интересовање за електронику и пошао је тим путем.

А са другим сином је било другачије. Говорили су ми да ако трудноћа почне са температуром, дете ће бити проблематично. И при порођају, и касније било је много компликација. То је већ задавало неку врсту привезаности к детету. Када је порастао, учитељи и свекрва су ми говорили да је он проблематично дете. Ја то нисам примећивала. Један млађи познаник ми је рекао да «дечаци знају веома добро да се конспиришу код куће. Маме таквих говоре: «мој Стефко никад тако нешто не би урадио. А «Витек» на улици ради такве ствари, што мама ни у сну не би могла да помисли. А кући је ангел.»

images (42).jpgДа, показало се да је и мој синчић као тај «Стефко» само се зове другачије. Школу је успешно завршио, енглеску. Лако се уписао на Војно-поморску академију. И после не знам шта се десило, али након 7 месеци мога сина као да су заменили с неким. Није хтео да учи, избацили су га јер није долазио на наставу. И мама је почела да води сина за руку кроз живот, превела га на техички универзитет, извлачила га из армије и разних непријатности у које је он периодично упадао, наравно, и од последица опијања тада још не тако честих. Мислила сам да је то мој дуг – извести дете на прави пут. А пут се све више кривио. Тада је њему већ било потребно допустити да сам одговара за своје поступке и долуке. Пијанке су прешле у дуга нетрежњења. При томе се умудрио да добије и више образовање. Чак је и диплому заштитио не успевши да се отрезни. Ја као брижна мама (читај – сазависна), изјутра сам га трезнила таблетицама, расолом. Саветовала и читала бесконачне лекцоје како треба живети.

Једном је код нас дошла у Москву познаница – веома учени психолог – специјалист. Била је код нас једно вече и рекла, да сам ја сама крива што мој син до сада пије. Да ја не управљам своју енаргију где треба. Дужна сам да се прилепим уз мужа и само уз њега. Тада сам мислила да је са мужем све у реду. Зашто сам дужна да се к њему прилепљујем? У то време ми је и муж говорио да оставим сина на миру. Само, он је говорио да је алкохолизам неизлечив и да сам ја дужна поставити крст над својим сином? Тада сам то разумела управо тако. Мама херој, је водила сина лекарима, психолозима, на кодирање. А син је упорно доказивао да он није као остали и да на њега ништа не делује. Како је пио тако ће и пити. Долазио је кући пијан и тихо се увлачио у кревет – бојао се оца. Занима ме, зашто ми ни један доктор-некролог није ништа рекао о сазависимости? Сви су ми, насупрот,  говорили – да је дете до сада живо само захваљујући мамици која се херојски бори. Мамица се и трудила. Но када је «дете» почело да доовди дома сумњиве личности, заљубио се у удату жену која пије и која је први дан боравка разбила wc-шољу и направила потоп у купатилу. А она, у краткој сукњици, седела је тако у локви и чудила се откуд та вода? Ужас ме ухватио. То је љубав мог сина? Наравно да сам му почела читати лекције на тему о исправним и неисправним женама, о венеручној и осталим болестима, итд. А дечкић већ и није дечкић, и све прекрасно зна и разуме. То само мама не разуме да је код њеног сина свој, посебни, само Богу познати пут, и хтела она то или не, он ће га проживети. Поставили смо му услов: Ако хоћеш да живиш са Светом (тако се звала) изнајми стан и тамо живите. И кренио је по кругу: нови посао – изнајмљивање стана – Света –пијанке – отказ – враћање кући – отрежњење и – читај испочетка. Тако четири пута. Покушавао је да раскине са Светом, али говори да не може без ње (сазависност?). Код Свете су исто почели проблеми, с њом се он и данас чује телефоном. Два пута се лечио у болници. Први пут сам као ненормална, ишла код њега сваки дан, носила књиге, храну. Мислила сам да му помажем док се лечи, тамо је тако лоше «окружење». Напио се исто вече после изласка и болнице. И тада сам схватила да је доста, да не могу више. Почела сам да читам форуме на интернету, сву литературу и чланке о алкохолизму који су били на интернету. images (43).jpgЖао ми је што раније нисмо укључили безлимитну тарифу. И тада сам себи и поставила дијагнозу: Окорела, запуштена, безнадежна САЗАВИСНОСТ. Веома сам критички посмотрила све моменте, како сам се понашала у вези са сином и  схватила сам, да сам све чинила, тачку по тачку, како би он и даље пио. Сакривала и прољевала пиће, контролисала и манипулисала, прислушкивала разговоре у циљу да га одвратим од пијанке. Нисам живела својим животом. Мислила сам само о њему – гдје је он, шта је са њим? Какав ће доћи кући? Када је први пут пао поред зграде, покупила сам га, прострела му кревет, поставила га на спавање, а ујутро му прочитала редовну, бескорисну лекцију. Старала сам се да му правилно, с моје тачке гледишта, организујем слободно време. Муж није хтио да говори на те теме па ја сам била досадила мојим колегама темом пијанства мога сина. Како ми је лакше постало на души, када сам схватила да ја нисам дужна тако да живим, чак насупрот, немам право да тако живот. Само што се нисам расплакала када сам прочитала у Мелоди Битти такве речи:

Из разних разлог сазависници теже да се свежу с проблемима и људима. Ништа не значи то што наша брига ништа не решава. Ништа не значи што ти проблеми уопште ретко кад имају решења. Ништа не значи што су сазависници толико прогутани својом опседнутошћу, да не могу да читају књигу, да гледају телевизор или да пођу у шетњу. Ништа не значи то, што се њихове емоције непрестано налазе у сметености и несагласности, без обзира рекли они нешто или не рекли, урадила они нешто или не. Ништа не значи што то, што ми радимо, ником не помаже! И ма каква била цена свему томе, ми ћемо се везивати, бити упорни. Ми ћемо шкругутати зубиома, хватати се за те везе и држати се за њих јаче него пре. Неки од нас чак и не схваћају да смо ми тако снажно заробљени. Неки од нас могу себе убеђивати да смо ми принуђени да се држимо тако снажно. Ми верујемо да у нас просто нема никаквог другог избора, осим да реагујемо на тај конкретан проблем или тог човека, на такав опсесиван начин. Често када предлажем људима да се одстране од човека или од проблема, они са ужасом одговарају «О, не! Ја то никад не би мигла урадити. Ја га (или њу) много волим. Ја се веома бринем о њему (или њој). Тај проблем (или тај човек) је веома важан за мене. Ја сам прињуђена да останем привезана! Ја их тада питам: «А КО ЈЕ РЕКАО ДА СТЕ ВИ НА ТО ПРИНУЂЕНИ?»

    Имам за вас новости – и то добре новости. Ми нисмо дужни и «нисмо принуђени». То се назива «одстрањеност». На почетку то може да вас плаши, али то ће обавезно да побољша стање сваког ко је увучен у неку од таквих привезаности.

Скоро све што је она писала нашла сам код себе.

А син се опет нашао у болници, зато што је пио са друговима таблете заједно с алкохолом (експеримент се продужује). Тврдо сам решила – ићи до краја! Ма како да се ствар окрене, ја ћу да завршим са сазависношћу. Мене више просто не занима такав живот. Понекад сам маштала да умрем, само да не би гледала све то. Ја сам се просто физички уморила да га спасавам. Унижавајуће је и то, што је све то било непотребно. Миј бедни муж је престао да се бори са мном и жалосно је гледао на моје тужно понашање. Само је говорио да му је жао мене, и да већ мрзи свог сина због тога што ради од мене. А касније сам разумела како и син манипулише са мном и то не мало.

Он долази дома пијан, са изгледом мученика, како је све то њему тешко да подноси, толики страдалац – не жели то, али пије – таква болест, шта можеш? А ти мама лечи, за то и служи мама. Па још и очи какве му буду, истински тужне.

images (41).jpgАли једном сам некако кроз прозор видела сцену која је променила код мене мишљење о тим мојим пројавама саосећања. Он седи са свијим друговима на клупи и пије веома веселог расположењу, са смехом, шалама и ни приближно не са тим мученичким изгледом. видело се да им је било добро и по души: мало су се поџапали, потом се опет грлили – дивљи призор. А ја седим у кући и плачем, разбијајући главу како да спасем сина. А он и не треба спасења, њему је чак веома добро. Мама ће све средити, као и пре. А он ће сад доћи, мама ће опет мало повикати па опет опростити и готово. А он ће већ некако да петрпи редовну лексију о штети алкохолизма, а сутра опет на клупицу – да страда.

У болницу сам тада дошла само једанпут, предала му чоколаду за 29-и рођендан и малу цедуљицу хладног поздрава. И то није била манипулација. Тако сам се тада осећала.

Доктор је говорио да је тада, после тога, ходао као изгубљен. А психолог му је тада саветовао да се веома добро замисли, зато што се може лишити подршке јединих блиских њему људи и остати међу пијаницама.

Када је већ требало да изађе ја сам већ била спремна и «наоружана». Села сам га поред себе и рекла: «Теби је већ 29 година. Сам одговараш за свој живот, а то што се ја мешам старајући се да те сачувам од пића и при том контролишем, манипулишем, прислушкујем разговоре на телефону итд. то све, не само да није донело користи ни мени ни теби, него још и потпомаже твоју болест. А пошто сам ја силно заузета твојим пијанством и ја сам постала такође болесна само од сазависности. Ти си самостална личност са својом судбином. Ти ћеш да живиш тако како ти хоћеш и ја немам права да се мешам у твој живот. Но притом ни ти немаш право да ометаш живот људи поред тебе. И зато:»

Предала сам му списак са откуцаним текстом, где сам одредила његове границе:

То је твој живот. И имаш права да га трошиш како ти хоћеш. Твоје пијанство је – твој избор.

У том случају

  1. У тебе поверења немамо. Кључ је код нас, док не нађеш посао и не стекнеш наше поверење.
  2. Плаћаћеш за стан 1000 рубаља месечно. (Укупна станарина, подељена на број чланова)
  3. Самостално: прање својих ствари и постељине, спремање хране (набавка је твоја), чување чистоће и поретка у купатилу, кухињи и соби, прање подова у стану једном недељно.
  4. Коришћење интернета и телефона само ако платиш за те услуге.
  5. Немаш право да сметаш родитељима да спокојно живе.
  6. Немаш право да другаре који пију доводиш у стан.
  7. После 23 сата врата се не отварају (ако закасниш тражи себи преноћиште). Ми морамо да се одморимо пред посао.
  8. Сам одговараш пред законом за своје поступке.
  9. Сам сносиш одговорност за свој живот и здравље.
  10. Сам купујеш себи лекове.
  11. Сам тражиш пут излечења од алкохолизма, али имаш право да питаш за савет.
  12. У случају учињене штете над нашим имовином (врата, прозори, намештај, тоалет и др.) обавезан си да надокнадиш штету, све до продавања своје имовине.
  13. У случају кршења наших права на спокојан живот ми ћемо да предузимамо мере по закону, све до твог изсељења и одузимање станарског права.

Рекла сам му да читам форум Форрест Гамп и да ћу ићи на састанке Ал-Анон. Да постоји програм 12 корака, да је као прво и њему и мени потребно признати немоћ пред проблемом алкохолизма, да га не можемо победити снагом воље. Потребно је озбиљно радити на себи.

Био је веома збуњен, а навече је копао по интернету. Затим је пошао на АА групе, истина први пут је ишао са мном, сам је тражио. Не знам да ли још иде, мислим да не, трудим се да се не бринем.

images (44).jpgПосле тог «саглашења» недељу дана смо проверавали чврстину једно другог. Он је пио, нисмо му давали кључеве тако да је «излазио» на улицу заједно са нама када смо одлазили на посао. Навече је долазио «никакав» и пркосан: „видите шта радите од мене, принуђен сам да пијем, шта друго да радим на улици?“

Хвала мужу и његовој чврстини. Ја сам ујутро раније бегала на посао да не гледам то истеривање полупијаног сина на улицу, а на послу сам стискала зубе да га не би назвала телефоном.

Кроз недељу је питао мужа: Зар ја опет на улицу? Отишла сам у другу собу да пустим сузу од жалости, а муж му је одговорио да има алтернатива – да остане у кући и да потражи посао – 1 дан. И нашао је, како је био умиљат – чак ни пијаном није слатко седети испод подвожњака. А сада је он пред избором – престати пити или на улицу. Мани више није до тог да га мучим, на крају сам душом прихватила да је то његов живот и успела сам да распознам његове манипулације са мном свих тих 5 година. Кошмар, на шта је потрошено толико бесцених година. Када ми је муж говорио: брини о мени, ја сам му говорила, а шта је с тобом? С тобом је све у реду, а син,… И сада, чим ја почнем да говорим нешто о сину, у њега се појави алергија и каже: «Зар опет?»

Ја не тврдим да је он заувек оставио пиће, сада сам просто схватила да је то његов, а не наш проблем – нека га он и решава.

Ми са њим разговарамо нормално, идемо на викендицу итд. Али рекла сам му да је он мој син само док је у трезном стању, а у пијаном он је  субличност (видите како сам се подковла знањем). Само ми је тешко да прекратим да га тетошим – напомињем, да се умије, поједе нешто итд. Дешава се да му посудимо новац за путне трошкове, до плате. Али и то се показало као лако решив проблем, имамо договор који се поштује. И показало се да је лакше живети бринући се о себи и мужу, у крајњој мери бар се трудим. А и њему је боље, што му ја не досађујем.

download (15).jpgРаније сам мислила да је то егоизам и да смо ми дужни да живимо ради блиских. Мени је сада и са невестом постало лакше решавати питања колико да помажем њиховој породици, у којој је муж који добро зарађује, а ја (као) дужна набијати кесе храном и одвозити им (а не књигице унуки да купујем – од њих се нећеш најести). И то само зато што је она на неплаћеном и њима не дотиче новаца. И то за што? За интернет, телефон, скупо месо са пијаце. Откажите се од нечег и изволите да живите по вашим могућностима или радите више. А ја сам сама одлучила шта ћу да купујем за унуке. Ја више волим да купујем унуки воће, играчке и разна оделца.

И то сам све успела само помоћу Ал-Анон-а. А раније ме је гризла савест да сам шкрта.

Сазависност се не пројављује само у односу са алкохоличарем. То је и психолошка зависност од мишљења других људи. Жеља бити добар ради других.

А сада када су ми поставили дијагнозу онкологија, а то је разултат нежелења да живиш, безнадежне жалости, постојаног беспокојства и мешања у судбину другог човека, мени више просто није до сазависимости. Што грех тајити? Понекад ми је долазила мисао, да би можда боље било да он умре и ми мало поплачемо и готово? А то је већ убиство, мада само у мислима. Касније сам ту мисао заменила на мисао о својој смрти, нимало бољу.

Потребно је било само оделити његов живот од свога – напокон пресећи пупчаник и дати му да иде својим путем, ма како нам се тај пут не свиђао. Очигледно је да је мени самој било потребно да сазрем до тог стадија.

Наговештаји и опомене блиских људи да живим својим животом ни к чему нису приводили. Бог ми је дао мудрог мужа који ми је не једним давао разумне савете, али и ја такођер имам свој пут.

А ако посмотримо на све то с тачке гледишта С.Н. Лазарева? Поноситост својим способностима и гордост (мој син је тако паметан – он заслужује боље), неумеће да се прихвати губитак и као разултат униније, немање жеље за животом, а све се то лечи тако што нам се шаљу разне болести, а после ја све то заједно предајем својој деци и унуцима, како су и мени предали моји родитељи.

Само да успем да оздравим, а мењати се, о како је тешко. Сина запала жена која исто пије и која, очигледно, чисти његову душу, јер би добра девојка вероватно и код њега изазвала гордост и све остало уз то?

Ја већ одавно читам све те умне књиге и могла сам туђи живот да детаљно раставим по кошчицама, а своју сазависност и многобројна нарушавањања виших закона сам прeвидела.

Свако има свој свој пут ка срећи.

http://www.fgump.ru/stati/sozavisimost/yetapy-bolshogo-puti-moei-sozavisimosti.html

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.